NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KAKO ČOVEK DA NAUČI DA RASPOZNAJE SPLETKE I ZAMKE LUKAVIH DUHOVA?
 
Kod mnogih Svetih Otaca koji su opitno prošli kroz sve faze duhovne borbe nalazimo veoma važne, pronicljive i opitne opaske koje otkrivaju raznovrsne maske strasti, njihove spletke i prikrivene zamke lukavoga, koje ako čovek ne zna gotovo da nikako ni ne može da ostvari uspeh u duhovnoj borbi.
Ili moramo imati duhovnog rukovodioca koji dobro poznaje svu prepredenost i spletke neprijateljske, ili sami, izučavajući dela Svetih Otaca, moramo imati u vidu sve ove svakovrsne zamke naših neprijatelja – strasti i demona, jer je inače nemoguće da ne padnemo u njihove mreže.
Vrlo je važno da u duhovnom životu sledimo Svete Oce, da stalno i pažljivo usvajamo njihovo učenje o ovim pitanjima, koje su oni, na osnovu ličnih podvižničkih iskustava, opisali u svojim dušekorisnim spisima.
Na primer, iz „Lestvice“ prep. Jovana Lestvičnika saznaćemo tri izuzetno važne stvari: saznaćemo da nam demoni obično postavljaju tri zamke.
Kao prvo, oni pokušavaju da spreče naše dobro delo. Kao drugo, kada u ovom prvom pokušaju budu pobeđeni, onda pokušavaju da ono što je urađeno ne bude po volji Božijoj. A ako ni u ovome ne ostvare uspeh, oni neprimetno pristupaju našoj duši i počinju da nas hvale kao ljude koji u svemu živimo bogougodno (4, sl. 26, str. 8).
Kao što kada zahvatamo vodu iz izvora ponekad neprimetno zahvatimo i žabu, isto tako, izvršavajući dobra dela, često tajno udovoljavamo strastima koje su sa njima povezane: na primer: sa gostoljubljem se prepliće proždrljivost, sa ljubavlju – blud, sa rasuđivanjem – pokvarenost, sa mudrošću – lukavost, sa krotošću – tajno lukavstvo, sporost i lenjost, svadljivost, svojevoljnost i neposlušnost; sa ćutljivošću se prepliće hvalisavost i pametovanje, sa radošću – uobraženost, sa nadom – popustljivost, sa ljubavlju – osuda bližnjih, sa tihovanjem – čamotinja i lenjost, sa čistotom – osećanje ogorčenosti, sa smirenomudrenošću – drskost. Za sve ove vrline kao otrov se lepi taština (4, sl. 26, str. 58). Duh taštine se raduje kad vidi mnoštvo vrlina, jer umnožavanje truda često predstavlja vrata za ulazak taštine (4, sl. 22, str. 5).
Tašti smo kada postimo, ali i kada kršimo post da bismo od ljudi sakrili svoju uzdržanost – opet smo tašti, smatrajući sebe mudrima. Taština nas pobeđuje kada se lepo oblačimo, ali ako se i loše oblačimo, opet smo tašti. Ako počnemo da govorimo, pobeđuje nas taština, ako zaćutimo opet nas ona pobeđuje. Bez obzira na to kakao da baciš trorog, opet će jedan rog biti nagore (4, sl. 22, str. 5). Odvratna taština nas uči da se pretvaramo da imamo vrlinu koju nemamo, ubeđujući nas da je to potrebno radi koristi bližnjih, jer je rečeno: „Tako da se svijetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra djela“ (Mt. 5, 16) (4, sl. 22, str. 37). Taština gnevne čini krotkima pred ljudima. Ona se vrlo lako prisajedinjuje prirodnim talentima i često preko njih upropaštava svoje sluge (4, sl. 226, str. 26). Gordost često zahvaljuje Bogu i u ovoj zahvalnosti nalazi sebi hranu, jer ispočetka ne odbacuje Boga očigledno, već pod maskom ovakve zahvalnosti opravdava svoju nadmenost. Mnoga gordi ljudi ne poznavajući same sebe misle da su dostigli bestrašće i tek pošto napuste ovaj svet oni vide svoje siromaštvo (4, sl. 23, str. 3, 36). Ponekad strasti ne uznemiravaju čoveka koji se nalazi u svetu zato što ih se on već dovoljno nasitio, gledajući i slušajući ono što je grešno; ili zbog toga što demoni namerno odstupaju ostavljajući duha gordosti koji uspešno zamenjuje sve ostale (4, sl. 15, sl. 62). Međutim, postoji i lažno smirenje kada ljudi sebe nazivaju grešnima, čak možda i misle tako, ali kada ih drugi ponize pokazuje se da su imali visoko mišljenje o sebi (4, sl. 25, str. 34). Demoni se često pretvaraju u svetlog anđela, i uzimaju na sebe masku Svetih i Mučenika, i u snu nam pokazuju kako im prilazimo, a kada se probudimo čine da od utisaka sna budemo radosni i nadmeni (4, sl. 7, str. 48). Takođe nam od čestog pevanja psalama i za vreme sna ponekad na um dolaze reči psalama, ali ih ponekad i demoni prikazuju našoj uobrazilji kako bismo zbog toga pali u gordost (4, sl. 20, str. 20). Demoni su proroci u snovima: pošto su pronicljivi oni na osnovu okolnosti donose zaključke o budućnosti i ovo nam otkrivaju u snu da bismo se mi začudili kada vidimo da se ono što smo sanjali ispunilo, i da bismo se čudili i mislili da smo već postali vidoviti (4, sl. 3, str. 27). Ponekad demon taštine jednom bratu sugeriše neke pomisli, a drugom otkriva ove pomisli i podstiče ga da mu kaže šta mu je na srcu, i tako ga hvali kao vidovitog (4, sl. 22, str. 22). Ponekad strast taštine čoveku sugeriše da ispolji vrlinu uzdržanosti u hrani, a strast proždrljivosti ga nagoni da je prekrši i između njih nastaje čitava svađa zbog jadnog čoveka (4, sl. 14, str. 9).
Monahu, koji se odrekao sveta demoni često donose pomisli koje hvale ljude koji u svetu nose podvig samilosti i milosrđa, a njegov život u manastiru mu prikazuju kao lišen takvih vrlina i zbog toga ništavan: kroz ovakvo lažno smirenje ga vuku u svet (4, sl. 2, str. 3). Ili, pak, dolazi lukava misao da ne treba odlaziti iz sveta, već tamo, nalazeći se u iskušenjima, ali ne predavajući im se, provoditi pošten život, jer je to, tobože veći podvig od monaškog i dostojan je veće nagrade (a cilj neprijatelja je da među tim sablaznima što pre upropasti čoveka) (4, sl. 36, str. 10). Kada se monah na godinu ili na nekoliko godina udalji od svojih rođaka i poznanika i stekne neko umiljenje, strahopoštovanje i uzdržanost počinju da mu dolaze sujetne pomisli – da ide u svoju domovinu da bi podučio one koji su ranije videli njegovo sablažnjivo ponašanje kako bi ih sada svojim primerom učio i spasavao, a u stvari, da bi ponovo pao u iste one strasti – takva je đavolska zamka (4, sl. 3, str. 11, 26). Demoni mu i u snu često pokazuju patnje rođaka ili njihovu bolest, kako bi monaha privukli u svet i kako bi ga lišili trezvenog života (4, sl. 7, str. 68). A nekim monasima kada dođu u gradove i kad su među ljudima, naviru suze umiljenja i ovo im daju demoni da bi oni mislili da i tamo mogu divno da se mole, a da im to ne naškodi, i da bi se bez straha zbližili sa svetom (4, sl. 4, str. 118).
Tihovatelja demoni bluda napadaju sa naročitom žestinom, sugerišući mu da nikakve koristi neće imati od svoje pustinje: ali od monaha koji se nalazi u svetu oni često odstupaju, da bi on, videći da je slobodan od borbe, izabrao ostanak sa mirjanima (4, sl. 5, str. 61).
Iskušenicima đavo sugeriše želju za tihovanjem, krajnjim postom, sabranom molitvom, savršenom skromnošću, stalnim sećanjem smrti, svagdašnjim umiljenjem i prevashodnom čistotom i vuče ih da preskoče nužne stepenike koje se nalaze pred njima kako bi tražili savršenstvo pre vremena i kako ga na taj način ne bi stekli u svoje vreme. A tihovatelju ovaj laskavac hvali stranoljublje iskušenika, njihovo služenje, bratoljublje, negu bolesnika itd. da bi ih tako učinio nestrpljivima (4, sl. 4, str. 118). Kada neko ko živi u opštežiću pada u iskušenje, demoni odmah počinju da mu savetuju da ide na tihovanje. Poslušnike ponekad prljaju telesnom nečistotom, čine da im srce okameni i postane mnogobrižno, stvaraju suhost i jalovost, lenjost za molitvu, uspavanost i pomračenost, da bi im sugerisali da nikakve koristi neće dobiti od svog poslušanja, već da naprotiv, idu u suprotnom smeru kako bi ih time odvojili od podviga poslušanja. A one koji su se zahvaljujući svom poslušanju ispunili srdačnim umiljenjem, postali krotki, uzdržani, usrdni, slobodni od borbe i strasti, revnosni, one koji su takvi postali zahvaljujući rukovođenju i zaštiti svog duhovnog oca, demoni navode na pomisao da su već postali jaki i da mogu da tihuju i da tako mogu da dostignu savršenstvo i bestrašće. Tako ih iz zaliva odvode na uzburkano more i utapaju (4, sl. 4, str. 69, 57, 58). Demoni nam često brane da učinimo ono što je vrlo lako i korisno i podstiču nas da učinimo nešto vrlo teško (4, sl. 26, str. 164), ali onaj ko je sebe upoznao nikada ne biva ismejan i nikada ,ne preduzima nešto što premašuje njegove snage (4, sl. 25, str. 50).
Raznovrsno je i teško shvatljivo lukavstvo nečistih duhova, i mali je broj ljudi koji ga vide, a ni oni ga ne vide u potpunosti. Na primer, zašto se dešava da ponekad, budući siti, bdimo trezveno, a ponekad nas kada postimo i patimo, jako muči san? Zašto u tihovanju osećamo suhost srca, a kada smo sa drugima ispunjava nas umiljenje? Zašto kada smo gladni trpimo iskušenja u snu: a kada smo potpuno siti bivamo slobodni od svih iskušenja? Zašto u oskudici i uzdržanju bivamo mračni i bez umiljenja, a nasuprot tome, kada pijemo vino bivamo radosni i lako dolazimo u umiljenje? (4, sl. 26, str. 127).
Za vreme molitve lukavi duh nas podseća na neophodne stvari i na sve načine pokušava da nas odvoji od razgovora sa Gospodom pod bilo kakvim izgovorom koji izgleda dobar ili izaziva u nama drhtavicu, glavobolju, vrućicu i bol u stomaku. Čim se završi vreme molitve sve ovo nestaje (4, sl. 13, str. 78). Onoga ko se nalazi u bludnom iskušenju ovaj vuk obmanjuje izazivajući u njegovoj duši beslovesnu radost, suze i utehu, i ovaj misli da je to blagodat, a ne taština i prelest. Kada čovek peva psalme ponekad mu sladost ne dolazi od reči Duha nego od demona bluda. Neki se iz duše mole za svoje voljene, budući da ih pokreće duh bluda, a misle da ispunjavaju duh sećanja na bližnje i zakon ljubavi. Oni koji su skloni sladostrašću često bivaju samilosni i milostivi, brzi na suze i nežni: ali oni koji se brinu za čistotu ne bivaju takvi (4, sl. 15, str. 42, 48, 49, 46).
Demoni ponekad odstupaju od duše da bi je učinili bezbrižnom, i potom iznenada napadaju jadnu dušu, pljačkaju je i do te mere navikavaju na poroke da ona posle toga sama sebe kleveće i bori se protiv sebe (4, sl. 26, str. 64). Đavo često svoje napore i brigu usmerava na to da monahe muče protivprirodne strasti. Zbog toga neke od njih kada su u društvu ženskog pola ne muče pohotne pomisli prema ženama i oni se hvale u sebi, ne razumevajući da tamo gde postoji veća nesreća nema potrebe za manjom. Još se demon telesnog sladostrašća vrlo često potpuno skriva, tako što kod monaha izaziva potoke suza dok on sedi među ženama ili razgovara sa njima, i još ga podstiče da uči žene da se sećaju smrti, poslednjeg suda, čuvanja čednosti, da bi ih najpre privukao kao pastir, ali zatim, kada usled bliskog poznanstva stekne smelost i kada ga odjednom obuzme uzbuktala strast, on, na kraju, biva podvrgnut surovom padu. Ponekad kada monah sedi sa ženama za stolom ili se nalazi u njihovom društvu nema nikakvih loših misli, ali kada posle toga, siguran u sebe, uobrazivši da već ima „mir i sigurnost“, dolazi u svoju keliju, neočikivano pada u greh, pošto ga je đavo ulovio (4, sl. 15, str. 29, 63, 50).
Događa se da demoni u nama bude umiljenje kada se najedemo, a kada postimo – čine nas surovima, gorko nam se rugajući kako bismo se mi, budući prevareni lažnim suzama, predali nasladi (4, sl. 7, str. 48). Demoni nas prinuđuju da bez mere jedemo i pijemo kada nam neko dođe da bismo tobože sakrili vrlinu posta (4, sl. 14, str. 8). Kada demoni vide da mi čuvši smešne reči želimo što pre da se udaljimo od štetnog pripovedača oni u nama rađaju na lažnosmirene misli: „nemoj da ga ražalostiš“, sugerišu nam, ili „nemoj da pokazuješ da si bogoljubiv više od ostalih“ itd., ali ne treba im verovati, već treba pobeći što pre (4, sl. 1, str. 5). Ponekad lukavi demoni brzo odlaze od nas dok se gnevimo, da bismo postali bezbrižni u pogledu ove štetne strasti, jer neki govore: „Iako lako planem brzo me prođe,“ i na taj način ova bolest može da postane neizlečiva (4, sl. 8, str. 9, 21). Isto tako mnogim takvim ljudima đavo daje snage da usrdno upražnjavaju bdenje, post i tihovanje i pod maskom pokajanja i plača protura im stvari koje hrane njihovu strast (4, sl. 15, str. 62). Srebroljublje često započinje maskom razdavanja milostinje siromašnima, a završava se mržnjom prema njima itd.
Među nečistim duhovima ima i takvih koji nam na početku duhovnog života tumače Božanstveno Pismo. Oni to obično čine u srcima taštih i još više onih koji poznaju spoljašnje nauke kako bi ih, varajući ih malopo malo na kraju uvukli u jeres i hulu. Ovo demonsko „bogoslovlje“ ili bolje rečeno bogoborstvo možemo da prepoznamo po uznemirenosti, po neskladnoj i nečistoj radosti koja obuzima dušu za vreme ovih tumačenja… (4, sl. 26, str. 151).
Za takva i mnoga slična razobličavanja demonskih spletki često saznajemo iz spisa Svetih Otaca Crkve. Evo zbog čega je tako važno proučavanje i poznavanje svetootačke asketske nauke, naravno radi same njene neposredne i praktične primene u našem životu. Dakle, u veoma dubokoj zabludi su oni koji smatraju da izučavanje Otaca, život po njihovom rukovodstvu više ne odgovaraju našem vremenu. Mi smo bez tog svetootačkog znanja jadniji od slepca koji se obreo u gustoj šumi bez vodiča. Druga stvar je to što nije nimalo jednostavno pravilno primenjivati ovo učenje. Opet su potrebni velika opreznost i razum. Sveti Oci u svojim savetima i poukama često kao da protivreče jedan drugom, govore i savetuju razne pa, čak, i suprotne stvari, ali nije tako. Odrediti i ukazati put svakom čoveku uopštenim savetima nije moguće. Put duhovnog života svakog pojedinca je vrlo ličan. Ali, Sveti Oci nam daju opšta usmerenja, koja ukazuju na bezbednu stazu, upozoravajući nas na moguće jame i provalije. Pozivajući nas da idemo tom stazom, oni nam otvaraju bezbedni prolaz, čuvajući nas od svih krajnosti. Izbor samog puta, kao i različitih načina da se ovo duhovno putovanje ostvari, zavisi od svakog lično, u skladu sa njegovim ličnim osobenostima i sposobnostima. Ali, bez ovog iskustva Svetih Otaca sigurno ćemo se izgubiti!
„Niko za nas nije tako opasan kao mi sami!“ (9, t. 4, pismo 7).

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *