NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KAKO ČOVEK PONEKAD OBMANJUJE SEBE, MISLEĆI DA IMA LJUBAV PREMA BLIŽNJEM?
 
U naše vreme ljudi se vrlo često varaju, misleći da je potrebna samo želja i malo napora da bi počeli da vole svoje bližnje hrišćanskom ljubavlju. Mnogo se i krasnorečivo u naše dane u celom svetu govori o ljubavi, svi pozivaju jedni druge da se ujedine pod zajedničkom zastavom ljubavi, čitav svet je opijen idejom apstraktne čovečanske ljubavi i nada se da će, na taj način, razrešiti sve svoje užasne protivrečnosti. U hrišćanskom učenju se, takođe, mnogo govori o ljubavi prema bližnjima: Sam Gospod je zapovest o ljubavi prema bližnjem stavio odmah pored prve zapovesti o ljubavi prema Bogu, a svi Oci Crkve jednodušno tvrde da bez ljubavi prema bližnjem nema ljubavi prema Bogu. Međutim, da li je ljubav na koju poziva svet i kojoj uči Crkva jedna ista?
Ne! One ne samo da nisu slične, već su potpuno različite. Zanimljivo je to da što više svet uznosi svoju ljubav, ljubav ljudi jednih prema drugima, tim više mrzi ljubav koju propoveda Pravoslavlje. I, budući da u svetu vlada krajnje izopačeno shvatanje ljubavi prema bližnjem, čovek danas lako može da se prevari i da osećanja koja su veoma tuđa istinskom Hrišćanstvu prihvati kao nešto svetlo, uzvišeno i bogougodno.
Otkuda to? Otuda što ljudi, čuvši za uzvišenost ljubavi, za njenu svetost, za to da je ona iznad svih vrlina i da je bez nje sve mrtvo, počinju da traže ljubav u sebi samima, pokušavajući da je na silu iscede iz sebe u „gotovom obliku“ a ne shvatajući da su naš pad, naše udaljavanje od Boga, sve bolesti, strasti i navike duše koje smo stekli, tj. zlo u nama, najviše pogodili upravo ovu našu sposobnost – da volimo. Nikakve uzvišene reči i ideji o ljubavi sami po sebi nisu dovoljne da bi se u nama ovaj nedostatak sam od sebe otklonio.
„Kada bi se Hrišćanstvo ograničavalo samo na puko učenje o ljubavi, ono bi bilo beskorisno zato što je sve što postoji u ljudskoj prirodi unakaženo grehom, i čovek nema snage da u takvom stanju ovo učenje sprovede u život. 0 ljubavi je govorio i Stari Zavet, čak i pagani, ali sve je to bilo malo. Razum priznaje da je zapovest o ljubavi dobra, ali čovek će stalno u sebi samom sretati sa onim o čemu ap. Pavle svedoči ovako: „Ali vidim drugi zakon u udima svojima, koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u udima mojima“ (Rimlj. 7, 2223). Onaj ko budno prati kretanja u svojoj duši, dobro zna kako se greh i strasti bore protiv razuma i kako ga često pobeđuju. Razum se poginje pod težinom strasti: greh kao neka magla skriva od nas sunce istine, sputava sve dobre sile naše duše. Može li nam u tako žalosnom stanju pomoći puko učenje o ljubavi? No, sila i značaj Hristovog dela i jeste u tome što se ono ne ograničava samo na objavu učenja. Rodu ljudskom su u Hristu date nove snage. Hristovo delo je stvaranje „nove tvari“, tj. Crkve. Duh Božiji Koji živi u Crkvi daje snagu za ostvarivanje hrišćanskog učenja u život. Bez Crkve nema Hrišćanstva, ostaje samo puko učenje, koje samo po sebi ne može da obnovi palog Adama“ (17).
Dakle, traženje ljubavi van Pravoslavne Crkve, među ljudima koji uopšte ne veruju u Boga ili jeretika koji pogrešno veruju jeste duboka zabluda. Međutim, ni mi sami, pravoslavni Hrišćani ne smemo da mislimo da naše srce pristaje na ispunjavanje ove zapovesti. Ne, treba proliti mnogi znoj i suze, mnogo se potruditi i postradati pre nego što se pojave makar i slabi znaci da je naše srce postalo mekše i milostivije prema bližnjem. Ako počnemo pažljivo da se zagledamo u svoju dušu, ako stvarno radi zapovesti Božije poželimo da volimo svog bližnjeg, otkrićemo u srcu žestoko protivljenje: ono će se čas ispoljavati kao kamena bezosećajnost, čas će se jediti i rikati kao grabljiva zver, čas će projavljivati mržnju, čas klevetu, čas osvetoljubivost i zavist, čas podsmeh, čas osudu, čas će se podsmevati grehu i spoticanju bližnjeg, čas će biti ogorčeno njegovim uspesima. Takvo je naše srce dok se ne očisti dugim trudom samoprekorevanja, molitvama i mnogim unutrašnjim i spoljašnjim podvizima, trpljenjem tuge, uvreda, nepravde itd. Ne smešta uzalud prep. Jovan Lestvičnik ljubav na najvišu stepenicu svoje lestvice vrlina. Kako se mi uopšte usuđujemo da maštamo o tome da ćemo je dostići, preskočivši svih dvadeset i devet koje joj prethode?
Kakve samo strasti, kakve sve izvitoperene duševne osobine mogu da se zaodenu u odeždu ljubavi prema bližnjem. Mnoge najodvratnije strasti deluju u nama, skrivajući se pod maskom hrišćanske ljubavi. Od Hrista nas najviše i udaljavaju upravo razne sklonosti i strasne vezanosti za ljude, jer ljudi se vezuju jedni za druge, rukovodeći se svim mogućim strastima i lošim naklonostima. Započinjući pobožni, hrišćanski život najveći napor moramo da uložimo da bismo oslobodili srce od mnoštva takvih bolesnih duševnih naklonosti prema ljudima. I ovde se lukavi demoni trude da nas preleste sentimentalnom pričom o ljubavi prema svim ljudima, o milosrđu, o samopožrtvovanju… Na ovaj način čovek nastavlja da održava nečiste odnose sa ljudima, koji skrnave njegovo srce, misleći da je počeo da živi potpuno drugačijim životom, kao i da to što njega vuče ka opštenju sa drugim ljudima jeste znak ljubavi prema bližnjima, koja se navodno u njemu rodila. Zbog nerazumevanja prirode strasti, čovekougodništvo, lažno smirenje koje je zasnovano na uživanju u sebi, lažna skromnost, blud u svojim najistančanijim i skrivenim oblicima i tome slične strasti, mogu da čoveku izgledaju kao svetli izvor iz kojeg navodno proizlazi milosrđe. Za spasenje duše je veoma važno da čovek ukloni iz nje sve što je veštačko, lažno i strasno. Mi ne treba da glumimo hrišćansku ljubav nego da činimo sve da bismo stvarno stekli istinsku ljubav prema bližnjima. Moramo da razlikujemo ono što je duševno i telesno od onoga što je duhovno. Sve ono što je istinski jevanđeljsko, ispunjavanje svake Hristove zapovesti Boga i večnosti radi, a ne po strasnoj sklonosti, uvek je skopčano sa velikom borbom, sa naporom, sa samoprinudom. Osećanje mira i lakoće će nastupiti posle pobede, posle izvršenja samog podviga. A strast, naprotiv, oduševljava čoveka na dela lažne ljubavi i ako se čovek koga pokreće takva „ljubav“, u svom oduševljenju, susretne sa preprekama u vidu crkvenih pravila ili odredaba Svetih Otaca, on ih razdraženo odbacuje kao navodno zastarela ili „nepravilno shvaćena“, i žuri da ispuni delo svoje „ljubavi“.
Istinska hrišćanska ljubav se ne trudi da se pokaže spolja, ona je uzdržana i traži da stvarno pomogne bližnjem, ne samo u telesnoj nevolji, nego se uvek brine i o duši, a telesna ljubav ne razmišlja o večnosti, za nju se sve što je bitno nalazi u ovom životu, potrebni su joj snažna osećanja, efekti, utisci, reklama. Duševna ljubav je egoistična, ona ne voli bližnjeg nego samu sebe, utvrđujući se u sebi samoj preko bližnjeg. I opet se u duši podiže idol – „Ja milosrdni i bratoljubivi“, koji prisvaja sebi slavu za spoljašnja milostiva dela koja čovek čini.
Nesreća je kada se čovek vezuje za bližnjeg pohotnom, telesnom strašću, nekom tamnom i nejasnom vezanošću, misleći da je to duhovna veza. A na sudu će se pokazati da je mnogo od onoga što smo mi smatrali svetlošću – tama.
Upravo o ovome, Sv. Ignatije piše: „Nemoj, voljeni brate, misliti da je zapovest o ljubavi prema bližnjem tako bliska našem palom srcu: zapovest je duhovna, a našim srcem su zavladali telo i krv, zapovest je nova, a naše srce je staro.
Naša prirodna ljubav je ranjena padom. I nju, po zapovesti Hristovoj, treba umrtvljavati, da bismo mogli da iz Jevanđelja zahvatimo onu pravu, svetu ljubav prema bližnjem, ljubav u Hristu. A pred Jevanđeljem ljubav koja nastaje od krvi i telesnih osećanja je ništa.
Jevanđelje odbacuje ljubav koja zavisi od unutarnje uzburkanosti, od osećanja telesnog srca. Jevanđelje nas uči: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi“ (Mt. 10, 3436).
Sveti Duh nas uči kako da sveto volimo bližnje.
Za onoga ko je po prirodi obdaren da vatreno voli bližnjeg, potrebna je naročita samoprinuda da bi bližnjega voleo onako kako Jevanđelje zapoveda da se voli.
Srce kojim je zavladala pristrasnost sposobno je za svaku nepravdu, za svako bezakonje samo da bi zadovoljilo svoju bolesnu ljubav“ (9, t. 1, str. 123124).
„Umrimo za prirodnu ljubav prema bližnjem i oživimo novom ljubavlju prema njemu, ljubavlju u Bogu.“
„Smirenje umrtvljava prirodnu ljubav. Ona umire od smirenja, jer njen život prožet gordošću… Prirodnom ljubavlju vlada idol onoga „ja“, ustoličen na presto oholosti, koja se poput lopova ušunjala u dušu, zaklanjajući se iza zavese tobožnje vrline“ (10, pismo 86).
„Voli bližnjeg onako kako zapovedaju jevanđeljske zapovesti, a nikako ne po sklonosti svoga srca. Ljubav koju je Bog usadio u našu prirodu ranjena je padom i ne može da deluje pravilno. Nikako se nemoj predavati dejstvima grehovne
ljubavi! Njena dejstva su puna poročnosti, odvratna su pred Bogom, i kao oskrnavljena žrtva, plodovi njenog dejstva su pogubni po dušu i ubistveni. Zavoli bližnjeg na sledeći način: nemoj se gneviti na njega i nemoj biti zlopamtilo, nemoj mu se svetiti ni direktno ni indirektno, u svemu u čemu mu možeš popustiti – popusti mu, oduči se od rasprava i svađe, odbaci ih kao plod gordosti i samoljublja, govori dobro o onima koji o tebi loše govore, uzvraćaj dobrom na zlo, moli se za one koji ti smišljaju različite sramote, uvrede, iskušenja i progone.
Gospod nas uči: „Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A Ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svome: „Raka!“ biće kriv sinedrionu; a ko reče: „Budalo!“ biće kriv paklu ognjenome. Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj. Miri se sa suparnikom svojim brzo, dok si na putu sa njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne preda slugi i u tamnicu da te ne vrgnu. Zaista ti kažem: Nećeš izići odande dok ne daš do posljednjega novčića… Čuli ste kako je kazano starima: Ne čini preljubu. A Ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome“ (Mt. 5, 2128).
Nikako i ni pod kakvim izgovorom nemoj ni o kome da sudiš, čak, nemoj ni o kome da sudiš da li je dobar ili loš, imajući svagda pred očima samo jednog lošeg čoveka za kojeg treba da daš odgovor pred Bogom – sebe samoga. Postupaj prema bližnjima onako kako bi želeo da se prema tebi postupa „De sudite, da vam se ne sudi; Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti. A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osjećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome ? Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga. Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se, ne rastrgnu vas. Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se. Ili koji je među vama čovjek od koga ako sin njegov zaište hljeba, kamen će da muda?Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju? Kada, dakle, vi, zli budući, umijete dare dobre davati djeci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji Mu ištu? Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima: jer to je Zakon i Proroci.
Otpuštaj i praštaj, iz dubine srca, ljudima njihove grehe prema tebi da bi i Otac Nebeski tebi oprostio tvoje bezbrojne grehe… Na kraju, nemoj svome bratu nanositi štetu mnogoslovljem, praznoslovljem, prevelikom bliskošću i slobodnim ophođenjem prema njemu. Ponašajući se tako prema bližnjem, pokazaćeš i steći ćeš ljubav koju je Bog zapovedio i koja je Bogu ugodna; njome ćeš otvoriti sebi ulaz u ljubav Božiju…“ (9, t. 5, str. 66).
„Poštuj bližnjeg kao obraz Božiji… – poštovanjem u svojoj duši, nevidljivim za druge i vidljivim samo tvojoj savesti. Poštuj bližnjeg bez obzira na uzrast, pol, stalež i postepeno će u tvom srcu početi da se rađa sveta ljubav. Razlog za ovu svetu ljubav nisu telo i krv, i nije osećanje naklonosti, nego Bog…“ (9, 7.1, str. 127).
Poredeći ovo učenje Crkve o ljubavi prema bližnjem sa ružnom i izvitoperenom maskom ljubavi koju svet danas proklamuje, čovek se užasava pred nakaznošću svetovne ljubavi. Jasno je da se istinska ljubav u srcu može odgajiti samo u krilu Pravoslavne Crkve, pod uslovom najdoslednijeg ispunjavanja njenog učenja i ustava, uz stalno očišćenje, osvećenje i primanje blagodati Božije kroz Svete Tajne, i nikako drugačije. Zbog toga što ljudi sve više odbacuju smirenomudreno otačko učenje o pokajanju, prepuštajući se samoopravdanju i samouznošenju, oni sve više gube, čak, i sam pojam o istinskoj ljubavi, zamenjujući je izveštačenom i lažnom ljubavlju.
Pomenimo ovde još nekoliko zapovesti Gospodnjih o milosrđu. Navešćemo još jednu pouku Sv. Ignatija iz njegovih pisama: „Razmatram milosrđe koje nam je zapovedio Gospod: vidim bezdan neizmerni, vidim visinu koja izmiče pogledu. On nam zapoveda „Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv“ (Lk. 6, 36). Da bi se ispunila ova zapovest čovek mora da postane milostiv koliko je milostiv beskonačno milostivi Gospod (Ps. 119). Ko ovo u stvarnosti može, zaista, da ispuni?
Ali, ja, grešnik, mračni grešnik, kad god pogledam u sebe uvek vidim u sebi mešanje dobra sa zlom, koje su ljudi nasledili od praoca Adama, koji je drsko i grešno okusio sa drveta poznanja dobra i zla. ljudima izgledam milostiv, međutim proverivši sebe temeljno i ispitavši sebe, nalazim u sebi samo podlu masku milosrđa. Milosrdna dela u meni čini moja taština. Milosrdna dela čini u meni pristrasnost. Milosrdna dela čini u meni moja strast, a ne nalazim u sebi da me na milosrđe pokreće zapovest Hristova, čista i sveta.
Kada se ja, mračni grešnik, dozovem k sebi na kratki tren i poželim da budem milosrdan po zapovesti Hristovoj, vidim da nad svojim srcem treba da učinim užasno nasilje. Sveta zapovest razobličava bolest mog srca! Pošto me ona ubedi u to, ja vidim sebe, koji sam po prirodi ljudski milosrdan, kao nemilosrdnog čovekomrsca u spram Jevanđelja. Moje srce pristaje da bude milosrdno po mojoj strasti, ali za njega predstavlja razapinjanje da bude milosrdno po zapovesti Hristovoj.
Moram da primoravam sebe na milosrđe u skladu sa zapovestima Jevanđelja bez obzira na to što je to povezano sa nasiljem nad srcem, koje u sebi nosi zarazu greha, zajedničku svim ljudima. Prirodno milosrđe, kao proizvod tela i krvi, ne može biti Bogougodna vrlina. I to nije sve! Ono je suprotno sa jevanđeljskim zapovestima! Da bi ono steklo blagodat Božiju i bilo umrtvljeno, Hristos je na zemlju doneo jevanđeljski mač. Oni, pak, koje vodi prirodno milosrđe ostaju u mraku pod vlašću ljutog svezlobnog vladara sveta đavola.
Gospod Spasitelj sveta je za vreme Svog boravka na zemlji objavio Svojim učenicima da mora da ide u Jerusalim, da će tamo mnogo da postrada, da će da bude ubijen i da će u treći dan da vaskrsne. Tada je prvi po časti među apostolima, sveti Petar, pokrenut prirodnim milosrđem, počeo da protivreči Gospodu. „Bože sačuvaj!“ govorio je, „to neće biti od Tebe.“ Na ovaj izliv prirodne samilosti i milosrđa Gospod je svetom ap. Petru odgovorio: „Idi od mene satano; ti si mi sablazan, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko“ (Mt. 16, 23). Zar je u ustima Bogočoveka reč „satana“ bila samo reč prekora? Sačuvaj Bože od takvog bogohulstva! Ovom rečju Gospod pokazuje da su misli i osećanja palog čoveka u vlasti satane, iako su naizgled dobra. Ono što čovek čini po želji svog ogrehovljenog srca sliva se u jedno sa dejstvima satane. Tako je žalosni grehopad unakazio našu prirodu!
Treba da umrtvimo milosrđe koje je prouzrokovano palošću i treba da nađemo ono milosrđe čiji je uzrok, i izvor svetla i sveta zapovest Hristova. Ona je Duh, ona je život večni. Tada će se pred nama otkriti nepregledno poprište duhovnog podviga. Ma koliko da uspete u prirodnom milosrđu, ono će vam izgledati kao ništa u poređenju sa milosrđem čija je slika data u Jevanđelju. Onaj ko se ne odrekne sebe, ko ne izgubi život svoj (Lk. 17, 33), živi po grehovnim željama srca i po kretanju krvi, i ostvaruje isključivo svoje „ja“, videći dobro u svim svojim aktivnostima, postepeno stičući visoko mišljenje o sebi. Takav čovek, misleći da duhovno napreduje, napreduje samo u svom ljutom padu…“
Ove reči Svetog Oca su za nas posebno dragocene, jer se mogu primeniti i na ispunjavanje svih drugih zapovesti, i ostvarenje svih hrišćanskih vrlina. Ovde je jasno ukazano na glavni preduslov za njihovo pravilno ispunjavanje i uzrok nastanka prelesti. Ovde je kratko i tačno iskazano sve ono o čemu smo već govorili.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *