NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KAKO DEMONI, PREDLAŽUĆI ONO ŠTO JE NAIZGLED DOBRO, MOGU DA NAS ULOVE U SVOJE MREŽE?
 
Iako i najprekrasnija dela mogu da ne donesu duši nikakvu korist pa, čak, i da joj naškode, ipak treba reći da se bez spoljašnjih dela, bez prinuđavanja sebe na dušekorisne podvige i napore nikako ne može u hrišćanskom životu, jer unutrašnji život je bez ovih dela nemoguć. Potrebno je pronaći onu svetu i tajanstvenu vezu između spoljašnjeg i unutrašnjeg delanja, tako da se oni uzajamno dopunjavaju, a ovo se takođe stiče iskustvom, kroz molitvu, i daje se onome ko to iskreno traži i moli od blagodati Božije. Da bi naša dela dostizala glavni cilj, odnosno ispravljala i lečila našeg unutrašnjeg čoveka, i da ne bi bila besmisleno udaranje po vetru (1. Kor. 9, 26), treba pažljivo da pratimo svaki pokret srca, da se uvek trudimo da primetimo kakva misao i kakvo osećanje su nikli u duši i naveli nas na ovaj ili onaj postupak, reč ili želju, i tek na osnovu toga da sudimo o tome šta je za nas duhovno korisno, a šta štetno. Ako tako budemo pazili na sebe, otkrićemo da nije svako ponašanje koJe Je, spolja gledano, pohvalno zaista i dobro, i da ponekad neugledan i jednostavan život bez ikakve privlačnosti može U stvari da bude veoma duhovno koristan.
Pod naizgled korisnim delima i dobrim namerama često se krije ono što je veoma opasno i štetno. Car Solomon u pričama govori: „Neki se put čini čovjeku prav, a kraj mu je put ka smrti“ (Prič.Sol. 16, 25), i car David u psalmima: „Na putu kojim hodim sakriše mi zamku“ (Ps. 142, 3), t.j. „na putu kojim sam išao oni su mi tajno postavili zamke“. „Oni“ su zli dusi koji najčešće pokušavaju da nas ulove predlažući nam nešto naizgled korisno, uzvišeno i herojsko. I Hrišćani mnogo češće padaju obmanuti lažnim vrlinama nego budući sablažnjeni očiglednim gresima; osim toga, mnogo je teže izvući se iz ove obmane nego se podići iz očiglednog pada u neki greh, jer ovde šteta nije uvek očigledna.
Koliko mnogo primera te vrste, najraznovrsnijih prepredenih lukavstava i zlodela đavolskih srećemo u poukama Svetih Otaca i Žitijima Svetih. Koliko često, gotovo svakog dana i sata, takvi lukavi saveti i našaptavanja đavolska pokušavaju da odvuku na stranu svakog Hrišćanina, da ga zavedu na lažni put.
Demoni lako stupaju u razgovor sa našim umom i pritom se skrivaju, a svoje savete proturaju kao našu sopstvenu misao. Zbog toga smo mi često izloženi opasnosti da prihvatimo neku jarku ili suptilnu misao i poriv duše, vatrena osećanja kao nešto istinito, kao neko spasonosno i blagodatno ozarenje. Zli dusi se obično trude da nas prevare lukavim pomislima i lažnim osećanjima, a podvižnike, monahe i one mirjane koji uzimaju na sebe naročite podvige, kao i one koji, nemajući podviga, ipak imaju visoko mišljenje o sebi, demoni često varaju lažnim priviđenjima i otkrivenjima, javljajući im se ili u obliku svetlih Anđela ili u obliku ljudi. Međutim, sve su to smicalice iste vrste, koje kao svoj tajni prolaz u čovekovu dušu imaju njegovu prikrivenu i duboku uverenost u svoju pravednost i osećanje sopstvenog dostojanstva.
Radi naročitog opreza i trezvenosti prema raznovrsnim „svetlim“ i jarkim pojavama u nama i izvan nas, navešćemo ovde neke veoma poučne povesti iz dela Svetih Otaca koje otkrivaju raznovrsnost, lukavost i pokvarenost demonskih obmana.
Sv. Ignatije (Brjančaninov) govori da „demoni ne pokušavaju uvek da uvuku čoveka u opštenje sa sobom i da njime zavladaju očigledno grešnim pomislima; oni najpre predlažu radnje koje u sebi naizgled nemaju ništa sumnjivo, često su naizgled dobre, a tek potom, kad već zadobiju uticaj i vlast nad čovekom, guraju ga u bezakonja koja su tako posledica prvobitnog sledovanja predlozima demona. Ovo pokazuje kako je tesan i pun patnji misleni put i sa kakvom trezvenošću njime treba ići“ (11, s. 472, str. 117).
Neki starac je ispričao sledeću priču: neki mladić je, izmolivši od oca dopuštenje, stupio u manastir u kojem je počeo mnogo da se podvizava, i da, čak, zadivljuje nastojatelja svojim strogim životom. Zatim je ubrzo počeo da moli da ga puste u pustinju radi otšelničkog života. Dobivši na kraju dozvolu, uputio se u pustinju i nastanio se na jednom mesto na koje mu je Gospod ukazao na divan način. Tamo se naselio i počeo da se podvizava, i tako je kao pustinjak proživeo šest godina, ne videći nikoga.
Jednom prilikom došao je kod njega đavo u vidu starca; lice mu je bilo strašno. Brat se, videvši ga, uplaši i pade ničice na zemlju i poče da se moli, a potom ustade. Đavo reče: „Pomolimo se, brate, još.“ Oni se pomoliše i kada završiše molitvu đavo ga upita: „Koliko vremena živiš ovde?“ On odgovori: „Šest godina.“ Đavo reče: „Ti si mi sused! A ja sam tek pre četiri dana saznao da živiš ovde. Moja kelija je nedaleko odavde, jedanaest godina nisam izlazio iz nje i izašao sam tek danas kad sam saznao da ti živiš u susedstvu. Kad sam to saznao pomislih u sebi: idem kod tog Božijeg čoveka da popričam sa njim o onome što je korisno za naše duše. Reći ću mu i to da nam naš otšelnički život ne donosi nikakvu korist jer se ne pričešćujemo svetim Telom i Krvlju Hristovom, da se bojim da ne postanemo tuđi Hristu ako se udaljimo od ove Svete Tajne. Neka znaš, brate, da je na tri milje odavde manastir u kojem ima sveštenik. Hajde da odemo tamo u nedelju da se pričestimo Telom i Krvlju Hristovom i da se vratimo u naše kelije.“ Bratu se ovaj savet svideo.
Kad je nastupila nedelja đavo je opet došao i oni se zajedno uputiše u onaj manastir, uđoše u crkvu i stadoše na molitvu. Po završetku molitve brat ne nađe onoga ko ga je doveo, poče da ga traži, pitao je braću gde je onaj ava koji je ušao sa njim u crkvu. Oni mu odgovoriše: nismo videli nikoga, videli smo samo tebe. Tada je brat shvatio da je to bio demon i sam o sebi im reče: „Vidite sa kakvim me je lukavstvom đavo izvukao iz kelije! Međutim, ne mari, došao sam ovde radi dobre stvari, pričestiću se Telom i Krvlju Hristovom i vratiću se u svoju keliju.“ Brat se pričestio, a zatim je bio prinuđen da podeli trpezu sa manastirskom bratijom i na kraju se vratio u svoju keliju.
I evo, prolazi vreme, i opet mu dolazi đavo, sada već kao mladić-mirjanin, poče da ga zagleda od glave do pete i govori: „Vala, on je!“ Zatim ponovo poče da ga zagleda. Brat ga upita: „Zašto me tako gledaš?“ On odgovori: „Mislim da me ne prepoznaješ. Uostalom, kako bi me i prepoznao posle toliko dugo vremena! Ja sam sused tvog oca, sin tog i tog. Stvarno! Zar se tvoj otac ne zove tako? I zar nije takvo bilo ime tvoje majke? Tvoja sestra se tako i takvo zvala, ti si se ranije tako i tako zvao. Majka i sestra su ti umrle pre više od tri godine, a otac samo što je umro danas i učinio te je svojim naslednikom, govoreći: Kome da ostavim svoju imovinu ako ne svom sinu, svetom čoveku koji je ostavio svet i vodi pustinjski život, Boga radi. Njemu ću ostaviti sve svoje blago. Zatim nas je zamolio da nađemo njegovog sina i da ga obavestimo da dođe i primi imanje i da ga razda siromašnima za njihove duše. Mnogi su te tražili i nisu te našli, a ja sam, došavši ovde svojim poslom, saznao za tebe. Ne oklevaj! Idi, prodaj sve i ispuni volju svog oca. Brat mu odgovori: „Ne bih smeo da se vraćam u svet.“ Đavo mu reče: „Ako ne
odeš imovina će propasti, a ti ćeš dati odgovor pred Bogom. Šta ti loše govorim ako ti kažem: Idi i razdeli imanje siromašnima, kao dobar upravitelj, da bludnice i razvratni ljudi ne bi razgrabili ono što je ostavljeno siromašnima?..“ I obmanuvši brata takvim rečima, đavo ga je vratio u svet, ispratio ga je do grada i tamo ostavio. Monah je mislio da će ući u dom svog već mrtvog oca, a gle! Sam otac mu izlazi u susret. Videvši ga otac ga nije prepoznao i strogo ga upitao: „Ko si ti?“ Monah se zbunio i nije mogao ništa da odgovori. Otac je počeo da ga ispituje, a onda mu zbunjeni monah odgovori: „Ja sam tvoj sin.“ Otac ga na to upita: „Zašto si se vratio ovamo?“ Monaha je bilo sramota da objasni pravi razlog svog dolaska nego reče: „ljubav prema tebi me je naterala da se vratim, zato što sam veoma tugovao za tobom.“ On ostade u očevoj kući, i posle nekog vremena pade u blud i otac ga je teško kaznio. Nesrećnik! Nije se obratio pokajanju, već je ostao u svetu (11, s. 453435, str. 9).
Komentarišući ovu povest, Sv. Ignatije ukazuje na to da je glavni razlog monahovog pada bilo prevremeno i samovoljno stupanje u pustinjski život, za koji on nije bio sazreo. Takođe primećuje da đavo na otšelnike često deluje javno, a na one koji žive u opštežitiju obično pomislima, ali je ovo dejstvo u suštini jedno te isto. Da bi pogubio čoveka đavo često koristi najdoličnije izgovore, predstavlja obilno dobro i korist, a gura čoveka u teške grehove i pogibelj.
Koliko je neprijatelj lukav i oprezan! Izlazak otšelnika prvi put kao da nije imao ništa loše u sebi, čak se završio naizgled obilatom korišću. Međutim, šteta je bila u tome što je duši bila oduzeta spasonosna opreznost, pokazana joj je bezopasnost njegovih izlazaka iz pustinje. Tako đavo često, izvodeći svoju žrtvu na pogibeljni put, može dugo Da je priprema, skrivajući od nje bilo kakvu štetu i predstavljajući joj mnoge tobožnje prednosti ovog puta, dok napokon ne ugrabi priliku da nepopravljivo naškodi Hrišćaninu koji je izgubio duhovnu opreznost.
Sv. Ignatije podseća na iskušenje koje je zadesilo prepodobnog Petra Atonskog. I ovog oca je lukavo iskušavao zli demon koji se pred njim pojavio kao njegov rođak i krasnorečivo ga nagovarao da ostavi tihovanje i ide u rodnu zemlju i da tamo spasava sunarodnike od pogibelji. Sveti Petar je ovo laskanje odbacio i postideo đavola. Sv. Ignatije govori: „Sveti su mogli da se odbrane od đavolskih napada samo po milosti Božijoj, uz pomoć blagodati Božije, koja u Svetima živi i prosvećuje ih: ali kako izdržati te napade demonske pri slepoj umišljenosti, pri potpunoj oskudici uma, pri oholosti koja uvek sebi laska i obmanjuje sebe? Kako izdržati te napade ako se unutrašnji čovek nalazi u duhovnom mraku, u zarobljeništvu i ropstvu đavolu? Neće biti izlišno da primetimo da je „istina“ telesnog mudrovanja koju propovedaju zli duhovi istovetna „istini“ koju propoveda Bogu neprijateljski svet i koja je suprotna istini jevanđeljskoj (11, str. 458).
On navodi i drugi slučaj demonskog iskušenja: demoni su se, uzimajući oblik anđela, javljali jednom bratu, budili ga, pokazivali svetlost i zvali ga na Božanstvenu službu. Međutim, on je, izmolivši savet od staraca, postideo demone i nije ih poslušao premda su oni predlagali naizgled dobru stvar. Onda demoni počeše da kleveću starca koji je bratu otkrio njihove spletke. Govorili su bratu: „Tvoj starac je licemer, imao je novac, a nije dao na zajam jednom bratu rekavši da nema.“ Brat je ovo izjutra ranije ispričao starcu. Starac reče: „Da, istina je da sam imao novac, a bratu koji me je molio da mu pozajmim nisam dao, znajući da ću naškoditi njegovoj duši ako mu dam. Smatrao sam da je bolje da narušim jednu zapovest da ne bih narušio deset. Od toga je mogla da nastane velika pometnja čiji bi razlog bio ovaj novac. A ti ne slušaj demone koji hoće da te obmanu.“
„Nikako se ne smemo baviti dobrim delima koja predlažu demoni,“ komentariše ovu priču Sv. Ignatije, ma kako ove vrline bile uzvišene i blistave. Sve što demoni predlažu moramo da odbacimo, bez izuzetka. Povinovanje demonskim predlozima potčinjava čoveka demonima, lišava čoveka duhovne slobode, čini ga njihovim oruđem. Velika je nesreća postati rob demona i njihovo oruđe! Nesreća koja zahvata svet, a koju svet ne shvata.“ (11, str. 466467, st. 110).
Zanimljive i veoma poučne slučajeve opisuje jedan Svetogorac monah koji je živeo na Atonu u devetnaestom veku i posećivao mnoga znamenita mesta na Svetoj Gori i opisao svoje utiske u pismima svojim prijateljima u Rusiji.
Autor pisama uputio se sa jednim monahom-svetogorcem u keliju tog monaha i kada su prolazili pored ogromne stene koja se udizala nad provalijom, ovaj mu je ispričao sledeću priču u vezi sa tim mestom. Do poslednjeg turskog rata ovde se spasavao Grk koji je bio iz poznate porodice, ali je, odrekavši se svih svojih prava na slavu i počasti sveta, izabrao pustinjski život. Mora se pretpostaviti da je bio naročito jak u podvizima, jer inače ne bi izazvao demona. Kada su svi pokušaji u mislenoj borbi protiv pustinjaka ostali uzaludni, demon je kod njega našao slabu tačku i pustinjakovo sopstveno srce i razum je upotrebio kao oruđa za njegov neobični pad.
Demon je pustinjaku zavrteo pamet mislima o navodnoj visini, raznovrsnosti, strogosti i mnoštvu njegovih podviga i, na taj način, postepeno doveo nesrećnika u takvu prelest da je on počeo da priželjkuje tajanstvena priviđenja i očigledna projave iz duhovnog sveta. Kada su se na taj način u njemu duboko ukorenili gordost i nadmenost, demon je počeo odlučno da deluje! Počeo je da se javlja pustinjaku u vidu anđela i da besedi sa njim. Nesrećnik je do te mere verovao anđeoskim rečima i svojim sopstvenim pomislima da je počeo da priželjkuje da služi Crkvi u arhijerejskom zvanju, koJeg je on, po rečima anđela, odavno bio dostojan i za koje Je od Samog Gospoda predodređen. Značaj njegovih roditelja u svetu je previše zaokupljao njegovu maštu i slava njihovog imena je golicala misao zanesenog podvižnika. Nedostajao je samo slučaj koji bi iz pustinje mogao da ga izazove u svet… Ali, demonu to nije predstavljalo veliki problem. Jednom kada je pustinjak bio veoma zauzet razmišljanjem o svojoj tobožnjoj višnjoj predodređenosti i duboko se zamislio, smišljajući načine za dostizanje svog cilja, odjednom je neko zvecnuo alkom na tremu. Pustinjak je uzdrhtao, prekrstio se, i šapćući molitvu, prišao vratima.
„Ko je?“ upita on.
„Ti i ti,“ odazvaše se iza vrata, „mi smo iz tvoga zavičaja, donosimo ti pozdrav od tvojih i još ponešto. Došli smo ti sa važnom porukom, dozvoli da uđemo kod tebe i da porazgovaramo sa tobom, sveti oče.“
Pustinjak otvori vrata i dva nepoznata čoveka ga sa poštovanjem pozdraviše.
„Dobro došli,“ skromno reče pustinjak, otvarajući vrata.
Nepoznati uđoše. Domaćin posadi goste na divan od asure i sam sede preko puta njih. Na kraju ih pustinjak upita za cilj njihove posete i nepoznati počeše da govore:
„Evo šta ti moramo reći, sveti oče: ti znaš kako mi stradamo pod vlašću Porte, kako smo ugnjeteni, mi i naše porodice, naša vera i sama naša Crkva… Ti, naravno, to i sam znaš…“
„Da, tako je,“ saosećajno reče pustinjak, „šta to treba da znači?“
„Ti sigurno znaš i to,“ nastavi nepoznati, „da se rat Turaka sa Rusijom završio mirom, koji je za nas veoma povoljan, sada imamo mogućnost i slobodu da živimo hrišćanski… Ali, evo u čemu je nesreća, nema kod nas, u tvome zavičaju, episkopa. A može li biti Crkva bez episkopa, imamo li mi snage sami sobom da upravljamo? Ko će nas odbraniti od turske pljačke? Međutim, znamo tvoje rođake, znamo i tvoj život i zato smo te, oprosti nam što smo to učinili bez tvog pristanka, izmolili za svog episkopa. Evo ti za to i turskog fermana, a uz njega je i povelja patrijarhova.“
Nepoznati tada izvadiše papire i predadoše ih pustinjaku.
„Molim vas!“, usprotivio se pustinjak smireno po
gnuvši glavu, a u stvari spreman da skače od radosti. „Zar ja Da primim žezal pastirkog upravljanja kad nemam snage ni sam sobom da vladam? Zar ja da preuzmem na sebe breme apostolskog služenja kad osećam svoju sopstvenu nemoć i mnoštvo grehova? Ne, deco, odričem se onoga što premašuje moje snage! Osim toga, pustinja je za mene raj, dao sam zavet pred Bogom da ću umreti ovde…“
„Misli o sebi kako hoćeš, sveti oče,“ odgovarali su nepoznati, „a glas naroda je glas Božiji, volja vlasti je volja Božija! Ti znaš da je opšta korist pre naše pojedinačne. A na što ferman? Ne, oče, ne odriči se!… Crkva te zove. Ako te ništa ne dira, ni jadi naroda, ni naše porodične nesreće, zar za tebe ni nužda Crkve ništa ne znači?“
„Kad je tako,“ odgovori pustinjak na kraju, tek posle nekog razmišljanja, „pristajem.“
„Dakle, oče, požuri!“ primetiše gosti. „Što pre krenemo, tim bolje, nedaleko odavde na putu nas čekaju mule i pratioci.“
Dok se pustinjak spremao i nešto stavljao u svoju vreću, nepoznati nisu prestali da ga požuruju. Na kraju počeše da se penju tom stazom ka samom vrhu stene: teška tuga i nejasan predosećaj pritiskali su grudi podvižnika, bio je žalostan zbog rastanka sa svojom pustinjom. Kad su se popeli tamo na sam vrh, nesrećnik nije hteo da ode, a da još jednom ne pogleda na lepote svoje surove pustinje. Sve troje su staJali na steni, a ispod njihovih nogu je ležala provalija… Pustinjak je bio tako neoprezan da je u razgovoru se nepoznatima, došao sa njima na najstrmiji deo stene. I tu ga snažan udarac u leđa zbaci u bezdan, a sa stene se satanski kikot razleže nad pustinjom.
Nesrećnik međutim, nije odmah umro. Bog mu je dao vreme za pokajanje i poslao mu je monaha iz susedne isposničke kelije. Nesrećnik koji je pao bio je potpuno izlomljen, lobanja mu je bila razbijena, krv je u potocima tekla iz rana, ali je, ipak, imao dovoljno vremena i snage da ispriča detalje iz svog života i iskušenja, i molio je monahe koji su ga poznavali da ga pominju i da se mole za njega. Na rukama monaha koji je plakao ispustio je dušu. Posle ovog svog užasnog iskušenja nije živeo više od tri sata.
Svetogorac koji je čuo za ovaj strašni slučaj, stojeći na litici sa koje je onaj nesrećnik pao, čudio se kako nesrećni monah nije odmah poginuo, pavši sa takve visine. „Sigurno je imao neke vrline zbog kojih ga Gospod nije ostavio da umre bez pokajanja,“ zaključuje autor pisama ovu povest (8, deo 2, pismo 11).
Iz pisama ovog Svetogorca, opet, očigledno je da se demoni ne boje uvek naših molitava, nego ponekad mogu čak i da podstiču naše nepravilne molitvene napore.
„Demon nije toliko moćan koliko je lukav i domišljat u iskušenjima,“ govori Svetogorac i navodi ovakvu priču. Kod njih u manastiru je živeo neki ruski monah, koji je imao iskrenu sklonost ka molitvi, ali nije razumeo veličinu i važnost poslušanja, i počeo je da izbegava zajednička manastirska poslušanja i da se udaljava u šumu radi molitve. Pomisao mu je sve češće i češće ponavljala da je molitva svojstvo anđeoskog duha i hrana za dušu, a da je rad potreba svakodnevnog života, svetska i sujetna, tako se on sve više približavao samovolji, dok konačno nisu počele u njemu da se rađaju misli o uzvišenosti njegovog podviga i života.
Na kraju je počeo da mu se javlja svetli anđeo i da blagosilja njegov molitveni podvig. Najubedljivijim argumentima je hvalio njegovu molitvu i ponižavao bratsko poslušanje. Ne zna se čime bi se ovo završilo da na monahovljevo ponašanje nije obratio pažnju jedan Grk-podvižnik. On je podrobno ispitao ruskog monaha i uplašio se za njega, čuvši za njegova priviđenja. Onda mu je dao strogu pouku i rekao ovakve reči: „Upropastiće te demon, izludeće te zbog tvojih samovoljnih molitvenih podviga, molitva ti je na greh i omogućava demonu slobodan pristup ka tebi. Tebi se javlja satana, a ne anđeo. Ispitaj to ako hoćeš: ne odlazi u šumu, radi sa braćom, kelejni kanon čitaj u svojoj keliji, a kad se ovaj „anđeo“ pojavi pred tobom nemoj obraćati nikakvu pažnju na njega i strogo se drži svoje molitve…“ Još je mnogo toga u istom ovom duhu rekao podvižnik. ruskom monahu, da se ovaj ozbiljno uplašio i poslušao ga.
Tako je i uradio. Pošto je radio sa braćom otišao je u svoju keliju da se moli. I stvarno, „anđeo“ se opet pojavljuje, ali starac na njega uopšte ne obraća pažnju, čak ga ni ne gleda. I „svetli anđeo“ se razbesneo, umesto predivnog mladića svetlog kao munja odjednom se pojavi odvratni Etiopljanin sa očima koje su sijale kao oganj, i poče da skače ispred brata koji se molio. Uzalud se ovaj krstio i češće klanjao, nadajući sa da će odagnati demona. No, ovaj nije odlazio i nije mu dopuštao da pročita kanon. Na kraju, monah je iz sve snage razbešnjen raspalio zlog duha brojanicama, a ovaj ga je svojom šapom udario po uhu i nestao kao dim. Od tada je nesrećni brat ogluveo i do dan-danas ništa ne čuje, pripoveda Svetogorac.
Odmah posle ove priče, autor pisama primećuje i to da su iskušenja monaha u pustinji još opasnija i zbog toga je na Svetoj Gori prihvaćeno pravilo da svako ko odlazi u pustinju na tihovanje odlučno odbacuje bilo kakva priviđenja i, sa smirenom svešću o svojoj ništavnosti i grehovnosti, odbija viđenja iz duhovnog sveta, ma kakve one bile. Dalje navodi sledeće slučajeve.
Pustinjak uzvišenog života i retkih podviga jedne noći se tiho molio u svojoj keliji. Odjednom se pred njim razlila zaslepljujuća svetlost i mladić anđeoske lepote se poJavio pred njim. Pošto je prihvatio pravilo da se kloni čulnih viđenja ma kakva ona bila, pustinjak je mirno ostao na svom mestu i, moleći se, nije obraćao pažnju na priviđenje. Međutim, mladić nije nestajao. Ovo je začudilo putinjaka tim pre što se ovaj koji se pojavio nije plašio ni krsta ni molitve.
„Ko si ti?“ strogo ga na kraju upita pustinjak.
„Tvoj anđeo-čuvar,“ krotko odgovori pridošlica.
„Zašto si došao?“ upita pustinjak.
„Naređeno mi je od Gospoda Boga,“ reče ovaj, „da te posetim u svom sadašnjem obliku i došao sam kod tebe.“
„Meni to nije potrebno,“ primeti pustinjak, ustade i poče da se moli.
Anđeo nije nestao, i izgledalo je kao da se moli sa starcem koji se molio. Pustinjak nije shvatao kakva je ovo čudna pojava.
„Čime ćeš mu uveriti,“ upita pustinjak pridošlicu u nekoj nedoumici, „da si ti stvarno Božiji anđeo?“
„Čime god hoćeš,“ odgovori ovaj. „Ti znaš,“ nastavi anđeo, „da se demoni boje sile krsta i krsnog znamenja, a ja se ne bojim. Klanjam se Bogu, klanjam se, kao što vidiš, i krstu…“ Tu se anđeo prekrsti i u dirljivom strahopoštovanju pade pred slikom krsta Hristovog. Pustinjak se pokoleba.
„Šta još tražiš od mene?“ upita ga anđeo, podigavši se od zemlje. „Vidiš da ne samo da se ne bojim krsta nego mu se i klanjam: znači, ja sam tvoj anđeo-čuvar.“
„Možda,“ spokojno reče pustinjak, „ali mi ipak nisi potreban u svom čulnom obliku, naši anđeli-čuvari su nevidljivi!“.
„Dakle, još uvek mi ne veruješ?“ anđeo ponovo upita pustinjaka.
„Nikada neću ni poverovati,“ odlučno odgovori starac. „Idi od mene sa Bogom, ma ko da si, makar i sam arhanđeo, nisi mi potreban u svom vidljivom obliku. Odvlačiš me od molitve, a već samo to dokazuje da nisi anđeo.“
„Uzalud,“ usprotivio se ovaj, „neću otići od tebe zato što mi je naređeno da ostanem uz tebe.“
„Kako hoćeš,“ hladnokrvno reče monah, „bez pitanja i saveta duhovnika neću da znam za tebe, idi od mene! Nisi mi potreban u ovom obliku,“ i monah stade na molitvu dok je anđeo postao nevidljiv, obećavajući da će se sledeće noći ponovo pojaviti na isti način.
Kada je svanulo monah ode kod svog duhovnika i ispriča mu za priviđenje. Duhovnik se zamislio: klanjati se krstu, krstiti se i ne bojati se molitve – to nije svojstvo demona. Međutim, duhovnik je zabranio pustinjaku i da govori i da se bavi priviđenjem ako se ono ponovi, već samo da se moli i da na obraća pažnju na to javljenje iz duhovnog sveta. Pustinjak je tako i postupio.
Međutim, radi razrešenja svojih nedoumica u pogledu monahovog priviđenja duhovnik se obratio jednom od staraca koji je ovde na Svetoj Gori poznat po iskustvu u sazrcateljskom životu, daru rasuđivanja i strogom razlikovanju demonskih predloga i zamolio ga je za savet: „Šta da radi monah prilikom sličnih pojava?“
„Ništa,“ odgovori ovaj, „da ne zna ni za šta drugo osim za sebe i za Boga.“
„Šta ti misliš o klanjanju krstu mladića koji se javio: da li je on stvarno anđeo?“ upita duhovnik starca.
„Možda jeste,“ odgovori ovaj, „ali je najverovatnije demon…“
„A to što se mladić ne boji krsta, ni celivanje krsta?“ primeti duhovnik. „Šta kažeš na to?“
„Isto što i za samo priviđenje,“ odgovori starac. Posle nekog razmišljanja nastavi:
„Ti naravno, znaš i slažeš se sa tim da je, što je naš put ka Bogu na većoj visini, time je i opasnija i suptilnija naša borba protiv satane. Da bi pokazao u nama Svoju silu i ujedno razobličio nemoć satane, Bog satani ponekad dopušta da dejstvuje i da se bori protiv nas, kao što samo on lukavi hoće i može. Zbog toga što Bog to dopušta i sam krst za zlog duha može da ne bude strašan, da ne bude strašno ni sve ono što je u drugim slučajevima za njega grozno i ubistveno, kao Božiji gnev.
„Šta preostaje pustinjaku da radi ukoliko se priviđenje ponovi?“ upita duhovnik starca. „Možda mu se stvarno javlja anđeo.“
„Makar da onaj ko se pojavi uzme oblik i Samog Hrista,“ reče starac, „ne treba obraćati pažnju. Po Vaznesenju Gospodnjem za nas je korisnija vera u Njega nego bilo kakvo priviđenje. Ovde se traži samo jedno: da ne obraćamo pažnju na javljenje nego da se bavimo svojim poslom, to jest molitvom. Neka se javlja i anđeo – to nije naša stvar? Mi imamo posla i molitvene odnose sa Bogom, sa našim Vladikom i Gospodom; a anđeo nije više nego Njegov rob i sluga… Prosudi sam: da li je dobro prekinuti razgovor sa Gospodom i baviti se Njegovim slugom? Ako se tvom monahu stvarno javlja anđeo Božiji neka ga ne prima! Anđeo se nikada neće uvrediti našom nepažnjom prema njemu za vreme molitve zato što on zna Božanstvenu važnost naših molitvenih odnosa sa Bogom i ne samo da nas nikada neće odvlačiti od njih, nego, naprotiv, još treba da nas podstiče da ih stalno izvršavamo. A ako anđeo bude ogorčen našim neobraćanjem pažnje na njega i ako nas bude ometao u molitvenim razgovorima sa Bogom – takav anđeo makar i kada bi sav bio u krstovima, a ne samo celivao krst, ne primaj ga: on je neprijatelj!.. Dakle, moj savet je isti: ne samo da se ne primaju nego se, čak, ne smeju ni želeti čulna javljenja iz duhovnog sveta, zato što nam one nisu ni potrebna ni korisna, a opasnosti ima nebrojeno mnogo. A iz naše mislene borbe dobro znamo kakav je satana u bestidnosti razvratnih pomisli koje nam našaptava, i jasno znamo kako su svetli, čisti i neporočni anđeli u javljanju mirnih i spokojnih misli u našem srcu, dok nas satana, naprotiv, opseda svim mogućim prljavštinama gordih, sebičnih i bludnih maštarija, pomamom gneva. Šta još da se kaže? Zbog čega je potrebna čulno javljenje anđela ili satane kada ih dobro znamo i bez toga?“.
„Da bih te uverio u ispravnost mojih reči“, nastavi starac, „odnosno u to da ne treba prihvatati priviđenja zato što su ona opasna, slušaj šta ću ti reći o jednom mom susedu – pustinjaku. Njemu se noću, samo što bi stao na molitvu, činilo da se krst koji je visio u prednjem uglu kelije odjednom obasjava zaslepljujućom svetlošću, blistavijom od sunca. Ovo sijanje krsta je tako delovalo na srce molitvenika da je on bio van sebe od radosti. Kada mi je sused ovo poverio, ja sam odmah ovo javljenje pripisao demonskom lukavstvu, međutim, poželeo sam da ovo priviđenje proverim iskustvom. Radi toga sam se baš i uputio na jednu noć kod suseda.
„Čuj, brate,“ rekoh domaćinu, „mislim da će meni zbog mog nedostojanstva biti nevidljiva svetlost koja dolazi od tvog krsta, zbog toga, kad po običaju primetiš ovo čudo reci mi.“ Domaćin reče: „Dobro.“ I mi ćutke počesmo da se molimo u dubokoj tami pustinjske večeri. Nije prošlo ni sat vremena kad moj domaćin likujućim glasom uzviknu: „Oče! Svetlost dolazi od krsta, ne mogu čak ni da gledam u njega… Radost mog srca je neopisiva… Ja sam van sebe od ushićenosti ovim priviđenjem, od toplote Božanstvene svetlosti!“ „Prekrsti se!“, prošaptao sam mu. „Ne mogu, oče,“ zavapi on „od radosti sam toliko onemoćao da ne mogu ni ruke da podignem!“ „Nesrećniče,“ gorko rekoh i bacivši se prema njemu prekrstih ga „do čega si doveo sebe svojom nesmotrenošću i gordošću! Ima li još svetlosti ili je više nema?“ upitah zatim suseda. „Ničega nema,“ odgovori ovaj, „sada je mračno kao ranije.“ Vidiš šta se sa nama dešava, napomenu starac duhovniku…“.
„Kada mi je duhovnik ispričao o svome razgovoru sa starcem“, govori autor pisama, „setio sam se svetog Nikite Kijevskog zatvornika (proslavlja se 31. januara). I ovog otšelnika su iskusni podvižnici upozoravali na satansko iskušenje u koje je upao. Nikiti se javio tobože anđeo, i Nikita je od njega zatražio da se prekrsti, pomoli i pokloni pred ikonom u keliji. Tobožnji anđeo je tako učinio. Da nije to uradio, zatvornik bi odmah ispod svetlog priviđenja prepoznao dejstvo anđela tame. Znači, ima takvih iskušenja gde Bog dopušta satani da deluje tako da ga privremeno ni molitva ni krst ne plaše i ne uznemiravaju. Naravno, ovo su već nedokučivi putevi Božiji. Iz ovoga se može zaključiti samo jedno: da sve ono što Gospod čini sa nama, bez obzira na ono što dopušta satani, jeste radi toga da bismo mi, prolazeći kroz razne stepene iskušenja, u svom iskustvu proživeli istinitost Njegovih reči: „Jer se sila Moja u nemoći pokazuje savršena“ (2. Kor. 12, 9). (8, d. 2, pismo 3).
Starcu Ilarionu Gruzinu desilo se sledeće (ovaj otac se podvizavao na Svetoj Gori u devetnaestom veku), kada je živeo u potpunom zatvorništvu na kuli, nikoga nije primao i nikuda nije izlazio, demoni su vodili protiv njega najljuću borbu. Jednom prilikom su neki hodočasnici probali da se uvuku kroz prozor da dobiju od njega blagoslov, ali se starac i od njih sakrio. Demoni su, pak, ovo što se desilo iskoristili za svoje ciljeve i izvršili svoj napad. Jednom su se, javivši se kao hodočasnici, uvukli kroz prozor i počeli da govore starcu da su bili prinuđeni da pribegnu ovome zato što on nikoga ne pušta, a oni veoma žele da vide svog zemljaka. Radi njega su, navodno, doputovali iz daleke zemlje da bi se posavetovali sa njim o raznim stvarima. Misleći da su oni stvarno hodočasnici, on je stupio sa njima u razgovor, a to je sve što je demonima i bilo potrebno. Oni zapodeše dugu besedu o nesreći svoga naroda i Crkve, a na kraju jako izvrgnuše ruglu starca i tako ga pretukoše da je on dva meseca ležao bez glasa (15, str. 56).
Ovakvim jakim iskušenjima, koja često imaju dugotrajne teške posledice, podvrgavaju se ne samo monasi i otšelnici koji vode usamljeni život, nego i Hrišćani u svetu kada nerazumno uzimaju na sebe velike podvige. Ovim svojim naporima oni razdražuju demone, ali zbog toga što su njihovi podvizi nepravilni oni ne donose ono glavno, t.j. smirujući telo ne smiruju dušu nego čine da u njoj neprimetno zavlada gordost i umišljenost. Takve revnitelje, koji revnuju ne po razumu, blagodat Božija ne čuva nego im dopušta da radi urazumljivanja budu prevareni i ismejani od zlih duhova da bi ih kroz ovo smirila.
Sv. vladika Ignatije opisuje ovakav slučaj iz svog doba: dolazio je u Aleksandro-Nevsku lavru kod oca Joanikija radi duhovnih pouka neki vojnik (a u to vreme se i sam Sv. Ignatije obraćao ovom nastavniku radi duhovnih saveta). On se zvao Pavle, bio je novoobraćeni raskolnik, a prethodno je bio čak i nekakav nastavnik kod raskolnika, jer je bio pismen čovek. Pavlovo lice je sijalo od radosti. Međutim, on se, iz vatrene usrdnosti koja se u njemu razgorela, predao neumerenom i spram svog tela neodgovarajućem podvigu, nemajući pritom dovoljno znanja o duševnom podvigu.
Jedne noći Pavle je stajao na molitvi. Odjednom se oko ikona pojavila svetlost u obliku sunca i, usred svetlosti, golub koji je bleštao od beline. Od goluba se začuo glas: „Primi me, ja sam Sveti Duh i došao sam da načinim u tebi svoju obitelj.“ Pavle je radosno pristao. Golub je ušao u njega kroz usta, i Pavle izmučen postom i bdenjem odjednom u sebi oseti izuzetno jaku bludnu strast: on ostavi molitvu i otrča u javnu kuću.
NJ egova strast je postala nezasita. Sve javne kuće i sve bludnice koje su mu bile dostupne, postale su njegov stalni brlog. Na kraju se osvestio. Svoju obmanu demonskim priviđenjem i oskrnavljenost posledicama prelesti je izložio u pismu jeroshimonahu Leonidu. Sam Sv. Ignatije je imao prilike da pročita ovo pismo.
„Mora se napomenuti,“ govori Sv. Ignatije, „da pali duh, želeći da zavlada Hristovim podvižnikom, ne deluje zapovednički nego traži način da čoveka navede da pristane na predloženu prelest i, posle dobijanja pristanka, zavladava onim ko je dao pristanak… a Sveti Duh, sa neograničenom vlašću, kao Bog, dolazi onda kada čovek, koji se smirio i unizio sebe, uopšte ne očekuje Njegov dolazak. Duh Sveti odjednom menja um čovekov, menja srce čovekovo. Svojim dejstvom, On obuima svu volju i sve sposobnosti čoveka koji ne može čak ni da razmišlja o dejstvu koje se u njemu dešava“ (9, t. 5, str. 4950).
A evo slučaja koji se dogodio sasvim nedavno, njega je ispričao jedan kaluđer. Ova tragična priča se desila njegovom rođenom bratu, sa kojim je on ne tako davno postao vernik, počeli su da idu u hram, da zajedno idu na hodočašća po svetim mestima, da borave u manastirima. Braća su počela da čitaju Svete Oce i da tvore Isusovu molitvu. Međutim, očigledno je da je brat ovoga kaluđera u ovim vežbama skrenuo sa pravog puta i pao u gordost, zbog čega se desilo sledeće: jednom kada je bio sam u kući i bavio se molitvom pred njim se pojavio odvratni demon i počeo da ga ometa u molitvi, brat se nije uplašio nego je hrabro stupio sa njim u razgovor. Počeo je da nagovara demona da se pokaje i počeo da mu govori o neizrecivoj milosti Božijoj i o tome da, čak, i njega (demona) Bog može da pomiluje, ako se on (demon) pokaje. I još nešto je savetovao demonu u istom tom duhu. Demon je, tobože, pažljivo slušao, zatim se ozbiljno zamislio, i na kraju, počeo da se pravi da se kaje, počeo je da se moli, da uzdiše, klanjao se pred ikonom i uopšte, čitavim svojim izgledom je odavao duboku skrušenost i pokajanje zbog svih zala koje je učinio, ispoljavajući žudnju za brzim pomilovanjem. Brat je očarano pratio njegova dejstva (očigledno likujući u sebi). I, gle, ubrzo, na demona silazi kao neki svetli oblak, kao neka svetlost, kao neka blagodat, i on se pred mladićevim očima pretvara u svetlog anđela. I taj anđeo počinje vatreno da zahvaljuje bratu, da mu se klanja do zemlje, naziva ga svojim spasiocem zato što je on, zahvaljujući njegovoj reči, spasen, opet je postao svetli anđeo. Demon mu, potom, predlaže da postane njegov svagdašnji verni čuvar, da uđe u njega i da ga uvek čuva i pomaže mu svojom preporođenom anđeoskom silom. Brat je u neopisivom ushićenju, van sebe je od sreće, i – pristaje! Lažni anđeo ulazi u njega, i… brat odmah postaje besomučan, počinje da viče, da psuje strašno, da lomi ikone, da ih izbacuje kroz prozor i čini druge užasne stvari. Sada se taj mladić nalazi u psihijatrijskoj bolnici. Ponekad živi kod kuće sa roditeljima, ali kada se bolest pogorša moraju da ga voze u bolnicu, jer tada čini odvratne postupke. Međutim, kada mu biva bolje može pomalo i da se moli. Njegov bratkaluđer je u mnoge manastire poslao molbu da se mole za njegovog nesrećnog brata.
A evo primera kako istinsko smirenje lako izbegava slične zamke.
Nekom bratu se javio đavo, preobrazivši se u anđela svetlosti i rekao mu: „Ja sam arhangel Gavrilo, poslan sam tebi.“ Monah je na to odgovorio: „Pazi! Da ti slučajno nisi poslat nekom drugom, zato što sam ja nedostojan da mi se šalju Anđeli.“ Đavo je istog trenutka nestao.
Starci su govorili: „Ako ti se zaista javi Anđeo, nemoj ga primiti lakoverno nego se smiri govoreći: ja živim u gresima i nedostojan da vidim Anđele“ (11, str. 480, str. 134).
Pričali su za drugog starca da je tihovao u svojoj keliji, trpeći demonska iskušenja. Njemu su se, očigledno, javljali demoni, ali ih je on prezirao. Đavo videći da ga je starac pobedio javio mu se i rekao: „Ja sam Hristos!“ Starac zatvori oči. Đavo mu ponovi: „Ja sam Hristos, zašto si zatvorio oči?“ Starac odgovori: „Ne želim da vidim Hrista ovde nego u budućem životu.“ Posle ovoga đavo se više nije javljao (11, s. 481, str. 135).
Treba napomenuti da se sveti Anđeli od Boga javljaju samo onim smirenim i krotkim Hrišćanima koji se već nalaze van opasnosti da postanu gordi, padnu u sujetu i ovim sebi smrtno naškode.
Jednom, kada je sveti Makarije Veliki sedeo u svojoj keliji, pojavio se Anđeo, od Boga poslat i rekao: „Makarije! Ne boj se napada nevidljivih neprijatelja zato što te naš blagi Vladika neće ostaviti i neće prestati da te podržava, budi hrabar, budi čvrst, smelo pobeđuj odvratna načala i vlasti: međutim, nemoj se nikada ponositi svojim delima da te Božanstvena pomoć ne bi napustila, i da ne bi pao iznenada.“ Blaženi Makarije je, sav obliven suzama, odgovorio: „Čime da se ponosim kada se moja duša kao razvratna bludnica hrani smradom nečistih pomisli koje donose demoni.“
Do tako dubokog smirenja, govori Sv. Ignatije (Brjančaninov), došao je prepodobni dubokim samoposmatranjem koje mu je bilo dato u umnom delanju. U sebi je video čovekov pad i čovekovo opštenje sa demonima (11, s. 284, str. 8).
„Čovek koji se još nalazi u oblasti telesnog mudrovanja,“ piše Sv. Ignatije, „i nije dobio duhovni vid da bi video palu ljudsku prirodu, ne može da ne pridaje neki značaj svojim delima i da ne priznaje da ima neke vrline, ma koliko da takav čovek izgovara smirenih reči o sebi i ma kako da spolja izgleda smiren. Istinsko smirenje nije svojstveno telesnom mudrovanju i nemoguće ga je steći telesnim mudrovanjem: smirenje pripada duhovnom rasuđivanju“.
Prepodobni Marko Podvižnik govori ovako: „Oni koji ne smatraju sebe dužnicima u pogledu svake zapovesti Hristove, poštuju Božiji zakon samo telesno, ne razumejući ni ono što govore niti ono na šta se oslanjaju: zato i misle da ga ispunjavaju delima.“
Iz reči prepodobnog Oca je očigledno da se onaj ko misli da ima bilo kakvo dobro delo nalazi u stanju samoobmane. Ovo stanje samoobmane služi kao osnova za demonsku prelest: pali anđeo u gordosti Hrišćaninovoj nalazi utočište i njoj lako pridodaje svoju obmanu, a posredstvom obmane potčinjava čoveka svojoj vlasti, bacajući ga u takozvanu demonsku prelest.
Iz gore navedenih iskustava je očigledno da nijedan od onih koji su bili obmanuti nije za sebe smatrao da je nedostojan pojave anđela, a to znači da je mislio da ima neke vrline. Telesni i duševni čovek ne može ni da sudi o sebi drugačije.“
Dakle, ne sme se imati poveranja u svaku naizgled dobru pojavu ili poriv, nego treba precizno razlikovati istinsko, hrišćansko, jevanđeljsko dobro od dobra lažnog, koje je štetno po dušu čovekovu i koje čoveka udaljava od Boga.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *