KASIJANA

 

KASIJANA
 
MEĐU ZIDOVIMA MANASTIRSKIM
 
Naši putnici srećno stigoše u Mileševo. Postili su strogo da bi se pričestili na Veliki Četvrtak (u dan kada se dogodilo prvo pričešće u istoriji sveta), i da bi veselije dočekali sveto Vaskrsenje. Hodili su redovno na sva bogosluženja, klečali pred grobnicom Svetoga Save. Palili sveće na grobu oca Kalistrata i monahinje Kasijane. Pavle je prednjačio svima. On je još palio sveće na svima grobovima oko crkve. Grob Kasijanin bio je s južne strane crkve. Nije bilo nikakvog spomenika. Tako je ona zahtevala. Grob joj je bio popločan komadima mermera. Na jednom komadu stajalo je napisano: Monahinja Kasijana. Mermer je bio već pocrneo od mnogih sveća što je narod palio. Na grobu je još ležalo cveće, uvelo i sveže, raznobojne pantljike, komadići platna, marame i druge stvari, darovi narodni kojima se pojačavala molitva ili izražavala bagodarnost.
Jednoga dana, kad su naši putnici stajali kod groba Kasijaninog sa mnogim drugim bogomoljcima, koji su palili sveće, kitili grob i krstili se, pogleda ih jedan starac seljak, pa će reći:
– Posvetila se ona, gospodo, posvetila. Ja je dobro pamtim. U svačijoj žalosti ona je plakala od žalosti, i u svačijoj radosti ona je plakala od radosti. Takve dobrote ni naši dedovi nisu videli.
– Aferim, pravo reče! uzviknu jedan musliman iz Prijepolja. Ama se mnogo i namučila. Mučili su je i Osmanlije, mučili i hristijani. Neki osion Kajmakam iz Prijepolja bacio je u tamnicu i zapovedio da je panduri biju, tobož zato što su neki Turci zbog nje primili veru hristijansku. A posle opet neki srpski hajduci tukli su je zato što je hodila po muslimanskim kućama i pomagala turskoj sirotinji. Svi su je tukli po njenoj grbi, te je nosila rane do smrti. Sveta duša, neka bi joj i kosti mirisale na Dženet!
Čuvši ovo stari doktor Sumrak glasno zajeca. Njegovi drugovi pogledaše u njega, pa se setiše, da je on tako jecao i kad je Pavle Sarajlija čitao ono pisanije svoga oca u manastiru Banji. No i sada kao i onda oni su to pripisivali njegovoj staračkoj osetljivosti.
Pavle Sarajlija je nekoliko puta molio kaluđere, da potraže ono Kalistratovo pisanije, posvećeno Kasijani, koje spominje njegov otac. Oni su tražili svuda, u biblioteci, u skrivnici, po preostalim mantijama umrlih kaluđera, po slamnjačama i jastucima. Ali ništa nisu našli. Govorili su, da o tom pisaniju nikad ni čuli nisu.
Jednog večera šapnu doktor Sumrak Pavlu u uši:
– To pisanije nalazi se pod Časnom Trpezom u oltaru.
Začuđen Pavle upita doktora:
– Otkuda ti to znaš?
– Znam ja i više od toga. Pokojna Kasijana ga je držala pod Časnom Trpezom i svake subote uzimala, nosila u svoju ćeliju i čitala preko noći kao neki Molitvenik. Sutradan u nedelju vraćala ga je opet na svoje mesto, tako je to ona činila od smrti Kalistratove, pa sve do svoje duboke starosti i smrti. Ako ga ona nije odnela u svoj grob, rukopis je u oltaru, kao što rekoh.
Ova izjava još većma začudi Pavla. On pozva igumana, uđoše u crkvu, i iguman zaista izvuče ispod Časne Trpeze jedan kožni obmot, u kome je bio rukopis. Neizmerno obradovan Pavle pozva dvojicu svojih drugova da zajedno sa igumanom u jednoj ćeliji vide i pročitaju taj rukopis. Ali doktor Sumrak opet šapnu Pavlu, na veliko iznenađenje ovoga, da on ne može biti prisutan. Njemu je, veli, to pisanije oca Kalistrata dobro poznato. Kasijana mu je davala to na pročitanje. I on ga je čitao nekoliko puta. Onda Pavle sa igumanom i Markom Kneževim zatvoriše se u ćeliju i dadoše igumanu da on čita, pošto je on najbolje bio upoznat iz raznih akata sa švrakopisom oca Kalistrata.
Iguman se prekrsti i otpoče čitati. Čitao je lagano i zastajkivao posle svake rečenice. Poneki paragraf čitao je po dva puta, na traženje prisutnih. Zbog toga se to čitanje produžilo do pred zoru.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *