NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
ZAKLJUČAK
 
Dakle, iz svega što je ovde rečeno o raznim duhovnim vrlinama i podvizima postaje očigledno kako malo poverenja treba da imamo u svoj razum i srce, u svoja dobra dela i uopšte u sve što može da nam izgleda pohvalno u nama samima. Ostaje još da upozorimo na jednu od mogućih krajnosti. Vreba nas opasnost da upravo onda kada sebe podvrgnemo analizi i sve naše vrline ponovnoj oceni, i ustanovimo da je veći deo njih ili da su sve one nečiste i oskrnavljene, te kao takve nisu ugodne Bogu zbog svoje nečistote; opasnost da kada, stavši na put nepoverenja u sebe, počnemo da pronalazimo toliko mnoštvo tajnih bolesti svoje duše i uvidimo da nismo sposobni apsolutno ni za šta u takvom svom duhovnom stanju, da tada ne padnemo u čamotinju i tromost, i da se duhovno ne predamo zbog viđenja ove ružne slike nas samih, koja se otkrila u našem srcu.
U duhovnoj borbi ovo je poznato oružje zlih sila, jer one onoga koga ne mogu da ulove lažnim i samozadovoljnim stanjem, naprotiv, uvlače u stanje beznadežnosti, hladnoće, bezosećajnosti i ozlojeđenosti. Gotovo svaki iskreni i samopožrtvovani Hrišćanin koji traži istinsko smirenje obavezno prolazi kroz ovu tešku, pustu i bezvodnu etapu duhovnog puta.
I upravo u ovom iskušenju ispoljava se prava hrabrost, vera, molitveno traženje Boga, uzdanje u Njega. Često našim prirodnim nemoćima, bolestima duše, njenim patnjama, teškoćama i žalostima zli dusi dodaju još mučnije patnje, muku, tugu i iznemoglost tako da je ovo stanje krajnje teško i neizdrživo. Međutim, bez ovih muka se ne može na putu ka spasenju.
Kod Svetih Otaca se mnogo govori o blagodušnom trpljenju ovih unutrašnjih žalosti, o ogromnoj koristi koju duša ima od njih, o potrebi da se trpe ove teškoće, da ovde nema potrebe da to još jednom ponavljamo. Navešćemo samo nekoliko reči o tome da treba biti snishodljiv prema svojim nemoćima i ne tražiti od sebe previše.
Kod Nikodima Svetogorca čitamo: „Nemoj samo na Tavor da ideš željno, nego i na Golgotu, to jest, ne samo onda kada u sebi osećaš Božanstvenu svetlost i duhovne utehe i radosti, nego i kada te napadaju pomračenost, žalost, tuga i gorčina, koje duša ponekad mora da okusi od demonskih iskušenja unutrašnjih i spoljašnjih. Nekada, ova ohladnelost bude praćena takvom pomračenošću i uznemirenošću da ni sam ne znaš šta da radiš i kome da se obratiš, ali ne boj se ni tada; već stoj čvrsto u svom podvigu… Dešava se ponekad da se duša muči ovakvom ohladnelošću, ovakvom ravnodušnošću prema svemu duhovnom, a neprijatelj je napada snažnije, izazivajući loše pomisli, sramne pokrete i snove pune prelesti. Njegov cilj je da se čovek, koji izgubi nadu zbog osećanja da ga je Bog ostavio, preda i da se oda nečemu strasnom, jer mu je posle ovoga već lako da ga ponovo uhvati u kovitlac grešnog života. Znajući ovo, stoj čvrsto. Neka besne talasi greha oko srca: ali dok kod tebe postoji želja da odbaciš greh i želja da ostaneš veran Bogu, tvoj brodić je ceo“ (7, d. 2, gl. 7).
„Mnogo koristi duši daju ovakva tuga i ova suvoća srca ili oskudica duhovne radosti i sladosti, kada ih prihvatamo i podnosimo sa smirenjem i strpljenjem.. Jer kada se duša nalazi u stanju ovakve suhosti, osećajući gorčinu i pateći zbog iskušenja i pomisli, koje su takve da i samo sećanje na njih dovodi čoveka u drhtanje, i truje srce i, gotovo potpuno, ubija unutrašnjeg čoveka, duša prestaje da ima poverenja u sebe i ne oslanja se na svoje dobre namere i stiče istinsko smirenje, koje Bog toliko želi od nas…“ (7, d. 2, gl. 24).
„Ako ti se desi da padneš u neki oprostiv greh, delom ili rečju, to jest da te uznemiri neka slučajnost, ili da osudiš nekoga, ili da čuješ kako drugi osuđuju, ili da se sporiš oko nečega, ili da osetiš nestrpljenje, sujetu ili podozrenje drugih ljudi, ili da nešto zanemariš, ne treba da te to uznemiri niti da patiš i očajavaš razmišljajući o onome što si učinio, a još manje da tome dodaješ žalosne misli o sebi, misleći da se sigurno nikada nećeš osloboditi takvih slabosti ili da je tvoja želja da se potrudiš Gospodu slaba, ili da ne ideš putem Božijim onako kako treba, opterećujući svoju dušu hiljadama drugih strahova zbog malodušnosti i tuge… I sve ovo se dešava zato što zaboravljamo svoju prirodnu nemoć i gubimo iz vida kako duša treba da se odnosi prema Bogu, upravo kada duša pada u neki oprostiv greh koji nije smrtan, ona sa smirenim pokajanjem i nadom treba da se obrati Bogu, a ne da se muči prekomernom žalošću, tugom i gorčinom… (7, d. 2, gl. 26). Onaj ko se kada padne ne oslanja na sebe već se uzda u Boga, ne čudi se mnogo ovome i ne prepušta se prekomernoj tuzi, jer zna da mu se to sigurno desilo zbog njegove nemoći, i još više zbog slabosti njegovog uzdanja u Boga. Zbog toga se usled pada pojačava njegovo neuzdanje u sebe i on se još više trudi da poveća i produbi svoje smireno uzdanje u Boga i da mirno nosi trud pokajanja… Što je tuga palih mračnija i neutešnija tim se više vidi da su se oni prekomerno uzdali u sebe i vrlo malo u Boga, i zbog toga se njihova tuga zbog pada ne ublažuje nikakvom utehom“ (7, d. 1, gl. 4).
Sv. Ignjatije (Brjančaninov) govori:
„Zbog takvih svakodnevnih i svakočasovnih padova ne treba preterano da se žalostimo, jer je to lukavstvo neprijatelja koji neizmernom tugom želi da paralizuje dušu. O takvim gresima Sv. Serafim Sarovski govori da ne treba se be da osuđujemo kad nam se desi da se spotaknemo, nego da smatramo da smo sposobni na sve grehe, da naše spoticanje nije novost i nešto neobično, da idemo pred Bogom u skrušenosti duha, punoj pokajničkih misli. Upravo ovo Bog neće prezreti, to jest, On će srce skrušeno i smireno staviti iznad padova (10, pismo 51). Ovo se ne odnosi samo na telo već i na dušu: da ne bude sve onako kako želimo već da većina stvari zavisi od okolnosti. Zbog toga, po mogućstvu otklanjajući razloge raslabljenosti, koji zavise neposredno od nas, treba da budemo mirni, prepuštajući sebe sa svojim nemoćima pučini milosrđa Božijeg (10, pismo 2). Naša dobra dela nesumnjivo imaju primesu nečistote koja potiče od naših nemoći. Ne smemo da zahtevamo od svoje duše i od svoga srca više nego što oni mogu da daju (10, pismo 21). Budite snishodljivi prema svojoj duši i njenim nemoćima, suvišna strogost odvlači od pokajanja, vodi u čamotinju i očajanje (10, pismo 15). Dok smo na putu, sve dok nismo stigli u pristanište večnosti Božije moramo da očekujemo u sebi i u svome životu i uspone i padove, i preokrete, i tuge uobičajene i tuge neočekivane. I neka sa nama bude kako je jedan prepodobni Otac rekao:
„Hvala Bogu za sve, i za same nemoći naše, jer je bolje da budemo grešni i da smatramo sebe grešnima, nego da imamo spoljašnji izgled pravednika i da sebe smatramo pravednima“ (10, pismo 18).

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *