Питање:
Помаже Бог, драги оче! Да бих дочарала суштину мог питања, ја ћу вам кратко описати један део мога живота. Као млади, и из чисте љубави, ми смо се венчали и Господњом вољом већ наредне године добили лепо и здраво детенце. Дете нам је расло у лепом браку, али улогу мајке мислим да нисам обављала како треба. Била сам веома строга, али Бог драги зна да сам волела своје дете истински и како само мајка може. Због своје нагле нарави често сам прекоревала и чак и тукла своје дете.
У аутомобилској несрећи смо га изгубили из садашњег живота, како наш свештеник рече, Господ га је више волео и требао. Сви који су нас познавали кажу да је био лепо васпитано дете, али мени савест није мирна, јер мислим да сам му требала пружити и показати више љубави и пажње него што јесам. Многи ми говоре како сам ја јака и одакле ми толика снага да све подносим како подносим. Морам признати да ми то смета и питам се зар људи мисле да ја нисам волела своје дете. Ја чврсто верујем да је Бог то учинио за неко друго добро, и да тога није било можда, ми не бисмо ни покушали да спознамо једину и праву истину – нашу веру и да се кроз њу спасавамо. После свега Господ нас је поново наградио дететом. Уздам се у Господа, али се бојим, ако будем превише попустљива, да опет нећу испунити задатак мајке и усмерити дете на прави пут.
Молим вас да ми одговорите да ли је грех кажњавати децу и, ако није, којом методом. Унапред захвална, једна мајка.
Н.Н.
Одговор:
Драга мајко, Треба имати у виду да је живот света тајна, као и брак, крштење, покајање, и друго. Стога, није лако дати рецепт или упутство за једну такву тајну. Али покушаћу да ти дам само мало материјала за размишљање. Различита истраживања су показала да су родитељи према својој деци углавном онакви какви су према њима били њихови родитељи. Неке мајке су строге по природи, а неке одлуче да то буду уколико је отац благ, из страха да им деца не буду неваспитана и неспремна за живот. Међутим, тамо где је отац строжији и ауторитативнији, деца су у великој мери побожнија (за чудо, према статистици, строге мајке овде не праве готово никакву разлику) . Грубо и генерално узевши, деца строжијих родитеља су упорнија и отпорнија (уколико се њихов каратер не “сломи” родитељском строгошћу) , док су деца благих родитеља размаженија и иду линијом мањег отпора. Све има своје предности и недостатке, па тако и ово: упорнији су донекле тврдоглавији, склонији понекад непотребном компликовању и опрезни су у одабирању коначног циља до мере која их чини готово скроз неуспешнима (та неуспешност и неодлучност код њих понекад траје дуго, годинама, али се у зрелом
добу, понекад тек после 30-те, претвори у стабилност, поузданост и успех на коначно одабраном пољу) . С друге стране, размажена деца су шармантнија, наизглед се лакше сналазе у замршеним ситуацијама и брже доносе одлуке, углавном према ономе што њима лично прија или не, не секирајући се толико за неке крајње циљеве. Они су успешнији у ранијем добу. Лично мислим да децу не треба претерано штитити од живота, већ их од малена спонтано и без неке драме постепено и увек суочавати са реалношћу, учити их вредностима, разлици између добра и зла, користи и штете, како духовне, тако и физичке, а све то користећи здрав разум. Строгост служи изграђивању самодисциплине, која је опет потребна ради јачања воље. Ако таква строгост не постиже резултате, треба мењати тактику и заједно (оба родитеља) радити непрестано, годинама, на изналажењу најбољих начина за неговање здраве памети, изграђивање система вредности у слободи воље и избора. А све то уз молитву и свест о непрестаном присуству Божјем, нашег анђела чувара и светитеља заштитника – Крсне славе, Мајке Божије и свих светих, од којих ти благослов и сваку помоћ жели о. Срба
