Како знати када ступити у брак (2)

Питање:
Помаже Бог, оце Љубо. Да ли можете укратко да напишете какво осећање треба да буде “права” љубав, односно како да знамо да раздвојимо ту љубав од страсне, пролазне, “младалачке”? Шта треба да је најважније у избору брачног друга? Како да се одрекнемо своје воље и да избегнемо замку лоших помисли у браку? Хвала.
Јелена


Одговор:
Драга Јелена, мислим да је отац Срба већ одговорио на ово ваше питање тако да не знам са чим још могу да се надовежем на његове мисли. Покушаћу да поменем нешто друго што мислим да је исто тако важно.
Молим вас погледајте: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=643
Ах та љубав, колико о њој овде нисмо говорили? Ми за последњих 50 – 60 година сами бирамо љубав а до тада се она градила кроз послушање. У таквим условима “проналажења” љубави тачно се знало да она није страстна него она делатна и стварајућа. Парови су се узимали са обећањем према родитељима, Цркви и њима самим, док данас својим слободним избором све сваљују на своја плећа па се под том тежином изнемоћало пада. Видите, тада није постојао проблем те “страстне” и “младалачке љубави” јер је тако нешто просто било “срамота”! У тим временима зрели и искусни родитељи су за своју децу знали боље да открију ту унутраљшњу духовну лепоту а ова физичка је била само споредна, мада не кажем да ни она није играла никакву улогу. Пазило се ко је и из какве “куће” и тако се градила морална а ништа мање ни “генетска” заштита. Данас путем физичке привлачности желимо да откријемо ту унутрашњу лепоту, да и после неколико година живљења у блуду (“упознавању”) остајемо на истом, али сада са повређеном и нашом личном унутрашњом лепотом.
Проблем у данашој љубави како је омладина схвата и прихвата, огледа се у недостатку страха Божијег и основног чувања природног моралног закона. Данашњи хришћански парови желе себи срећу многобожачким методама што је потпуни промашај за једну благословену љубав. Никада у историји цивилизованог човечанства ми не бележимо више развода као и ту “домаћу агресивност”, упркос томе што су се године уложиле у “везу”, управо са том намером да се парови “упознају” и “проуче” да ли могу заједно да живе. Крајњи је циљ срећа али са земаљским методама котроле и планирања, да на крају све измакне контроли и пређе у несрећу – у хаос. Идеологија “упознавања” наспрам суштине брака као божанске установе дијаметрално се разликују и немају ничег заједничког. Молитве и евангелска четенија чина венчања фаворизују мужа, а жену обавезују на бескомпромисно послушање, уз позив мужу да је воли као што Христос воли своју цркву – у крајњем разумевању обоје се обавезују послушањем које требада им доносе хамонију и мир. Нажалост ово литургичко двехиљадугодишње искуство Цркве се данас исмејава. Саставити двоје да буду једно, не само телом него и духом, нимало није лак подвиг па се зато у чину венчања открива будући заједнички живот као чудо и мучеништво, што у крањем богословском исходу тумачења ове Тајне значи да се тај заједнички живот управља идеалима Христовим који су спасоносни подвиг.
Раздвојити страстну љубав од оне искрене и плодотворне није тешко само ако правилно изаберемо методе. Највеће грешке се праве тако што се само јури за физичким изгледом а не оним унутрашњим, и када се заморимо од физичке лепоте ми тада неодговорно тражимо ону унутрашњу коју нажалост многи немају, где пошетно морамо да признамо да се њоме нису ни обавезивали. У томе је највећи проблем! Овде није толико реч о потреби колико о егоцентризму, јер сада хоћу кабаре лепотицу, а сутра од исте желим смирену домаћицу и дивну мајку. Дакле, све ЈА нешто хоћу! А шта хоће Бог од нас да би се реално одржао један брак то већину нас данас не занима? ! . Ето, у томе је овде проблем, јер по оној старој логици знамо: “што изабереш то и добијеш”! Одрицање од наше воље је најлакше онда када искрено полажемо наду на Господа уз труд да испунимо основне заповести које Црква од нас тражи. Ако то будемо радили онда ћемо остати при Заједници, а она ће бити у могућности да нам пружи прилике за неку озбиљну и благословену везу. Мислим да и данас препорука може да одигра најважнију улогу у овом врло комплексном питању од којег страда данашњи млади човек. Не треба да будемо фокусисрани само на физички изглед, иза којег се често врло ГОРДО стоји (ето већ проблема у заједничком животу) , него и на онај унутрашњи који може још више и јаче да опије и залуди срце. Ако ми опијени физичком лепотом прилазимо према човеку ми нећемо бити ментално (духовно) способни да продремо у његову душу, која је у том приземном моменту нижеразредна и неважна. И када се падне у блуд ми тек тада помрачени и замућени тим страстима нечемо бити способни да откријемо квалитете личности (Божије таланте и способност њихових умножавања) , које ће касније у једном здравом браку да буду најнеопходније, док те бездушне изгореле страсти по закону природе засиђености пашће на неки трећеразредни ниво. И тада се открива болна чињеница да више ништа није остало што нас везује и приближава, и тада долази оно неминовно – ново лутање и потрага. Нажалост најчешће ни тим истим грешкама! Желећи вам благослова и праве благодатне среће ја вас поздрављам
оЉубо

Comments are closed.