NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KAKO SE JEVANĐELSKO DOBRO RAZLIKUJE OD LJUDSKOG DOBRA?
 
Ljudi koji ne shvataju duhovne osnove života i onoga što se dešava u svetu sude o ljudskim delima površno, oni delatnost čovekovu dele na očigledno zlu, sa jedne, i na dobru i pohvalnu, sa druge strane, samo po njenom spoljašnjem ispoljavanju, koristeći se, pritom, veoma neodređenim i nepostojanim – svetovnim merilima za razlikovanje dobra i zla. Svet, pak, sam u sebi nema istinu koja bi mu otkrila pravu vrednost stvari, jer samo jedan jedini zakon daje jasno određenje toga šta je greh, a šta je dobro. To je jevanđeljski zakon. Zakoni ovog sveta ponekad, u nekim svojim aspektima, mogu da liče na hrišćanski zakon, ali to je samo naizgled: oni se, ustvari, potpuno razlikuju.
Iako se čovek posle svog pada u potpunosti potčinio grehu i postao izopačen, bolestan i ozlobljen, ipak su se u njemu još sačuvala semena prirodnog dobra koja je u njega prilikom stvaranja zasejao Tvorac, premda ona više nemaju onu prvobitnu čistotu i svetost, nego su oskvrnjena otrovom greha. Međutim, ovakva prirodna ljudska „istina“, koja je oskvrnjena nečistotom greha, ne može čoveka da nauči istinskom dobru, ne može da oživi i isceli dušu njegovu…
Neverujući ljudi čine mnogo lepih, naizgled pohvalnih dela, čine mnoga dobra dela, podvige milosrđa, ljubavi, samopožrtvovanja, ponekad čak daju i svoj život za svoj narod ili za svog bližnjeg, daju poslednji komad hleba gladnom,
pomažu jedan drugom u nevolji, žrtvuju svoju imovinu na razna dobra dela, čine začuđujuća, čak i herojska dela – i za ovo ima mnogo potresnih primera. No, sva ova dobra dela ukoliko nisu zasnovana na Jevanđelju, ukoliko ne izrastaju iz dubine verujuće hrišćanske duše, sva ona iako su hvale vredna, u suštini su nečista i oskvrnjena padom, i nemaju pred Bogom onu vrednost koju mu pripisuju ljudi. Ovu važnu istinu mnogi ljudi danas nikako ne mogu da prihvate. Čuvši ovo što je rečeno, mnogi su u nedoumici, mnogi se vređaju, mnogi se gaeve.
I stvarno, čudno zvuči, čovek čini uzvišeni podvig, žrtvuje svoj život radi bližnjeg, umire zbog toga da bi drugi mogao srećno da živi, i zar je za dušu takvog heroja uopšte moguće sumnjati da je spasena? Zar ovakav čin čovekov ne spira sve njegove grehove? Zvuči surovo, međutim, pogledajmo čitavu stvar sa druge strane: ako ovaj junak nije bio junak Hrista radi, ako nije živeo po učenju Jevanđelja, ako nije iz hrišćanske vere crpeo snagu za svoje podvige, ako se ovo samožrtvovanje nije vršilo Hristovom silom i ne u Ime Božije, onda bi ispalo da čovek može da se spasi i bez iskupljenja koje je savršio Hristos, onda to bi značilo da se u samom palom čoveku sačuvala ona sila i čistota koje su dovoljne da on sam sebe oživi, da on sam sebe iščupa iz lanaca greha. Onda – zašto je bila potrebna strašna Golgotska Žrtva, čemu onda učenje Hristovo, Jevanđelje i Crkva? Čemu tajne molitve, hrišćanski podvizi? Tada bi bila dovoljna samo naša želja i napor volje, čak ni vera onda ne bi bila potrebna…
Stvar je u tome što nije isto činiti dobra, prekrasna i pohvalna dela, i činiti dela vere radi! Dobra dela koja se čine bez vere, bez Boga, posvećena su ovom svetu od ovog sveta i dobijaju platu: slavu, čast i poštovanje. Ona su tuđa večnoj nebeskoj slavi. A dela vere imaju unutrašnju posvećenost Bogu, čine se sa molitvom, sa obraćanjem Bogu, u što većoj tajnosti, da ih zna samo Bog, takva dela ostavljaju manji spoljašnji utisak, ali ih zato prima Gospod i darovaće za njih slavu u budućem životu.
I uopšte, nepravilno je smatrati da spasenje duše i nasleđivanje Carstva Nebeskog direktno zavisi od naših dobrih dela. Bog miluje čoveka i spasava ga ne zbog njegovih dobrih dela, nego zbog njegovog vernog, skrušenog i smirenog srca. Naravno, ova vera ne sme biti bez dela, a ona to ni ne može biti, ona će se obavezno ovaplotiti u konkretna dela, i ova dela će obavezno biti veoma dobra i sveta, jer tim delima vernika uči Sam Gospod.
Zbog toga je nepravilno propovedati ljudima apstraktno dobro, učiti ih da vole bližnjeg , da budu milosrdni i dobri, ne govoreći im pritom o tome da oni to nikako ne mogu da učine pravilno, sveto i bogougodno bez jevanđeljskog učenja, bez Crkve, bez blagodati Svetog Duha, koju mogu da dobiju samo u hramu kroz Svete Tajne. Ako se to ne govori, ljudi će misliti da ukoliko to požele mogu sami odlično da reše svoje probleme bez Crkve, bez Svetih Tajni, bez blagodati Svetog Duha, bez Hrista.
U svetu se često čine dobri postupci, međutim, loši još češće. I gresi sveta često su istančaniji i raznovrsniji nego dobra dela u njemu. Svetovni gresi su tako blizu svetovnog dobra da među njima kao da i nema suštinske protivrečnosti. Jedan isti čovek kojeg svi hvale za njegova dobra dela u istom trenutku čini mnoštvo odvratnih dela na koja niko ne obraća pažnju. Svetovni junak u jednom trenutku čini neki zadivljujući samožrtveni postupak, a pre i posle njega čini nešto vrlo podlo i nisko.
Takve su vrline ovoga sveta: ovde su ljubav i mržnja jedno pored drugog: samopožrtvovanje, junaštvo i milostinja, odmah pored egoizma, samoljublja i oholosti. U stvari i jedno i drugo se zasniva na pogubnim strastima. Dobro tamo kao da postoji radi toga da bi davalo senku i veću slast grehu, izoštravalo ukus za njega. Svetovno dobro svojim korenima crpe prljavu vodu, gorde i sujetne pomisli istog trenutka zaglušuju svako iskreno i, u izvesnoj meri, uzvišeno stremljenje duše.
Sv. Ignjatije govori: „Delatelj ljudske pravde je pun umišljenosti, uobraženosti i samoobmane; on propoveda i trubi i o sebi i o svojim delima, ne obraćajući nikakvu pažnju na zapovest Gospodnju koja to zabranjuje (Mt. 6, 118). Mržnjom i osvetom plaća onima koji bi se usudili da otvore usta radi osnovanog i dobronamernog protivrečenja njegovoj istini, smatra sebe dostojnim i predostojnim zemaljskih i nebeskih nagrada. Nasuprot tome, delatelj Jevanđeljskih zapovesti je uvek pogružen u smirenje: poredeći svoje ispunjenje svesvetih zapovesti sa njihovom uzvišenošću i čistotom, on stalno priznaje da je ovo izvršenje krajnje nedovoljno i nedostojno Boga, on vidi da zaslužuje prolazne i večne kazne za svoje grehe, za neraskinuto opštenje sa satanom, za pad, koji je zajednički svim ljudima, i, na kraju, za nedovoljno i, često, nepravilno ispunjavanje zapovesti“ (9, t. 5, str. 36).
„Dođe li ti neka blaga misao, ti pričekaj, nikako se nemoj ustremiti da je ispuniš brzo i nepromišljeno. Osetiš li u svom srcu neku blagu sklonost, pričekaj; nemoj da te to obuzme. Uporedi je sa Jevanđeljem. Razmotri, da li su tvoja dobra misao i tvoja dobra sklonost srca u skladu sa svesvetim učenjem Gospodnjim. Ubrzo ćeš uvideti da nema nikakve saglasnosti između jevanđeljskog dobra i dobra pale prirode. Dobro pale prirode je pomešano sa zlom, i zato je i samo to dobro postalo zlo, kao što ukusna i zdrava hrana postaje otrov kada se pomeša sa otrovom. Čuvaj se da ne činiš dobro pale prirode! Čineći ovo dobro produbićeš svoj pad, razvićeš u sebi umišljenost i gordost, dostići ćeš najveću sličnost sa demonima. Nasuprot tome, čineći jevanđeljsko dobro, kao istinit i veran učenik Bogočovekov postaćeš sličan Bogočoveku“ (9, 7, 5, str. 35).
U svakom delu je važno pogledati u dubinu srca, u tajne odaje naših skrivenih pomisli. Svako delo, pre nego što se rešimo na njega, treba da bude odmereno i ocenjeno našim unutrašnjim merilom: u nama se svagda zbiva ono što liči na nekakvo tajno savetovanje – srce govori svoje „za“ i „protiv“, um govori svoje „za“ i „protiv“, osećanja, telo, naše strasti, navike i slabosti, sve ovde daje svoju reč „za“ i „protiv“, i ako se na ovom unutarnjem savetovanju donese pravedan sud, čovek će delo učiniti po Hristovom zakonu, na spas svoje duše. Ako, pak, čovek bude postupio po lukavosti neke strasti, sa tajnom pomišlju da se nahrani neka strast, onda će delo koje učini, bez obzira na to kako ono spolja izgledalo lepo, duši naneti štetu i neće joj doneti nikakvu korist. Svaki, i najmanji postupak ili korak naš, uvek činimo iznutra ga posvećujući u nečije ime, činimo ga ili radi zemaljekog ili radi nebeskog, ili radi Božijeg ili radi ljudskog. I često samo ovo posvećenje, ova namera ima veći značaj nego spoljašnje delo koje se čini, jer su u toj nameri i posvećenju u njemu se sadrži i sva vrednost onoga što činimo pred Bogom.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *