NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
DA LI SE DUŠA BRZO ISCELJUJE?
 
Dakle, očigledno je da čitavo delo spasenja protiče kroz uviđanje svog pada, kroz smirenje i priznanje sebe nedostojnim bilo kakvih visokih duhovnih darova, kroz strpljivo nošenje truda pokajanja i uz očekivanje znakova isceljenja bez žurenja. Poslednji momenat je veoma bitan – bez žurenja! Ovde se danas mnogi spotiču: svi veoma žurimo, želimo da vidimo plodove svog duhovnog truda veoma brzo. Za malo pokajanje odmah očekujemo veliku milost i, kad jednom malo otplačemo zbog sebe smatramo da smo već čisti i ubeljeni, čekamo pojavljivanje Anđela i znake naročite Božije naklonosti prema nama, kao da smo već dostojni mnogih darova Duha Svetoga. Odavde proističu česte obmane. Međutim, iskuo tvo pravoslavnih podvižnika nas uopšte ne uči ovome. Iz Otačnika se dobro vidi kako je složen, kako je dugotrajan i mukotrpan put očišćenja grehom zaražene duše, i to čak u najpogodnijim uslovima za isceljenje – u manastirima i pustinjama. Zar nisu divlje planine, puste klisure i neprohodne šume u kojima su se podvizavali mnogi Oci, odsustvo bilo kakve veze sa svetom, a često i sa ljudima uopšte, najstrožiji post, neprestana molitva uz duboku veru i potpuno prepuštanje Bogu, stalni plač zbog sebe i drugi najviši podvizi svetih podvižnika – zar nisu to najjača sredstva za iskorenjenje svih dubokih korena greha? Čini se da bi čovek, koji je prihvatio takav način života, morao u najkraćem roku u potpunosti da se očisti od svih svojih strasti, i da čak zaboravi i na samo postojanje greha. Ali, u stvarnosti nije tako. Mnoge godine i decenije, Sveti su provodili u strašnoj borbi protiv zmija strasti koje se gnezde u srcu čovekovom, pre nego što bi uspevali da ih umrtve i da ih se oslobode, i da steknu duševni mir.
„Do same smrti čovekove strasti imaju sposobnost da se bune u njemu i on ne zna kada će koja strast da se pobuni. Zbog toga on sve dok diše ne sme da prestane budno da motri na srce, mora neprestano da vapije Bogu, moleći Ga za pomilovanje,“ govorio je ava Isaija (11, str. 128, st. 58).
Marija Egipatska je otišla u Jordansku pustinju radi pokajanja, i četrdeset i sedam godina je proživela u ovoj pustinji ne srećući se ni sa kim od ljudi, bez hrane i odeće, hraneći se korenjem. Od tih četrdeset i sedam godina sedamnaest godina se borila protiv svojih pomisli kao protiv ljutih zveri. Kada je jela oskudnu hranu, odmah su joj dolazile pomisli o mesu i ribi, žudela je za vinom ili bi je obuzimala želja da peva razvratne pesme, činilo joj se da ih čuje, one su uzburkavale njeno srce i sluh. Ona je plakala i sa bolom vapila ka Nebu, molila Boga za pomoć. Oganj strasti se raspaljivao u njenom srcu i palio je celu izazivajući vrelu pohotu. Ona se bacala na zemlju i tako je ležala danju i noću dok se ne bi pokajala i dok milost Božija ne bi odagnala zli nemir. Tama za tamom, nesreća za nesrećom su je snalazile čitavih sedamnaest godina. I tek posle tog vremena joj se javila Presveta Bogorodica kao Pomoćnica i počela da rukovodi njome, odagnavši svaku grehovnu uznemirenost od Marijine duše (iz Žitija prepodobne Marije Egipatske, 1. april po starom kalendaru).
Prepodobni Jovan Mnogostradalni se podvizavao u KijevoPečerskoj lavri i mnogo je stradao od bludne pohote. Ništa nije moglo da ga izbavi, ni žeđ, ni glad, ni teške verige. Tada se zatvorio u pećinu gde je počeo da se bori protiv strasti u najžešćoj borbi. Dolazilo je do toga da se Sveti zakopa u zemlju do ramena, ali ga žar pohote nije napuštao. sa vremena na vreme je đavo u obliku ogromnog zmaja napadao podvižnika, strašno ga mučio i mrcvario. Gospod je na kraju izbavio svog slugu – posle trideset godina zatvorništva u pećini, posle toliko mnogih patnji. I tek tada je strast odstupila od njega i Božanstvena svetlost ga je obasjala (iz Žitija prepodobnog Jovana Mnogostradalnog, 18. jul po starom kalendaru).
Ava Amon je rekao: „Četrnaest godina sam proveo u skitu moleći Boga danonoćno da mi daruje pobedu nad gnevom.“ (11, str. 50, st. 6).
Neki brat koji je živeo u pustinji i bio mnogo uznemiravan bludnim željama krenuo je po pouku i molitvenu pomoć kod jednog starca. Pošto je tamo našao velikog podvižnika, iskusnog u rasuđivanju, avu Pamvu, ispričao mu je za svoju borbu. On ga je tešio i podučavao. Takođe mu je rekao o sebi: „Vidiš kako sam ja star, sedamdeset godina živim u ovoj keliji i u brizi za svoju dušu. U takvoj starosti i do dandanas trpim iskušenja i napasti. Veruj mi, čedo, da me demon bluda dvanaest godina nije ostavljao ni danju ni noću, neprestano me napadajući razvratnim pomislima i maštanjem.“
I starac je ispričao kako je bila teška i uporna borba koju je vodio protiv zlog duha bluda, kako je mnogo puta trpeo veliku bol i padao u očaj, kako ga je posle dugo vremena Gospod oslobodio, naučivši ga da saznaje svoju nemoć i da se uzda u pomoć Božiju, a ne u svoju snagu (11).
„Nema ničeg goreg od grehovne navike. Onome ko je zaražen grehovnom navikom potrebno je mnogo vremena i truda da bi se od nje oslobodio,“ rekao je jedan egipatski starac (11, str. 346, st. 20).
Dakle, vidimo da se strasti ne iskorenjuju brzo. Međutim, treba primetiti još i to da nam najčešće nije ni korisno da se brzo izbavimo od njih. Naravno, Gospod može u jednom trenutku da nas očisti od svih naših bolesti, ali je Gospodu ugodnije naše smirenje, naše pokajničko molitveno stanje, dok bi brzo oslobađanje od bolesti u nama izazvalo gordo, samozadovoljno i inertno duševno raspoloženje. Sveti Oci su ovo jasno videli. Tako je ama Saru trideset godina napadao demon bluda i ona se nikada nije pomolila da ta borba odstupi od nje, već je samo molila Boga da joj da hrabrosti i strpljenja u toj borbi (11,’str. 328, st. 1). Prep. Jovan Kolov je umolio Boga da se oslobodi od svojih strasnih želja. Osetio je nepomućeni mir. Tada je došao kod jednog oca i rekao mu: „Vidim da sam spokojan i da ne vodim nikakvu borbu.“ Starac mu je odgovorio: „Idi i umoli Boga da ti se vrate pomisli koje si ranije imao: duša napreduje od borbe.“ Jovan je umolio Boga da mu vrati pomisli i kada su pomisli došle, on se više nije molio za oslobođenje od pomisli, već je govorio: Gospode! Daruj mi strpljenja u borbi (11, str. 262, st. 11).
Evo učenja pravoslavnog Ne tražiti mir i brzo oslobođenje od svega bolnog i teškog. Čovek čak i ne treba da želi da se brzo očisti od svih svojih strasti, već samo da stekne skrušeno i smireno srce, koje Bog „neće prezreti“ (Ps. 51, 17) i koje je jedino ugodno Bogu, pred Čijom svetošću je sve naše „čisto“ kao prljavština i kal. Čak je i samo Nebo je pred Njim nečisto.
U kakvoj suprotnosti sa ovim duhom stoje savremena učenja i rasprostranjena „traganja“ za duhovnim utehama, sladunjavim, bezbrižnim i bezbolnim stanjima, tobožnjim „rajskim“ blaženstvima, a bez prolaženja putem očišćenja od svojih grehovnih čireva. Ovakva religijska učenja se trude da čoveku zatvore oči za njegove duhovne bolesti, da stvore kod njega iluziju zdravlja, pozivaju ga da se raduje i naslađuje lažnim zdravljem i svojim umišljenim savršenstvom, da prebiva u prelestnom spokojstvu u pogledu svoje buduće sudbine, opija se iluzijom sreće i harmonije, a u stvari nosi u sebi seme najvećeg bola, začetak užasne muke koja će se otkriti tada kada po svršteku ovoga života čoveku bude sa očiju skinuta zavesa laži kojom se od njega prikrivalo istinsko stanje njegove duše.
A kako je trezvena, kako je utešna naša pravoslavna vera! Trpeti i trpeti ovde na zemlji od demona, od ljudi, od svojih telesnih i duševnih nemoći, plakati, vapiti do kraja ovog života, a sve slatko i radosno neka bude tamo, u večnosti! Jer u prolaznom, promenljivom životu nije sigurno imati bilo šta dragoceno.
Obmanuti ljudi ne gledaju tako na duhovne bolesti, oni koji nisu prihvatili primer pokajanja od naše svete Crkve, od Svetih Otaca, oni koji ne veruju u pravoslavno učenje smelo „rešavaju“ sve teškoće, kod njih je sve „prosto k’o pasulj“. Imao sam prilike da čujem jedan razgovor pentekostalcasektaša sa pravoslavnim Hrišćanima. On je prekorevao Pravoslavlje za navodnu hladnoću i neljubav prema Bogu, za farisejstvo.
Priznanje pravoslavnih Hrišćana da su duhovno nemoćni i puni strasti, on je objasnio njihovim duhovnim neradom, njihovim neželjenjem da se u potpunosti predaju „blagodati“. Kaže on, uzrok toga je u njima samima. Ako bi samo hteli oni bi za minut mogli da se oslobode od svih svojih strasti, za to je potrebna samo odlučnost i jedan snažan pokajnički pokret duše – i sva grehovnost bi odmah isparila, kao na vatri. „Blagodat“ bi odmah oslobodila pokajnika, čak i od svih naklonosti prema grehu. Takvo pokajanje bi odmah isteralo svaki greh iz duše i odmah bi nastupilo progledavanje i prosvetljenje. Tako da je sve samo stvar izbora, odlučnosti i tome slično. Sam on lično je odmah prilikom prvog vatrenog „pokajničkog“ akta osetio ovo oslobođenje i dobio „blagodat Duha“ od tada je on potpuno promenio svoj život, stalno u sebi oseća neobičnu ljubav prema svima, odlučnost da se uvek žrtvuje radi Boga, ozaren je „svetlošću“ i neobično je srećan. I zaista, on je sav sijao, sav je goreo od nekog unutrašnjeg žarkog oduševljenja. Pričao je od divnim čudima koja se stalno događaju njemu i članovima njegove porodice (oni su se takođe svi „čudesno“ preobrazili posle njegovog „krštenja“ u pentekostalce).
Sve primedbe pravoslavnih, njihova upozorenja na to da su takva čuda sumnjive prirode, svi njihovi pokušaji da mu izlože pravoslavno učenje o nepoverenju u sebe i o dubokoj grehovnoj zaraženosti čovekove duše – prelešćenom pentekostalcu su izgledali samo kao novi dokaz da je on u pravu, i još su ga jednom „ubedili“ u to da su pravoslavni zbog svoje lenjosti maloverja i kukavičluka, vezanosti za „beživotne kanone“ i „farisejstva“ izgubili svaki kontakt sa Bogom, i pri tome je i ostao.
Treba napomenuti da spoljašnji izgled: bodrost, živahnost i vatrenost koja spolja izgleda sveta; revnost, samoodricanje i spremnost da se ide na bilo kakav podvig i druge uočljive spoljašnje crte, ovakvim prelešćenim ljudima daju spoljašnji izgled „pobožnosti“ koji pleni i koji se mnogima više sviđa od izgleda smirenoga Hrišćanina koji uzdiše zbog sebe, koji ne očekuje ništa dobro za sebe i koji je zbog toga svagda uzdržan, a ponekad, čak, i, spolja gledano, potištenog izgleda.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *