KASIJANA

 

KASIJANA
 
DANI PROMENE
 
Grbava Jula nije znala, da je Kalistrat odložio venčanje. Ona je došla na liturgiju i zauzela strategijski položaj pokraj desne pevnice. Jer je znala, da mladoženja na venčanju stoji s desne strane pored mlade pred oltarom. U desnoj ruci držala je pištolj pod haljinom. Nije se prekrstila nijedanput. Lice joj je bilo mrtvački bledožuto. Sve je to otac Kalistrat zapazio. Tek po svršetku službe Božje, ona doznade, da je venčanje odloženo. Od nervne napregnutosti beše ona veoma iznemogla, i pridržavana od nane jedva dokorača do izlaza iz crkve; onda izgubi svest, i čim je dovezoše kući pade u postelju.
Kalistrat je sada bio uveren, da je Jula zaista spremna da izvrši zločin u crkvi. Zbog toga on dozva mene, Jovu Sarajliju, da koliko sutra odem onom zlosretniku Vulu i saopštim, da ga Kalistrat ne može venčati u Sarajevskoj crkvi ni iduće nedelje, niti docnije, niti ikako. Ako li se reši, da se venča negde izvan Sarajeva, neka se to ne sazna u gradu; naročito da ne sazna Julijana. Tako mi reče, i ja odoh i saopštih. Čuvši Ovu vest povika onaj zlosretnik:
– Ja ću preći u katoličku crkvu. A mogu preći i u islam. Meni je svejedno. Ne može niko meni silom nametnuti odvratnu grbavu Julu. Ona je jednogrba kamila; ako li nju uzmem na vrat, ja ću biti dvogrba kamila.
– Neka te je stid, mladi čoveče! Bog čuje, i platiće, reknem mu ja i vratim se doma.
Nekoliko noći Julijana nije mogla nikako zaspati. Nervi su joj igrali i razgonili san. Zbog toga je ona noću dugo zadržavala nanu, i molila je, da joj priča priče. I nana je sedela kraj njene postelje i pričala joj o starom dobrom vremenu, kada je data reč više vredela nego sada pisana hartija, i kada je čovek čoveku davao na reč u četiri oka stotine dukata u zajam, i kada se nije znalo ni za neverstvo u braku niti za razvod braka, i kada su žene rađale po dvanaestoro dece. Tu je prekide Julijana:
– O, nano, nano, kako bih ja volela da imam dece. Samo zbog dece ja sam se odlučivala za brak. Prezirem ljude, ali decu neiskazano volim. Deca, nano, deca, deca! Šta ima lepše od dece, i to mnogo dece, ne kao jedan cvet nego kao buket cveća? Aj, aj, aj! A šta ti, nano, misliš o Kalistratu?
– Mislim, zlato moje, da je on sveti čovek.
– Uf, sveti čovek! Licemer kao i svi drugi.
– Nije, zlato, nije jagnje moje, nije on kao i drugi. On živi siromašnije nego ijedan kalfa u Sarajevu, a sve nas bogati duhom i istinom. A kada u crkvi služi, gledala sam i ja, gledali su i drugi, lice mu se zasija kao sunce. I Turci ga poštuju, i zovu ga Baba-Kaloger, bule mu idu na molitvu i nose svoju bolesnu decu. Taki je duhovnik naš, golubice moja.
– Ostavi se, nano, tih ludorija. Nego idi sad pa spavaj.
Bože, kako je složeno svako ljudsko biće! Iako je Julijana govorila reči protiv Boga i protiv sluge Božijega, u dubini duše njene bila je neka velika rezerva, koja je potirala njene reči. Svaki dan je ona slala nanu ocu Kalistratu, da ga umoli da dođe. I u toku sedmice starac je našao vremena, da joj se triput odazove.
– Hvala vam, oče, što prošle nedelje niste venčali onog nečoveka. Ali vi ćete ga venčati iduće nedelje. Znajte, da ćete ipak iduće nedelje videti dve smrti pred oltarom. Ja se nisam pokolebala u nameri. Ubiću ga. Ubiću njega, ubiću i sebe. Starac se zgrozi u duhu kao da čuje glas demona iz pakla. Pa reče:
– Nećeš ga ti ubiti iduće nedelje, niti ma koje nedelje. Niti ću ga ja venčati dok sam u Sarajevu. Budi spokojna, i baci pištolj u Miljacku. Ima neko veći od tebe i mene, koji sudi, i koji će njemu suditi. A On ne sudi iz osvete, kao što ti hoćeš da sudiš, nego po pravdi i ljubavi, po jednoj višoj pravdi i ljubavi.
– Kakva je ta viša ljubav? Zar nije ljubav jedna ista, svuda i svagde, telesna i strasna? To bih ja želela čuti, reče devojka podrugljivo.
– Kćeri moja, ne može se govoriti o višoj ili nebesnoj ljubavi onome ko je … ko je izgubio veru u Boga. Kada ti se povrati stara vera u Boga, onda ćeš tek biti sposobna, da čuješ i poznaš onu višu božansku ljubav, koja je nezavisna od lepote i rugobe telesne. Jer vera je koren iz kojega raste u visinu stablo nade i blistaju se zlatni plodovi ljubavi.
Prilikom druge jedne posete Julijana je mnogo plakala pred starcem i žalila se na Boga, koji ju je stvorio tako nakaznu. Na to joj je starac odgovorio:
– Uveravam te, kćeri, da te je Bog takvu stvorio iz prevelike ljubavi prema tebi. Šta bi ti više volela, da imaš grbava leđa ili slepe oči?
– Uf, slepilo je strašno?
– Nesumnjivo, da je slepilo teži nedug od tvoga. Ja sam pak u životu svome video stotine slepaca, ali ni jednog od njih bezbožnog. Naprotiv, svi su oni nosili živu veru u srcima svojim, a neki od njih uz gusle su proslavljali Boga kao najbolji sveštenici. Tvoj nedug je mnogo manji, pa ti ipak ropćeš na Boga. Šta bi htela? Da te je Bog stvorio lepu kao vilu, i uz to još bogatu, je li? Mogu ti reći, da sam retko, retko poznavao, lično ili po pričanju i čitanju, neku takvu vilinsku lepoticu, koja svoju telesnu lepotu nije zloupotrebila na propast svoje duše.
Naredne nedelje Jula je opet došla s pištoljem u crkvu. Sumnjala je u reč o. Kalistrata, da neće venčati onoga. Pa kako se nije dogodilo ono što je ona očekivala, vratila se s nanom kući.
Ali se ipak toga dana dogodilo nešto strašno. Onaj verolomnik Vule, venča se te iste nedelje u nekoj seoskoj crkvi za Sarajevom. Pa kad su se svatovi vraćali u grad, neko ubije pištoljem mladoženju iz zasede, a neveste nestane. Nestane je kao u zemlju propale. Niti se doznalo, ko je mladoženju ubio, nit ko je nevestu odveo. Ali celo Sarajevo izgovaralo je jedno ime: Hodžin Ibraim. Turska sila bila je u ono vreme u Bosni siromašnija pravdom nego ikad. Zbog toga niko se nije usudio ni da tuži niti pak da pretresa harem Ibraimov.
Ja sam ovo prvi javio ocu Kalistratu. On je ustao, stao pred ikonu, poćutao neko vreme i rekao: Bog da mu duši prosti! A kad sam mu kazao da odmah idem da javim Julijani, kako se Božja pravda javila, on me oštro pogleda.
– Idi, veli, Jovo, i reci joj neka se ne veseli. Neka pošalje onaj pištolj u čaršiju i proda, pa za dobijeni novac kupi sveću i zapali u crkvi za dušu pokojnika.
Kad sam ja saopštio grbavoj Juli ovu novost, ona je najpre počela da igra i pljeska rukama. No kad sam joj kazao poruku Kalistratovu, ona je sela i duboko se zamislila. Onda je prišla meni i uzviknula:
– Pravo ima duhovnik. Bog je učinio svoje, a sad ću ja učiniti što mi starac zapoveda. I poslala je onaj pištolj u čaršiju da se proda. I zapalila je sveću za dušu Vula.
Posle toga nana je nekoliko puta dolazila ocu Kalistratu i zvala ga da ih poseti. Ali starac im više nije odlazio. Kada su pak čule, da će starac uskoro da otputuje u Mileševo, one obe banuše jedno jutro u njegov stan. Reče nana:
– Dođosmo, sveti oče, da nas blagoslaviš pre nego odeš.
Na to duhovnik odgovori:
– Tebe ću blagosloviti, a Julijanu ne mogu sad blagosloviti. Ali i nju ću blagosloviti kada suzama opere one reči protiv Boga i ono nedelo koje je htela učiniti pred oltarom.
Obe počeše plakati. A Julijana pokri lice rukama i glasno zajeca. Kroz plač i jecanje isprekidano progovori.
– Oprosti mi, oče, spasitelju moj. Ti si me sprečio da učinim zlo usred hrama Božijega; da osramotim Srpstvo i Hrišćanstvo pred Turcima, i … i … pred mojim pokojnim roditeljima.
I govoreći tako, ona pade pred noge duhovnika. On je blago pridiže i reče:
– Bog je, kćeri, tvoj Spasitelj a ne ja. Budi Bogu blagodarna, i produži kajati se. I sve će ti se oprostiti. I bićeš blagoslovena i Bogu ugodna i slavna. A sada idite s mirom.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *