NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
ŠTA JE NAROČITO VAŽNO NA POČETKU DUHOVNOG ŽIVOTA?
 
Onaj ko je pažljivo čitao pouke Svetih Otaca Crkve, sigurno je primetio da se u ovim učenjima najviše govori o pokajanju, smirenju i plaču pred Bogom zbog svojih grehova. Oci su o tome tako mnogo pisali da se gotovo na svakoj stranici u knjigama Svetih Otaca može naći slična pouka. Međutim, ma kako čudno to bilo u naše doba Hrišćani najviše zanemaruju, unakažavaju i narušavaju upravo ovo učenje, ovaj najvažniji zakon duhovnog života. I to nije slučajno! Ovaj vek ide ka svom strašnom kraju i približava se vreme sveopšteg odstupništva od istine, vreme kada će đavo i sveopšta prelest zavladati svetom, i zato se ljudi sve više zaglibljuju u svoje strasti, padajući u sve moguće grehove i zablude. Prva, pak, bolest veka ovog jeste gordost i baš ona najviše podiže svoju glavu. Apostol Pavle je jasno prorekao da će u poslednja vremena ljudi biti: „Samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezosećajni, nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled pobožnosti, a sile njezine su se odrekli“ (2. Tim. 3, 25). I već sada svaki duhovnik koji se trudi da pomogne vernicima, koji dolaze kod njega da bi iscelili svoje duševne bolesti, zna kako je to danas složen posao, kako su se ove bolesti duboko uvukle u ljudske duše, kako su svi od najmanjeg do najvećeg obuzeti bezumnom gordošću, sujetom i samoljubljem, kako su govorljivi, oholi, uvredljivi, kako su svi svojevoljni, nepokorni, neposlušni i nepoverljivi. A ovo je najteže u duhovnom životu. Sada već retko ko veruje svojim nastavnicima, svako više sluša svoj razum, ljudi se duhovnicima obraćaju samo prividno, samo zato što je to uobičajeno, a u stvari se u svemu oslanjaju na sebe. Uopšte, vrlo je žalosna slika sadašnjeg duhovnog života i ako bi je video neko od drevnih Otaca svojim očišćenim pogledom verovatno ne bi izdržao ovakav prizor i gorko bi zaridao zbog naših duša. Tako je Pahomiju Velikom, koji je živeo još u četvrtom veku od Boga bilo dato viđenje o tome kako će živeti poslednji monasi. Posle toga on je dugo plakao, patio i odbijao da jede (iz Žitija prep. Pahomija po crkvenom kalendaru se slavi 15. maja). Međutim, mi smo se toliko navikli na ovu situaciju da uopšte ni ne vidimo svoju nesreću. Mnoge strasti se danas tako otvoreno šire u hrišćanskoj sredini, prema njima se ljudi odnose kao prema krajnje nevinim pa, čak, i zabavnim crtama karaktera, niko ih se ne užasava, ne sprečava ih, mada mnogi od ovih „nestašluka“ direktno ubijaju dušu i seju duhovnu smrt oko onog ko ispoljava datu strast i njome zaražava druge.
Iz tako jadnog stanja, zbog napuštanja pravilnog učenja Otaca Crkve, zbog odsustva iskusnog i pažljivog pastirskog nadzora nad vernicima, dešava se pogibeljno odstupanje od spasonosnog puta, i to se naravno, pre svega ogleda u tome da Hrišćani gube (ili ne nalaze) istinski duh pokajanja, pravilan pogled na svoju grehovnost, na svoj pad. Prostije rečeno: ne znamo ko smo mi zaista, u kakvom smo odnosu prema Bogu, kakvi smo pred Njim, kolika je Njegova veličina i kakva je naša grehovna rugoba.
Ovo znanje daje Pravoslavlje! Sama ova sveta reč već mnogo govori: pravo slaviti Boga, odnosno pravilno i tačno shvatati veličinu, slavu Božiju, dostojno ovoj veličini izražavati hvalu, slavosloviti Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog. Međutim, ovo znanje je neraskidivo povezano sa pravilnim i tačnim shvatanjem našeg sopstvenog pada, ništavila i nedostojnosti i da sa strahom izgovaramo Ime Božije. Neprestano veličanje Boga i neprestano smiravanje sebe – to je Pravoslavlje!
Naša gordost, naš gordi razum će, ako ne počnemo odmah da ga obuzdavamo i gazimo kao što Arhangel Mihajlo na ikonama gazi zmiju-satanu – po rečima Sv. Teofana Zatvornika – obavezno pokušati da unakazi ovaj pravilan pogled na sebe i da nam predstavi naš pad kao ne tako dubok, a naše dobre osobine mnogo lepšim i pouzdanijim nego što to one stvarno jesu. Otuda i proističe odvratna izvitoperenost duhovnog vida, naše duhovno oko se pomračuje, a u duši nastaje pakleni bezdan. Koliko je nesreće ovo prouzrokovalo! Ako se pažljivo analizira učenje svih jeretika i raskolnika može se videti da je kod njih najviše odstupanja u pogledu pokajanja i u pogledu toga kako Bog gleda na naša srca, koliko je prema nama strog i koliko snishodljiv. Tako rimokatolici misle da se spasu samo spoljašnjim dobrim delima bez očišćenja dubina srca. Protestanti, nasuprot tome, smatraju da je dovoljna samo vera, a da dela pokajanja nisu važna, da je sve naše grehe iskupio Isus Hristos na Krstu: samo veruj i svoju veru ispovedaj rečju i to je dovoljno. U tom smislu se sve više i više šire odstupanja od pravilnog shvatanja toga ko smo mi, kako treba da živimo da bismo stekli milost Božiju i šta je neophodno za spasenje.
Put duhovnog života je neobično složen: kao što, na primer, nije jednostavno naučiti se slikarstvu ili muzici: koliko je truda potrebno za to, znanja, navika i raznih vežbi, pri čemu se mnoge navike u umetnosti razvijaju nekako intuitivno, one se, čak, ne mogu jasno izraziti ili shvatiti razumom. Pritom još mnogo toga zavisi od učitelja, od škole. Ali, zar duhovni život nije složeniji, nije li tajanstveniji? Ovde je velika tajna, ovde je gotovo sve nevidljivo. Pa to je nauka nad naukama i umetnost nad umetnostima! Kako čovek u duhovnom životu može da se prihvati posla naglo, uobraženo, da se po nekom nejasnom zovu duše predaje vlasti nekih nepoznatih osećanja, da sudi o svojim pokretima i raspoloženjima samo po ukusu koji oni proizvode u nama. U duhovnom životu su i opasnosti mnogo užasnije, ovde se ne može izgubiti ugled i imovina kao u bavljenju umetnošću, ovde se gubi život i večnost. Ovde se sreće veoma snažno suprotstavljanje zlih sila – i unutar nas i spolja; ovde onoga ko ide, na putu sreću pokvarenost neprijatelja, lukavstvo za lukavstvom, zamka za zamkom. I eto bolne slike: veliko je mnoštvo prelešćenih Hrišćana. Mnogi od njih silaze sa uma, čine strašne postupke, propovedaju nebuloze. To je zato što su ljudi danas počeli da izvitoperavaju i zaboravljaju istinsko svetootačko, pravoslavno i smireno učenje, te se ovakve obmane danas prihvataju kao normalne „duhovne“ pojave. Čak se i raznorazni zanosi, lažno revnovanje i fanatizmi, zasnovane na takvoj samoobmani, prihvataju kao „delovanje blagodati“ i smatraju za plod „preporoda vere“, početak „Novoga doba“.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *