КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
КАКО ЧОВЕК ДА НАУЧИ ДА РАСПОЗНАЈЕ СПЛЕТКЕ И ЗАМКЕ ЛУКАВИХ ДУХОВА?
 
Код многих Светих Отаца који су опитно прошли кроз све фазе духовне борбе налазимо веома важне, проницљиве и опитне опаске које откривају разноврсне маске страсти, њихове сплетке и прикривене замке лукавога, које ако човек не зна готово да никако ни не може да оствари успех у духовној борби.
Или морамо имати духовног руководиоца који добро познаје сву препреденост и сплетке непријатељске, или сами, изучавајући дела Светих Отаца, морамо имати у виду све ове сваковрсне замке наших непријатеља – страсти и демона, јер је иначе немогуће да не паднемо у њихове мреже.
Врло је важно да у духовном животу следимо Свете Оце, да стално и пажљиво усвајамо њихово учење о овим питањима, које су они, на основу личних подвижничких искустава, описали у својим душекорисним списима.
На пример, из “Лествице” преп. Јована Лествичника сазнаћемо три изузетно важне ствари: сазнаћемо да нам демони обично постављају три замке.
Као прво, они покушавају да спрече наше добро дело. Као друго, када у овом првом покушају буду побеђени, онда покушавају да оно што је урађено не буде по вољи Божијој. А ако ни у овоме не остваре успех, они неприметно приступају нашој души и почињу да нас хвале као људе који у свему живимо богоугодно (4, сл. 26, стр. 8).
Као што када захватамо воду из извора понекад неприметно захватимо и жабу, исто тако, извршавајући добра дела, често тајно удовољавамо страстима које су са њима повезане: на пример: са гостољубљем се преплиће прождрљивост, са љубављу – блуд, са расуђивањем – поквареност, са мудрошћу – лукавост, са кротошћу – тајно лукавство, спорост и лењост, свадљивост, својевољност и непослушност; са ћутљивошћу се преплиће хвалисавост и паметовање, са радошћу – уображеност, са надом – попустљивост, са љубављу – осуда ближњих, са тиховањем – чамотиња и лењост, са чистотом – осећање огорчености, са смиреномудреношћу – дрскост. За све ове врлине као отров се лепи таштина (4, сл. 26, стр. 58). Дух таштине се радује кад види мноштво врлина, јер умножавање труда често представља врата за улазак таштине (4, сл. 22, стр. 5).
Ташти смо када постимо, али и када кршимо пост да бисмо од људи сакрили своју уздржаност – опет смо ташти, сматрајући себе мудрима. Таштина нас побеђује када се лепо облачимо, али ако се и лоше облачимо, опет смо ташти. Ако почнемо да говоримо, побеђује нас таштина, ако заћутимо опет нас она побеђује. Без обзира на то какао да бациш тророг, опет ће један рог бити нагоре (4, сл. 22, стр. 5). Одвратна таштина нас учи да се претварамо да имамо врлину коју немамо, убеђујући нас да је то потребно ради користи ближњих, јер је речено: “Тако да се свијетли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дјела” (Мт. 5, 16) (4, сл. 22, стр. 37). Таштина гневне чини кроткима пред људима. Она се врло лако присаједињује природним талентима и често преко њих упропаштава своје слуге (4, сл. 226, стр. 26). Гордост често захваљује Богу и у овој захвалности налази себи храну, јер испочетка не одбацује Бога очигледно, већ под маском овакве захвалности оправдава своју надменост. Многа горди људи не познавајући саме себе мисле да су достигли бестрашће и тек пошто напусте овај свет они виде своје сиромаштво (4, сл. 23, стр. 3, 36). Понекад страсти не узнемиравају човека који се налази у свету зато што их се он већ довољно наситио, гледајући и слушајући оно што је грешно; или због тога што демони намерно одступају остављајући духа гордости који успешно замењује све остале (4, сл. 15, сл. 62). Међутим, постоји и лажно смирење када људи себе називају грешнима, чак можда и мисле тако, али када их други понизе показује се да су имали високо мишљење о себи (4, сл. 25, стр. 34). Демони се често претварају у светлог анђела, и узимају на себе маску Светих и Мученика, и у сну нам показују како им прилазимо, а када се пробудимо чине да од утисака сна будемо радосни и надмени (4, сл. 7, стр. 48). Такође нам од честог певања псалама и за време сна понекад на ум долазе речи псалама, али их понекад и демони приказују нашој уобразиљи како бисмо због тога пали у гордост (4, сл. 20, стр. 20). Демони су пророци у сновима: пошто су проницљиви они на основу околности доносе закључке о будућности и ово нам откривају у сну да бисмо се ми зачудили када видимо да се оно што смо сањали испунило, и да бисмо се чудили и мислили да смо већ постали видовити (4, сл. 3, стр. 27). Понекад демон таштине једном брату сугерише неке помисли, а другом открива ове помисли и подстиче га да му каже шта му је на срцу, и тако га хвали као видовитог (4, сл. 22, стр. 22). Понекад страст таштине човеку сугерише да испољи врлину уздржаности у храни, а страст прождрљивости га нагони да је прекрши и између њих настаје читава свађа због јадног човека (4, сл. 14, стр. 9).
Монаху, који се одрекао света демони често доносе помисли које хвале људе који у свету носе подвиг самилости и милосрђа, а његов живот у манастиру му приказују као лишен таквих врлина и због тога ништаван: кроз овакво лажно смирење га вуку у свет (4, сл. 2, стр. 3). Или, пак, долази лукава мисао да не треба одлазити из света, већ тамо, налазећи се у искушењима, али не предавајући им се, проводити поштен живот, јер је то, тобоже већи подвиг од монашког и достојан је веће награде (а циљ непријатеља је да међу тим саблазнима што пре упропасти човека) (4, сл. 36, стр. 10). Када се монах на годину или на неколико година удаљи од својих рођака и познаника и стекне неко умиљење, страхопоштовање и уздржаност почињу да му долазе сујетне помисли – да иде у своју домовину да би подучио оне који су раније видели његово саблажњиво понашање како би их сада својим примером учио и спасавао, а у ствари, да би поново пао у исте оне страсти – таква је ђаволска замка (4, сл. 3, стр. 11, 26). Демони му и у сну често показују патње рођака или њихову болест, како би монаха привукли у свет и како би га лишили трезвеног живота (4, сл. 7, стр. 68). А неким монасима када дођу у градове и кад су међу људима, навиру сузе умиљења и ово им дају демони да би они мислили да и тамо могу дивно да се моле, а да им то не нашкоди, и да би се без страха зближили са светом (4, сл. 4, стр. 118).
Тиховатеља демони блуда нападају са нарочитом жестином, сугеришући му да никакве користи неће имати од своје пустиње: али од монаха који се налази у свету они често одступају, да би он, видећи да је слободан од борбе, изабрао останак са мирјанима (4, сл. 5, стр. 61).
Искушеницима ђаво сугерише жељу за тиховањем, крајњим постом, сабраном молитвом, савршеном скромношћу, сталним сећањем смрти, свагдашњим умиљењем и превасходном чистотом и вуче их да прескоче нужне степенике које се налазе пред њима како би тражили савршенство пре времена и како га на тај начин не би стекли у своје време. А тиховатељу овај ласкавац хвали странољубље искушеника, њихово служење, братољубље, негу болесника итд. да би их тако учинио нестрпљивима (4, сл. 4, стр. 118). Када неко ко живи у општежићу пада у искушење, демони одмах почињу да му саветују да иде на тиховање. Послушнике понекад прљају телесном нечистотом, чине да им срце окамени и постане многобрижно, стварају сухост и јаловост, лењост за молитву, успаваност и помраченост, да би им сугерисали да никакве користи неће добити од свог послушања, већ да напротив, иду у супротном смеру како би их тиме одвојили од подвига послушања. А оне који су се захваљујући свом послушању испунили срдачним умиљењем, постали кротки, уздржани, усрдни, слободни од борбе и страсти, ревносни, оне који су такви постали захваљујући руковођењу и заштити свог духовног оца, демони наводе на помисао да су већ постали јаки и да могу да тихују и да тако могу да достигну савршенство и бестрашће. Тако их из залива одводе на узбуркано море и утапају (4, сл. 4, стр. 69, 57, 58). Демони нам често бране да учинимо оно што је врло лако и корисно и подстичу нас да учинимо нешто врло тешко (4, сл. 26, стр. 164), али онај ко је себе упознао никада не бива исмејан и никада ,не предузима нешто што премашује његове снаге (4, сл. 25, стр. 50).
Разноврсно је и тешко схватљиво лукавство нечистих духова, и мали је број људи који га виде, а ни они га не виде у потпуности. На пример, зашто се дешава да понекад, будући сити, бдимо трезвено, а понекад нас када постимо и патимо, јако мучи сан? Зашто у тиховању осећамо сухост срца, а када смо са другима испуњава нас умиљење? Зашто када смо гладни трпимо искушења у сну: а када смо потпуно сити бивамо слободни од свих искушења? Зашто у оскудици и уздржању бивамо мрачни и без умиљења, а насупрот томе, када пијемо вино бивамо радосни и лако долазимо у умиљење? (4, сл. 26, стр. 127).
За време молитве лукави дух нас подсећа на неопходне ствари и на све начине покушава да нас одвоји од разговора са Господом под било каквим изговором који изгледа добар или изазива у нама дрхтавицу, главобољу, врућицу и бол у стомаку. Чим се заврши време молитве све ово нестаје (4, сл. 13, стр. 78). Онога ко се налази у блудном искушењу овај вук обмањује изазивајући у његовој души бесловесну радост, сузе и утеху, и овај мисли да је то благодат, а не таштина и прелест. Када човек пева псалме понекад му сладост не долази од речи Духа него од демона блуда. Неки се из душе моле за своје вољене, будући да их покреће дух блуда, а мисле да испуњавају дух сећања на ближње и закон љубави. Они који су склони сладострашћу често бивају самилосни и милостиви, брзи на сузе и нежни: али они који се брину за чистоту не бивају такви (4, сл. 15, стр. 42, 48, 49, 46).
Демони понекад одступају од душе да би је учинили безбрижном, и потом изненада нападају јадну душу, пљачкају је и до те мере навикавају на пороке да она после тога сама себе клевеће и бори се против себе (4, сл. 26, стр. 64). Ђаво често своје напоре и бригу усмерава на то да монахе муче противприродне страсти. Због тога неке од њих када су у друштву женског пола не муче похотне помисли према женама и они се хвале у себи, не разумевајући да тамо где постоји већа несрећа нема потребе за мањом. Још се демон телесног сладострашћа врло често потпуно скрива, тако што код монаха изазива потоке суза док он седи међу женама или разговара са њима, и још га подстиче да учи жене да се сећају смрти, последњег суда, чувања чедности, да би их најпре привукао као пастир, али затим, када услед блиског познанства стекне смелост и када га одједном обузме узбуктала страст, он, на крају, бива подвргнут суровом паду. Понекад када монах седи са женама за столом или се налази у њиховом друштву нема никаквих лоших мисли, али када после тога, сигуран у себе, уобразивши да већ има “мир и сигурност”, долази у своју келију, неочикивано пада у грех, пошто га је ђаво уловио (4, сл. 15, стр. 29, 63, 50).
Догађа се да демони у нама буде умиљење када се наједемо, а када постимо – чине нас суровима, горко нам се ругајући како бисмо се ми, будући преварени лажним сузама, предали наслади (4, сл. 7, стр. 48). Демони нас принуђују да без мере једемо и пијемо када нам неко дође да бисмо тобоже сакрили врлину поста (4, сл. 14, стр. 8). Када демони виде да ми чувши смешне речи желимо што пре да се удаљимо од штетног приповедача они у нама рађају на лажносмирене мисли: “немој да га ражалостиш”, сугеришу нам, или “немој да показујеш да си богољубив више од осталих” итд., али не треба им веровати, већ треба побећи што пре (4, сл. 1, стр. 5). Понекад лукави демони брзо одлазе од нас док се гневимо, да бисмо постали безбрижни у погледу ове штетне страсти, јер неки говоре: “Иако лако планем брзо ме прође,” и на тај начин ова болест може да постане неизлечива (4, сл. 8, стр. 9, 21). Исто тако многим таквим људима ђаво даје снаге да усрдно упражњавају бдење, пост и тиховање и под маском покајања и плача протура им ствари које хране њихову страст (4, сл. 15, стр. 62). Среброљубље често започиње маском раздавања милостиње сиромашнима, а завршава се мржњом према њима итд.
Међу нечистим духовима има и таквих који нам на почетку духовног живота тумаче Божанствено Писмо. Они то обично чине у срцима таштих и још више оних који познају спољашње науке како би их, варајући их малопо мало на крају увукли у јерес и хулу. Ово демонско “богословље” или боље речено богоборство можемо да препознамо по узнемирености, по нескладној и нечистој радости која обузима душу за време ових тумачења… (4, сл. 26, стр. 151).
За таква и многа слична разобличавања демонских сплетки често сазнајемо из списа Светих Отаца Цркве. Ево због чега је тако важно проучавање и познавање светоотачке аскетске науке, наравно ради саме њене непосредне и практичне примене у нашем животу. Дакле, у веома дубокој заблуди су они који сматрају да изучавање Отаца, живот по њиховом руководству више не одговарају нашем времену. Ми смо без тог светоотачког знања јаднији од слепца који се обрео у густој шуми без водича. Друга ствар је то што није нимало једноставно правилно примењивати ово учење. Опет су потребни велика опрезност и разум. Свети Оци у својим саветима и поукама често као да противрече један другом, говоре и саветују разне па, чак, и супротне ствари, али није тако. Одредити и указати пут сваком човеку уопштеним саветима није могуће. Пут духовног живота сваког појединца је врло личан. Али, Свети Оци нам дају општа усмерења, која указују на безбедну стазу, упозоравајући нас на могуће јаме и провалије. Позивајући нас да идемо том стазом, они нам отварају безбедни пролаз, чувајући нас од свих крајности. Избор самог пута, као и различитих начина да се ово духовно путовање оствари, зависи од сваког лично, у складу са његовим личним особеностима и способностима. Али, без овог искуства Светих Отаца сигурно ћемо се изгубити!
“Нико за нас није тако опасан као ми сами!” (9, т. 4, писмо 7).