NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KAKO JE SPOLJAŠNJE HRIŠĆANSKO DELANJE POVEZANO SA UNUTARNJIM?
 
Po učenju Svetih Otaca, prokletstvo zemlje koje je Bog izrekao kao kaznu Adamu i njegovim potomcima, do danas leži na zemlji, i zbog toga zemlja rađa i razni korov i drveće koje ne donosi jestive plodove, a sve što niče iz zemlje i čime se hrani ljudsko telo, čovek mora da gaji, prolivajući znoj i stalno radeći (9, t. 5, str. 206).
Međutim, ova kazna se u duhovnom smislu odnosi na naše srce. Zemlja je – naše srce posle Adamovog pada u greh, i ona, takođe, rađa trnje i čičak, odnosno grehovna osećanja i pomisli. Da bi se u srcu nasadio hleb nebeski, Reč Božija, da bi ono oživelo i postalo sposobno za duhovni život, potreban je veliki trud i podvig. Da bi zemlja mogla da primi u sebe semena, potrebno je da se ta zemlja obrađuje, sitni, prevrće, omekšava, da se odstranjuje korov i čisti korenje; za ovo je potrebno različito oruđe: plugovi, drljače, lopate. Isto tako i naše srce treba obrađivati postom, bdenjem, metanijama i drugim telesnim naporima da bi se obuzdale njegove telesne sklonosti i pomisli uma. Međutim, ako pri ovom obrađivanju srca telesnim podvizima, ono ne bude usvajalo jevanđeljske zapovesti, ako se ne bude njima podučavalo, rukovodilo i živelo, ono će – još više nego pre što je počelo da se obrađuje – rađati iz sebe korov taštine, gordosti i bluda. I obrađena, nađubrena i isitnjena, ali nezasejana zemlja rodiće još više korova. I obrnuto: ne seje se seme na neobrađeno tle. Tako i srce, neobrađeno telesnim podvizima, zaraslo u neobuzdane telesne sklonosti, ne može da smesti u sebe duhovno rastinje. Onaj ko se toga bude prihvatio trudiće se uzalud ili čak može da padne u samoobmanu i demonsku prelest.
Telesni napori su nam suštinski neophodni. Sveti Oci govore da telesni trud smiruje dušu. Međutim, u kakvom je on odnosu sa raspoloženjem duše? Ava Dorotej kao odgovor na to pitanje kaže:
„Objasniću vam ovo. Sobzirom na to da se duša posle prestupanja zapovesti predala, kako govori sveti Grigorije, prelesti slastoljublja i samozakonja, i da je zavolela telesno i na neki način postala jedno sa telom, i sva postala plot, kao što je rečeno: „Neće se duh Moj do vijeka preti sa ljudima, jer su tijelo“ (1. Mojs. 6, 3). I jadna duša kao da strada zajedno sa telom i saoseća sa svime što se sa telom dešava. Baš zbog ovoga i telesni trud dovodi dušu u smirenje. Jer, različito je raspoloženje duše zdravog i bolesnog čoveka, jedno je kod gladnog, a drugo kod sitog. Isto je tako drugačije raspoloženje duše čoveka koji jaše konja, drugačije je onoga koji sedi na prestolu, drugačije onoga ko sedi na zemlji, jedno je kod onoga ko nosi lepu odeću, a drugo kod onoga ko nosi lošu. Dakle, trud smiruje telo, a kada se smiri telo, zajedno sa njim se smiruje i duša…“ (5, str. 48).
Iz ovih reči se dobro vidi kakav sklad mora postojati između unutrašnjeg – duhovnog i spoljašnjeg – telesnog truda. Nikada ne smemo da zaboravimo cilj svih naših spoljašnjih podviga: omekšavati, smiravati naše srce, činiti da ono lako prihvata Reč Božiju, zatim odmah saditi u njega duhovna semena. Prilikom ovog obrađivanja, pooravanja tla srca moramo jasno znati svoju meru, mogućnosti i snage da bismo izorali onoliko koliko možemo da zasejemo i koliko ćemo imati snage da odgajimo i sakupimo plodove.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *