КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
КАКВЕ СЕ ПРЕЛЕСТИ ДЕШАВАЈУ ПРИЛИКОМ НЕПРАВИЛНОГ УПРАЖЊАВАЊА МОЛИТВЕ?
 
Горка судбина пада у самообману, прелест и под власт злих духова предстоји онима који маштају о томе да достигну висока молитвена стања, а немају притом истинску већ телесну и душевну ревност. Такве подвижнике ђаво лако хвата у своје мреже. Неправилно упражњавање молитве је пут у самообману из које заправо и настаје демонска прелест.
Разне врсте прелести које се дешавају приликом неправилне молитве веома подробно разматра Св. Игњатије у својој “Беседи старца са учеником”. Овде ћемо навести основне мисли из овог списа.
“Све врсте демонских прелести у које упада онај ко се неправилно моли настају због тога што у темељ молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа и циљ молитве…
Покајање и све од чега се оно састоји (скрушеност или ожалошћеност духа, плач срца, сузе, самоосуђивање, сећање на смрт, Суд Божији и вечне муке, осећање присуства Божијег и страх Божији) јесу дарови Божији, драгоцени дарови, дарови превасходни и основни, залог највиших и вечних дарова. Ако се прво не стекну ови основни дарови, немогуће је задобити дарове које следе после ових првих. “Ма како узвишени били наши подвизи,” рекао је преп. Јован Лествичник, “ако, не стекнемо самилосно срце – ови подвизи су лажни и узалудни” (сл. 7).
Најопаснији и најнеправилнији начин молитве се састоји у томе да човек који се моли снагом своје уобразиље ствара замишљене слике или представе, узимајући их наизглед из Светог Писма, а у ствари из свог сопственог палог стања, из своје палости, из своје греховности, из своје самообмане. Овим замишљеним сликама, он заправо – ласкајући својој надмености, својој таштини, свом високом мишљењу о себи, својој гордости – обмањује себе…
Св. Симеон Нови Богослов овако описује молитву маштара и њене плодове:
“Он подиже к небу руке, очи и ум, замишља у свом уму небеска блага, чинове светих Анђела, обитељи Светих, укратко, оживљује у својој уобразиљи све оно што је прочитао у Светом Писму, разматра ово за време молитве, управља поглед ка небу, и свим овим подстиче своју душу на наводно “божанске” жеље и љубав, а понекад, чак, пролива сузе и плаче. Тако се мало по мало горди у свом срцу, не схватајући умом да је пао у гордост. Он мисли да је то што чини плод Божанствене благодати која му је дата на утеху и моли Бога да га удостоји да увек буде у овом делању. То је прелест. Овакав човек, чак и ако буде тиховао у савршеном тиховању не може да се не подвргне силаску са ума и лудилу. Чак ако му се то и не деси, за њега је немогуће да достигне духовно расуђивање и врлине. На тај начин су пали у прелест људи који су наводно видели “небеску” светлост и сјај овим телесним очима, осетили “небески” миомирис својим телесним ноздрвама, чули “небеске” гласове својим ушима. Једни су постали опседнути злим дусима и суманути тумарали са једног места на друго. Други су прихватили демона који се преобразио у светлог анђела, пали у прелест и остали неизлечени све до смрти, не прихватајући ничији савет. Трећи су, по ђавољем наговору, извршили самоубиство, бацајући се у провалију или дубоку воду. Не могу се ни набројати све различите и безбројне прелести ђаволске, којима ђаво обмањује људе.
Наша пала слободна воља природно тежи и стреми ка прелести, и то зато што свака прелест ласка нашој надмености, нашој таштини и нашој гордости.”
Св. Игнатије нам излаже поучне примере овакве демонске прелести до којих је дошло услед развоја маштарења у молитви:
“Неки чиновник који је живео у Петрограду, бавио се великим молитвеним подвигом и доспео је због тога у необично стање. Обратио се за духовни савет у манастир једном старцумонаху. Чиновник поче да му прича о својим “виђењима”, о томе како он у молитви стално види светлост која се шири од икона, осећа чудни миомирис, осећа у устима необичну сласт и тако даље. Монах, саслушавши ову причу упита чиновника: “Да ли вам је падало на памет да се убијете?” “Како да не,” одговори чиновник. “Већ сам хтео да се бацим у Фонтанку, али су ме извукли.” Испоставило се да се чиновник неправилно молио као што је то и описао Св. Симеон Нови Богослов, распламсавао уобразиљу и крв, при чему је постао веома способан за велики пост и бдење. Стању самообмане које сам у себи произвео, ђаво је придодао своје дејство сродно овом, и чиновникова људска самообмана је убрзо прешла у очигледну демонску прелест. Чиновник је видео светлост телесним очима: миомирис и сласт које је осећао, такође, су били чулни.
Супротно овоме, виђења и натприродна стања која су имали Свети, у потпуности су духовна: подвижник није способан за њих пре но што му духовне очи за то не отвори Божанствена благодат.
И, поменути монах је почео да наговара чиновника да се остави начина молитве, који је упражњавао, објашњавајући му сву неправилност тог начина и неправилност стања које таква молитва изазива. Чиновник се гневно успротивио том савету: “Како да се одрекнем очигледне благодати?”. Изгледао је жалосно и некако смешно. Тако он постави монаху следеће питање: “Па зар је то грешно то што пљувачка, када ми се од обилне сласти накупи у устима, почне да капље на под?”. И заиста, људи који се налезе у демонској прелести изазивају сажаљење, јер не припадају више себи самима и њихов ум и срце су у власти лукавог, богоодбаченог духа. Они предствљају јадан призор, јер их исмејава лукави дух који је њима овладао и довео их у стање понижења, обманувши их таштином и уображеношћу. Они који се налазе у прелести уопште не схватају да су духовно заробљени, нити да се чудно понашају без обзира на то колико је очигледно ово њихово ропство и њихово чудно понашање.
Кад је чиновник отишао, други монах који је присуствовао разговору, упита Старца: “Како ти је пало на памет да питаш чиновника да ли је покушао да се убије?” Овај му одговори: “Као што у плачу по Богу долазе тренуци необичног спокојства савести, у чему се и састоји утеха за оне који плачу, тако и у лажној наслади коју даје демонска прелест долазе тренуци кад прелест као да се разобличава и даје човеку да искуси каква она у ствари јесте. Ови тренуци су ужасни! Њихова горчина и очајање које ова горчина рађа су неиздрживи. И управо по овом стању, до којег га доводи прелест, прелешћени најлакше и може да је препозна и да предузме мере за своје исцељење. Почетак прелести је гордост и плод прелести је, такође, изобилна гордост. Прелешћени човек, који мисли за себе да је постао сасуд Божанствене благодати, презире спасоносна упозорења својих ближњих. Међутим, напади очајања постају све јачи и јачи: на крају очајање прелази у суманутост и крунише се самоубиством.”
“Десио ми се,” приповеда даље Св. Игнатије (Брјанчанинов), “један необичан случај. Једном приликом ме је посетио светогорски јеросхимонах, који је у Русију дошао да скупља прилог. Сели смо у моју келију за госте и он је почео да ми говори: “Помоли се за мене оче, много спавам и много једем.” Док ми је он ово говорио, осетио сам неку врелину која је од њега долазила и зато му рекох: “Ти не једеш много и не спаваш много, али да ли у теби има нечег нарочитог?” и замолих га да уђе у моју унутрашњу келију. Идући пред њим и отварајући врата, у мислима сам молио Бога да дарује мојој гладној души нешто корисно од светогорског јеросхимонаха, ако је он заиста слуга Божији. Истина, од самог почетка приметио сам у њему нешто необично. У мојој унутрашњој келији поново седосмо ради беседе и ја почех да га молим: “Буди милостив, научи ме молитви. Ти живиш на најврлинскијем монашком месту на земљи, међу хиљадама монаха, на таквом месту и у таквом мноштву монаха сигурно мора бити великих молитвеника који знају молитвено тајнодејство и преносе га ближњима по примеру Св. Григорија Синаита и Св. Григорија Паламе, као и по примеру многих других светогорских светила.”
Јеросохимонах одмах пристаде да буде мој наставник и – о ужаса! – са огромним жаром поче да ми излаже начин усхићене маштарске молитве, о којој сам већ говорио. Видим да је у страшном жару (ужарени су му и крв и уобразиља), да је задовољан собом, усхићен собом, у самообмани, у прелести! Пошто сам га пустио да каже све што је хтео, почех помало и као ученик да му излажем учење Светих Отаца о молитви, наводећи му места из Добротољубља и молећи га да ми објасни ово учење. Светогорац паде у потпуну недоумицу. Видео сам да уопште није упознат са учењем Светих Отаца о молитви!
У наставку разговора му рекох: “Види, старче! Кад будеш живео у Петрограду немој никако да станујеш на највишем спрату, обавезно стануј у приземљу.” “Зашто?” упита ме Светогорац. “Због тога што ћеш се,” одговорих, “ако Анђелима падне на памет да те узму и пренесу из Петрограда на Свету Гору и ако те понесу са највишег спрата и, притом, испусте – убити, а ако те понесу из приземља и испусте, само ћеш се угрувати.” “Замисли,” одговори Светогорац, “колико пута ми је већ, док сам стајао на молитви, долазила мисао да ће ме Анђели узети и однети на Свету Гору.” Испоставило се да јеросхимонах носи вериге, готово не спава, окуша врло мало хране, осећа у телу такву врелину да му зими није потребна топла одећа. Пред крај разговора, пало ми је на памет да поступим на следећи начин: замолио сам Светогорца да он, као испосник и подвижник, испроба на себи начин молитве из Предања Светих Отаца, који се састоји у томе да за време молитве ум буде ван сваког маштарења, да се сав погрузи у пажњу према речима молитве, да се затвори и ограничи на речи молитве. Притом срце обично садејствује уму, спасоносним по душу, осећањем жалости због грехова… “Када ово осетиш на себи,” рекох Светогорцу “обавести ме о плоду покушаја; за мене самог овај покушај није згодан због расејаног живота који водим.” Светогорац је радо пристао на мој предлог.
После неколико дана долази код мене и каже: “Шта си то урадио са мном?”. “А шта то?”. “Па чим сам пробао да се пажљиво помолим, сва моја виђења су нестала и више не могу да им се вратим”. Даље у току разговора са Светогорцем, нисам више видео оно самопоуздање и смелост који су били веома уочљиви у њему приликом првог сусрета и који се обично могу запазити код људи који се налазе у самообмани и мисле за себе да су свети или да духовно напредују. Светогорац је, чак, изразио жељу да чује мој убоги савет. Кад сам га посаветовао да се потруди да се по спољашњем начину свог живота ничим не истиче у односу на остале монахе, зато што такво истицање води у надменост, он скиде са себе вериге и даде ми их. Кроз месец дана поново је дошао код мене и испричао ми како је нестала ужареност из његовог тела, како му је потребна топла одећа и како много више спава. Притом ми је признао да на Светој Гори многи од оних који су тамо чувени по свом светом животу, упражњавају управо овај, правилни начин молитве и њему уче и друге…”
“Пажљива молитва захтева самоодрицање, а на самоодрицање се ретко ко одлучује. Онај ко се пажљиво загледа у себе и налази се у стању недоумице, видећи своју греховност, не може много да говори и нимало не афектира и не глуми, и неупућенима у тајанствени подвиг изгледа чудан и загонетан, као да са њим нешто није у реду. Али, како би свет уопште могао да препозна подвижника истинске молитве, када је сам тај подвиг свету потпуно непознат? Сасвим другачије стоје ствари са оним који се моли у самообмани! Он не једе, не пије, не спава, зими иде само у мантији, носи вериге, има “виђења”, свакога подучава и разобличава са дрском безобразношћу, без икакве тачности и расуђивања, са страсним жаром у крви и телу коју рађа ова жалосна и погибељна ужареност. Такав се понаша као “светац”! И одавно је примећено да је људско друштво склоно оваквим “свецима” и да га такви “свеци” привлаче.
Велики део подвижника Западне, римске цркве, које је она – пошто се одвојила од Источне, Православне Цркве и пошто ју је због тога напустио Свети Дух – прогласила за своје највеће свеце, молио се и достизао “виђења”, разуме се, лажна, управо на поменути начин. Ови умишљени свеци су били у ужасној демонској прелести… Понашање западних подвижника обузетих прелешћу је увек било помахнитало услед необичне телесне страсне ужарености. У таквом стању се налазио Игнацио Лојола, оснивач језуитског реда. Његова уобразиља је била толико ужарена и изоштрена да је било довољно да само пожели и да уложи мали напор, па да по својој жељи угледа пакао или рај. Но, јављање раја и пакла код њега није настајала само под дејством људске уобразиље. Ова јављење је било плод дејства демона који су своје дејство додавали неправилном људском делању…
Св. Игнатије описује и другу врсту неправилне молитве: “Као што неправилно деловање ума води у самообману и прелест, исто тако у њих води и неправилно деловање срца. Као што су сулудом гордошћу испуњени они који имају жељу и стремљење да виде духовна виђења умом који није очишћен од страсти и који није обновљен и препорођен Све тим Духом, таквом истом гордошћу и безумљем су испуњени они који имају жељу и стремљење срца да се наслађују светим, духовним и божанственим осећањима, а да њихово срце уопште још није способно за такву насладу. Срце које покушава да осети божанствену сладост и друга божанствена осећања, не налазећи их у себи, вара, обмањује и уништава себе, улазећи у област лажи, у заједницу са демонима, потчињавајући се њиховом утицају, потпадајући под њихову власт. Само једно осећање од свих осећања срца у његовом палом стању може бити употребљено у невидљивом богослужењу: жалост због својих грехова, оскврњености, палости и пропасти, а то је жалост плача, покајања и скрушености духа.
Свима је познато каква је душевна несрећа задесила јудејске књижевнике и фарисеје због њиховог неправилног душевног расположења: они су постали не само туђи Богу, него и Његови помахнитали непријатељи и богоубице.
Сличној несрећи бивају подвргнути подвижници молитве који су из свог подвига искључили покајање и који се приморавају да осете насладу и одушевљење: они продубљују свој пад, удаљавају се од Бога, ступају у заједницу са сатаном, заражавају се мржњом према Светом Духу. Ова врста прелести је ужасна: она је подједнако погубна по душу као и прва, али је мање очигледна, ретко се завршава лудилом и самоубиством, али потпуно уништава и ум и срце. По стању ума које она рађа Оци су је називали “умишљеношћу”. Човек који је обузет овом прелешћу умишља нешто о себи, “умишља” да има многа добра дела и врлине, чак и да у изобиљу поседује дарове Светог Духа. “Духовно размишљање не допушта човеку никакву умишљеност,” рекао је Св. Симеон Нови Богослов. Онај ко умишља да је бестрасан, никада се неће очистити од страсти. Онај ко уображава да је испуњен благодаћу, никад неће задобити благодат. Онај ко мисли да је свет, никада неће достићи светост. Необична уображеност се уочава код људи који пате од ове прелести: они као да су одушевљени собом, својом самообманутошћу коју сматрају за благодатно стање. Они су прожети и испуњени надменошћу и гордошћу, иако изгледају смирени многима, који суде по спољашњости и не могу да човека оцене по плодовима.
Нема спасења без покајања, а покајање од Бога добијају само они који, да би га примили, продају све своје имање, односно одрекну се свега што су лажно стекли “умишљеношћу”. Врло често се могу срести људи заражени “умишљеношћу”. Свако ко нема скрушеног духа, ко мисли да има било какве врлине и заслуге, свако ко се не придржава непоколебљиво учења Православне Цркве, већ о догматима и Предању размишља произвољно, по свом нахођењу или по инославном учењу, налази се у овој прелести.
Треба будно пратити себе да се не би себи приписало неко добро дело или похвална особина или нека нарочита природна способност, или, чак, благодатно стање уколико га је човек био удостојен. Једном речју, човек не треба да сматра да има било какву врлину. Наравно, има духовних стања која су заиста последица Божанствене благодати, у којима човек осећа духовну сладост и радост, у којима у срцу осећа присуство Светога Духа, у којима – као подвижник Христов – бива удостојен духовних виђева, али ово бива само са оним Хришћанима који су достигли хришћанско савршенство, претходно се очистивши и припремивши се покајањем. Постепено деловање покајања се огледа у свакој врсти смирења, нарочито у молитви која се приноси из сиромаштва духа, из плача, и која постепено слаби у човеку дејство греха. Али, за то је потребно много времена… Борба против страсти је од необичне користи, јер она најспасоносније доводи до осећања сиромаштва духа. Када страсти знатно ослабе, а ово се најчешће дешава пред крај живота, тада постепено почну да се јављају истинска духовна стања која се неизмерно разликују од стања која рађа “умишљеност”, јер ова на крају увек доводи до чамотиње.
Духовне дарове човеку дарује Божанствена Премудрост, која веома брине о томе да словесни сасуд, човек који треба да прими дар у себе издржи без штете по себе јачину дара, јер ново вино проваљује мехове старе (Мт. 9, 17). У наше време духовни дарови дају се веома умерено, тек онолико колико је потребно за спасење, а према слабости којом је обузето свеколико Хришћанство. Насупрот овоме, “умишљеност” расипа своје “дарове” у безумном изобиљу и са великом журбом.
Општа одлика истинске духовности је дубоко смирење и смиреномудреност, сједињено са крајњим поштовањем свих ближњих, са отвореношћу и јеванђељском љубављу према свим ближњима и са тежњом да човек буде непознат, да се удаљи од света…” (9, т. 1, стр. 230-258).
Из овог веома битног, дубоког и детаљног списа Св. Игњатија овде су наведени само неки одломци са циљем да се укаже на најопштије опасности и могућа одступања са којима се човек среће на молитвеном путу. Онај ко подробније жели да упозна узроке прелести нека обавезно прочита читав спис.
Указаћемо овде на још једну запањујућу појаву, која ће нас приморати да будемо још опрезнији у духовном животу. Св. Игнатије, као вероватно ниједан од Светих Отаца, нарочито детаљно и тачно проучава природу прелести у њеним различитим облицима. Он користи свеколико искуство древног монаштва да би разоткрио мноштво разноврсних демонских замки и упозорио на њих последње Хришћане, којима предстоји духовна борба у време нарочитих искушења, када ће човеку бити потребна изузетна разборитост и опрезност да духовно не погине. Међутим, ево доказа да само знање без смирења срца не помаже човеку да избегне ову опасност: испоставља се да зли дуси чак и из самог учења о смирењу могу да извуку оруђе за себе.
Недавно се догодио овакав случај: наш манастир је посетио један монах који је неколико претходних година провео у готово пустим местима међу подвижницима у послушању код неког старца. Овај старац се бавио необичним подвигом плача и овом делању је научио свог ученика. (У овој пустињи је било још неколико монаха који су прихватили ово учење и вршили исте овакве експерименте.)
Дакле, овај монах је почео да преноси своја искуства манастирском братству, почео ватрено да говори о значају покајничког плача, о томе како је то главно делање монаха, како је само у плачу спасење, итд. Цитирао је многе изреке Светих Отаца о сузама, нарочито се позивао на учење Св. Игнатија о плачу и покајању, напамет је знао цела његова писма, укратко – изложио је опширно и детаљно учење Светих Отаца Цркве о овом питању. Убеђивао је монахе да човек мора да се присиљава на сузе, да се сузе задобијају нарочитим молитвеним трудом и подвигом самоодрицања и суровости према себи. Браћа која су слушала монаха нису могла да се не сложе са његовим речима, али нису баш имала поверења у овакву монахову ватреност. На крају, он им понуди да им покаже овај начин покајничког плача који упражњавају његов старац у пустињи. Притом се испоставило да због тога треба да се удаљи од обитељи у планину, како се остала братија у манастиру не би узнемирила. Ово је учинило да монаси постану тако опрезни и да одбију да се упознају са тако чудним експериментима. Разговор се завршио. Монах је потом отишао у планину.
Прошло је неко време и свако се у манастиру бавио својим послом. Одједном по брдима око манастира разлегло се неко страшно завијање, кричање и ридање од којег се ледила крв. Ови звуци су одјекивали кланцем. Браћа оставише своје послове и почеше да ослушкују у недоумици. Тек после неког времена су схватили да је управо то онај “подвиг плача” коме се прелешћени монах одавао.
Живећи у безљудној пустињи, у горама и планинским шумама, монаси, о којима је гост причао, обитавајући у међусобно удаљеним келијама, предавали су се сатима овим очајничким вапајима свакодневно, испуњавајући околину ридањем и криковима, лијући многе сузе, падајући на крају од изнемоглости. И овакво хистерично упражњавање молитве засновано на исцрпљивању нерава и самоопијености, они су сматрали за истински покајнички подвиг по предању Светих Отаца.
Чудно је што је овакав, најтежи вид прелести свио гнездо управо тамо где је наизглед све било усмерено директно против ње. Сетимо се овде како је Св. Антоније Велики духовним очима видео ђавоље мреже оплетене око света и узвикнуо: “Тешко људском роду! Ко још може да избегне ове мреже?” На то му је било речено: “Смиреномудреност спасава од њих и оне, чак, не могу ни да додирну смиренога” (11, стр. 43).

2 Comments

  1. Zaista, zaista sjajna i dušekorisna knjiga.

  2. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.