Каква је то исповест

Питање:
Помаже Бог! Налазим се у великој недоумици. Пре неколико година сам се први пут исповедила пред причешће. Постим и причешћујем се од своје 10 године. Тек као одрасла схватила сам да се у нашем селу не исповеда пре причешћа тј. свештеник прочита молитву изнад наших глава, пита да ли се кајемо за своје грехе и то је то. Мучило ме је што никада нисам могла да испричам своје грехе и кад сам о томе отворено поразговарала са свештеником, рекао ми је да их напишем на папир (назвао је то исповедним писмом) и да му га дам на исповести. Тако сам и урадила, а молитва тога дана после исповести над мојом главом је била нешто дужа и осетила сам олакшање. Овде долазим до слепе улице, још увек нисам сигурна да ли је то добра исповест. Не желим да радим ништа погрешно. Молим вас помозите.
Наташа


Одговор:
Драга сестро Наташа, У Светој Тајни Покајања (исповести) Господ чисти Хришћане од грехова учињених после крштења. У овој Тајни верник, који исповеда своје грехе у присуству свештеника, пред Светим Крстом и Јеванђељем, стоји пред самим Господом Исусом Христом и добија од Њега невидљиво, а од свештеника видљиво ослобађање од грехова. Тако ће свештеник и рећи у поуци ономе, који се каје: “Ево, чадо, Христос невидљиво стоји и прима твоју исповест… Ево и икона је Његова пред нама, а ја сам само сведок, да посведочим пред Њим све што ми будеш рекао…” У чему је суштина покајања? Свети Јован Златоусти каже да покајање почиње онога момента када схватимо да смо погрешили. Кад човек схвати да је духовно болестан и да је његова душа ако живи у гресима, одвојена од Бога. Човек је створен по слици Божијој као слободно биће, које може да узраста у врлинама или да “узраста” у греху. Он има могућност избора између добра или зла, Бога или ђавола, јер и једном и другом је немогуће служити. У тој слободи избора стоји наша одговорност пред Богом за наша дела, за која ћемо одговарати на Страшном суду. Бог љубави, Који не жели да ико од људи погине, него да има живот вечни, Који је и дошао на овај свет због грешника, да њих позове на покајање (Марко 2, 17) , дао је својим ученицима, а преко њих и свим епископима и свештеницима, власт да нам разрешују грехе, уколико приносимо покајање за њих. Кад верник дође код свога духовника, а то је најчешће надлежни свештеник, на заказану исповест, после уводне поуке свештеник почиње да му чита “Чин Свете Тајне Исповести”. Ако се не исповеда само један покајник, него многи, онда се овај чин обично чита одједном за све који се исповедају заједно. Али сама исповест, према упутству Требника, мора да буде обављена насамо са сваким човеком понаособ, чак и ако је малолетан (на исповест треба да долазе они, који су навршили седам година) . Нажалост, у готово свим нашим крајевима, исповест у цркви је ослабила као дисциплина и код верника и код свештеника. Свела се, како и сведочиш, на читање разрешне молитве без потпуне исповести. У богослужбеној књизи Требник постоје упутства духовнику, која питања да поставља ономе ко се исповеда. Питања почињу од правилног исповедања православне вере и читања Символа вере, па иду преко многих случајева у којима човек може сагрешити. Разуме се, питања могу бити и контрапродуктивна, јер саопштавају случајеве сагрешења потпуно непознате већини верника, што може изазвати знатижељу, узнемиреност и чак размишљање о појединим гресима. Одлазећи на исповест код духовника, треба настојати на размишљању о својим поступцима. Превасходно пред њим исповедамо оно за шта имамо прекоре савести. Слушајући нашу исповест, духовник ће вероватно поставити и неко потпитање, како би нам помогао да се присетимо нечега што смо можда заборавили или ће нас потсетити на грехове младости и незнања. Покајник је обавезан да саопшти све што му притиска савест, ништа не тајећи и не скривајући. Добро је да покајник сам изговара своје грехе, не чекајући да му свештеник поставља питања. Многи верници сматрају да нису учинили грех, ако се нису огрешили о Божије заповести (нисам украо, убио, пожелео туђе, учинио прељубу итд) . Заборављају да могу учинити и грех према себи (небрига о здрављу душе и тела) и према онима са којима живе, према ближњима. Зато треба пребирати по својој савести и свом животу и на исповести говорити само оно што смо учинили, оно што оптерећује нашу савест, што чини неправду ближњима. То што је твој свештеник тражио од тебе да му напишеш “исповедно писмо”, није исправно. Исповест је духовни разговор са свештеником као сведоком пред Богом и он мора искључиво бити усмени (глувонеми могу написати своја сагрешења, своју исповест, али та записана исповест, чим је свештеник прочита, мора бити уништена) . Исповест је Света Tајна и све што верник каже пред свештеником то нико, па и под претњом смрћу, не сме да дозна. А оно што је написано може и нехотимично доспети у руке треће особе, а тада већ губи смисао Тајне. Ако свештеник нема времена да пре Литургије прихвати детаљну исповест својих парохијана, треба то да учини уочи недеље и празника, после вечерњег богослужења, а верници да му се унапред јаве и закажу исповест. Недостатак времена не може бити оправдање за тако важну ствар као што је исповест. Зато, драга сестро, инсистирај код твога свештеника на детаљној, потпуној исповести и закажи термин који и њему и теби одговара. Може то бити било који дан у седмици. А исповест да буде усмена. Мир и благослов Божији призива на тебе о. Душан

Comments are closed.