КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
ДА ЛИ ЈЕ ЗА ХРИШЋАНИНА-ПОЧЕТНИКА КОРИСНО ДА РАЗМИШЉА О УЗВИШЕНИМ ДУХОВНИМ СТВАРИМА?
 
Ономе ко почиње да иде путем вере предстоји и оваква опасност: уместо да изучава једноставних правила која су му неопходна, као и основе делатног хришћанског живота, он може да скрене у високоумље, да почне да изучава сложене духовне ствари, покушавајући својим немоћним разумом да схвати оно што се не сазнаје разумом; може да се дрзне да сам детаљно проучава Свето Писмо, да тумачи тајанствена библијска пророчанства. Наш ум је толико грехом болестан и грехом изопачен да му се заправо не сме давати слобода да сам решава духовна питања, већ га треба учити да, простосрдачним и готово детињим ставом, прихвата већ готову, подробно разјашњену духовну науку коју му предају Црква и Свети Оци. Врло је опасно да се човек сам, својим неочишћеним разумом, не схватајући још увек саме основе вере, усуди да прониче у дубине тананих и узвишених духовних истина.
“Вера која види и која није слепа није она која расуђује о стварима вере, него она која искрено и непоколебљиво верује, ослањајући се на тврдњу да је Бог наредио да се тако верује као што дете без расуђивања верује речима оца и мајке… У суштини, наше расуђивање ништа не придаје снази ње Напротив, онај ко у стварима вере почне да придаје већи значај свом схватању и расуђивању, он самим тим умањује значај своје вере пред Богом као што се снага вина смањује кад се у њега сипа вода. Онај ко свом расуђивању придаје велики значај, верује свом разуму, а не Богу. У ствари, ту више и нема вере…” (13, писмо 2).
“Када се ум, који још није очишћен покајањем и који још лута под влашћу таме и у тами лута, јер још није просвећен и руковођен Духом Светим, дрзне да сам од себе, сопственим снагама из таме своје гордости расуђује о Богу , он обавезно пада у заблуду. Таква заблуда је богохулство. О Богу можемо да знамо само оно што нам је Он по великој Својој милости открио” (9, т. 1, стр. 495).
“Не будите многоразумни и многозналци. Богу је пријатније дечије тепање душе која се понизила виђењем многих својих немоћи од красноречивог распредања душе, презасићене надменошћу” (10, писмо 3).
“Онај ко се бави размишљањем о узвишеним стварима не може да избегне заблуду и водећи, по свом мишљењу духовни живот, залутаће далеко од пута спасења. Мање је корисно детаљно упознати Небо и земљу, него познати своје недостатке и сагрешења” (12, писмо 84).
“Ђаво често сугерише мисли узвишене, танане и потресне, нарочито онима који су оштроумни и брзи на паметовање. И они, препуштајући се задовољству да имају и разматрају тако узвишене мисли, заборављају да пазе на чистоту свог срца и да чувају своју смиреномудреност и истинско самоумртвљење својих страсти. Тако, будући спутани нитима гордости и надмености, они од свог ума праве идол, а због тога их, мало по мало, а да сами то не осећају обузима помисао да више немају потребе за саветом и поуком од других, јер су навикли да у свакој потреби прибегавају идолу сопственог разума и суђења” (7).
А нас стално обузима надменост. Притом је изненађујуће то што разум савремених људи никако не жели да се задовољи оним објашњењима духовних истина које им даје православно учење, оне многима изгледају претерано чудно и немогуће, те зато лако прихватају измишљотине и лажи које су туђе хришћанском учењу и које запањују својим фантастичним бесмислом и потпуним одсуством здравог разума.
Својство палог разума је да он безумље често сматра за највишу мудрост, а истинску мудрост исмева. Зато је за Хришћанина изузетно важно да свој разум научи једноставности и смиреномудрености. Тако духовне књиге треба изучавати само са циљем да човек користи ова знања за своју душу, да би разбуктао срце и довео га до осећања умиљења, а не да би се овим знањем показао као учен пред људима.
Врло је опасно да човек сам тумачи Свето Писмо, да покушава да сам својим разумом схвати мисли које су му нејасне у књигама Светих Отаца – у том случају демони нам често сугеришу извитоперено схватање тих мисли, које може да нам причини велику духовну штету, а и другима да, преко нас, нашкоди. Све што нам није јасно треба да сазнајемо од оних који су добро проучили Свете Оце. Треба приметити да су готово све јереси почеле управо од неправилног тумачења Светог Писма. Хришћанинпочетник многа питања, чак, и не треба да схвата у свим њиховим нијансама.
Уз то, важно је да човек схвати да се духовна мудрост открива само кроз искуство делатног хришћанског живота, да се сазнаје по мери духовног узрастања, по мери у којој човек очисти свој ум и своје срце, а не напорима разума као у земаљским наукама и мудровањима. Због тога треба прибегавати поукама Светих Отаца, који су у животу прошли овај пут, и у делима искусили сву ову тајанствену духовну науку.

2 Comments

  1. Zaista, zaista sjajna i dušekorisna knjiga.

  2. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.