НАСЛОВНА » Мишљења на савремене теме, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Кампања на највеће вредности Српскога народа?

Кампања на највеће вредности Српскога народа?

Питање:
Благословите! Задњих година смо све више сведоци напада на владику Николаја преко медија. Чини се као да се води организована кампања на највеће вредности Српскога народа. Радило се или не о некој завери, многи духовно необразовни народ лако прима неке примедбе нових „просветитеља“ у вези Светога владике Николаја. Знам да праведници, често и после овоземаљскога живота мора да страдају, ипак мислим да се овде ради о једној још опаснијој ситуацији. Саблазан се шири на народ. Зашто не би владичанство, Свети Синод и сл. направили неку комисију која би се бавила одбраном (апологијом) и тумачењем владикиних дела и тако ућуткала неосноване примедбе многих „савремених просветитеља“? Толико имамо богослова и теолога, а сви ћуте. Нико не жели од њих данас да укључи мозак и да просуди шта нам је у овој ситуацији најпотребније. Или стварно нисмо дорасли да се ухватимо у коштац са овим временом? Помозите!
Пеђа


Одговор:
Драги Пеђа, ово је вероватно више за наш форум и могућу полемику о овом заиста интересантном питању.
И мени се чини да има превише напада а и ништа мање ни ћутње о тим нападима, и то посебно на ова два светионика Српске цркве који се нису могли сакрити, јер су убедљиво светлели својом праведношћу на високој ‘гори’ на којој су стојали. Наравно да препознајете да св. Николају Жичком додајем и преподобног оца нашег Јустина Ћелијског. Како да их апологетски штитимо? Додуше, морам да приметим да апологетика кроз своју историју није се развила штитећи директно светитеље, него се само споредно дотицала и њих, и то само у котексту заштите вере. Пред нама је један заиста интересантан и чак противуречан проблем, наиме: народ је тај који открива и признаје нове угоднике Божије и ми не можемо рећи да се тај исти народ њих одриче или да их нидпоштује, него неко други који није део тог народа (не жели да буде) . Велики проблем нашег српског православња изражава се у томе да често и само свештенство није способно да одвоји духован живот, и теме везане за њега, од питања националних вредности и идентитета нашег народа. Тешко је у овоме изразити појам Цркве осим ако духовно-поетичну, или алегоријску идеју ‘српства’ не видимо нешто слично као што и Црква види спасење и вечни живот у појму ‘Небеског’ или ‘новог Јерусалима’. Свима онима који добро теолошки познају српско православље, или руско, схватиће, да идеја ‘Небеске Србије’ или ‘Свете Русије’ ама ничим се не сукоби са богооткривеном догматима наше вере. Пространа степа и ширина богословња које је откривена у преп. Јустину и св. Николају Жичком јасно говори да ова два наша богослова нису националистички мислили него православно. Нису ни они једини који су успели да виде ту тесну везу православне државности (помазаничке) као ‘служебинице’ у раду Цркве на ширењу Еванђеља и хришћанског благочешћа. Ево и нови свеправославни чудотоврац Санфранциски и Шангајски имао је сличне погледа према цару и Русији; а овде ваља и поменути великог ‘славјанофила’ Достојевског, који у својим списима није ништа био друго него ‘хришћанофил’, што и јесте та древна хришћанска као и еванђелска добродјетељ, а не кратковиди национализам или шовинизам. За службенике нечијих других интереса најлакше је намерно површно читати Николаја, а донкле и Јустина, и лепити им етикету мрачних шовинистичких писаца, или нечег горег, до најгнуснијијих клевета. Лако је говорити о Европи људима који никад нису осетили живот у њој, а посебно крајње је лицемерно бацати осуде на ова два свесрпска духовника да су против Европе, који су у тој истој Европи дошли да својих високих образовања и богатог животног опита. Ово ваше питање пред нама разоткрива озбиљан проблем. Мислим да је заиста дошло време да схватимо да нису сви срби православни, а чак многи од њих ни хришћани! Са том чињеницом требала би прво СПЦ да се помири, и да ову данашњу Србију апостолски схвати као широко мисионарско поље, и ради тога циља да развије своју стратегију делатности; наравно са јеванђелском мудрошћу да не испровоцира силне овога века, које ће радије повести наш народ путем нихилизма и безнађа него да се враћају ‘мрачним оковима православне српске државности’. Прошло је време када смо се делили на верујуће и комунисте, већином полазећи од тога да је појам ‘верујући’ могао да обухвати све, чак и јеретичка схватања хришћанства, а да се у исто време духвно преживљава као неко исповедништво. Само убеђење у постојање бића Божијег није довољно за једног верујућег да заиста буде прави хришћанин, јер знамо да и силе зла ‘верују и дрхте’. Православно хришћанство тражи много више од тог ‘признавања’ Бога. Пасивна религиозност није црквеност, нити то непрекидно општење на богооткривеним светоотачким принципима вере, који безусловно траже узрастање у Христу, и то до Еванђелског појма обожења ‘будите као богови’. Смем да без икакве резерве кажем да ови напади стижу од људи који немају ни благе везе о суштини Цркве нити могу да разумеју мисију коју она води, и што је још трагичније, неки се од њих јавно изјашњавају да су религиозни, па им отуда вероватно то право да кроје православље према својим политичким мустрама и шаблонима. Али ако се та њихова у црквеним круговима не чује, тада они показују своје право лице у свој својој отвореној и бестидној борби на најсветије идеале које Црква преноси на своја чеда, а посебно у њеном моралном учењу, и ту траже неку своју ‘филозофску’ поставку да јој припишу најмрачније и сулуде национал-шовинисичке апетите, или антихуманистичке. У контексту реченог у нашим медијима открива се жеља за ‘преваспитавањем’ наше Цркве, са циљем да би она сусрела идеолошке потражње данашњег друштва, а не оно што је засновано на њеном вековном искуству да вера и благочешће буде образац друштвеног живота.
Зашто наша црква ђути и слабо одговара на ове нападе? Мислим да се много духовне и ителектуалне енергије троши на нешто сасвим споредно а не на оно што је нама ‘једино потребно’. Многи су запели за црквеним реформама а да до тога уопште не знају шта реформишу нити за то имаји неку озбиљну и саборску утврђену платформу (јури се високо образовање а пастирство се запоставља) . Знамо ко су непријатељи Христовог учења и они се показују на свком кораку данашњег, назови ‘слободњачког живота’ (демократског) . Има подривања и изнутра, јер понеки људи и у цркви приписују етнофилетизам св. Николају и преп. Јустину, као што га приписују великом борцу за Православље, и још већем борцу за истину онога шта се догодило у Православној Русији м. Антонију; ништа мање ни великом православном мислиоцу који је живео раније тих монструозних догађаја Достојевском; овде можемо поменути и Његоша. Шта их наводи на то? По неки пут се бојажљиво осврћемо на то питање али одговор без сваке сумње лежи у религиозним схватањима човека који безусловно жели да види себе у новом поретку на који се савремени свет све више усмерава. Знајући да су Христови идеали ван програма и платформе на којима се гради ‘нови свет’, ови поменути писци су се некако ‘свађали са европом’, конкретно: са филозофијом нихилизма и безразличности; док нови теолози постају популарнији јер се они ‘измирију’ са курсом живота којим је овај свет кренуо, и у њему траже начине да га ‘еклизиолошки’ обухвате и адаптирају на ‘нов’ животни поредак. Овај ‘нови поредак’ је уствари за Откровење ‘стари’, и оно га је пророчки предочило, откривши нама да ће доћи времена богоотпадништва и да ће бити тешко, и претешко. Ова два српска сасуда Духа Светог добро су знали одакле опасност долази па су се зато и ‘свађали са Европом’, док данас они који широким корацима према њој корачају (јер желе органски да буду део ње) , нормално је да не могу да се сложе са учењем и саветима тамо нека два ‘назадна’ писца који враћају у средњи век (јер све мере Немањићима) . У свету у којем живимо ми морамо да схватимо да су ти напади оправдани нормом новог поредка којег данашњи човек установљава. Један од најокобнијих догађаја која правосалвна (хришћанска) историја трпи јесте губљење православног императора. И тај трагични догађај јако утиче на новију црквену еклизиологију. Изгнанство, емиграција, смирење у немаштини, безнађе – све то има свој утицај у наглом заокретању руског интелектуалног духа (не ‘совјетског’) ; а како се огромна већина њих нашла у емиграцији почиње да се развија један нови начин размишљања. То се посебно примећује у теологији париског богословског кружока института Св. Сергија, од којих највише издвајмо Булгакова и Флоровског. Први је заиста непобитно склизао у јерес док други, нашавши се у новим срединама, почео је да прима акценте на своје богословље који су почели да наглашавају удаљавање од православног патриотизма и државности. До недавно неки црквени кругови су се исмејавали над оном ‘првом’ канонизацијом Царске породице; говорило се да је то политички акт (‘белих’) који буди руски национализам и обнавља застарели православни облик руске државности (у нашем случају Немањићке) .Наравно да сада видимо да су то били неразумни напади посебно оних људи из клира неких помесних цркава. После Флоровског предњачи Зизјулас који је на неким његовим идејама разрадио нове мисли које треба да нам предоче ту потребу за уклапањем према новим облицима живота, и то, којег нам нуди ни мање ни више ривал старом јеванђелском поретку – нови поредак. А како је грчко богословље сада ‘шик’ у Србији то објашњава зашто се неки ученици устручавају великих српских словенофила св. Николаја и преп. Јустина, и одричу се вековне православне државности и могућности обнављања наше православне државе (или у ширем смислу неког православног императора и империје) . Можда је тренутно нереално тражити заштитнка православља у лицу неког јаког императора, али такође није оправдано да се више не води брига, или губи нада за долазак некоког православног помазаника, јер православно императорство још од св. Константина Великог увек је тесно стајало уз Цркву.. Да овде не останем недоречен. Ми разумемо да ми морамо некако да живимо у овом свету, т.ј. да примимо неку форму адаптације, и то више у смислу добијања духовног антисерума према доктрини живота који он нуди, али треба да се противимо сваком савету да ми морамо да се интегришемо у нешто што је по природи супротно духу Христовом. Јер овде постоји велика опасност да будемо осуђени на основу ових речи: ‘Залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи’ (Мк. 7, 7) . Идеологија новог поретка итекако јесто то ‘учење’ које је ‘прописано’, а у скорој будућности и ‘на крв и мач’ за непослушне. Христос је омрзунт у свету на свком кораку и погледу, и та мржња се све више и више појачава што сведочи окружење наше свакодневнице. Људима који су потпуно одбацили Христово учење као образац достојног и са смислом испуњеног живота, увек ће им бити мрско да говоре о једном Николају, Јустину, Теофану, Серафиму – свима онима који су веровали да здрава држава лежи на нелицемерној духовности њених лидера. Прави хришћанин увек у дубинама својег христоносног срца чује ове свете речи Господње: ‘Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо раније вас. Кад бисте били од света, свет би вас љубио, а како нисте од света него ја вас избрах из света, зато вас и мрзи свет. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати’. Значи ови људи због којих се бринете не поштују ни самог Христа па зато не треба да вас чуди што нападају и нашег Светитеља Жичког.
Са поштовањем
о. Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *