КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
ЗАКЉУЧАК
 
Дакле, из свега што је овде речено о разним духовним врлинама и подвизима постаје очигледно како мало поверења треба да имамо у свој разум и срце, у своја добра дела и уопште у све што може да нам изгледа похвално у нама самима. Остаје још да упозоримо на једну од могућих крајности. Вреба нас опасност да управо онда када себе подвргнемо анализи и све наше врлине поновној оцени, и установимо да је већи део њих или да су све оне нечисте и оскрнављене, те као такве нису угодне Богу због своје нечистоте; опасност да када, ставши на пут неповерења у себе, почнемо да проналазимо толико мноштво тајних болести своје душе и увидимо да нисмо способни апсолутно ни за шта у таквом свом духовном стању, да тада не паднемо у чамотињу и тромост, и да се духовно не предамо због виђења ове ружне слике нас самих, која се открила у нашем срцу.
У духовној борби ово је познато оружје злих сила, јер оне онога кога не могу да улове лажним и самозадовољним стањем, напротив, увлаче у стање безнадежности, хладноће, безосећајности и озлојеђености. Готово сваки искрени и самопожртвовани Хришћанин који тражи истинско смирење обавезно пролази кроз ову тешку, пусту и безводну етапу духовног пута.
И управо у овом искушењу испољава се права храброст, вера, молитвено тражење Бога, уздање у Њега. Често нашим природним немоћима, болестима душе, њеним патњама, тешкоћама и жалостима зли дуси додају још мучније патње, муку, тугу и изнемоглост тако да је ово стање крајње тешко и неиздрживо. Међутим, без ових мука се не може на путу ка спасењу.
Код Светих Отаца се много говори о благодушном трпљењу ових унутрашњих жалости, о огромној користи коју душа има од њих, о потреби да се трпе ове тешкоће, да овде нема потребе да то још једном понављамо. Навешћемо само неколико речи о томе да треба бити снисходљив према својим немоћима и не тражити од себе превише.
Код Никодима Светогорца читамо: “Немој само на Тавор да идеш жељно, него и на Голготу, то јест, не само онда када у себи осећаш Божанствену светлост и духовне утехе и радости, него и када те нападају помраченост, жалост, туга и горчина, које душа понекад мора да окуси од демонских искушења унутрашњих и спољашњих. Некада, ова охладнелост буде праћена таквом помраченошћу и узнемиреношћу да ни сам не знаш шта да радиш и коме да се обратиш, али не бој се ни тада; већ стој чврсто у свом подвигу… Дешава се понекад да се душа мучи оваквом охладнелошћу, оваквом равнодушношћу према свему духовном, а непријатељ је напада снажније, изазивајући лоше помисли, срамне покрете и снове пуне прелести. Његов циљ је да се човек, који изгуби наду због осећања да га је Бог оставио, преда и да се ода нечему страсном, јер му је после овога већ лако да га поново ухвати у ковитлац грешног живота. Знајући ово, стој чврсто. Нека бесне таласи греха око срца: али док код тебе постоји жеља да одбациш грех и жеља да останеш веран Богу, твој бродић је цео” (7, д. 2, гл. 7).
“Много користи души дају оваква туга и ова сувоћа срца или оскудица духовне радости и сладости, када их прихватамо и подносимо са смирењем и стрпљењем.. Јер када се душа налази у стању овакве сухости, осећајући горчину и патећи због искушења и помисли, које су такве да и само сећање на њих доводи човека у дрхтање, и трује срце и, готово потпуно, убија унутрашњег човека, душа престаје да има поверења у себе и не ослања се на своје добре намере и стиче истинско смирење, које Бог толико жели од нас…” (7, д. 2, гл. 24).
“Ако ти се деси да паднеш у неки опростив грех, делом или речју, то јест да те узнемири нека случајност, или да осудиш некога, или да чујеш како други осуђују, или да се спориш око нечега, или да осетиш нестрпљење, сујету или подозрење других људи, или да нешто занемариш, не треба да те то узнемири нити да патиш и очајаваш размишљајући о ономе што си учинио, а још мање да томе додајеш жалосне мисли о себи, мислећи да се сигурно никада нећеш ослободити таквих слабости или да је твоја жеља да се потрудиш Господу слаба, или да не идеш путем Божијим онако како треба, оптерећујући своју душу хиљадама других страхова због малодушности и туге… И све ово се дешава зато што заборављамо своју природну немоћ и губимо из вида како душа треба да се односи према Богу, управо када душа пада у неки опростив грех који није смртан, она са смиреним покајањем и надом треба да се обрати Богу, а не да се мучи прекомерном жалошћу, тугом и горчином… (7, д. 2, гл. 26). Онај ко се када падне не ослања на себе већ се узда у Бога, не чуди се много овоме и не препушта се прекомерној тузи, јер зна да му се то сигурно десило због његове немоћи, и још више због слабости његовог уздања у Бога. Због тога се услед пада појачава његово неуздање у себе и он се још више труди да повећа и продуби своје смирено уздање у Бога и да мирно носи труд покајања… Што је туга палих мрачнија и неутешнија тим се више види да су се они прекомерно уздали у себе и врло мало у Бога, и због тога се њихова туга због пада не ублажује никаквом утехом” (7, д. 1, гл. 4).
Св. Игњатије (Брјанчанинов) говори:
“Због таквих свакодневних и свакочасовних падова не треба претерано да се жалостимо, јер је то лукавство непријатеља који неизмерном тугом жели да парализује душу. О таквим гресима Св. Серафим Саровски говори да не треба се бе да осуђујемо кад нам се деси да се спотакнемо, него да сматрамо да смо способни на све грехе, да наше спотицање није новост и нешто необично, да идемо пред Богом у скрушености духа, пуној покајничких мисли. Управо ово Бог неће презрети, то јест, Он ће срце скрушено и смирено ставити изнад падова (10, писмо 51). Ово се не односи само на тело већ и на душу: да не буде све онако како желимо већ да већина ствари зависи од околности. Због тога, по могућству отклањајући разлоге раслабљености, који зависе непосредно од нас, треба да будемо мирни, препуштајући себе са својим немоћима пучини милосрђа Божијег (10, писмо 2). Наша добра дела несумњиво имају примесу нечистоте која потиче од наших немоћи. Не смемо да захтевамо од своје душе и од свога срца више него што они могу да дају (10, писмо 21). Будите снисходљиви према својој души и њеним немоћима, сувишна строгост одвлачи од покајања, води у чамотињу и очајање (10, писмо 15). Док смо на путу, све док нисмо стигли у пристаниште вечности Божије морамо да очекујемо у себи и у своме животу и успоне и падове, и преокрете, и туге уобичајене и туге неочекиване. И нека са нама буде како је један преподобни Отац рекао:
“Хвала Богу за све, и за саме немоћи наше, јер је боље да будемо грешни и да сматрамо себе грешнима, него да имамо спољашњи изглед праведника и да себе сматрамо праведнима” (10, писмо 18).

2 Comments

  1. Zaista, zaista sjajna i dušekorisna knjiga.

  2. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.