NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
SAMOUNIŽUJUĆE SMIRENJE NEODVOJIVO JE OD UNUTARNJEG MIRA
 
Mnoga, pošto čuju sve što je rečeno, mogu da se zbune u duhu i da kažu: „Ako čovek tako razmišlja o sebi, ako je potrebno da uvek tako osuđuje sebe samoga, ako uvek treba da odbacuje svako samouverenost i nimalo da se ne uzda u svoja dobra dela, onda će sigurno pasti u očajanje, olenjiće se i neće poželeti da više išta radi“. Ali, ne! Nije tako! Jer, Sveti Oci, koji su toliko unižavali sebe u svojim očima, koji su čitavog života lili suze zbog svoje duše i koji nisu imali želju da razmišljaju ni o čemu drugom osim o svojoj ništavnosti, nisu nikada očajavali, već su ulagali sve veće napore, i ni za tren nisu napuštali brigu o svojoj duši i nikada nisu gubili bodrost i odlučnost da se bore do kraja. I, pri svemu ovome, Sveti Oci su imali istinski unutrašnji duhovni mir i duhovnu radost.
Premda Sveti Oci u svojim delima ponekad objašnjavaju ovo pitanje, njega, ipak, nije moguće shvatiti umom, jer se ova tajanstvena projava mira i sladosti u duši, projava koja je plod pokajanja i samoosuđivanje, opituje se samo u delatnom pokajničkom životu. Teško je rečima objasniti kako su Sveti Oci koji su živeli najvišim podvižničkim životom i koji su neprestano pazili na svoje srce, trudeći se da u svemu ispunjavaju volju Božiju, sebe smatrali najništijim, najnepotrebnijim i najnedostojnijim grešnicima. Tako ava Dorotej navodi ovakvu priču. Neki starac po imenu Zosima inače veoma duhovnog života, besedio je sa nekim filosofom i govorio o gresima. Filosof je upitao: „Reci mi kako to da ti sebe smatraš grešnim, pa zar ne znaš da živim svetim životom? Zar ne znaš da poseduješ vrline? Vidiš da ispunjavaš zapovesti: pa kako onda ti, koji tako postupaš, smatraš sebe grešnim?“ Starac nije mogao da odgovori već je samo govorio: „Ne znam šta bih ti rekao, ali smatram sebe grešnim“ Filosof je nastavio da ispituje starca, a starac je bio u nedoumici šta da mu odgovori, i tada je ava Dorotej stupio u razgovor i rekao filosofu: „Nije li isto tako i u filosofskoj i medicinskoj veštini? Kada se neko dobro obuči nekoj veštini i bavi se njome onda on u tome stiče naviku, i ne može da kaže niti ume da objasni kako je postao iskusan u toj stvari, jer duša je stekla naviku postepeno i neosetno. Tako je i u smirenju: od ispunjavanja zapovesti stiče se neka navika u smirenju i ovo je nemoguće izraziti rečju.“ Čuvši ovo objašnjenje ava Zosima se veoma obradovao potvrdivši da je to stvarno tako. Filosof je takođe bio zadovoljan odgovorom (5, str. 46).
Tako je i u odnosu na gore navedeno: ono što je teško shvatljivo za razum i, naizgled, nespojivo jedno sa drugim u stvarnosti se tajanstveno sjedinjuje, divno sadejstvuje i deluje spasonosno po dušu. Ovome nas uči samo iskustvo: svaki Hrišćanin koji je okusio makar malo gorčine pokajanja i samouniženja, koji je iskusio osećanje bola zbog svoje grehovnosti sigurno je primetio da je sa gorčinom pokajanja i osećanjem bola uvek sjedinjena neka duboka unutrašnja, mirna tiha radost i nada; sigurno je primetio da duša posle takvih bujica samoprekorevanja, smirivši se pred Bogom, biva milostivo utešena od Njega; i sigurno je zapazio da samoosuđivanje, priznavanje sebe za najgoreg prestupnika, za najvećeg grešnika, koji zaslužuje adske muke, na neki neshvatljiv način u dubini srca učvršćuje nadanje u milost Božiju. Kada sami sebe iskreno iz dubine duše osuđujemo i prekorevamo, tada nas Sam Gospod opravdava i oprašta grehe. Kada se gorko kajemo i uzdišemo zbog svojih grehova, tada Sam Bog unosi u naša srca radost pomilovanja.
„Bol zbog Boga ne baca čoveka u očajanje, naprotiv, teši ga, savetujući mu: Ne boj se, pribegni ponovo Bogu, On je blag i milostiv, On zna da je čovek nemoćan i pomaže mu. Bog zbog Boga donosi radost i učvršćuje čoveka u volji Božijoj,“ govori ava Isaija.
„Prekorevajte sebe, prekorevajte svoju nemoćnu volju… Okrivite sebe i osudite sebe, a Bog će vas opravdati i pomilovati…“
„Pripremite se za patnje i patnje će se umanjiti: odrecite se utehe i ona će doći onome ko sebe smatra nedostojnim nje…“ poučava isti Svetitelj (10, pisma 12, 18).
Takođe se dešava i suprotno ovom: čovek koji sebe smatra grešnikom, bez ikakvog dobra u sebi, ovakvim samoprekorevanjem i smirenjem, približava se Bogu i utvrđuje se u istinskom dobru, i obrnuto – onaj ko sebe smatra revnosnim i pobožnim Hrišćaninom, sposobnim za mnoga dobra dela i podvige, ustvari je daleko i od Boga i od istinskog dobra, i često biva ismejan od strane demona.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *