NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KAKVE SU OSOBENOSTI NAŠEG VREMENA?
 
Svet danas oseća sve veću naklonost prema takvoj vrsti lažnog, histeričnog „hrišćanstva“. Ali, mi ne treba da obraćamo pažnju na ukus ovoga sveta – što više budemo čuvali duh naše vere, tim ćemo više tuđi biti ovom svetu, i on će nas sve više mrzeti i prezirati, jer ćemo mu izgledati ružni, nemoćni, čak, i bezblagodatni. Ako pravoslavni Hrišćani danas na neki način i jesu privlačni svetu i on se zanima za njihovu veru, to još nije razlog da mi treba da glumimo nekakvu izveštačenost i lažnu duhovnost kako bismo ugodili svetu. Uboga istina je bolja od nagizdane laži. Mi smo sada duhovno siromašni kao nikada, nama bolje nego Hrišćanima drugih vremena odgovaraju reči psalma: „Pomagaj, Gospode, jer nesta Svetih“ (Ps. 12, 1). Mi smo siromašni duhom i to treba jasno da vidimo i poznamo, i da to saznanje u smirenju i pokajanju ponesemo, i to je, po svoj prilici, jedini dostupan put spasenja i spasonosnog delanja za nas u ova vremena. Jasno sagledanje i shvatanje duha vremena, našeg duhovnog stanja, mere naših mogućnosti sačuvaće nas od nepravilnih traganja, od uzaludnog trošenja onih jadnih snaga koje imamo, od bankrotstva naših planova, od neostvarljivih maštarija i podviga koji ne odgovaraju našem duhovnom stanju.
Naše vreme više ne zna za predanjsko obilje duhovne hrane, za onu lepotu i miomiris kojima je bio ispunjen i nadahnut život pređašnjih Hrišćana. Nama su ostali samo nemoći i patnje, i zato je za nas najspasonosnije upravo sledeće: stalna smirena molitva i uzdisanje zbog naše ogrehovljenosti; najskromniji i najsmerniji pogled na sav sopstveni trud i delanje; najsnishodljiviji i najmilosrdniji odnos prema bližnjima; ponizno i zahvalno prihvatanje svega što se sa nama dešava; potpuno uzdanje u milost Božiju i neuzdanje u svoja dobra dela ili očekivanje nečeg visokog u sebi.
Snažnu i živopisnu sliku daje sveti episkop Ignatije: izobilje duhovnih blaga drevnih Hrišćana on poredi sa raskošnom gozbom koju je priredio bogati Domaćin za Svoje mnogobrojne prijatelje i poznanike. Na ovoj duhovnoj trpezi je bio neograničen broj duhovnih jela, po završetku trpeze gosti su bili štedro nagrađeni duhovnim darovima. Kada su se svi razišli, Domaćin je, videvši gomilu gladnih siromaha naredio slugama da ne rasklanjaju sa stola nego da sve ono što je preostalo ponude siromašnima. Bojažljivo i u nedoumici oni uđoše u veliku salu, počeše da jedu sve što je ostalo na stolu i ispod stola: pale mrvice. Niko od njih nije ni okusio pravo jelo, nije ni video skladno služenje posluge niti dragoceno posuđe i pribor, nije čuo pesmu ni muziku, tako da niko od njih, čak, nije mogao ni da zamisli sliku gozbe koja se tu odigrala. Pošto su se najeli, oni su samo otprilike mogli da pretpostave kakva je lepota ovde bila pre njih. Ali, ipak su pali na kolena pred Domaćinom, zahvaljujući Mu za hranu koju dosad nisu jeli i nikad nisu videli. On im je rekao: „Braćo! Kad sam davao Svoju zapovest za održavanje gozbe nisam vas imao u vidu, zato vam nisam priredio ručak onako kako treba i ne dajem vam darove…“ Siromasi uzviknuše u jedan glas: „Vladiko! Nije nama do darova! Nije nama do raskošne gozbe! Neopisivo smo Ti zahvalni za to što nas nisi prezreo, nisi se zgadio nas izmučenih nedostacima svake vrste, pustio si nas u Tvoj dvorac, spasio si nas da ne umremo od gladi!“. Siromasi se raziđoše, nastavljajući da zahvaljuju milosrdnom Domaćinu. Onda
On reče slugama: „Sada pospremite trpezu i zaključajte Moj dvorac. Gostiju više neće biti, i šta se moglo ponuditi od hrane ponuđeno je. Gotovo je!“ (9, t.5, str. 384-385).
Siromašni i ubogi – to je slika našeg stanja, mrvice i prazni tanjiri su duhovna glad našeg vremena, smirena zahvalnost i priznavanje sebe nedostojnim bilo kakvih raskošnih jela i darova je primer raspoloženja duše koje nam je neophodno.
Moramo pažljivo da osluškujemo ona predosećanja i predskazanja Svetih Otaca koja se odnose na naše, po svemu sudeći, poslednje vreme. To poznanje duha vremena, sa jedne strane, izvešće nas iz stanja samoobmane, otkriće nam pravo stanje naših snaga i mogućnosti, učiniće da naši zahtevi prema sebi i drugima postanu skromniji, a sa druge, ohrabriće nas, podstaći će nas na budnost, na oprez, neće nam dozvoliti da padnemo u malodušnost i nadmeno maštanje, i da se tako. odvojimo od realnosti.
Čujmo pažljivo bolne, ali korisne reči:
„Sunce na zalasku slikovito opisuje stanje Hrišćanstva u naše doba. Sija isto ono Sunce Istine – Hristos, On luči iste one zrake, ali oni više ne izlivaju ni onaj sjaj ni onu toplinu kao u prethodna vremena. To je zbog toga što zraci ne padaju pravo na nas, nego idu prema nama samo indirektnim, zaobilaznim putem. Zraci Sunca Istine Hrista – to je Duh Sveti: „Svetlost i Svetlodavac ljudima, Kojim se Otac poznaje i Sin proslavlja i od svih poznaje“ (stihira na večernjoj službi Pedesetnice)…
„Danas kada ima mnogo bogatih naukama, umetnošću, svim materijalnim, danas ‘nesta Svetih’ (Ps. 12, 1). Sveti Duh gledajući na sinove ljudske, sudeći ovoj gomili onih koji sebe nazivaju obrazovanima, duhovno prosvećenima i pravoslavnima izriče o njima žalosnu presudu: „Nema onoga koji razumije, nema onoga koji traži Boga. Svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema baš ni jednoga. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorčine. Noge su im brze da prolijevaju krv. Pustoš i bijeda je na putevima njihovim; i puta mirnog ne poznaše. Nema straha Božijega pred očima njihovim“ (Rimlj. 3, 11-18).
Evo razloga zbog kojih danas Duh Božiji odstupa od nas, za razliku od istinskih Hrišćana sa kojima uistinu prebiva, kao dar koji je za sve nove Izrailjce stekao njihov svesveti Rodonačelnik“ (9, t. 1, str. 406-407).
„Sveto Pismo svedoči o tome da će Hrišćani, slično kao i Judejci, postepeno početi da se hlade prema otkrivenom Božijem učenju, prestaće da obraćaju pažnju na obnavljanje ljudske prirode od strane Bogočoveka, zaboraviće na večnost, svu svoju pažnju će usmeriti na svoj zemaljski život, u ovom raspoloženju i smeru baviće se poboljšanjem svog života na zemlji kao da je večan, i razvojem svoje pale prirode radi zadovoljenja svih štetnih i izopačenih zahteva i želja duše i tela. Razume se: Iskupitelj Koji je čoveka iskupio za blaženu večnost tuđ je ovakvom usmerenju. Ovakvo usmerenje je odstupanje od Hrišćanstva“ (9, t. 1, str. 457-458).
„U raju se zlo pojavilo pod maskom dobra radi lakše obmane. Ono se u nedrima Svete Crkve pojavljuje kao prikriveno i ukrašeno, u privlačnoj raznovrsnosti sablazni, nazivajući ih nevinim razonodama i zabavama, nazivajući razvoj telesnog života i ponižavanje Svetog Duha napretkom i razvojem čovečanstva. „Da budu osuđeni svi koji ne vjerovaše istini, nego zavolješe nepravdu“ (2. Sol. 2, 12). „Kao što se Janije i Jamvrije protiviše Mojseju, tako se i ovi protive istini, ljudi izopačenoga uma, nepouzdani u vjeri. Koji imaju izgled pobožnosti, a sile njezine su se odrekli. I kloni se ovih“ (2. Tim. 3, 8, 5). Za one koji su dobili ovu silu i odbacili je po svojoj volji teško je da se ona vrati „Jer ako mi griješimo hotimice i poslije primljenog poznanja istine, tu više nema žrtve za grijehe“ (Jevr. 10, 26) zbog gubitka same dobre želje, što je nužna posledica namernog prenebregavanja dobra Božijeg. Izgled pobožnosti još nekako mogu da namaknu ljudske mudrolije, ali preporod sile pobožnosti pripada isključivo Onome Koji oblači ljude silom sviše (Lk. 24, 49) (9, t. 1, str. 495-496).
„Danas su se ljudi u mnogome drznuli da u odredbe Svetoga Duha unose svoje odredbe. Zbog toga su nebeske odredbe postale zemaljske, svete – grehovne, mudre – bezumne… Postoje pojedinačni Hrišćani, ali je izgubljeno opšte poznanje Istine, kojim bi se sve sjedinilo u jedno duhovno telo, sa jednim načinom mišljenja, u jednome duhu, pod jednom zajedničkom Glavom – Hristom. Danas svako ima manjeviše svoj način mišljenja, svoju religiju, svoj – proizvoljno ili slučajno – prihvaćen put, koji se priznaje za pravilan i opravdavan. Ovo bezbrojno stado koje je izgubilo vezu i jedinstvo u Istini i Duhu pruža duhovnom posmatraču sliku najvećeg nereda: svaka ovčica vuče na svoju stranu, ne znajući kuda ide. Niko je ne zaustavlja, niko se o njoj ne brine. ljudi više ne čuju – jer je njihov sluh postao tako slab – spasonosni glas istinskog Pastira koji se razleže u Njegovoj svetoj Crkvi, a koji još uvek jasno ukazuje na njihovu neistinu, objavljuje im pravi put, ukazuje na njega. Zaglušila ih je buka zemaljskih ljutih briga, buka čulnih zabava, buka zemaljskog napretka. „Prilepila se za zemlju duša njihova“, nesposobna za primanje duhovnih utisaka“ (9, t. 4, pismo 58).
„Mreže đavolske su se umnožile u poređenju sa vremenima prvobitne Crkve Hristove, umnožile su se do beskonačnosti. Umnožile su se knjige koje sadrže lažno učenje, do krajnosti se smanjio broj sledbenika Svete Istine. Osnažilo je poštovanje prirodnih vrlina dostupnih Judejcima i mnogobošcima. Pojavilo se poštovanje prema vrlinama čisto paganskim, koje su u suprotnosti sa samom prirodom koja na njih gleda kao na zlo. Ograničilo se poimanje hrišćanskih vrlina, ne govorim već o tome da se smanjilo, da je gotovo nestalo njihovo ispunjavanje u stvarnosti. Razvio se materijalni život, nestao je duhovni život, naslada i telesne brige proždiru sve vreme, nema se vremena, čak, ni za sećanje na Boga. I sve to za ljude postaje obaveza, zakon.“ (9. t. 1, str. 397).
„Mi smo u naše doba došli u takav period života roda ljudskog kad se ljudi spasavaju isključivo poniznim trpljenjem patnji, sa verom u Boga i nadom na Njegovo milosrđe. Drugim putevima sada niko ne može da se spasi. Za naše vreme ostao je samo jedan jedini put: trpljenje patnji…“
„…Bez smirenja čovek ne može bez štete po sebe da dobije nijedan dar od Boga. Zato je i predskazano da će se u poslednja vremena ljudi zbog povećane gordosti spasavati samo trpljenjem patnji i bolesti, a podvizi će im biti oduzeti“ (16, str. 70, 116).
„Patnje su naročiti udeo našeg doba kojem nisu dati ni podvig mučeništva ni podvig monaštva. Poprište nas, Hrišćana poslednjih vremena, poprište je patnji, naizgled sitnih i ništavnih. Vaga je u Boga!“ (9, t. 4, str. 462).
„Treba shvatiti duh vremena i ne zanositi se pređašnjim visinama i opitima, koje je u današnje vreme nemoguće ostvariti…
Treba se kajati, moliti i čuvati od prelesti zato što u današnje vreme većina onih koji žele da žive pobožno misli za sebe da živi pobožno, ali je zapaljena ognjem materijalnosti i nalazi se u većoj ili manjoj samoobmani“ (12, pismo 188).
Ali, evo misli savremenog nam oca, jeromonaha Serafima Rouza, koji je živeo u Americi (upokojio se 1982. g.): „Zbog toga što prevodi pravoslavnih knjiga postaju sve dostupniji, a pravoslavna terminologija o duhovnoj borbi sve više struji u vazduhu, sve više i više ljudi priča o isihazmu, Isusovoj molitvi, asketskom životu, uzvišenim molitvenim stanjima i o najuzvišeniji Svetim Ocima kao što su sveti Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palama ili Grigorije Sinait. Vrlo je dobro znati o ovoj stvarno uzvišenoj strani pravoslavnog duhovnog života i poštovati velike
Svete koji su ga stvarno vodili, ali ako ne budemo imali veoma realističnu i vrlo smirenu svest o tome koliko smo svi daleki od života isihasta i kako smo malo pripremljeni za taj život da bismo mu se makar malo približili, naše interesovanje za njega biće samo još jedno od ispoljavanja našeg egocentričnog života…
Moramo duboko da shvatimo u kakvo vreme živimo, kako zapravo slabo poznajemo i osećamo naše Pravoslavlje, koliko smo daleko ne samo od svetih ljudi iz hrišćanske prošlosti, nego čak i od prostosrdačnih pravoslavnih Hrišćana, koji su živeli do pre samo stotinak godina ili, čak, do pre samo jednu generaciju, i koliko mnogo treba da se trudimo da bismo danas jedostavno opstali kao pravoslavni Hrišćani…“ (19, str. 61).
Znači, Oci poslednjih vremena su veoma često govorili da će naše doba biti vrlo prelestno i teško za spasenje, da se veoma raširilo licemerje, da je istinska pobožnost gotovo nestala, da Hrišćani većinom vode samo naizgled dobrodeteljan život, dok su njihova srca udaljena od Boga, porobljena zemljom, ovim propadljivim svetom, da je pretvorništvo postalo sveopšte, da niko više ne traži ono što je Božije, nego svako traži ono što je njemu ugodno. Sada pred svakim vernikom stoji težak zadatak: tražiti i razlikovati u ovom haosu lažljivih ljudskih dela i reči, u ovoj mešavini istine i laži, onu Istinu koja jedina može da spasi i isceli. Ova Istina je blizu, ona nikada neće presušiti, ali se mnoštvo lažistina trudi da je zakloni, da nam našapću to da su upravo one – ta Istina koja nam je neophodna. I spolja i unutar nas se neprekidno odvija neprijateljski rat, neprijatelj se trudi da umesto pravoslavne vere i njenog duha poturi istančani i raskošni falsifikat, da nas prinudi da načinimo samo mali korak u stranu od uskog puta spasenja, da bi nas onda potpuno zaveo na put otpadništva.
Sada je naročito važno da se čovek nauči ispravnom poimanju i primenjivanju u svom životu dela Svetih Otaca, da usvoji njihov duh, jer to i jeste duh jevanđeljski. Sveti Oci su svojim životom, delom, rečju i osećanjima ostvarili jevanđeljsko učenje, oni su ga jasno i podrobno objasnili u svojim knjigama. Mi nikako ne možemo da shvatimo, a još manje da ispunimo jevanđeljske zapovesti bez ovog iskustva Otaca, sigurno ćemo se izgubiti već na samom početku puta. I sama reč Svetih Otaca danas veoma teško dopire do nas, jer smo prestali da shvatamo Svete Oce. Njihovi podvizi danas premašuju naše snage, nepokolebljivost vere koja im je davala snagu da čine čuda danas se više ne sreće, njihova jednostavnost, čistota uma i srca izgledaju nam neshvatljivo, njihovo odricanje od sveta, njihova nesebičnost, neobraćanje pažnje na telesne želje i ustremljenost ka nebeskom, za nas su danas gotovo nemogući. Ali, bez obzira na to duh Svetih Otaca, njihovo unutrašnje delanje, njihov glavni smer i cilj njihovih napora ostaju neophodni i za nas. Mi ne možemo da idemo tako bodro kao što su oni išli, ne možemo da nosimo onakav teret, da se penjemo na one visine, ali možemo i moramo da se držimo istog onog pravca i da imamo iste ciljeve, da određujemo vrednost i korist svega istim onim svetootačkim merilima i da smatramo za štetno i nekorisno sve ono čega su se Sveti Oci čuvali.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *