KASIJANA

 

KASIJANA
 
SVAKA TAJNA BIVA JAVNA
 
Nekoliko dana trudili su se Pavle Sarajlija i Marko Knežev, da prepišu oba rukopisa za sebe, tj. pisanije Jove Sarajlije i pisanije oca Kalistrata. Iguman mileševski toliko se radovao nalasku ovog drugog pisanija, da ga nije dao nikako izneti van konaka. Ali je dozvolio da se prepisuje.
Prepisivači su uzeli sobom kopije, a oba originala su spojili ujedno, i predali ocu igumanu na čuvanje gde zna i kako zna.
U ovom poslu samo dr Sumrak nije uzeo nikakva učešća. Nije ni izlazio iz svoje sobe. Jedne noći padala je strašna kiša, od večera do jutra. Ujutru nađu doktora mrtva, opružena uzduž groba mati Kasijane.
U njegovoj sobi nađena su dva pisma, jedno na ime Pavla Sarajlije a drugo na ime oca igumana.
Prvo pismo glasilo je:
Dragi Pavle, prijatelju moj,
Posle dugogodišnjeg našeg prijateljstva nalazim za potrebno, da ti se predstavim kao nepoznat. Ja sam onaj student medicine, koga je „Grbava Jula“ izdržavala. Ja sam onaj skot, koji je nju izneverio, i pobegao uoči određenog dana venčanja u manastiru Savini. Ja, nitkov, docnije sam se oženio jednom zlom ženom, koja me je varala i prezirala i tiranisala, dok me najzad nije pokrala i odlutala u svet. To je bila prva kazna Božija. Ali griža savesti sledovala je kao mnogo teža kazna. Gonjen grižom savesti ja sam se nastanio u Sarajevu, kada je Kasijana već bila monahinja, i to čuvena na sve strane. Da bi bio bliže njoj, i da bi isprosio oproštaj od nje. Ja sam sve ispovedio ocu Kalistratu, i on me je, posle duge epitimije, razrešio od greha, kada je od Kasijane saznao,da mi je i ona oprostila. Oprostio mi je duhovnik, oprostila mi ona, ali ja sam sebi još nisam oprostio, niti znam, da li mi je Bog oprostio. U mojoj glupoj mladosti ja sam nju prezirao zbog njenog nakaradnog tela, a u pelengorkoj starosti ja sam je obožavao iznad svih ljudskih bića. Jer sam se uverio da je moja duša bila nakaradnija i grbavija od njenoga tela. Ona je za mene postala anđeo u telu. Ja se nisam usuđivao rukovati se s njom, čak ni dotaći se haljine njene. Kroz nju je nebo blistalo nekom nadzemaljskom svetlošću. Kroz nju sam ja poznao Boga i povratio se veri i crkvi pravoslavnoj. Od nje sam naučio, da telesna ljubav nema ništa zajedničkog sa pravom, duhovnom ljubavlju. Kad smo se krenuli iz Sarajeva ja sam osećao približenje smrti. Napregao sam sve sile duševne, da mi podrže telo dok ne stignemo u manastir. Ovih dana srce mi je sve sporije kucalo. Nisam hteo umreti u sobi. Sišao sam u poslednjem času da umrem pokraj njenog groba, mada i toga nedostojan. To je sve. Oprosti mi, prijatelju dragi, i ne dozvoli da se tvoja duhovna radost u ovom svetom manastiru pomuti ma i za jedan čas mojom smrću. Preko tebe zaveštavam svu svoju imovinu manastiru Mileševu, ovome manastiru Svetoga Save i mati Kasijane. Ono za mene predstavlja prašinu isto kao i telo moje. Oprosti i ostaj s Bogom.
Tvoj ljubeći te do groba i posle groba prijatelj
P. Sumrak
 
Pismo igumanu glasi:
Vaše Bogoljubije, dragi mi oče Igumane,
Oprosti, i samo oprosti. Ne dozvoli nikako, da se moje odvratno telo pogrebe među zidovima manastirskim. Nedostojan sam. Telo me je navelo na greh u mladosti, a taj greh mi je trovao sav život do sada. Zapovedi, da se plitko pogrebe izvan zidova, pokraj reke Mileševke. Kad nadođe reka, neka odnese moje telo u Lim, a Lim u Drinu, i sve dalje i dalje do mora. A ti se moli za moju grešnu dušu.
Klanjam ti se, celivam ti svetu desnicu i molim za oproštaj.
Grešni dr Sumrak
 
Zaprepašćenje. Razna tumačenja. Zatim utišenje. Svako čudo za tri sata u manastiru, gde se nižu nova i nova čudesa Božija, nove tajne kao zagonetke i njihove odgonetke. Dok je narod govorio o smrti doktorovoj, najednom se pažnja sviju okrete ka jednom mladom muslimanu iz Berana. Sišao s uma. On je trčao ukrug oko crkve od jutra do mraka. Narod ga najpre sažaljevao, no postepeno to je postala obična stvar. I malo je ko obraćao pažnju na nj. Ali jednoga dana, kada mu je duhovnik čitao Psaltir pred grobnicom Svetoga Save, on je još jedanput optrčao oko crkve i namah se zaustavio.
– Gde sam ja? upita začuđeno.
Ozdravio je. Potvratio mu se um. Plač od radosti njegovih srodnika. Klicanje i proslavljanje Svetoga Save od svega naroda. Javila se tajna Božija, tajna sile Božijeg ugodnika Svetoga Save, i svih svetih Mileševskih.
Pavle Sarajlija, dotle utučen nenadnom smrću svoga prijatelja Sumraka, najednom ispuni se divljenjem ovom novom čudu.
– To je zaista čudo Božije! uzviknu on.
– E moj, gospodine, nemojte se čuditi, progovori jedan starac iz Hisardžika. Ovo mesto je puno plamena nebesnog. Mi odozgora sa Hisardžika često vidimo noću kako plameni izbijaju iz ovih grobova. A nije ni čudo. Tu su bezbrojni mučenici, kaluđeri, žene, devojke i deca, pobijeni od osmanlijskih sejmena i od askera. Svemu zlu što se događalo u carevini, smatralo se krivim Mileševo i Sveti Savo. Pa su ubijali nevini narod, koga bi god zatekli u manastiru. Ima tu i muslimana, koji platiše glavom samo zato što se nađoše na ovom mestu u vreme napada. Iz grobova plamen, gospodine, plamen za plamenom. Ponekad gledamo odozgora i mislimo – požar u manastiru! Veliki plamen iz groba oca Kalistrata. Veliki plamen iz groba majke Kasijane. Strašno je ovo mesto, gospodine. Slava Bogu i Svetome Savi.
Svi monasi sa igumanom pričali su, kako se svakog ponedeonika (a to je dan anđelski) iz groba Kasijaninog širio neki opojni i divni miris, kao puna vreća razgorelog tamjana. Taj miris, vele, oseća se nadaleko po okolnim selima. A ponedeonik je bio dan njene smrti. I druga mnoga svedočanstva od savremenika o Kasijani zapisuje Pavle. Kako je uzimala decu od Srpkinja i bula u manastir, da ih ona hrani, kupa i uči. Kako je dodirom svoje ruke bolne lečila, kako se na molitvi dizala u vazduh. Kako su se pred njom crkvena vrata sama otvarala. Muslimani su je nazvali Nena, a Hrišćani Sijana jer vele, da joj se lice sijalo. Prirodna lepota njenog lica povećana je duhovnom lepotom i dobrotom njene duše. Ni post, ni trud, ni starost nisu mogli potamneti sjaj njenog lica.
Naše Sarajlije ostali su u Mileševu, kako su predviđali do Spasovdana, hramovnog praznika manastira Mileševa. Jer kao što kralj Stevan Prvovenčani posveti svoju zadužbinu Žiču Vaznesenju Gospodnjem, tako i njegov sin kralj Vladisav ovu svoju zadužbinu, Mileševo, posveti istom prazniku. A ovo bi druga godina oslobođenja Groba Savinoga, ne samo od Turaka nego i od još gorih srpskih neprijatelja, na žalost krštenih.
I bi veliko slavlje, kao nekada u vremena carstvena. Po želji Sarajevskih gostiju duhovnici održaše parastos svima „ocima i bratiji našoj“, koji od Kosova do naših dana redom, pojas za pojasom plaćahu strašnu cenu prave vere i zlatne slobode. A posle parastosa otpojaše veliko blagodarenje Bogu.
Treći dan posle slave tri landau fijakera jezdila su niz reku Lim ka Sarajevu. Sada sa jedanaest putnika. Tri dana razgovarahu putnici o svemu što njihove oči videše i srca osetiše u manastiru Mileševu. I srećno stigoše u Sarajevo ne dovršivši razgovor.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *