NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » “Kanonizacija” ili Proslavljenje Novoprosijavših Pravoslavnih Svetitelja
“Kanonizacija” ili Proslavljenje Novoprosijavših Pravoslavnih Svetitelja

“Kanonizacija” ili Proslavljenje Novoprosijavših Pravoslavnih Svetitelja

(u vezi sa zahtevom za kanonizaciju o. Tadeja)

Protojerej-stavrofor Miroljub Srb. Ružić

 

Hristos Voskrese!

Smisao pojma i reči “kanon”, “κανών” je višestruk. Postoji “Starozavetni” i “Novozavetni kanon” kao skup Bogom nadahnutih spisa i Jevanđelja. U crkveno-pravnom smislu “kanon” je “prav štap” koji služi za merenje i povlačenje “prave” ili “pravilne” linije. Otuda “Kanonsko Pravo”, “Apostolski Kanoni”, “Kanoni Vaseljenskix Sabora”, “Kanoni Svetih Otaca”, itd.

Reč (pojam) “kanon” se takođe koristi u Bogoslužbenom jeziku i označava tropare i irmose, tj. cikluse pesama pa tako imamo “kanonarha” koji započinje pojanje kanona, tropara i rukovodi pojanjem na klirosu. “Kanon” podrazumeva i pravilo manastirskog života.

Kod rimokatolika postoji “kanon mise”. Sledstveno “canon actionis”.

Ovo o čemu mi ovde govorimo se u pravoslavnim istočnicima naziva “αγιοποίηση” od “άγιος”, tj. “svet”, pa otuda “proslavljenje” ili “proslavlenie”. Kod Grka je, na primer, proslavljenje o. Justina i o. Simeona dajbabskog ovako obnarodovano: “της αγιοποίησης δύο νέων Σέρβων Αγίων Πατέρων – δηλαδή του πατέρα Ιουστίνου από το μοναστήρι Τσέλιγιε και του πατέρα Συμεών από το μοναστήρι Νταϊμπάμπε”.[1]

Pojam “kanonizacija” se po prvi put pojavljuje kod rimokatolika – “canonisatio”, “canonisare”, a izvodi se od latinske reči “canon” koja ima značenje “spiska svetih” tj. “catalogus sanctorum”. Istoričari smatraju da se ovaj pojam koristi c kraja 10. veka naovamo, tačnije od kanonizacije Ulriha habzburškog od strane pape rimskog Jovana XV.[2], [3]

Iako se reč “kanonizacija” odomaćila, ispravnije je reći “proslavljenje”.

Ovo podvlačim ne kao “promotor fiscalis”, koji kod rimokatolika ima ulogu “opovrgatelja” argumenata nečije svetosti, već dobronamerno upućujem na ispravniju leksiku osveštane ortofronime. Uz prethodno objašnjenje o. Ljube, osobito preporučujem tekst o. Mihajla Pomazanskog o proslavljenju svetih u Pravoslavnoj Crkvi, kao i knjigu prof. Golubinskog o istoriji proslavljenja Pravoslavnih svetitelja u Rusiji.

Svetitelje prvo “proslavlja” (a ne “kanonizuje”) Bog u Svetoj Trojici, projavljujući ih čudesima, netruležnim moćima, svetošću života i točenjem mira. Juridičko-procesni pristup je stran Jednoj Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. Pisanje peticija biskupu i agitovanje od strane nižeg klira, kao rekomandacija za nečiju beatifikaciju i svetost, zastupljena je kod rimokatolika. Nama, pravoslavnim Hrišćanima, je takav poduhvat stran i nejestastven duhu naše svete Vere.

Mi nismo podobni članovi “mesnih zajednica” koji pišu preporuku “oblasnom komitetu” da usaglasi stavove sa “centralom” oko izdavanja članske knjižice za svetost “tom i tom” ugodniku Božjem. Kako, inače, u duhu ortofronime možemo shvatiti pisanje zahteva crkvenim vlastima i “uvrtanje ruku” Bogu oko postupka “kanonizacije” i nametanja nečije svetosti?

Ovo ne važi samo za o. Tadeja, starca svetog života, već i za neodmereno i “odokativno” pripisivanje svetosti, blažene uspomene, pat. Pavlu. Oni su podvižništvom, ispunjenjem Novozavetne kerigme i svakodnevnim upodobljavanjem Hristu, živeli upravo onako kako bismo svi mi, bez izuzetka trebali da živimo, po onoj apostolskoj: “A svakome se od nas dade blagodat po mjeri dara Hristova… Za usavršavanje svetih u djelu služenja. Za sazidanje tijela Hristova; Dok ne dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanja Sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove” (Efescima 4:7, 12-13).

Iz perspektive naše nacionalne i lične duhovno-moralne posrnulosti, nalik okrečenim grobovima koji iz najdubljeg bezdana ne dozivaju glasom svojim bezdan slapova Gospodnjih (Ps. 41:8), i najmanji podvig u veri čini nam se veliki i nedostižan. Da nam je setiti se reči iz Jevanđelja: “…slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran…” (Sveto Jevanđelje od Mateja 25:23). Za o. Tadeja, blaženopočivšeg patrijarha Pavla, kao i za, bez broja, nama neznanih Bogougodnika “kojih svet ne beše i nije dostojan” (Jevrejima 11:38), rcem vsi: da bude Volja Tvoja!

Budi znano da reč “άγιος”, koju prevodimo kao “svet” znači “ne zemni”, “ά – γιος”, tj. “ne od zemlje”, te je otuda proslavljenje svetih prvo nebeski čin, pa tek onda zemaljski.

Diven Bog vo svяtыh Svoih!” je princip kojim Proslavljena Crkva na Nebesima projavljuje i proslavlja ugodnike vojujuće zemaljske Crkve. Pritom da se prisetimo Gospodnjih reči iz 55. glave Knjige proroka Isaije, stih osmi: “Jer misli Moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi Moji putevi, veli Gospod!”

Cvet si Bože naš, i u svetima počivaš i Tebi slavu uznosimo Ocu, Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u sve vekove. Amin!”[4]

 


 

NAPOMENE:

[1] http://santo-rinios.blogspot.com/2010/05/blog-post_3726.html

[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Ulrich_of_Augsburg

[3] http://www.catholic.org/encyclopedia/view.php?id=11794

[4] Iz Jutrenje službe i Liturgija Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatoustog

2 komentar(a)

  1. Željko

    ”Svetitelje prvo “proslavlja” (a ne “kanonizuje”) Bog u Svetoj Trojici, projavljujući ih čudesima, netruležnim moćima, svetošću života i točenjem mira.”

    Ikone Oca Tadeja su mirotočile već par puta, ostalo je poznato samo Bogu koji ga je i proslavio među ljudima, mada njegovo žitije i predanje je koliko toliko poznato svima, još samo da zavirimo ispod zemlje…

  2. Svevišnji Bog zna sve o svakome i Njegova je za sva vremena.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *