KASIJANA

 

KASIJANA
 
UVOD
 
Pred Uskrs jednog blagog proleća jezdila su tri landau fijakera iz Sarajeva ka manastiru Mileševu. Putnici su bili ugledni Srbi iz Sarajeva, koji su za vreme Prvog svetskog rata dali zavet Bogu, da će u slučaju srpske pobede nad Austrijom poći u ovaj manastir, i nad grobom Svetoga Save prineti blagodarnost Gospodaru. To su bili ljudi poznati i uvaženi, koji su sa ulaskom srpske vojske u Sarajevo oslobođeni iz tamnica, nadživevši mnoge hiljade svoje pravoslavne braće iz Bosne, koja končiše svoj život stradanjem i mučeništvom za svoju veru, ime i slobodu.
Bilo ih je svega dvanaest, među kojima i četiri gospođe. Mi ih nećemo sve imenovati, izuzev trojice najpoznatijih. Jedan je bio Pavle Sarajlija, od znamenitog oca Jove Sarajlije, trgovca tkanina i svile; drugi dr Petar Sumrak, stari lekar sarajevski, a treći Marko Knežev, nacionalni radnik i dobrotvor.
Put je bio dug i zamoran, te su oni morali provesti dve noći usput na konaku, a tek trećeg dana uveče stići u manastir Mileševo.
Drugog dana uveče dojezdili su u varošicu Priboj i pošli u obližnji manastir Banju na konak. U neposrednoj blizini toga manastira, zadužbini kralja srpskog Uroša iz XIII stoleća nalazi se topla lekovita voda. Pošto su se pomolili Bogu u hramu i okupali u čudesnom izvoru, u dobrom raspoloženju otpočeli su – ili upravo produžili – svoj razgovor.
Za jednim stolom sedeli su spomenuta trojica. Reći će Pavle Sarajlija:
– Gospodo, ja vam moram sada otkriti jednu tajnu, pre nego sutra stignemo u Mileševo. Mi svi imamo jedan zajednički cilj na ovom putovanju, a to je da ispunimo svoj zavet u vreme preživljenih ratnih užasa i prinesemo blagodarnost Gospodu Bogu za darovanu nam slobodu. Ali ja imam i jedan poseban zadatak, koji mi je zaveštao moj pokojni otac. Vama svima, kao i celom Sarajevu, poznato je ime monahinje Kasijane, inače zvane grbave Jule. Otac moj, koji je bio blizak prijatelj sa ocem njenim, ostavio mi je ovaj rukopis o grbavoj Juli, i pred smrt naredio, da ga, kad budem mogao odnesem u manastir Mileševo i tamo pridružim nekom pisaniju oca Kalistrata, našeg domaćeg duhovnika. Rano je još poći u postelju, pa ako želite, ja ću vam taj rukopis moga oca pročitati.
– Želimo, želimo! Rekoše druga dvojica.
Tada Pavle izvuče iz svoje torbe neobični rukopis na hartiji požuteloj od vremena, i poče čitati.
Na naslovnom listu pisalo je:
Zabeleška o kćeri moga druga iz detinjstva sada pokojnog Nićifora Milića, bivšeg veleposednika sarajevskog i mome velikom duhovniku i prijatelju ocu Kalistratu, igumanu manastira Mileševa. Zabranjujem da se ovo objavljuje pre moje smrti i svršetka austrijske vladavine nad Bosnom, što će oboje, s Božijom pomoći, uskoro jedno za drugim slediti. To je moj zavet mome sinu Pavlu ili njegovim potomcima.
Pročitavši ovaj naslov Pavle objasni:
– Treba da znate, gospodo, da je moj otac imao književnog dara, i objavio mnoge članke i pesme u „Bosanskoj vili“. Nićifor Milić bio je njegov nerazdvojni drug. A iguman Kalistrat odsedavao je u našoj kući kad bi dolazio u Sarajevo. Ja ga se jedva sećam. Kao dete ja sam mu celivao ruku i on me je milovao i blagosiljao. Grbave Jule kao takve ja se ne sećam dok je bila u Sarajevu, ali je se dobro sećam kao manahinje Kasijane. Dva ili tri puta ona je dolazila u Sarajevo i nas posećivala. A sada čujmo šta moj otac piše o njoj.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *