NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KOJI SU RAZLOZI ZA SUZE I KADA SU ONI ISPRAVNI?
 
O plaču kod Svetih Otaca nalazimo mnogo najuzvišenijih reči i pouka. Dar plača i suza oni smatraju jednim od najvećih darova Božijih, koji je suštinski potreban za naše spasenje. Razlog za suze jeste sagledanje svojih greha i svest o svojoj grehovnosti i siromaštvu duha. Suze su dar Božiji i služe kao znak milosti Božije, kao znak da je Bog primio i da prima pokajanje.
Međutim, i plač, kao i druga duhovna dejstva, može imati nepravilnu osnovu, može da proistekne od veoma raznovrsnih strasnih pomisli i osećanja. I suze su, kao svojstvo pale prirode, zaražene bolešću pada kao i sva ostala svojstva. Neko je po prirodi naročito sklon suzama i u svakoj zgodnoj prilici proliva suze: ovakve suze se nazivaju prirodnim. Ima i grehovnih suza. Grehovnim suzama se nazivaju suze koje se prolivaju iz grehovnih pobuda. Ovakve suze izobilno i sa naročitom lakoćom prolivaju ljudi koji su predati sladostrašću. Suze slične suzama sladostrasnika prolivaju ljudi koji se nalaze u samoobmani i prelesti; suze se obilno liju i zbog taštine, licemerstva, pritvornosti, čovekougodništva. Na kraju, ima suza koje proliva i zloba“ (9, t. 1, str. 194).
Prep. Jovan Lestvičnik govori: „Priroda suza, naročito kod početnika je teško shvatljiva, jer one nastaju zbog mnogih različitih razloga: od prirode, od Boga, od nepravilne tuge i od tuge istinske, od taštine, od bludne strasti, od ljubavi, od sećanja na smrt i iz mnogih drugih pobuda (4, sl. 7, str. 32). Sa bogougodnim plačem se vrlo često prepliću gnusne suze taštine: i ovo u iskustvu dobro prepoznajemo kada vidimo da plačemo i predajemo se gnevu (4, sl. 7, str. 26).
„Ako kod onih koji misle da plaču po Bogu vidimo gnev i gordost, njihove suze treba da smatramo nepravilnima, jer „šta je zajedničko svetlosti i tami?“ (4, sl. 2, str. 29). „Onaj ko se u sebi gordi zbog svojih suza i osuđuje u svom umu one koji ne plaču, liči na čoveka koji je od cara izmolio oružje protiv neprijatelja, a njime ubija samog sebe (4, sl. 7, str. 44). Često se događa da ove suze čine nadmenima lakomislene, zbog toga se one nekima i ne daju. Ovakvi, trudeći se da ih nađu i ne nalazeći ih, prekorevaju sebe, osuđuju sebe i muče se uzdasima i setom, ožalošćenošću duše, dubokom potištenošću i pometnjom. Sve ovo je zamena za suze iako oni, srećom po sebe, ovo ne smatraju ni za šta (4, sl. 7, str. 47). Ne veruj suzama svojim pre potpunog očišćenja od strasti, jer vino koje je pravo iz točila zatvoreno u sud još nije osigurano (od kvarenja)“ (4, sl. str. 35).
Sv. Teofan Zatvornik govori: „Ima suza koje nastaju od slabosti srca, od velike raslabljenosti karaktera, od bolesti, a poneki sebe namerno prisiljavaju na plač. Ima suza i od blagodati. Vrednost suza se ne određuje na osnovu vode koja teče iz očiju, već na osnovu onoga što se u duši dešava za vreme suza i posle njih. Nemajući blagodat, suza neću da rasuđujem o njima, samo pretpostavljam da su blagodatne suze u vezi sa mnogim promenama u srcu. Glavno je – srce tada mora da gori u ognju suda Božijeg, ali bez boli i žeženja, sa umilenjem koje stiže od milosrdnog Boga Koji, premda osuđuje greh, miluje grešnika. Takođe mislim da ove suze dolaze već pred kraj hrišćanskih napora, ne spoljašnjih, već unutrašnjih – na očišćenju srca, kao poslednje omivanje i ubeljenje duše. I još – ovo se ne postiže za sat, za dan i dva, već tokom mnogih godinama. I još kažu da postoji neki plač srca bez suza, ali isto toliko dragocen i snažan kao suze. Ovaj je bolji za one koji žive sa drugima, tj. da drugi ne bi mogli da ga vide“ (14, pismo 2).
Obratimo pažnju na to da se Sveti Oci veoma čuvaju od taštine u svakom duhovnom delanju: čak i tako veliki podvižnik, zatvornik i molitvenik kao što je episkop Teofan (koji je 28 godina živeo u zatvorništvu, od kojih je poslednjih 11 godina svakog dana služio Svetu Liturgiju) kaže za sebe da nema dar suza i uči o ovom delanju sa takvim smirenjem kao da sam nije stekao plač, nego zna o tome samo od drugih. Naravno da je ovaj Sveti Otac imao ovaj dar – i upravo smirena tvrdnja da nema taj plač, jeste svedočanstvo njegovog istinski pokajničkog duha. Oni koji su zaista skrušeni zbog svojih grehova ne cene mnogo svoj plač. Otac Mojsej je govorio: „Kada plačemo nemojmo podizati glas uzdaha, da ne zna levica šta radi desnica. Levica je taština.“ (11, s. 287, str. 2).
Kod Svetih Otaca se, takođe, sreće i sledeći važan savet: one suze koje nemaju duhovnu osnovu nastaju od prirode ili, čak, iz grehovnih pobuda, i njih treba odmah pretvoriti u bogougodno i pravilno raspoloženje, menjajući same misli koje izazivaju suze, tj. sećati se sopstvene grehovnosti, neizbežne smrti i Suda Božijeg, i plakati zbog ovih razloga (9, t. 1, str. 194).
Ali, pritom: „Čudne li stvari!“, kako primećuje Sv. episkop Ignatije, „kada oni koji su iz prirodne naklonosti lako prolivali potoke besmislenih i jalovih suza, kao i oni koji su ih prolivali iz grehovnih pobuda, požele da plaču bogougodno, odjednom vide u sebi neobičnu usahlost, ne mogu da iscede iz očiju nijednu kap suze. Iz ovoga se učimo da su suze straha Božijeg i pokajanja – dar Božiji, i da bi ih čovek zadobio treba prvo da se potrudi da zadobije njihov uzrok.“ A „razlog za suze je viđenje i svest o svojoj grehovnosti“ (9, t. 1, str 194), kao što je već bilo rečeno.
Navešćemo još nekoliko reči istih Otaca.
Sv. Teofan Zatvornik: „Izbavi nas, Gospode, ushićenih molitava. Ushićenja, jaki pokreti duše sa uzbuđenjima su duševna kretanja krvi do kojih dolazi usled raspaljene uobrazilje… Ljudi dospevaju u ova ushićenja, ali sve su to mehuri od sapunice. Prava molitva je tiha i mirna, i ona je takva na svim nivoima. Kod prep. Isaaka Sirijskog su navedeni najviši stepeni molitve, ali nisu pomenuta nikakva ushićenja.“ (14, pismo 14).
Sv. episkop Ignatije nas uči: „Treba se držati u stanju duhovne ravnoteže, tišine, spokojstva i siromaštva duha, kloneći se brižljivo svih stanja koja izazivaju užarenost krvi i nerava. Ne udaraj sebe ni u grudi, ni u glavu da bi izazvao suze, takve suze su od nervnog stresa, od uzburkane krvi, i one nimalo ne prosvećuju um i ne omekšavaju srce. Čekaj sa pokornošću suze od Boga… Doći će suza tiha i čista suza, promeniće ti dušu, neće ti izobličiti lice, od NJ e ti neće pocrveneti oči, već će ti se krotko spokojstvo izliti na lice“ (10, pismo 88).

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *