NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
GDE I KAKO SE NAUČITI SVETOM POKAJANJU?
 
Čovek može da se nauči pravilnom pokajničkom raspoloženju duše neposredno, odnosno, može da nađe smirenog nastavnika koji sam u sebi ima ovaj duh pokajanja i skrušenost, i da direktno od njega nasledi ovaj duboki spasonosni i životvorni uzdah zbog svoje jadne i pale duše, a ujedno sa tim i radosnu nadu na neizrecivu milost Božiju. Ako, pak, ne nađe takvog učitelja, čovek ovom duhu može da se nauči ako pažljivo čita Svete Oce Crkve, uz naročit trud da od njih primi ovu nauku smirenog samoposmatranja, krajnjeg nepoverenja prema sebi u svemu, opreznog odnosa prema svim raspoloženjima svoje duše, prema svim svojim osećanjima, nauku svagdašnjeg smiravanja sebe, unutrašnjeg plača zbog sebe, osećanja sopstvene ništavnosti, saznanja svoje udaljenosti od Boga i nestalnosti života na ovoj zemlji. Zbog toga je korisno čitati drevne Oce, a naročito su poučni primeri iz života monaha pustinjaka, jer su oni naročito napredovali u sticanju pokajničkog plača i u smirenomudrenosti. U poukama prep. Jovana Lestvičnika, sinajskog igumana, mnogo se govori o tome kako se pod maskom vrlina često skrivaju tajnodejstvujuće strasti. Pravilno usmeravanje u pokajanju daju pouke ave Doroteja, svetih Varsanufija Velikog i Jovana Proroka. Mnoštvo važnih saveta može se naći i kod Otaca iz kasnijih vremena, naročito je korisna knjiga „Nevidljiva borba“ Nikodima Svetogorca. Dostupna su i prekrasna pisma Sv. Teofana Zatvornika, pokajničkim duhom se odlikuju pouke, pisma i život novijih Otaca, koji su živeli krajem prošlog i u prvoj polovini našeg veka, i koji su pretrpeli neviđene progone patnje.
Ali, potrebama naših poslednjih vremena po duhu, po pristupačnosti, lepoti i snazi reči najviše odgovara učenje o pokajanju, o lukavstvu zlih duhova podrobno izloženo u knjigama Sv. Ignatija (Brjančaninova). Ono kao da predstavlja sažeto učenje svih Otaca Crkve, razjašnjeno i primenljivo na probleme poslednjih, naših vremena.
Navešćemo ovde neke odlomke iz knjiga ovog Oca koji se odnose na našu temu i govore upravo o sledećem: kako pronaći spasonosni put, kako razlikovati istinsko osećanje Boga od lažnog, od prelesti, kako sebe sačuvati od sablažnjivog laskanja neprijatelja.
Na ova pitanja kod Sv. Ignatija nalazimo jasan i određen odgovor: „Čuj, voljeni brate, čuj, po čemu se razlikuje dejstvo prelesti od Božanstvenog dejstva! Kada prelest pristupa čoveku bilo kao misao ili maštanje ili kao istančano mnjenje, bilo kao neko priviđenje koje se vidi telesnim očima, ili kao glas iz sveta koji se čuje telesnim ušima – ona nikad ne pristupa kao gospodar sa neograničenom vlašću nego kao zavodnica koja od čoveka traži pristanak i koja posle njegovog pristanka zadobija vlast nad njim. Uvek je njeno dejstvo, bilo da je ono unutar čoveka ili spolja, dejstvo iz vana, i čovek može da ga odbaci. Prelest se uvek sreće sa nekom sumnjom srca, u nju ne sumnjaju jedino oni kojima je ona konačno zavladala. Prelest nikada ne zbira čoveka rastrojenog grehom, ne umrtvljuje strasti u njemu, ne uči podvižnika pokajanju, ne umanjuje ga pred samim sobom, naprotiv, ona u njemu budi maštu, čini da mu se pokrene krv, donosi mu neku bezukusnu, otrovnu nasladu, laska mu prepredeno, navodi ga na oholost, u duši podiže idola „ja“.
Božanstveno dejstvo je nematerijalno: ne vidi se, ne čuje se, ne očekuje se, nezamislivo je, nije objašnjivo nikakvim poređenjem, uzetim iz ovog veka, dolazi i deluje tajanstveno. Ona najpre čoveku pokazuje njegov greh, neprestano drži strahotu greha pred njegovim očima, izaziva u njegovoj duši samoosuđivanje, pokazuje joj naš pad, užasnu, tamnu i duboku provaliju u koju je pao naš rod sagrešenjem našeg praoca Adama…“ (9, t. 2, str. 319).
Potom se „sveta istina u srcu javlja kao tišina, spokoj, jasnota, mir, pokajničko raspoloženje, udubljivanje u sebe, neuzdanje u sebe, utešna nada na Boga. Laž se, čak i kad je obučena u masku dobra, prepoznaje po nemiru, mraku neodređenosti, promenljivosti, zabavi, mašti, ili ona samo obmanjuje srce – donosi mu lažno zadovoljstvo, opijenost sobom, neku najasnu mutnu nasladu. I ova naslada zavedenog srca liči na prividnu tišinu kojom je pokrivena površina dubokog tamnog vira u kojem žive grabljivice.
Pali ljudski um nije u stanju da razlikuje dobro i zlo. Maskirano zlo će ga gotovo uvek lako prevariti. I to je vrlo prirodno, jer je ljudski um „mlad“, a oni koji se protiv njega bore zlim pomislima imaju iskustvo u borbi, lukavstvu i lovu na ljudske duše od više od sedam hiljada godina. Razlikovanje dobra i zla pripada srcu – to je njegov posao. Ali, opet je potrebno vreme, potrebno je istrajavanje u jevanđeljskim zapovestima da bi srce steklo istančanost ukusa za razlikovanje pravog vina od lažnog… Dok srce ne stekne naviku da razlikuje dobro i zlo, vrlo je koristan iskusan savet duhovnika ili pobožnog bližnjeg – vaspitanika Pravoslavne Crkve, jedine svete, jedine istinite, koji traži i nalazi u povinovanju njoj istinsku slobodu… Izvan nepokolebljive poslušnosti Crkvi nema ni istinskog smirenja ni istinskog duhovnog rasuđivanja; tamo je vlast tamnog carstva laži i samoobmane koju laž proizvodi…“ (9, t. 4, pismo 11).
„…Kao što se ronilac se spušta u duboko more da bi našao dragoceni biser, tako su se i Sveti Oci udaljavali u duboke pustinje, tamo su se duboko pogružavali u sebe, nalazili različite dragocene duhovne bisere: smirenje koje je bilo slično Hristovom, dečiju jednostavnost i nezlobivost, bestrašće slično anđeoskom, rasuđivanje i mudrost duhovnu, – jednom rečju, nalazili su Jevanđelje… Neki monah je rekao Sisoju Velikom: „Nalazim se u stanju stalnog sećanja na Boga.“ Prepodobni Sisoje mu je odgovorio: „To nije veliko, veliko će biti kada sebe budeš smatrao gorim od svake tvari.“
Uzvišeno je zanimanje neprestano sećanje na Boga! Ali, ova je visina veoma opasna kada lestvica prema njoj nije utemeljena na čvrstom kamenu smirenja.
Pogledajte kako se Sveto Pismo podudara sa Ocima! Pismo govori: „Jer žrtve nećeš. Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i ponštena ne odbacuješ, Bože“ (Ps. 51, 1617). Same žrtve paljenice ljudske treba da se zasnivaju na osećanju duhovnog siromaštva, na osećanju pokajanja. Ako ovoga nema, Bog ih odbacuje.
… Niko, izgleda, nije pronikao u Jevanđelje kao što su u njega pronikli sveti pustinožitelji. Oni su Jevanđelje pokušavali da ostvare u samom životu, samim mislima i osećanjima svojim. Odlikovali su se najdubljim smirenjem; čovekov pad je bio stalni predmet njihovog razmišljanja, njihovo stalno zanimanje je bio plač zbog grehova.
U drugom pravcu su krenuli podvižnici i pisci Zapadne crkve posle odvajanja ove crkve od Istočne, Pravoslavne Crkve, i otpadanja u pogibeljnu tamu jeresi… Oni odmah vuku sebe i svoje čitaoce u visine nedostupne početnicima, zanoseći i sebe i njega. Rasplamsala, često pomahnitala maštovitost kod njih zamenjuje ono što je istinski duhovno, o kojem oni nemaju nikakvog pojma. Ovu svoju fantaziju oni smatraju za blagodat.
Sveti Oci Istočne Crkve ne vode svog čitaoca u naručje ružičaste „ljubavi“ ili na visinu „vizija“ – oni ga, naprotiv, navode na razmatranje njegovog greha, njegovog pada, vode ga ka ispovedanju Hrista kao Iskupitelja, do plača zbog sebe pred milostivim Tvorcem. Oni nas uče da najpre obuzdavamo nečiste želje našeg tela, što nas onda čini duhovno otvorenim i sposobnim za duhovnu delatnost. Zatim se obraćaju umu, ispravljaju njegov način razmišljanja i njegovo rasuđivanje, očišćujući ga od pomisli koje je on usvojio posle našeg pada i zamenjujući ih mislima obnovljene čovekove prirode, živo prikazane u Jevanđelju.
Uz ispravljanje uma, Sveti Oci se brinu o ispravljanju srca, promeni njegovih navika i osećanja. Teže je očistiti srce nego um: um, uverivši se u ispravnost nove misli, lako odbacuje staru, lako usvaja novu, ali zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osećanje drugim suprotnim osećanjem, to je trud, to je napet i dugotrajan rad, to je borba neopisiva. ljutinu ove borbe Oci izražavaju na sledeći način: „Prolij krv svoju i primi duh.“ Dakle, treba umrtviti sve grehovne želje tela i krvi, sve pokrete uma i srca, koji zavise od tela i krvi. I telo i um i srce treba podrediti duhu. Krv i nerve pokreću mnoge strasti: i gnev, i srebroljublje, i slastoljublje, i taština. Ove dve poslednje naročito rasplamsavaju krv podvižnika, koji se ne podvizavaju onako kako treba, čineći ih pomahnitalim fanaticima. Taština pre vremena želi da zadobije duhovna stanja za koja čovek nije sposoban zbog svoje nečistote, a pošto ne može da dostigne istinu on izmišlja i fantazira. A sladostrašće, prisajedinjujući svoje delovanje dejstvu taštine, proizvodi u srcu zavodničke, lažne radosti, naslade i opijenost. Takvo stanje je stanje samoobmane. Svi oni koji se pogrešno podvizavaju nalaze se u tom stanju…
Kod Otaca Istočne Crkve nema nikakve fanatične uzburkanosti krvi. Oni nikada ne padaju u nezdrave zanose, koji su – pošto ih je na Zapadu izazvala uzburkana krv – na istom tom Zapadu izazivali krvoprolića. Dela Svetih Otaca odišu samoodricanjem, miomirisom Svetog Duha, Koji umrtvljava strasti…“ (9, t. 4, pismo 44).
Sv. Ignatije svedoči o tome da su iz prelesti i oholosti proizašle pogubne jeresi, raskoli, bezbožništvo i bogohulstvo. Očigledno je da je najnesrećnija posledica prelesti nepravilna i štetna delatnost – i po samog čoveka i po bližnje, tj. to što se zlo bez obzira na njegovu očiglednost i rasprostranjenost malo primećuje i slabo shvata. Takvim obmanutim ljudima se dešavaju i nesreće koje su svima očigledne i veoma tragačne.
„Na Valaamskom ostrvu,“ priča vladika, „u udaljenoj pustinožiteljnoj kućici živeo je shimonah Porfirije. On se podvizavao u molitvi. Ne znam tačno kakav je podvig to bio. Sudeći po omiljenom štivu shimonahovom, može se pretpostaviti da je bio nepravilan. Naime, taj shimonah je veoma cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog „0 podražavanju Isusu Hristu“ i njome se rukovodio. Ova knjiga je, kao što je to poznato, napisana po „mnjenju“.
Taj Porfirije je jedne večeri ujesen posetio starce skita blizu kojeg se nalazila njegova pustinja. Kad se opraštao sa starcima oni su ga upozoravali govoreći: „Nemoj slučajno da ideš po ledu, led se tek uhvatio i vrlo je tanak.“ Porfirijeva pustinja je od skita bila odvojena dubokim zalivom Ladoškog jezera, koje je trebalo zaobići. Shimonah je govorio tihim glasom i sa prividnom skromnošću: „Postao sam vrlo lagan.“ Otišao je. Posle nekog vremena začuo se očajnički krik. Starci iz skita su se uznemirili i istrčali. Bilo je tamno, nisu brzo našli mesto na kojem se nesreća dogodila, nisu brzo način da izvuku utopljenika: izvukli su telo, koje je duša već bila napustila.“ (9, t. 1, str. 253-254).
„Blažena je duša koja je uvidela greh koji se u njoj ugnezdio! Blažena je duša koja je u sebi videla pad praroditelja, nemoć starog Adama! Takvo viđenje greha je duhovno viđenje, viđenje uma, isceljenje od zaslepljenosti Božanstvenom blagodaću. Posteći i na kolenima sveta Pravoslavna Crkva moli Boga za viđenje ovog greha.
Blažena je duša koja je u potpunosti poznala da je nedostojna Boga, koja je sebe osudila kao prokletu i grešnu! Ona je na putu spasenja, u njoj nema samoobmane. I obrnuto, onaj ko sebe smatra spremnim da primi blagodat, ko sebe smatra dostojnim Boga, očekuje i moli RBegov tajanstveni dolazak, govori da je spreman da primi, čuje i vidi Gospoda, on obmanjuje sebe, on je stigao na visoki greben gordosti sa kojeg se pada u mračnu provaliju pogibelji…
Osećanje plača i pokajanja je jedino što je potrebno duši koja je pristupila Gospodu sa namerom da od Njega dobije oproštaj svojih grehova. To je dobar udeo! Ako si ga izabrao, neka ti ga niko ne oduzme! Nemoj ovo blago da razmeniš za pusta, lažna i nasilna osećanja lažne blagodati, nemoj sebe da upropastiš laskanjem sebi.
„Ako su neki od Otaca napisali,“ govori prep. Isaak Sirijski, „da postoji čistota duše, da postoji njeno zdravlje, bestrašće, da postoji bogoviđenje, oni to nisu napisali da bismo ih mi tražili pre vremena sa iščekivanjem… Oni u kojima živi takvo iščekivanje stekli su gordost i pad… Crkva Božija je odbacila traženje uz očekivanje visokih Božijih darova. To nije znak ljubavi prema Bogu, to je bolest duše.“
Svi Sveti su sebe smatrali nedostojnima Boga: ovime su pokazali svoje dostojanstvo, koje se sastoji u smirenju.
Svi samoobmanuti ljudi su sebe smatrali dostojnima Boga: ovako su pokazali gordost koja je zavladala njihovom dušom i demonsku prelest. Neki drugi su primili zle duhe koji su se pred njima pojavljivali kao anđeli, i sledili ih; drugima su se zli dusi javljali u svom pravom vidu i obmanjivali ih, pokazujući se kao, navodno, pobeđeni njihovom molitvom, čime su ih nizvodili u gordost; neki su puštali na volju svojoj mašti, uzburkavali svoju krv, pobuđivali u sebi nervne pokrete, pa onda ovo prihvatali kao blagodatnu nasladu i padali u samoobmanu, u potpuni mrak, i po svom duhu se uvrstili u odbačene duhove.
Ako imaš potrebu da besediš sa samim sobom nemoj sebi laskati nego se samoprekorevaj. Gorki lekovi su nam korisni u našem stanju pada. Oni koji sebi laskaju već su ovde na zemlji dobili svoju nagradu – svoju samoobmanu, pohvalu i ljubav sveta protivnog Bogu: u večnosti nemaju šta da očekuju osim osude.
Sveti Oci Istočne Crkve, naročito pustinožitelji, dostizali su visine duhovne i tada se sve u njima slivalo upravo u pokajanje. Pokajanje je obuhvatalo sav njihov život, svu njihovu delatnost: ono je bilo posledica viđenja i sagledanja sopstvenog greha.
Jednog velikog Oca su pitali u čemu treba da se sastoji delanje osamljenog monaha. On je odgovorio: tvoja ubijena duša stoji pred tvojim očima i ti još pitaš kakvo treba da bude tvoje delanje? Plač je suštinsko delanje istinskog podvižnika Hristovog, plač je njegovo delanje od stupanja na podvig do svršenja podviga.
Viđenje svog greha i pokajanje koje ono rađa jesu delanja koja na zemlji nemaju kraja: viđenje greha izaziva pokajanje; pokajanjem se ostvaruje očišćenje, oko uma koje se postepeno čisti počinje da primeđuje nedostatke koje ranije u svojoj pomračenosti uopšte nije primećivalo“ (9, t. 2, str. 122-127).
„Što se bolje čovek zagleda u svoj greh, što se više zadubljuje u plač zbog sebe time je on otvoreniji i dostupniji za Duha Svetog, Koji kao lekar pristupa samo onima koji su svesni da su bolesni i naprotiv, odvraća se od onih koji su bogati svojom ispraznom ohološću. Gledaj i zagledaj se u svoj greh! Ne skidaj pogleda sa njega! Odreci se sebe, nemaj dušu svoju časnu pred sobom Sav se zadubi u gledanje svog greha, u plač zbog njega! Tada ćeš u svoje vreme videti da je tvoj preporod pod dejstvom Svetog Duha neshvatljiv, i još manje objašnjiv. On će ti doći onda kada Ga ne očekuješ, delovaće u tebi kada priznaš da si Ga potpuno nedostojan!
Ali, ako se u tebi krije očekivanje blagodati, čuvaj se, u opasnom si stanju! Takvo očekivanje svedoči o pritajenoj taštini u kojoj se krije gordost. Za gordošću će lako uslediti i lako će joj se prilepiti prelest. Prelest je od stupanje od Istine i Duha Svetog koji sadejstvuje Istini, odstupanje u pravcu laži i odbačenih duhova koji laži sadejstvuju. Prelest postoji već i u taštini, postoji u pridavanju velikog značaja sebi, u samom očekivanju blagodati.“ (9, t. 2, str. 320321).
„U svojim molitvama se sasvim unesi u pokajanje. Postoji stanje duhovne obnovljenosti – ti to znaš, a nalaziš se u stanju starog čoveka, i zato neprestano budi u svetoj tuzi i spasonosoj žalosti. Odreci se sebe! Nemoj imati dušu svoju časnu pred sobom po primeru svetog apostola Pavla. Ocenjuj sebe samo uz osudu. Budi nesebičan pred Bogom. Nikako sebi ne dozvoljavaj očekivanje blagodati, to je stanje i učenje onih koji se nalaze u samoobmani i koji su otpali od Istine. Trudi se da vidiš svoj greh i da zaplačeš zbog njega – to je tvoj posao. A Bog će učiniti Svoje, zato što je On veran, dao je obećanje i ispuniće ga. Blagodat je Njegova! Da je da – to je Njegovo. Ne smatraj da ti je riza čista i dostojna duhovnog bračnog dvorca, ma koliko da je pereš: tvoj sudija je Bog“(10, pismo 87).
„Pohitajte i poklonite se Istini, Koja čovekovu neprestanu izdaju leči zapovešću neprestanog pokajanja. Ležući u postelju – kajte se, i ustajući – kajte se. Kao što se u lancu karika drži za kariku tako i u vašem životu neka sledi uzdah za uzdahom. Tako provodite dane, mesece i godine. Neka predmet vašeg razmatranja budu vaše nemoći. U osećanju svog srca budite kao da ste zatočeni u tamnicu do kraja života, kao okuženi, prognani van naselja. Stradanja će se završiti kada se završi život: poslednji uzdah biće ispušten sa poslednjim izdisajem“ (10, pismo 12).
Ovim izvodima iz knjiga episkopa Ignatija (Brjančaninova) biće umesno dodati nekoliko reči uzetih iz dela njegovog savremenika, takođe novoproslavljenog Svetog Oca episkopa Teofana Zatvornika – posvećenih pitanju: zbog čega mi tako često i tako uporno ne vidimo svoje grehove? Šta je to što nas tako i toliko zaslepljuje?
Opisujući naše unutrašnje strasti u vidu slike grehovnog drveta čije se stablo grana na tri osnovne grane i, potom, se dalje razgranava na mnoštvo grana i grančica koje prodiru u svu našu delatnost, Sv. Teofan govori da sam grešnik po pravilo uopšte ne primećuje ovo drvo.
„A koji je razlog zbog kojeg najčešće i ne primećujemo to drvo greha u sebi, kao i zbog čega često mislimo, pa se, čak, i ne stidimo da naglas kažemo: zar sam ja loš, zar sam išta loše učinio? Ne primećujemo zato što ne možemo da primetimo, jer nam greh to ne dozvoljava. Greh je veoma lukav i prepreden. Ovo drvo zla i greha o kome govorimo je toliko rugobno da bi, kada bi ga čovek umnim očima video u njegovoj rugobnosti, odbilo od sebe svakoga, i zato ono pokušava da se zaodene „lišćem“, da prikrije svoju rugobu i prikriva je tako uspešno da duša čovekova u kojoj ovo drvo raste ne može da razlikuje ne samo korenje i stablo, već ni grane. Ovaj pokrov od lišća jesu rasejanost i mnogobrižnost.
Rasejan čovek ne voli da živi u sebi, a mnogobrižan nema slobodnog vremena ni trenutka. Prvi ne može, a drugi nema vremena da primeti ono što se unutar njega dešava. Pri prvom buđenju iz sna njihova duša istog časa izlazi iz sebe: kod prvog odlazi u svet maštanja, a kod drugog ponire u more tobože neophodnih poslova. Sadašnjost za njih ne postoji, i to je zapravo odlika čitave njihove delatnosti. Prvi radije živi u svetu koji je sam stvorio i samo delimično dolazi u dodir sa stvarnim svetom, i to slučajno i površno, a drugi je i mišlju i srcem potpuno u budućnosti, svaki posao žuri da završi što je moguće pre da bi se prihvatio novog. Onda započinje drugo i žuri na treće, uopšte, sadašnjošću su zauzete samo ruke, noge, jezik i drugo, a sva njegova misao je ustremljena u budućnost. Kako pri takvom toku unutrašnjih pokreta da primete ono što se krije u srcu?
Ali, grehu nije dovoljan samo prekrivač od lišća: kroz njega se još nekako i može proniknuti, moguće je vetrom patnji i unutrašnjih potresa savesti razmaći gusto lišće i razotkriti svu rugobu greha: zato greh sam iz sebe stvara oko sebe nekikao neprobojni pokrov nalik na stajaću mutnu vodu u koju on pogružava svoje drvo sa lišćem. Ovaj pokrov se stvara od neznanja, bezosećajnosti i bezbrižnosti. Tako nismo svesni da smo u opasnosti i ne osećamo je; a pošto je ne osećamo predajemo se bezbrižnosti. I bez obzira na to šta da se preduzme da bi se urazumio ovakav grešnik, sve je uzaludno. Možete proizvoditi veoma jake zvuke iznad vode, ali, uzalud, onaj ko je u vodi ništa neće čuti. Možete pokušati da trgnete lenjog grešnika čime god hoćete, on se neće nimalo prenuti. Ako mu opišete njegovo sopstveno unutarnje stanje, on će reći: to nisam ja. Ako ga upozorite na krajnju opasnost koja mu preti, on će vas uveravati da to sa njim nema nikakve veze. Ako ga probudite iz sna, on se neće postideti da izjavi: evo, vidiš da radim. Toliko je snažan pokrov kojim se ovaj greh skriva od pogleda onoga ko je u njegovoj vlasti!“ (Subotnja propoved 1. nedelje Velikog posta).
U pismima Sv. Teofana nalazimo i ovakve misli:
„Treba da stražimo nad srca i da se navikavamo da primećujemo misli i osećanja koja se iz njega rađaju. Tada ćemo videti kakva je smradna tvar ovo naše navodno dobro srce. I tada će doći neprestano pokajanje i ispovest Bogu Sveprisutnom i Svevidećem…
Evo šta nam je potrebno: ne da merimo sebe, t.j. koliko smo se aršina podigli od zemlje, bolje je da potpuno zaboravimo ovu meru. Neka bude samo ona: „ni za šta ne valjamo…“ Evo kakva je naša mera: kada osećamo da smo potpuno nečisti i da je naše spasenje samo od velike milosti Božije – to je dobro. Čim počnemo da prisvajamo sebi makar i delić pravednosti – to je loše. Odmah treba da stupimo u žestoku borbu protiv sebe…
To što ne vidite uspehe nije loše, nego dobro.Nesreća je kada ih ugledate. Ne gledajući na uspehe, pojačajte revnost i molitvu za uspeh i ne prepuštajte se bezbrižnosti.
Nesreća je kada je čovek u srcu sit i zadovoljan, a kada je u srcu gladan i ubog – to je jako dobro. Ubogi će i po jakom mrazu da trči od prozora do prozora i da prosi… Isto tako je i sa srcem! Kada ga dotakne osećanje nesreće, bede i gladi, ono ne da mira ni telu ni duši… A glad i nesreću (odnosno svest o svom jadnom stanju), Gospod šalje onome ko se moli i ko moli. To je znak zdravlja. Bolesnik nema apetit, on je sit… Treba zato rasplamsati nesreću oko sebe.
Pitate šta znači „rasplamsati nesreću oko sebe“? To znači probuditi duboko osećanje opasnosti zbog stanja u kojem se čovek zalazi i iz kojeg nema drugog spasa osim u Gospodu Isusu Hristu. Ovo osećanje će vas goniti prema Gospodu i teraće vas da neprestano vapijete: „Pomozi, zaštiti!“. To osećanje su imali svi Sveti i ono ih nikada nije napuštalo. Suprotno osećanje je osećanje zadovoljstva svojim stanjem koje čoveka uljuljkuje i gasi u njemu svaku brigu za spasenje. Sit sam i šta mi još treba?…
Vapaj nepokajanih navodi na sebe sud Gospoda kao Sodom, a vapaj grešnika koji se kaju milost kao Ninivija. Kako ćemo među pravednike? I teško nama kada pomislimo da smo postali pravedni. Kako je zla ova misao! Ona ubija dušu kao što štetna slana ili ledeni vetar ubijaju nežni cvet. A šta je sa grešnikom koji se kaje? Za njega je raširen Očinski zagrljaj. „Pavši na grudi, celiva ga“, kaže se u priči o povratku bludnoga sina. „Srce skrušeno Bog neće prezreti“, kaže Psalmopevac. Hajde da tako radimo. Kada okusimo sladosnost pokajanja drugo nećemo ni poželeti“ (14, pisma 14, 3, 4, 25).
Navešćemo ovde još nekoliko pouka iz knjige „Nevidljiva borba“ Nikodima Svetogorca, koje jasno određuju pravilno i za dušu spasonosno unutrašnje delanje i cilj spoljašnjih vrlina i podviga.
Ovaj Otac knjigu započinje objašnjenjem u čemu se sastoji hrišćansko savršenstvo, jer ako to ne saznaš, govori on, „možeš da skreneš sa pravog puta i, misleći da ideš ka savršenstvu, ustvari ideš u suprotnom pravcu… Najsavršenija i najveća stvar koju čovek može da želi da dostigne jeste zbližavanje sa Bogom i prebivanje u zajednici sa Njim.“ Dalje starac govori da ovo ne shvataju svi pravilno, već mnogi misle da se savršenstvo hrišćanskog života sastoji u ispunjenju samih vrlina ili naročitih podviga (kao što su post, bdenja, klečanje na kolenima, razne telesne strogosti, stajanje na crkvenim službama, umna molitva, osamljivanje ili tihovanje). Ipak, ove vrline nisu traženo hrišćansko savršenstvo već su samo sredstva i načini da se ono dostigne. Tačno je da je za dušu spasonosno da upražnjava sve ove vrline sa ciljem da čovek kroz to dobije snagu i moć protiv svoje grehovnosti i rđavosti, da bi se iz njih crpela hrabrost za suprotstavljanje iskušenjima i obmanama naših triju glavnih neprijatelja: ogrehovljenog tela, sveta i đavola. Svaka vrlina može da da svoj duhovni doprinos koji je neophodan slugi Božijem u njegovoj duhovnoj borbi.
„Međutim, sa druge strane,“ nastavlja starac Nikodim, novostečene vrline mogu onima koji smatraju da se u njima sastoji sva suština života i njihove nade da donesu veću štetu negoli njihovo očigledno narušavanje, to jest ne one same po sebi, zato što su one dobre i svete, nego krivicom onih koji ih ne koriste onako kako treba. I to upravo onda kada takvi ljudi, obraćajući pažnju samo na ova dobra dela koja obavljaju spolja, ostavljaju svoje srce da i dalje dela po sopstvenim željama i željama đavola, koji, videći da su oni skrenuli sa pravog puta, ne samo da ih ne ometa u njihovom radosnom podvizavanju u ovim telesnim podvizima, već ih još i podstiče da te podvige umnožavaju i pojačavaju po svojoj taštoj pomisli. Osećajući pritom neka duhovna kretanja i utehe, ovakvi delatelji počinju da misle da su se već uzvisili do stanja anđeoskih činova i navodno „osećaju“ u sebi „prisustvo“ izmišljenih, nadzemaljskih stvari, i fantaziraju da su sasvim istupili iz oblasti ovog sveta i da su se, tobože, uzdigli do trećeg neba…
Oni obično žele da ih pretpostavljaju drugima u svakom slučaju; oni vole da žive po svojoj volji i uvek su uporni u svojim odlukama. Oni su slepi u svemu što se tiče njih samih, ali vrlo dobro vide i vrlo su brižljivi u rasuđivanju o delima i rečima drugih. A ako ljudi nekoga počnu da poštuju onako kako oni misle da njih treba poštovati, oni to ne mogu da podnesu i postaju očigledno neprijateljski raspoloženi prema tom čoveku. Ako im neko zasmeta u njihovim blagočestivim zanimanjima i podvižničkom delanju, naročito u prisustvu drugih – Bože sačuvaj! – oni odmah negoduju, odmah kipte od srdžbe i postaju sasvim drugačiji, uopšte ne liče na sebe… Bez obzira na to kakva tuga da im se desi, oni ne žele da poviju vrat pod jarmom volje Božije…
Pošto im je unutrašnje oko, odnosno um, pomračen, njime oni gledaju i same sebe i gledaju na pogrešan način. Razmišljajuđi o svojim spoljašnjim delima pobožnosti i o tome kako su uspeli u njima, oni misle da su već dostigli savršenstvo i, postajući gordi zbog toga, počinju da osuđuju druge. Posle ovoga više ne postoji mogućnost da bilo ko od ljudi preobrati ovakve osim uz naročitu Božiju pomoć. Lakše će se za dobro ireobratiti neko za koga svi znaju da je grešnik nego tajni grešnik koji se skriva pod pokrovom prividnih vrlina…
Ako, budući oduševljen revnošću, pobediš i umrtviš svoje haotične strasti, svoje pohote i želje, više ćeš ugoditi Bogu i lepše ćeš Mu se truditi nego da se bičuješ do krvi i mučiš postom više od svih drevnih pustinožitelja. Čak ni ako otkupiš iz ropstva nečastivih stotine robova-Hrišćana, to te neće spasiti ako pritom sam budeš u ropstvu strasti. I bez obzira na to kakvo delo da preduzmeš, pa čak i ako bi ono bilo i najveće, i bez obzira na to sa kakvim naporom i kakvim žrtvama da ga ostvariš, ono te neće dovesti do cilja koji si želeo da dostigneš ako pritom ne obraćaš pažnju na svoje strasti, dajući im slobodu da žive i deluju u tebi…
Od vremena prestupa našeg praroditelja mi o sebi, bez obzira na slabost svojih duhovnomoralnih snaga obično imamo visoko mišljenje. Iako nas svakodnevno iskustvo ubedljivo uverava u lažnost takvog mišljenja o sebi mi u neshvatljivoj obmani ne prestajemo da mislimo da predstavljamo nešto i to nešto bitno. Ipak, ova naša duhovna bolest, koju teško u sebi primećujemo, odvratna je Bogu jer je plod našeg ogrehovljenog ja i samoljublja, i kao takva predstavlja izvor, uzrok i koren svih strasti i svih naših padova i razvrata. Ona zatvara vrata uma ili duha kroz koja jedino obično ulazi u nas blagodat Božija, ne dopuštajući ovoj blagodati da uđe unutra i da se nastani u čoveku. I blagodat odstupa od takvog čoveka. Jer, kako može blagodat, radi prosvećenja i pomoći, da uđe u onog čoveka koji za sebe misli da je nešto veliko, da sam sve zna i da mu nije potrebna ničija pomoć? Neka nas izbavi Gospod od ovakve luciferske bolesti i strasti!
Mrzeći ovu zlu oholost u nama, Bog, naprotiv, ništa ne voli i ne želi da vidi u nama toliko kao naše iskreno poznanje svoje ništavnosti i potpunu ubeđenost i osećanje da svako dobro delo u nama, u našoj prirodi i našem životu potiče isključivo od Njega, kao Izvora svakog blaga i da iz nas ne može da nastane ništa istinski dobro, ni dobra misao ni dobro delo…
Poznaj svoju ništavnost i stalno drži u mislima da sam po sebi ne možeš činiti nikakvo dobro za koje bi se pokazao dostojan Carstva Nebeskog. Slušaj šta govore bogomudri Oci: Petar Damaskin uverava da „nema ništa bolje nego da čovek pozna svoju nemoć i neznanje, kao i da nema ništa gore nego da toga ne bude svestan.“ Sv. Maksim Ispovednik uči da je „osnova svake vrline poznanje sopstvene, ljudske nemoći“. Sv. Jovan Zlatoust tvrdi da samo „onaj poznaje sebe, ko misli za sebe da je ništa“… Tako se u nama duboko ukorenilo i tako se snažno za nas prilepilo mišljenje da smo mi nešto, i to nešto veliko, da ono uvek tajno živi u našem srcu kao neki istančani i neprimetni pokret, čak i onda kada smo ubeđeni da se uopšte ne uzdamo u sebe, već da smo, naprotiv, ispunjeni nadom samo na Boga. Da bi koliko možeš izbegao ovu oholost srca i delovao bez ikakve nade u sebe, nego samo sa nadom na Boga, svaki put pripremaj sebe da tvoja svest i osećanje sopstvene nemoći u tebi prethode sazrcanju Božije svemoći, a da i jedno i drugo prethodi svakom tvom dejstvu.“ (7, str. 12, 15, 17, 18, 20, 25).
Dakle, ovo malo odlomaka iz učenja Svetih Otaca koji su nam vremenski bliski, preciznim i razumljivim jezikom nam prenose učenje svih drevnih Otaca Crkve i jasno pokazuju glavne crte unutrašnjeg hrišćanskog života, kao i to „da je u pokajanju sva tajna spasenja“ (10, pismo 86). Onaj ko želi da se detaljnije upozna sa ovim učenjem može ga naći u gotovo svim delima Svetih Otaca. Ovaj duh pokajničkog samoposmatranja i potresnog molitvenog plača pred Bogom je, naročito lepo i u najtananijim poetskim nijansama, izražen u bogoslužbenim tekstovima Crkve, naročito u pesmama velikoposnog Trioda, koje se pevaju u hramovima u dane Velikoga posta. Svi naši molitvenici su obilno prožeti ovim svetim duhom pokajanja a sa ciljem da nas nauče da hodimo pred Bogom pravoslavno, da Mu vapijemo iz dubine smirenja. I sve ove molitve, sveti ljudi koji su ih napisali, zapisali su ih iz svog duhovnog iskustva, jer su sami sebe smatrali baš takvima – grešnima i ništima, a Crkva je ove molitve sačuvala kao najbolje obrasce našeg molitvenog stajanja pred Bogom i sačuvala do danas da bismo se i mi ovim molitvama učili smirenom i pokajničkom samoposmatranju. U dubokoj je zabludi onaj ko misli da su nam Sveti Oci davali samo pokazni primer pokajničkog plača, a da sebe same nisu smatrali krajnje grešnima. Ne! U Svetim Ocima nije bilo trunke pretvaranja, nego je upravo u tome istinsko Pravoslavlje da čovek, ma koliko da se čistio od greha, u svetlosti Božanstvene Istine uvek sebe sagledava kao onoga ko je nečist i nedostojan pred Bogom.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *