KASIJANA

 

KASIJANA
 
KASIJANA
 
Teška je bura na moru, teža u duši. Ali ni more ni duša ne čiste se bez bure.
Gonjena burom u duši grbava Jula nađe se jednoga dana sa svojom nanom u manastiru Mileševu. To je bilo u leto početkom Gospođinskog posta.
– Dođosmo do tebe, sveti oče, reče nana. Pusto nam Sarajevo bez tebe. Ti si vezao moju Julu, pa ti možeš, da je i odrešiš, po Evangeliju.
Starac Kalistrat ih primi toplo očinski. I odredi im stan u konaku za ženske, za poklonice grobu Svetoga Save. Bilo je među njima bolesnih ili sa bolesnom decom. Došle su radi lečenja molitvom. Neke su opet došle sa darom manastiru iz blagodarnosti što su ili po molitvi ozdravile ili dobile od Boga nešto drugo što su prosile. Bilo je i devojaka udavača, koje su se, po starom običaju zavetovale poslužiti Bogu i Svetome Savi nekoliko meseci pre venčanja radi blagoslova. Ove devojke radile su u manastiru kao pčele: prale crkvu, kopale u bašti, muzle ovce i krave, hranile živinu, čistile konake, šile, vezle, tkale, kuvale. Ugledajući se na njih, nana i Jula odmah su se pridružile njima u poslovima. Otac Kalistrat blago im je govorio:
– Nemojte se vi truditi. Odmorite se, Ove su većinom žene i devojke sa sela, naučene na teške poslove. A za vas je dosta što postite i u crkvu hodite. Uveče razogovorite sa njima. Može se od njih i naučen mnogo naučiti. U njihovim dušama je svetinja.
Ovaj poslednji savet Jula je primila k srcu, počela je stupati u razgovore sa onim prostim ženskim svetom. Ona je njima prilazila sa stidom zbog svoje grbe, jer je osećala, da ju one sažaljevaju. I to ju je peklo kao žeravica. I zaista se od njih mnogome naučila, naročito iskrenoj pobožnosti i strahu Božijem. U početku je govorila nani:
– Nano mila, ja osećam da nisam za nigde, ni za svet ni za manastir.
No bura se u njenoj duši postepeno stišavala. Posle službe Božje na Veliku Gospođu, ona je rekla nani:
– Nano moja, ja više volim živeti ovde u Mileševu nego u Sarajevu.
Htele su se obe pričestiti na veliki Bogorodičin praznik. Ali otac Kalistrat reče:
– Nana se može pričestiti, a ti, Julo kćeri, moraš postiti s pokajanjem šest nedelja. To ti je jedna blaga epitimija. Ti znaš zašto.
Jula porumeni i ne reče ništa. A nana odmah progovori:
– Zajedno ćemo, sveti oče, zajedno ćemo postiti šest nedelja, pa se zajedno pričestiti. Kako bih ja gledala Julu da posti sama bez mene?
– Ne bi sama postila, ne bi. Ima još neko ko bi joj pravio društvo, reče starac, s blagim osmehom.
Jer starac Kalistrat je stalno postio.
Od tada otvori se plač kod Jule. Plakala je mnogo, naročito noću. Posle Gospođindana narod ode kućama, a ostadoše samo zavetnice i bolesnice.
Jednoga dana pozva Jula nanu:
– Hajde da ti nešto pokažem.
Pa ju dovede do groba sa malim spomenikom, obraslim mahovinom.
– Evo šta piše na ovom spomeniku: „Monahinja Pelagija“. Nano, mogu li kaluđerice biti u muškom manastiru?
– Da pitamo oca Kalistrata, srce moje. Kalistrat im objasni, da su pod Turcima iščezli ženski manastiri, koji su cvetali nekada u vreme srpskog carstva. Zbog toga se po nekim muškim manastirima često nalazila po neka starica kaluđerica.
– Pa zar ne bih i ja mogla biti kaluđerica. Moja grba čini me staricom.
– To kćeri nije za svakoga. Nego samo za one retke koji mogu primiti. A mogu primiti oni koji omrznu sebe radi ljubavi Hristove.
Pa ja oče, mrzim svoje telo, i prezirem ga i gadim ga se.
– To nije ni glavno ni dovoljno. A glavno je omrznuti dušu svoju, po reči Gospodnjoj: „Ko ne mrzi i na dušu svoju, ne može biti moj učenik“ (Luka 14, 26).
Devojka obori glavu, pa reče:
– S vašom pomoći, oče, ja ću se truditi da omrznem i dušu svoju.
Pred Krstovdan razboli se nana. Na dan praznika Kalistrat pričesti Julu u crkvi a nanu u postelji. Sutradan je nana izdahnula. Sahranjena je pokraj crkve.
Sada se Jula oseti kao prepolovljena. Ona udvoji plač, tako da joj oči pocrveneše. Posle četrdesetodnevnog pomena javi se nana Juli na snu i reče:
– Ti ćeš tu živeti do kraja. Slušaj oca Kalistrata. Meni je dobro.
Jula saopšti san starcu, a on joj reče:
– Kako Bog hoće. No ponavljam: U manastiru ne može se održati ko ne omrzne svoju staru dušu i ne zameni je obnovljenom dušom ispunjenom ljubavlju Božijom.
Pred Božić dobijem ja (Jovo Sarajlija) od Jule punomoćje da prodam sve njeno imanje sem velike kuće, u kojoj su živeli njeni roditelji i u kojoj je ona rođena. Tu kuću odredila je ona za dom srpske siročadi. Jedan deo od dobijenog novca išao bi na taj dom, drugi manastiru Mileševu a treći srpskoj crkvi u Sarajevu (u kojoj je htela učiniti ono zlo delo). Mene je odredila za doživotnog staraoca s tim, da ja mogu uzeti dva ili tri Srbina za pomoćnike. Ja sam sve uradio shodno njenoj želji.
Iduće godine po Vaskrsu dođe Jula u Sarajevo. Dom je bio pun male siročadi. Ona je plakala od radosti.
– Bog mi je dao što sam uvek želela – mnogo dece. Vratila se brzo u manastir.
– Ne mogu u varoš. Sve mi je tuđe. Dosad sam bila „grbava Jula“ a sad samo „Grbava“, i telom i dušom. Nisam ranije znala, da sam i dušom grbava. Otac Kalistrat mi sada ispravlja i leči dušu. Zbogom.
Tri godine provela je u manastiru kao iskušenica. Sabrala je siročad iz okoline, i stvorila dečiji crkveni hor. Posećivala je bolesnike, i Srbe i Turke, iz okolnih mesta Prijepolja, donoseći im utehu i ponude. Narod je počeo više posećivati manastir zbog nje koliko i zbog oca Kalistrata.
Baš kad se navršilo tri godine od Julinog bavljenja u manastiru, starac Kalistrat obuče Julu u monašku rasu pred grobom Svetoga Save i nadenu joj ime Kasijana. Jula je bila presrećna. Govorila je:
– Više volim ovo nego da sam venčana za cara.
– I jesi venčana za Cara i to za Cara nad carevina, reče joj starac smešeći se.
Ona je razumela.
Na Gospođin dan posle odslužene liturgije Kalistrat leže u postelju, i pozva Kasijanu, predade joj jedno svoje pisanije i reče:
– Ovo je sve što imam tebi da ostavim. Što sam ti kroz godine govorio, to sam ovde napisao, da te podseća na moje reči. Anđeo Božiji javio mi je danas na liturgiji, da će mi kroz tri dana uzeti dušu. A ti, kćeri moja zlatna, produži raditi kao i dosad, i rasti, rasti u ljubavi Božijoj.
Trećeg dana zaista Kalistrat je izdahnuo. Kasijana mu je zapalila sveću i zaklopila oči.
Takvog velikog duhovnika kao otac Kalistrat Mileševo je imalo retko više od jednog u sto godina.
Posle Kalistrata bivali su neiskusniji duhovnici u Mileševu. Zbog toga je narod udvojio svoju ljubav prema Kasijani, kao nosiljci one visoke pobožnosti i ljubavi, kojom je živeo i disao pokojni starac Kalistrat.
Završavam sa ovom napomenom:
U ove dane tri su velike privlačnosti u Mileševu za srpski pravoslavni narod kao i za mnoge muslimane. To su: Grob Svetoga Save, uspomena na oca Kalistrata i – monahinja mati Kasijana.
Slava Bogu i Svetome Savi. Pokoj duši oca Kalistrata. Život i zdravlje mati Kasijani. Amin.
 
Jovo Sarajlija
 
Ovim se, gospodo moja, završava rukopis mog pokojnog oca Jove Sarajlije, reče Pavle Sarajlija. Hvala vam na pažnji, a sad pođimo na odmor. Predstoji nam još jedan celi dan putovanja do svetog Mileševa.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *