NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
ŠTA ZNAČI „TRUDITI SE NERAZUMNO“?
 
Treba reći još nekoliko reči o telesnom trudu kao što su, na primer, fizički trud, vršenje nekog poslušanja u manastiru ili u hramu, post, stajanje na molitvi, metanije i drugi spoljašnji podvizi. Svaki Hrišćanin mora jasno da raspozna svoje stanje – kako fizičko tako i duhovno, i da pronađe za sebe način duhovne borbe koji je konkretno za njega najspasonosniji. Teškoća je u tome što je za izbor pravih i odgovarajućih lekova za dušu, kojima se mogu izlečiti upravo njene bolesti, potreban iskusan duhovni lekar – duhovnik, koji dobro poznaje svoju duhovničku veštinu.
Međutim danas je vrlo malo takvih i zato mnogi ljudi po svom nahođenju uzimaju duhovne lekove i primenjuje ih bez ikakvog pojma o njihovoj nameni i primeni. Ljudi se tako prihvataju posta, molitve, bdenja i fizičkog rada, misleći da će brže postići uspeh ako ih više i intenzivnije primenjuju. Međutim, ova dela su dobra samo onda kada se vrše na pravi način i u pravoj meri, sa pravilnom usmerenošću, i kada onaj ko ih upražnjava budno motri na dejstvo koje ona imaju na njegovo srce: da li se ono smiruje ovim delima, postaje li mekše i prijemčivije za duhovni život ili se pak, nasuprot tome, rasplamsava strasnim željama, opija samozadovoljstvom, pothranjuje svoju taštinu, gordi pred ljudima, nadima i postaje surovo zbog ovih podviga. Spoljašnji podvizi lako mogu da odvedu čoveka u samouznošenje pred drugima, jer su očigledni, primetni, jer mi sami ne možemo da ne primećujemo svoje spoljašnje podvige, i taština nam peva „hvalu“ za takve naše „zasluge“. Nepravilni podvizi, koji nisu u skladu sa ciljem istinskih podviga, to jest sa smirenjem srca, rađaju zaljubljenost u sebe i egoizam.
Sv. Teofan Zatvornik govori: „Egoizam nastaje od spoljašnjih podviga ako čovek ne pazi na pomisli… Onaj ko čini samo spoljašnje podvige, a ne pazi na sebe pada u egoizam: on načini određeni broj metanija, sedi i mašta: uh, ala smo se danas potrudili. Vidite li, častili smo Boga. Ili se ne prejede i misli: tako su i svi Sveti činili: to jest, odmah možemo u žitije da dospemo… i ostalo tome slično. Spoljašnji podvizi su od suštinskog značaja, ali je zadržavanje samo na njima nesreća!“ (14, pismo 28).
Pre svega, čovek treba da se trudi da ono što čini drugi ne vide; tako su na primer, egipatski monasi postupali kada bi neka njihova vrlina postala poznata – oni je više nisu priznavali za vrlinu, već za greh (11, str. 185, st. 1).
Ava Isidor Pilusijski je monasima govorio: „Podvizavajući se uspešno u postu, nemojte se ponositi time. Ako postanete tašti zbog svog posta, bilo bi vam bolje da jedete meso. Za monaha nije toliko štetno da jede meso koliko su štetni gordost i nadmenost“ (11, str. 222, st. 6).
„Budi revnostan, ali u svojoj duši,“ govori prep. Jovan Lestvičnik, „nimalo ne pokazujući ovo u svom spoljašnjem ophođenju, ni izgledom, ni rečju, čak ni nagoveštajem. I nemoj slediti, čak, ni skrivenu revnost osim ako si već prestao da ponižavaš bližnjeg. Ako se od toga ne uzdržavaš, budi sličan svojoj braći i nemoj se razlikovati od njih uobraženošću“ (4, sl. 4, str. 8182).
„Pošto se taština hrani svime što je izuzetno, pa nas nekada i sama dobra dela čine nadmenima, tada ono što je u stvari spasonosni lek za nas postaje smrtni otrov“ (4).
Ava Isaija je govorio: „Ako se moliš i podvizavaš sa smirenomudrenošću, kao da si nedostojan, to će biti prijatno Bogu. Ako se setiš nekog drugog ko spava ili je lenj i ako se uzvisiš u srcu, uzaludan je trud tvoj“ (11, str. 119, st. 10).
Ava Jefimije uči: „Ako neko od početnika očigledno i pred svima pokušava da prevaziđe brata u postu i skrušenosti srca, on pada u najgori greh. Prvi post jeste izbegavanje samovolje i samozakonja, kada čovek ne razglašava svoje dobro i ne čini ga javno. Uzdržanje nije u tome da se čovek gnuša hrane da bi prekorevao brata svog što ovaj jede. Bolje je ne odricati se od jela na zajedničkoj trpezi, budno stražiti nad srcem i tajno boriti protiv tajnih strasti. Primer za spoljašnje i vidljivo delanje je Stari Zavet, on nikoga ne čini savršenim. A Sveto Jevanđelje je primer za unutrašnje straženje, to jest za čistotu srca“ (11).
Neki starac je govorio: „Mnogi su svoje telo opteretili podvizima, ali pošto su to učinili bez rasuđivanja, otišli su iz ovog života bez ikakvog ploda, bez ičega. Naša usta zaudaraju od posta; celo Sveto Pismo znamo napamet, Davidove psalme smo toliko usvojili da su oni postali naše delo, ali šta nam to vredi ako nemamo ono što Bog od nas zahteva – smirenje“ (11, str. 362-362). Sv. Jovan Lestvičnik opominje:
„Ma kako uzvišeni bili naši podvizi, ako nismo stekli milostivo srce ovi podvizi će biti lažni i tašti“ (4, sl. 7).
„Šta znači truditi se nerazumno?“ pita Sv. episkop Ignatije i odgovara: „To znači truditi se sa telesnom vatrenošću, sa taštinom, hvalisavošću, ponižavanjem druge braće koji ne mogu da ponesu takav trud. Takav trud, ma kako velik bio i dugo trajao, ma kako bio koristan za obitelj u materijalnom smislu, ne samo da je beskoristan po dušu, već je i štetan, jer ispunjava čoveka nadmenošću uz koju u duši nema mesta ni za kakvu vrlinu“ (9, t. 1, str. 310-311).
Da bi čovek imao razumno delanje, Sveti Oci savetuju da podvige odmeri prema svojoj snazi i da ne podražava slepo podvižništvu drevnih Otaca, već da, usvajajući samu suštinu njihovih podviga, njihov cilj, njihov princip, pronađe, po savetu duhovnika, svoju meru.
„Ako nemoćno telo prisiliš na dela koja premašuju njegove snage time u dušu svoju unosiš pomračenost i donosiš joj uznemirenost, a ne korist,“ rekao je prep. Isaak Sirijski (2, sl. 85).
Ava Evagrije je preneo izreku jednog starca: „Svaki podvig mora biti blagovremen i po meri. Podvig koji je nije preduzet na vreme i po meri snaga čovekovih može da se izdrži samo u toku kratkog vremena, a svako delanje koje se obavlja kratko, a zatim ostavlja, više je štetno nego korisno“ (11, str. 98, st. 6).
Opisujući divne podvige Svetih Otaca u jednom opštežiću Sv. Jovan Lestvičnik zaključuje:
„Pohvalna stvar je ako se čovek divi trudu ovih Svetih, spasonosno je ako ima revnost za njih, a nerazumno i nemoguće je ako želi da odjednom postane podražavalac njihovog života“ (4, sl. 4, str. 42).
„Naše vrline obavezno imaju primesu nečistote koja potiče od naših nemoći. Čovek od svoje duše i od svog srca ne sme da zahteva više nego što oni mogu da daju. Ako budete zahtevali od njih preko mere, oni će bankrotirati, a ako pred njih budete postavljali umerene zahteve, oni će davati umerenu kamatu do vaše smrti, i ako se zadovoljite time, činite tako do smrti i nećete umreti od gladi,“ pisao je Sv. Ignatije (10, pismo 21).
Ovde ćemo navesti još jednu veoma važnu pouku o spoljašnjem i unutrašnjem podvigu Sv. Ignatija, koju je on izložio u pismu u kojem se naročito jasno izlaže suština ovog pitanja:
„Neke ljude je Tvorac sazdao tako da oni surovim postom i ostalim podvizima moraju da obuzdavaju svoje jako telo i krv, da bi time omogućili duši da pravilno deluje. Ima, pak, ljudi koji nisu sposobni za velike telesne podvige: ….kod njih se duša, sama po sebi, bez ikakve pripreme, nalazi u neprestanoj aktivnosti. Ona treba samo da se lati duhovnog oruđa. Bog se čoveku javlja u čistoti misli, bez obzira na to da li ju je čovek dostigao telesnim i duševnim podvigom, ili samo duševnim. Duševni podvig može i sam, bez telesnog podviga, da dostigne čistotu, a telesni je, ako ne pređe u duševni, potpuno jalov i više je štetan nego koristan: on, zadovoljavajući čoveka, ne daje čoveku smirenje, naprotiv, izaziva u njemu visoko mišljenje o sebi, kao o podvižniku koji se razlikuje od drugih, nemoćnih ljudi. Uostalom, telesni podvig koji se čini sa istinskim duhovnim rasuđivanjem neophodan je za sve one koji su obdareni zdravljem i jakom telesnom konstitucijom, i opšte monaško pravilo je da se počne od njega. Većina Hristovih trudbenika tek posle dugog upražnjavanja i navikavanja na telesni podvig počinje da shvata umni podvig, kojim treba da se ovenčaju oni koji se telesno podvizavaju, jer bez toga telesni podvižnik ostaje kao drvo bez plodova, koje na sebi ima samo lišće“.
„Tebi i meni je potreban drugi put“, nastavlja Sv. episkop Ignjatije, obraćajući se monahu kojem piše (a sam vladika je bio veoma bolestan i patio od velike telesne nemoći), „što se, pak, tiče tela treba da čuvamo blagorazumnu umerenost, bez iznurivanja svojih telesnih snaga koje nisu dovoljne za nošenje opštih monaških podviga. Svu svoju pažnju treba da usmerimo na um i srce: um i srce treba da budu usmereni po Jevanđelju. Ako budemo iznurivali telesne snage iz jalove, krvne revnosti za telesne podvige, um će oslabiti u borbi protiv vazdušnih duhova, vladara tame ovoga veka, protiv podnebesnih, palih sila, anđela koji su nizvrgnuti sa neba. Um će zbog nemoći tela morati da se liši moćnih oružja, koja su mu suštinski potrebna, zbog čega će pretrpeti neizmernu štetu…“ (10, pismo 92).
Vrlo je dragocen savet da telesnim podvizima moramo da pripremamo u sebi teren za nasađivanje umnog i srdačnog delanja i, pre svega, da se trudimo da sačuvamo umerenost.
Post, bdenje i molitva, sve treba da ide umereno, sa merom, spokojno, bez zapadanja u bilo kakvu krajnost. I upravo to stvara predivne mogućnosti za pravilno unutrašnje delanje, za pažnju i trezvenost.
U istom ovom pismu nalazimo i ovakav savet istom ovom monahu:
„U molitvenom podvigu budi slobodan… Nemoj juriti za brojem molitava, nego gledaj da one budu kvalitetne, to jest da budu izgovorene sa pažnjom i strahom Božijim… Umerenim spoljašnjim životom treba da sačuvaš telo u umerenosti i zdravlju, a samoodricanje da ispoljiš u odbacivanju svih pomisli i osećanja koja su u suprotnosti sa Jevanđeljem. Narušavanje umerenosti će narušiti čitav poredak i svu ravnotežu u zanimanjima koja su podvižniku neophodna“ (Isto).
Sličan savet u pogledu posta nalazimo kod Sv. Teofana: „Post nemojte izbegavati. On je izuzetna stvar. Samo uvek budite umereni… Postupajte tako da posle jela u duši sve ostane kao i ranije, odnosno ista ona toplota srca i ista ona svetlost misli. To je mera“ (14, pismo 27). Najverovatnije je da takvom merom treba da merimo i sva svoja druga duhovna delanja.
„Očigledno je da našem vremenu nisu dati izuzetni i aktivni spoljašnji podvizi. 0 tome govore mnogi poslednji Oci Crkve, a i kod drevnih Otaca nalazimo takva proročanstva o poslednjim Hrišćanima: da će oni provoditi veoma slab život, da će se, čak, i monasi slabo podvizavati, ali će se svi spasavati strpljivim podnošenjem nesreće i iskušenja. Naravno, i danas ima mnogo smelih ljudi koji su kadri za visoke podvige, ali hoće li se naći i takvi koji su kadri da iz njih izvuku duhovnu korist?! Spoljašnji podvizi se sve više i više zamenjuju unutrašnjim, ništa manje teškim, a unutrašnji podvizi se sve više zamenjuju teškim nesrećama i iskušenjima koja Hrišćanina okružuju sa svih strana. Položaj istinskih Hrišćana će sve više i više podsećati na položaj jevrejskih mladića u peći vavilonskoj, koji su usred strašnoga plamena čudom Božijim ostali živi i potpuno nepovređeni vatrom. Sačuvati svoj molitveni život pravilnim, živeti krotko i ne roptati, sačuvati srce od nečistote besomučnog sveta, ne izdati nikad Pravoslavlje – eto to je veliki podvig Hrišćana u naše vreme. Sada više nije pitanje da li će čovek biti „dobar“ ili „loš“ pravoslavni Hrišćanin, sada se postavlja pitanje: hoće li Hrišćanin uopšte sačuvati veru? Kod mnogih se vera neće sačuvati…“ pisao je naš savremenik jeromon. Serafim Rouz.
Drugi naš savremenik, otac iguman Nikon, govorio je: „Sveti ugodnici nam objašnjavaju da u poslednja vremena monaštva uopšte neće biti ili da će ponegde još i ostati spoljašnje monaštvo, ali bez istinskog monaškog podviga. Oni koji traže Carstvo Božije neće imati nikakvih ličnih podviga. Ljudi će se spasavati samo trpljenjem nesreća i bolesti. Zašto neće biti podviga? Zato što u ljudima neće biti smirenja, a bez smirenja podvizi donose više štete nego koristi, i čak mogu da pogube čoveka, jer oni i nehotice kod podvižnika izazivaju visoko mišljenje o sebi i rađaju prelest. Neki podvizi mogu biti dopušteni, ali samo uz rukovodstvo vrlo iskusnih duhovnih ljudi, ali njih danas gotovo da nema, da se ne mogu naći. Duhovni Rukovoditelj je Sam Gospod i Sveti Oci, za onoga ko ima njihove spise i ko može da ih shvati. Kako to Gospod duhovno rukovodi ljudima? Dopušta trpljenje progona, uvreda, bolesti, duge i teške starosti. Bez smirenja, čovek ne može bez štete po sebe da zadobije nikakve darove Božije. Upravo zbog toga je predskazano da će se ljudi u poslednja vremena zbog velike gordosti spasavati samo trpljenjem nesreće i bolesti, a podvizi će im biti oduzeti“ (16, sl. 116, 132-133).
Očigledno je da onaj ko danas zaista traži spasenje duše i želi da se sačuva od raznih sablazni i prelesti mora da vodi izuzetno skroman život, sve da radi vrlo oprezno i umereno, da mrzi u sebi taštinu, ako je moguće da krije svoje podvige od ljudi. Ponovo se vraćamo vremenima tajnog, skrivenog Hrišćanstva, moramo da krijemo svoje vrline, ali ne zbog progona od pagana, nego zbog toga što nas nagone strasti i laž – kako izvan, tako i unutar nas.
Posle ovoga što je rečeno treba da upozorimo još na jedno: mnogi od nas, koji su u sebi jasno prepoznali svoje slabosti, nesposobnost da pravilno ponesu izuzetne i delotvorne spoljašnje podvige, kada se u njima ohladi prvobitni laž-duhovni elan, koji se zasniva na gordosti, mogu da padnu u drugu krajnost, da potpuno ostave spoljašnji trud i upražnjavanje. I kada god je potreban napor i borbu protiv ogrehovljenog sebe, odsecanje svoje volje, samoodricanje, oni beže od ove duhovne borbe, izgovarajući se svojim nemoćima, i govoreći: „Mi smo slabi, danas to više nisu ona vremena, ako počnemo da prisiljavamo sebe na nešto veliko, pašćemo u prelest“; ili: „Od nas se danas ne traži mnogo! Treba da pazimo da ne padamo u teške grehe, a sve ostalo će se nekako već srediti!“ i tome slično. Lenj, trom i svojevoljan čovek radosno može da se pozove na gore navedene reči Svetih Otaca da bi opravdao svoju lenjost i da bi se mirne savesti prepustio lažnom spokojstvu i nebrizi, misleći da mu je za spasenje dovoljan samo ovakav navodno „smireni“ pogled na sebe. Ali, u stvari ovakvo smirenje je lažno. Zbog svojih slabosti se smiruje samo onaj ko ne žali sebe, ko je strog prema sebi, ko straži nad sobom i, pritom, saznaje svoju nemoć i kroz nju svoju palost. Upravo su ovakvima i upućeni navedeni saveti da bi u njima podržali njihovu revnost u onoj meri u kojoj je to za njih korisno. Lenjivce koji stalno traže mir i bezbrižnost, opravdavajući se nemoćima, podsetićemo na druge otačke izreke.
Sv. Antonije Veliki uči: „Neprestano straži nad sobom da ne bi bio obmanut i doveden u zabludu, da ne bi pao u lenjost i nerad, da ne bi bio odbačen u budućem veku. Teško lenjivcima! Primakao im se kraj i nema ko da im pomogne, nema im nade na spasenje“ (11, s. 18, str. 135).
Ava Isaija otšelnik nas ovako savetuje: „Zamrzi sve što je svetovno, pa i samo telesno spokojstvo, zato što te to čini neprijateljem Božijim. Kao što se vojnik koji ima protivnika bori protiv njega, tako i mi moramo da se borimo protiv tela, ne dajući mu da se raslabljuje i da postaje tromo od suvišnog spokoja“ (11, s. 130, str. 65).
Sv. Ignatije (Brjančaninov) veli: „Onaj ko se podvizava mora da održava zdravlje i telesne snage u meri koja telu omogućava da sačuva sposobnost da služi Bogu. Prekomeran razvoj zdravlja i debljine u telu vodi čoveka u teško telesno stanje, budi u njemu životinjske nagone i sklonosti, tako da on više ne može da ih savlada, oduzimajući mu pritom svaku sposobnost za duhovna osećanja. Onaj ko svoje telo učini lakim putem umerenog posta i bdenja daće mu veoma krepko zdravlje i učiniće ga sposobnim da prima u sebe duhovna dejstva, to jest, delovanje Svetog Duha“ (11, str. 132-133).
Sv. Teofan Zatvornik uči: „Onaj ko se pravilno podvizava, ko se trudi se ne žaleći sebe, pazeći na sebe i razbuktavajući u srcu pobožnost. Čim počne da se kloni truda na Bogougađanju odmah za ovim sledi lutanje misli i hlađenje srca. Ako se ne zaustavi, brzo će pasti u nerad i bezbrižnost, bezosećajnost i rasejanost. A to je duševna paraliza ili pogruženost duše u smrt“ (13, pismo 86).
„Svuda su nam potrebne,“ govori Sv. Jovan Zlatoust, „usrdnost i mnoga ognjenost duše, spremnost da se bori protiv same smrti, jer se inače ne može steći Carstvo Božije“ (Beseda 31 na Dela apostolska).
„Ne samo telesni greh, već i svako ugađanje telu u hrani, piću, snu, spokojstvu i životu ili zaustavlja duhovno uzrastanje ili umanjuje silu njegovoga zamaha“ (13, pismo 14).
„Samosažaljenje ide ruku pod ruku sa ugađanjem sebi i sa samoljubljem, i ono je koren svakog prestupa, greha, ravnodušnosti i bezbrižnosti. Čuli ste za izraz: greh koji živi u vama! To je upravo samosažaljenje sa čitavom svojom pratećom svitom. Ako mu ikada budete popuštali, to će uvek paralizovati svako dobro koje je stečeno prethodnim trudom“ (13, pismo 49).
„Istina je da samosažaljenje i samougađanje ne vode svakoga direktno ka lošem životu, ali bez obzira na to oni čitav život čine jalovim. Onaj ko od njih pati nije ni vruć ni hladan…“ (13, str. 286).
„Greh koji u nama živi kao koren i izvor svih grehova jeste sebičnost ili samoljublje. Prvorodne kćeri njegove jesu samosažaljenje i samougađanje. Preko prvog on uvek vodi ka drugom, čime ustanovljuje poredak i karakter života koji su u suprotnosti sa Bogougađanjem…
Samosažaljenje i samougađanje dopuštaju čoveku da čini bogougodna dela, ali samo ako ona ne narušavaju njegovo spokojstvo i ako ga pothranjuju. Na taj način čovek može biti spolja gledan pobožan i pun vrlina, a da je u stvari iznutra sav obuzet samougađanjem. Ovakvi će na sudu čuti: „Ne poznajem vas“. Rešili smo da učinimo nešto pošto smo videli da je to potrebno za spasenje i da je zbog toga Bogu ugodno, a zatim se odričemo samo zato što nam je žao sebe, žao nam je da oduzmemo sebi nešto više sna, žao nam je da ne pojedemo malo više hrane, žao nam je da primoramo sebe na slično lišavanje… Požalivši sebe, odustajemo od dela za koja po savesti smatramo da su nam neophodna radi spasenja.
Dakle, u ovim dejstvima mi sa Bogougađanja i ostvarivanja spasenja prelazimo na samougađanje, delujemo suprotno onome kako smo odlučili da radimo… Nadamo se da ćemo zadobiti Carstvo Nebesko a da ćemo, istovremeno, nastaviti da živimo spokojno i u uživanju, što je nespojivo jedno sa drugim. Kod svetih podvižnika svuda se govori o tome da onaj ko želi da pravilno ide putem spasenja mora da se priprema za smrt, ne samo na neka neznatna lišavanja, nego i na lišavanje samog života. Da ne bi skrenuo sa puta spasenja kojim je krenuo, čovek treba da bude spreman da položi, čak, i svoj život, ako je potrebno… Ako se prepustiš žaljenju još uvek se nisi odrekao sebe, još nisi ni korak načinio na putu hođenja za Gospodom Hristom. Jedini što si činio jeste da si razmišljao i govorio o tome, ali još ništa nisi stvarno učinio“ (13).
Prep. Isaak Sirijski: „Početak pomračenosti uma se, pre svega, ispoljava u lenjosti za Božijoj službu i molitvu. Jer, otpadanje duše od toga je prečica ka duševnoj prelesti; a kada bude lišena Božije pomoći, duša lako pada u ruke svojih protivnika…“ (2, sl. 2).
„Čuvajte se nerada, jer se u njemu krije sigurna smrt neradom padamo u ruke onih koji pokušavaju da nas zarobe. Bog nam neće suditi zbog toga što nismo pevali psalme ili čitali molitve, nego zbog toga što – kada ostavimo psalme i molitve – demoni lako ulaze u nas…“(1, t. 2, str. 516, st. 229).
„Pazi se ugađanja sebi u malom da ne bi sebi ugađao i u velikom, i tako pao u veliki greh. I mala neopreznost, kao što je neko rekao, često dovodi do velikih opasnosti. Mudrost je uvek biti trezven i u malom i neznatnom!“ (1, t. 2, str. 239).
Sv. Ignatije (Brjančaninov) nas uči: „Svojstvo ljudskih želja je takvo da je potrebno da čovek nauči da ih pobeđuje u sitnicama. Ako čovek nauči da pobeđuje sitne želje obuzdaće i velike. A onoga koga pobeđuju sitne želje sigurno će pobediti i velike. Čovek ne može da savlada strast pohote niti strast gneva, ako prethodno ne nauči da pobeđuje svoje želje, jer se jedino tako ispravlja opšta iskvarenost volje“ (11, str. 449).
Sv. Teofan Zatvornik savetuje: „Revnosno Bogougađanje je radosno koračanje ka Bogu, koje bodri duh čovekov… Sve treba činiti u slavu Božiju uprkos grehu koji u nama živi. Ako ne činimo tako onda ćemo sve što činimo činiti samo iz navike, ili zato što to od nas zahteva pristojnost, ili zato što se od davnina „tako radilo“ i što tako rade drugi. Dakle, jasno je da je Hrišćanin bez revnosti loš Hrišćanin, trom, raslabljen, beživotan, ni vruć ni hladan, i da takav njegov život nije hrišćanski život. Znajući ovo, potrudimo se da pokažemo da smo istinski revnitelji dobrih dela, da bismo zaista ugodili Bogu.“
Dakle, svako od nas treba da nađe svoj put, svoju meru, imajući u vidu sve što je rečeno.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *