NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
TREBA LI „REVNOSNI“ HRIŠĆANI DA SE BOJE PAKLA?
 
Hrišćanin koji je izabrao lažni put unutrašnjeg života, put koji nije zasnovan na istinskom pokajanju nego na nekoj tajnoj gordosti i sa njom povezanim drugim strastima, ne može to kod sebe da primeti. Simptomi ove bolesti su po pravilu toliko duboko skriveni da može da ih otkrije samo iskusan duhovnik. U tom slučaju treba primetiti da okolina uvek pre samog prelešćenog čoveka primećuje kod njega nešto bolesno: zato, kada nas naši bližnji razobličavaju, treba uvek da se zamislimo na tim i da proverimo sebe, jer su najčešće njihove kritike sasvim opravdane.
Kako često neprijatelj pokušava da nas obmane! Sveti Oci govore da zli dusi primenjuju ovu metodu: povlače od čoveka svoje oružje kojim su raspaljivali njegove strasti i kao da se udaljuju od čoveka, te se tako svaka borba, spolja gledano, utišava, a duševne bolesti prestaju da se primećuju. I upravo onda kada se čovek opusti i smatra da je siguran, neprijatelj iznenada zariva svoju otrovnu strelu u ranjivo mesto duše, raspaljuje u njoj najpomahnitaliju strast koja se pritajila, i za to vreme nakupila snagu i sada žudi da se nasiti. I tada nesrećni čovek ne izdržava iznenadnu pobunu ovakve tamne sile u sebi i lako pada u greh. Međutim, zli dusi znaju i za drugo lukavstvo: oni mogu da se udalje na duže vreme, čak da posle svog odlaska ostave u čoveku naizgaed veoma spasonosno i blagodatno duševno raspoloženje: tobožnju revnost za dobra dela i svete podvige, vatreno oduševljenje za molitvu, post i bdenje; trepetnu želju da čini milosrdna dela, da voli sve ljude, da pomaže siromašnima i spasava nesrećne; silu trpljenja, da izdrži vređanja i poniženja; želju da govori o sebi smireno i da se kaje i t.sl. Sve ovo tada ne samo da deluje u čoveku bez suprotstavljanja demona nego oni, uz to, neprimetno raspaljuju i bodre takve pokrete i duševna raspoloženja, ali, pri svemu tome, zli dusi prepredeno ranjavaju našu sujetu, u dubini srca okađujući svojim zlim tamjanom idol naše gordosti. I čini se da su demoni udaljili od čoveka, ali oni sve vreme pažljivo motre na to da se ovaj plamičak gordosti ne ugasi u našoj duši. I eto: čovek naizgled pobožno živi, revnostan je, skroman, pravedan, milosrdan, nesebičan, izgleda kao da je u svemu savestan, on ponekad pati zbog svojih grehova, ponekad veoma bolno doživljava neki svoj mali prestup, on žudi za čistotom i savršenstvom, on trpi uvrede, čini veliko mnoštvo dobrih dela koja naizgled zaslužuju puno poštovanje, međutim, pritom kad drugom bogu – idolu njegovoga „ja“ ne prestaje da se diže u dubini srca, i ne samo to nego sa svakim podvigom postaje sve gušći, sa svakim „dobrim“delom sve više hrani našu gordost.
Kako izbeći ovo zlo? Ispod svakog nerazumnog, mada naizgled dobrog našeg početka demon gordosti pokušava da poturi svoju kadionicu; neiskusan Hrišćanin ne ume uvek dobro da vidi na šta se on u stvari oslanja u samom početku svoga truda, iz kakvog izvora koreni ovog njegovog podvižništva crpu sokove, ko ga u stvari bodri i prisvaja sav njegov trud. Stvar je u tome što istinsko dobro u nama mora da se zasniva samo na jevanđeljskim zapovestima, na strahu Božijem ili poslušnosti ili, pak, ljubavi prema Bogu (u zavisnosti od naše duhovne uzraslosti), ali nikako radi bilo čega drugog: ne radi samog podvižništva niti „duhovnosti“ niti nekog „dobra“ niti „morala“ niti „svetosti“ niti „savršenstva“ niti bilo koje druge uzvišene vrline. Treba da se trudimo da svoja dela obavljamo tako da bismo time ispunili volju Božiju, imajući jedan cilj – ugađanje Bogu. Ma šta dobro čovek da radi on ni u šta od toga ne može da se pouzda, uvek treba da govori: „Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učinit^’ (Lk. 17, 10) i uradio sam to slabo i lenjo.“. Zapovesti Božije su beskonačno duboke da niko od nas ne može da ih ispuni u potpunosti: i što se neko bude više trudio da ih ispuni, to će više uviđati svoju nemoć, svoje nesavršenstvo, svoju grehovnu ranjenost i svoju udaljenost od Boga. Posle ovog poznanja njemu će preostati samo da se beskonačno smiri, da prekoreva sebe sve dok ne bude bio u stanju da kaže kao apostol Pavle: „Od grešnika od kojih sam prvi ja“ (1. Tim. 1, 15), preostaće mu samo da se nada na milost Božiju, ne znajući za bilo kakve svoje vrline.
Međutim, nije tako u slučaju kada čovek za meru svojih dela ne uzima ono što je beskonačno, nego ono što je ograničeno i zemaljsko, jer tada on i svoja dela, njihovu težinu i značaj procenjuje onim što je zemaljsko. Tada se rađa bolesna revnost, neutešna patnja, čak, i zbog svojih malih posrtaja, iz straha da čovek ne izgubi nešto od „svog“ bogatstva. Prilikom takvog uzdanja u svoj trud čovek u svojim očima postaje „bogataš“, koji marljivo skuplja i umnožava dobro: svaki svoj podvig, čak i najmanji dobri postupak on odmah meri i unosi u svoju riznicu, prestupajući time zapovest o siromaštvu, tj. o tome da uvek treba da priznajemo svoje potpuno duhovno siromaštvo!
Ovakva samozadovoljna dela, naravno, nemaju dubinu, koju imaju dela zaista posvećena Bogu; ona, budući zasađena u plitko tle, nisu ukorenjena u dubini istinske vere, već se njihovi korenovi šire po površini, odakle crpu nečiste sokove različitih strasti. Dakle, da bi se shvatilo na čemu Je zasnovano ovakvo podvižništvo, ne treba gledati na njegove spoljašnje podvige nego na unutrašnje samoposmatranje: da li čovek sebe stvarno smatra grešnikom nemoćnim, nedostojnim ne samo po rečima, čak ni samo umom niti na površini osećanja, već u dubini srca, da li on tako uzdiše zbog sebe, prekoreva li sebe, ili u njemu likuje radost pobednika, radosno priznavanje nekog svog značaja i bogougodnosti? Ovo se može dobro videti iz sledećeg: smatra li takav čovek ili ne da je propao, da potpuno zaslužuje adske muke i da se nalazi u stvarnoj opasnosti da bude osuđen na večne muke, da može biti spasen samo milošću Božijom, a ne zbog nekih svojih vrlina, i da su sve njegove molitve i sva njegova dela nedovoljna za spasenje.
Ako je, pak, „revnosni“ Hrišćanin, iako naziva sebe grešnim, ipak čvrsto ubeđen da nije moguće da dospe u adsku tamnicu, jer navodno ima mnogo dobrih dela, eto nesreće! Potpuno drugačiji primer daju nam Sveti Oci koji su već na zemlji dostigli anđeosko stanje, koji su mogli da čine divna čuda, koji su imali dar vidovitosti, koji su imali viđenja i otkrivenja od Boga, ali su na samrti, ipak, neutešno ridali zbog sebe i iskreno smatrali sebe osuđenicima ada.
Kad se približilo vreme smrti svetom avi Agatonu, braća, primetivši strah na njegovom licu, rekoše: „Oče! zar se i ti bojiš?“ On odgovori: „Mada sam se svim silama trudio da ispunjavam zapovesti Božije, ja sam čovek i ne znam da li su moja dela ugodna Bogu.“ Braća rekoše: „Zar ti nisi ubeđen da su tvoja dela ugodna Bogu?“ Starac reče: „Nemoguće je da se u to uverim pre nego što stanem pred Boga, zato što je jedno Sud Božiji, a drugo ljudski“ (11, str. 49, st. 25).
Kad je nastupilo vreme smrti ave Arsenija, braća koja su bila sa njim videla su ga kako plače. Braća mu rekoše: „Oče! Zar se i ti bojiš?“. On im odgovori: „Bojim se! Strah koji sada osećam pratio me je od kada sam postao monah“ (11, str. 42, st. 16).
Pimen Veliki je govorio svojoj braći: „Uveravam vas, gde bace satanu tamo će baciti i mene“ (11, str. 302, st. 21).
Mnogo godina starac Siluan Svetogorac je nosio uzvišeni trud podvižništva, mnogo mučnih borbi protiv zlih duha je pretrpeo. Jedne noći, za vreme Starčeve molitve, zli dusi su mu veoma dosađivali i nisu mu davali da se čisto moli. On je, mučeći se, sa bolom u srcu, zavapio Gospodu, moleći Ga da ga nauči kako da se moli i šta da radi da mu demoni više ne bi smetali. I u duši je začuo odgovor: „Gordi uvek tako stradaju od zlih duhova.“
„Gospode,“ molio se Starac, „nauči me šta da radim da bi se smirila duša moja.“ I ponovo je u srcu začuo odgovor od Boga: „Drži um svoj u adu i ne očajavaj.“ Posle ovoga starac Siluan je shvatio da podvig mora biti usmeren na sticanje smirenja. Od tog dana njegova „omiljena tema“, kao što je i sam govorio, postalo mu je: „Uskoro ću umreti, i moja prokleta duša će sići u ad, i ja ću se mučiti sam u mračnom plamenu i plakati za Gospodom: „Gde si Ti, Svetlosti duše moje? Zašto si me ostavio? Ne mogu da živim bez Tebe“ (Arhimandrit Sofronije Saharov, Starac Siluan – život i pouke. M.Minsk, 1991, str. 4041).
Da bismo se uverili u misao da je potrebno da se uvek nalazimo u pokajanju i skrušenosti, isti ovaj Otac navodi ovakvu strašnu priču: živeo je u tom kraju neki Stefan koji je, voleći pustinjski život i tihovanje, mnoge godine proveo u monaškim podvizima. Njega su krasile mnoge vrline, a naročito post i suze. Ovaj otac se udaljavao od pustinožitelja radi najsurovijeg podviga i najstrožijeg pokajanja, tamo je živeo nekoliko godina bez ljudi u pustinji. Pred smrt se vratio u svoju keliju. Dan pred smrt je pao u istupljenje, otvorenih očiju, osvrtao se čas na desnu, čas na levu stranu svoJe postelje i kao da ga neko muči naglas je pred prisutnima govorio: „Da, stvarno je istina, ali sam zbog toga postio toliko godina,“ a ponekad: „Ne, ja to nisam radio, lažete,“ potom je opet govorio: „Da, stvarno je bilo tako, ali sam plakao i služio braći,“ ponekad se protivio: „Ne, vi me klevepete. Na drugo je odgovarao: „Da, stvarno je tako i ne znam šta da kažem na to, ali Bog je milostiv.“ Uistinu je strašan i grozan bio ovaj prizor nevidljivog i surovog mučenja, govori sveti Jovan, i što je užasnije od svega, krivili su ga za ono što on nije uradio. Avaj! Bezmolvnik i asket je za neke od svojih grehova govorio: „Ne znam šta da kažem na to,“ premda je oko četrdeset godina proveo u monaštvu i imao dar suza. Jaoj, meni! Jaoj, meni! Gde je tada bila reč Jezekiljeva da kaže mučiteljima: „U čemu zateknem, u tome ću suditi, kaže Bo^’. On nije mogao da kaže ništa slično. A zašto? Slava Jedinome Koji zna. Neki su govorili da je on u pustinji hranio leoparda iz ruke. U toku ovog mučenja njegova duša se odvojila od tela: ostalo je nepoznato kakvo je bilo rešenje i kako se završio ovaj sud i kakva presuda je usledila (4, sl. 7, str. 50).
Sveti Oci pripovedaju ovakvu povest: neki vidoviti otac je došao u neki grad kad je tamo umirao neki monah kojeg su svi poštovali. Svi stanovnici grada su ga smatrali za svetog starca, veoma ga proslavljali, gorko plakali zbog njegove smrti i smatrali da je to za njih veliki gubitak, mnogi su se nadali da će se njegovim molitvama izbaviti od raznih iskušenja. Vidoviti monah putnik je prisustvovao ovom događaju i otkrila mu se užasna vizija: video je kako su se pojavili strašni Etiopljani sa trozupcima, razlegao se glas sa visine: „Ne dajte mu mira, zato što ni on Meni nije dao mira ni na čas.“ I tako su Etiopljani dušu samrtnika proboli trozupcima i odvukli sa sobom.
Petar Damaskin, Sveti Otac koji je živeo u osmom veku, ovako objašnjava ovaj slučaj: razlog za ovo bila je monahova nadmenost, jer da je imao drugih grehova on ne bi mogao da ih sakrije od ljudi, a još manje bi mogao stalno da ih čini. Međutim sama nadmenost može zbog samougađanja da se sakrije od svih, i od samog onog ko je ima, ako se ne dozvoli da on padne u iskušenja kojima se duša razobličava i saznaje svoju nemoć i nerazumnost. Duh Sveti nije nalazio ni trenutka mira u ovoj jadnoj duši zato što je ona uvek imala ovu pomisao i radovala se zbog nje, kao zbog nekog dobrog dela i od toga je postala pomračena, kao demon. Ne videći da greši, ovaj čovek je možda gajio u sebi jednu strast umesto drugih i ta jedna je demonima bila dovoljna, jer je mogla da nadomesti druge poroke (Dela prep. Petra Damaskina, M., 1874, Knj. 2,sl 24).
Na istom mestu sveti Petar Damaskin govori: „Niko neće imati koristi od drugih vrlina, čak i ako bi na Nebu živeo, ako ima gordost kroz koju su đavo, Adam i mnoga drugi pali. Zato niko ne treba da odbacuje strah dok ne dostigne do pristaništa savršene ljubavi i ne bude izvan sveta i tela (Isto).
Kad je ava Makarije Veliki došao u skit Nitrijske gore kod njega se okupilo mnogobrojno bratstvo. Starci su ga molili da kaže nešto poučno bratstvu. On je, zaplakavši, rekao: „Braćo! Oči vaše neka puste suze pre vašeg odlaska tamo!“.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *