Каква је то исповест

Питање:
Помаже Бог и благословите Оче! Каква је то исповест ако ја само пољубим крст, свештеник само прочита молитву, без да ја ишта кажем, или нешто врло мало, готово безначајно. Исповест више личи на ћаскање него на исповест греха. Љубазно се осмехује свештеник, љубазно се осмехујем ја за узврат. Крупне грехе сам давно исповедила код другог свештеника и био ми је то велики стрес. Сада, осећам се као ни да не идем на исповест. Хвала.
Јасмина


Одговор:
Драга Јасмина, Верујте ми никаква! Таква исповест је никаква па нека каже ко шта хоће. Исповест тражи време, и чак “амбијент”, а посебно приватност. Она се погрешно схвата, а и упражњава у организовању духовног живота наших чеда. Исповест мора да буде везана за нешто, а то је обично преслишавање себе у моментима када ми забринуто вршимо ископине унутрашњег човека који се налази у нама. Човек спава, одлаже суочавање или просто реши да стално живи у неком одрицању своје реалности а посебно када је она сва деструкција. У том одлагању суочавања са самим собом постоји хедонистички излаз што је не само у православљу него и у другим културама кукавички излаз из нашег личног и људски мереног безизлаза. Предаја стихији не познаје покрете за достојним животом човека, онаквог какав је он у историји показан. Исповест је врло лична ствар и у њој се покреће и ломи људска душа а кроз њу и сав човек у нама. Са тиме се ми не смемо шалити. У таквим моментима нема журбе, а најмање оног професионалног прилаза када се све оправдава недостатком времена. Или оним званичним и познатим: ” time is up”, журим, и тд.. У моменту нечијег отварања душе нема журбе. Ми знамо са којом физичком и менталном припремом, а тако и пажњом, хирург оперише људско срце. Са циљем на успех сва та логистика је ту поред њега, савршено припремљена кроз тај етички однос доктора. Наша душа у духовном јесте људске срце и над њом се врше рискантне операције на које ми морамо да усмеримо све наше психофизичко биће а највише молитвеног себе. Свешетеник то мора да зна, и мислим да уобичајено добар свештник и зна, али у прихваћеним условима он је једноставно ампутиран да то све и оствари. Црква је пружала атмосферу и време да се лепо и пажњиво саслуша човек. Данас се само негде јури а свештенику је већа обавеза да тамо негде сахрани него да овде исцели. Жртва смо прихваћеног система литургичког живота који све више подпада под утицај људских норми и тих токова протестантизације православног Предања, а и уопште црквеног искуства. А овамо на сва врата говоримо о некој “литургијској обнови”. Ми данас проблеме не решавамо, напротив ми их само продубљујемо и одлажемо на свим нивоима у нашој Цркви. Таква исповест о којој ви говорите јесте аномалија коју треба одмах одстранити, али то се не ради декретом, нити неким бољим симпозијумом на којем ће да се саберу најпознатија имена и прочитају најбоље трактати о њој. Нити се то ради на аудиторијумима универзитетских катедри. Једноставно ова као и све друге Тајне (онтолошко живоносно испражњавање у живот човека) траже нашу црквеност, и тај наш жив и динамичан однос према свему оном што наша Црква у својим канонским нормама пружа. Црква не постоји за нас да будемо заједница у спектру неких социјалних односа, дружења, и у упражњавању тог духа заједништва. То је протестант смислио да замени благодат. У нашем животу Црква постоји као Литругија! И то ће данас најчешће да чујете, али опет, у огромној већини парохија и даље ће да се суочите са овим проблемом којег ви доживљавате, јер свештеник једносавно нема времена. Рећи ћете као и многи други раније да Литургија вама понекад суштински не ослобађа душу. А управо те ваше “унутрашње” тегобе. Колико пута сам ово чуо као жалбу, чак вапај, да и после причешћа остаје бол и као да не постоји ништа у Цркви шта може да га уклони. Ако волшебно прилазимо Литургији осетићемо и последице таквог пасивног ишчекивања. У психологији је потребно да се нешто одболи; да се одплаче; да се отвори тај вентил унутрашњих притисака и испразни човек да он не би једноставно експлодирао. Такав процес је и у обнављању нашег духовног бића. Човеку је много важно да сазна шта је учинио и да то свесно и без слаткоречивости самооправдања оджали. Са правом се говори да све свете Тајне треба “вратити” у Литургију. У мом пастирском случају ја увек инсистирам да се света тајна испосвети врши за време Литургије, али не на оној “јутарњој”, када нам она не оставља ни пола минута за разговор (исповест) , него говорим о оној канонској Литургији као изразу и остварењу пуноте литургичког дана. Када то кажем увек мислим на богослужбену пуноту дана, и службе које дају реалну литургичку садржину за које многи људи и не знају да постоје; да постоје као та космичка Литургија нашег доксолошког благодарења и приношења. Бденије је најиделаније време када може да се исповеда. Људи су духовно гладни па “беже” у манастире, јер нису задовољни својим парохијским духовним оцима – оцима по том “формалном” литургичком позиву а не и односу? Зато што у манастиру за све духовно постоји време, и превише времена. Људи то осећају па иду у манастире, да тамо у савршеном миру, у том сутону литургичког појма дана (дан почиње вечерњом службом) да забораве дневну светлост наше болне свакодневнице. Желе да забораве ту ралност у којој страдају, па уз трептаје свеће и кандила, уз умиљено духовно пјеније дрмусају своју успавану душу и призивају је покајању (чувени покајни канон св. Андреја Критског се увек служи на великом повечерију, управо због тог покајничког амбијента сутона и пругушене светлости, и то није неки психолошки доживљај) . Удаљени од свакодневнице (па и формалне парохијске) на овим местима се пре неким духовником покрене душа, отовори срце и једносавно се исплаче. То не може да се оствари у недостатку времена, пажње духовника као и његових пастирских спосбности. Најиделаније је да се после исповести причести. Није услов али је идеално. Многи греше када увек исповест везују за св. причешће. Црква тражи да они који желе да се причесте да треба да присуствују Литургији, али оној о којој сам већ говорио – Литургији дана. То значи да као “правило пред пришешће” треба да буде услов, правило или канон, да се нико не може причести ако касни на комплетну и суштинску Литургију. То кашњење се показује у отсуству са вечерење и јутрење, или бденија ако је у питању већи празник или васкрсни дан. Бденије је врло јак иструмент наше духовне едукације и слушајући нескраћена богослужења ми ни на јоту не можемо да погрешимо у нашем духовном образовању. Поред духовног образовања та служба нам пружа огромну временску могућност да пажљиво и одговорно саслушам исповест мојих парохијана (најбоље је за време читања или певања канона) . Све то тражи једну повезаност, једну припрему, а најједнсотавније речено тражи добро изграђену локалну Цркву – парохију. Видите, ја не морам да трчим до певнице, или да тамо нешто читам зато што нема ко други да то ради, или да јурим за кадионицом или нечим сличном? Не, него ми се све то припреми и донесе, и тај литургијски живот код мене ритмички куца као сат зато што свако по својим службама а из љубави према Цркви носи своје послушање и уграђује га у Тело којем он припада. Није то нека духовна аристократија него је основна потреба којој сваки свештеник својом делатношћу треба да стреми и да је оствари. У изграђеној цркености парохијани неће да трчкарају по манастирима, јер све то већ могу да нађу и при својој парохијској цркви. Дакле, све ово што сам поменуо није привелегија манастира него је остварљиво при сваком храму, и то је један нормалан црквени живот који може и треба да се успешно оствари у тзв. “свету”. А ако не постоји благољепно и канонско црквено устројство онда свету Тајну исповести треба вршити ван Литургије као Анафоре, када ми можемо свег себе да посветимо оном који треба да нас исповеда. Свештеник нема прво да пожурује и на то му треба скренути пажњу. Ако у исповести нема тог “стреса” мислим да је она бесплодна, јалова и једноставно је форма која прелази у бесмислену навику, која само на кратко психолошки ослобаћа (ако и то уопште) , а то значи лажно а не реално духовно. Није случајно св. Исаак Сирин рекао да је спознаја своје слабости почетак нашег исцељења. Спознаја наше слабости је озбиљан процес суочавања са самим собом који не може да се оствари у времену од неколико минута. Својим “очинством”, дакле реалном бригом, свештеник је ту поред нас да помогне, да приведе управо таквом исцељењу. Можда ћете наћи неку помоћ у овом што сам рекао. Ваш у Христу оЉуба

Comments are closed.