NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
DA LI JE ZA HRIŠĆANINA-POČETNIKA KORISNO DA RAZMIŠLJA O UZVIŠENIM DUHOVNIM STVARIMA?
 
Onome ko počinje da ide putem vere predstoji i ovakva opasnost: umesto da izučava jednostavnih pravila koja su mu neophodna, kao i osnove delatnog hrišćanskog života, on može da skrene u visokoumlje, da počne da izučava složene duhovne stvari, pokušavajući svojim nemoćnim razumom da shvati ono što se ne saznaje razumom; može da se drzne da sam detaljno proučava Sveto Pismo, da tumači tajanstvena biblijska proročanstva. Naš um je toliko grehom bolestan i grehom izopačen da mu se zapravo ne sme davati sloboda da sam rešava duhovna pitanja, već ga treba učiti da, prostosrdačnim i gotovo detinjim stavom, prihvata već gotovu, podrobno razjašnjenu duhovnu nauku koju mu predaju Crkva i Sveti Oci. Vrlo je opasno da se čovek sam, svojim neočišćenim razumom, ne shvatajući još uvek same osnove vere, usudi da proniče u dubine tananih i uzvišenih duhovnih istina.
„Vera koja vidi i koja nije slepa nije ona koja rasuđuje o stvarima vere, nego ona koja iskreno i nepokolebljivo veruje, oslanjajući se na tvrdnju da je Bog naredio da se tako veruje kao što dete bez rasuđivanja veruje rečima oca i majke… U suštini, naše rasuđivanje ništa ne pridaje snazi nje Naprotiv, onaj ko u stvarima vere počne da pridaje veći značaj svom shvatanju i rasuđivanju, on samim tim umanjuje značaj svoje vere pred Bogom kao što se snaga vina smanjuje kad se u njega sipa voda. Onaj ko svom rasuđivanju pridaje veliki značaj, veruje svom razumu, a ne Bogu. U stvari, tu više i nema vere…“ (13, pismo 2).
„Kada se um, koji još nije očišćen pokajanjem i koji još luta pod vlašću tame i u tami luta, jer još nije prosvećen i rukovođen Duhom Svetim, drzne da sam od sebe, sopstvenim snagama iz tame svoje gordosti rasuđuje o Bogu , on obavezno pada u zabludu. Takva zabluda je bogohulstvo. O Bogu možemo da znamo samo ono što nam je On po velikoj Svojoj milosti otkrio“ (9, t. 1, str. 495).
„Ne budite mnogorazumni i mnogoznalci. Bogu je prijatnije dečije tepanje duše koja se ponizila viđenjem mnogih svojih nemoći od krasnorečivog raspredanja duše, prezasićene nadmenošću“ (10, pismo 3).
„Onaj ko se bavi razmišljanjem o uzvišenim stvarima ne može da izbegne zabludu i vodeći, po svom mišljenju duhovni život, zalutaće daleko od puta spasenja. Manje je korisno detaljno upoznati Nebo i zemlju, nego poznati svoje nedostatke i sagrešenja“ (12, pismo 84).
„Đavo često sugeriše misli uzvišene, tanane i potresne, naročito onima koji su oštroumni i brzi na pametovanje. I oni, prepuštajući se zadovoljstvu da imaju i razmatraju tako uzvišene misli, zaboravljaju da paze na čistotu svog srca i da čuvaju svoju smirenomudrenost i istinsko samoumrtvljenje svojih strasti. Tako, budući sputani nitima gordosti i nadmenosti, oni od svog uma prave idol, a zbog toga ih, malo po malo, a da sami to ne osećaju obuzima pomisao da više nemaju potrebe za savetom i poukom od drugih, jer su navikli da u svakoj potrebi pribegavaju idolu sopstvenog razuma i suđenja“ (7).
A nas stalno obuzima nadmenost. Pritom je iznenađujuće to što razum savremenih ljudi nikako ne želi da se zadovolji onim objašnjenjima duhovnih istina koje im daje pravoslavno učenje, one mnogima izgledaju preterano čudno i nemoguće, te zato lako prihvataju izmišljotine i laži koje su tuđe hrišćanskom učenju i koje zapanjuju svojim fantastičnim besmislom i potpunim odsustvom zdravog razuma.
Svojstvo palog razuma je da on bezumlje često smatra za najvišu mudrost, a istinsku mudrost ismeva. Zato je za Hrišćanina izuzetno važno da svoj razum nauči jednostavnosti i smirenomudrenosti. Tako duhovne knjige treba izučavati samo sa ciljem da čovek koristi ova znanja za svoju dušu, da bi razbuktao srce i doveo ga do osećanja umiljenja, a ne da bi se ovim znanjem pokazao kao učen pred ljudima.
Vrlo je opasno da čovek sam tumači Sveto Pismo, da pokušava da sam svojim razumom shvati misli koje su mu nejasne u knjigama Svetih Otaca – u tom slučaju demoni nam često sugerišu izvitopereno shvatanje tih misli, koje može da nam pričini veliku duhovnu štetu, a i drugima da, preko nas, naškodi. Sve što nam nije jasno treba da saznajemo od onih koji su dobro proučili Svete Oce. Treba primetiti da su gotovo sve jeresi počele upravo od nepravilnog tumačenja Svetog Pisma. Hrišćaninpočetnik mnoga pitanja, čak, i ne treba da shvata u svim njihovim nijansama.
Uz to, važno je da čovek shvati da se duhovna mudrost otkriva samo kroz iskustvo delatnog hrišćanskog života, da se saznaje po meri duhovnog uzrastanja, po meri u kojoj čovek očisti svoj um i svoje srce, a ne naporima razuma kao u zemaljskim naukama i mudrovanjima. Zbog toga treba pribegavati poukama Svetih Otaca, koji su u životu prošli ovaj put, i u delima iskusili svu ovu tajanstvenu duhovnu nauku.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *