NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
KADA NAŠA REVNOST ZA HRIŠĆANSKE PODVIGE NIJE UGODNA BOGU?
 
Drvo vrlina koje nije ukorenjeno u životvornom i dubokom tlu Hristovih zapovesti svagda biva iznutra izjedeno i rastočeno crvom taštine i licemerja. Mi često, ni sami to ne bivajući svesni, podsticaje i snagu za vršenje vidljivih i značajnih dela dobijamo od tajne želje da steknemo pohvalu i slavu od ljudi. Ova želja tako duboko leži u nama, i tako se često i svuda sreće u ljudima da se sa pravom može reći da retko koje naše delo biva čisto od ove licemernosti. NJ u je veoma teško uočiti u sebi. No, kada se situacija oko nas promeni, kada odemo iz sredine u kojoj su se naši podvizi ljudima koji nas okružuju činili uzvišenim i izazivali njihovu pohvalu na naš račun, odmah se pokazuje da zajedno sa tim naglo opada i naše interesovanje da te svoje podvige nastavimo. Mnogi su to jasno primećivali kada odu U manastir: manastirska samoća i „monotonost“, odsustvo pažnje ljudi iz sveta, bivšega mirjanina, koji je do dolaska U manastir u svetu živeo podvižnički, vrlo često nagnaju da se ostavi svojih pređašnjih podviga. I uskoro on jedva i na jedvite jade nosi čak i najjednostavnija poslušanja, težak mu je i najmanji trud, nestrpljivo stoji na molitvi u hramu i t. sl. Međutim, kada se u manastir dođu gosti, kada se pojavi mnoštvo novih lica (na primer, na velike praznike dolaze vernici-mirjani), ovaj iskušenik odjednom nekako kao da oživljuje, postaje bodar i energičan, nema u njemu više nikakve tromosti, spreman je da učini sve što mu se naloži. Šta je uzrok takvoj promeni raspoloženja? Zar nije u tome što mi, podvizavajući se u okruženju mnogih ljudi, iz njihove pažnje i pohvale crpimo onaj sok i energiju, koja iznutra hrani i pokreće svu našu svetovnu, grehovnu delatnost, a to je – gordost žitejska, iz koje vrlo često izrasta i naša revnost za podvige, i mnogo toga drugog što navodno činimo Boga radi. A koliko je samo puta Sam Gospod Isus Hristos upozoravao Svoje učenike i Svoje sledbenike da se čuvaju ovog licemerja, da ne čine blagočestiva dela da bi ih ljudi videli, nego tajno, pred Ocem Nebeskim.
Veoma poučne priče o ovome sreću se u Otačniku.
Ava Jevstatije je pričao o sebi: „Dok sam živeo u svetu nikada nisam okušao hranu pre zalaska sunca. Kada sam sedeo u prodavnici nisam ispuštao knjigu iz ruku: moji robovi su prodavali i primali robu, a ja sam neprestano čitao. Sredom i petkom sam delio milostinju siromašnima. Kada bi zvona počela da zvone, žurio sam u crkvu i niko pre mene nije u nju stizao. Kada sam izlazio iz crkve pozivao sam sa sobom uboge, koji su tu bili, u svoj dom i oni su sa mnom delili trpezu. Kada sam stajao u crkvi na bdeniju, nikada nisam zadremao i smatrao sam sebe za velikog podvižnika. Svi su me slavili i poštovali…
Kada mi je umro sin, od velike tuge sam se razboleo i jedva sam se oporavio. Posle toga sam se podvizavao koliko sam mogao i nisam se više doticao svoje žene: živeo sam sa njom kao sa duhovnom sestrom. Kada bi se desilo da vidim monaha iz skita, pozivao bih ga u svoju kuću da podeli hleb sa mnom. Ove monahe sam pitao za čuda koja čine sveti starci i malo po malo u meni se pojavila želja za monaštvom. Svoju ženu sam odveo u ženski manastir, a sam sam pošao u skit kod ave Jovana kojeg sam poznavao. Od njega sam primio monaški postrig. Blaženi je osim mene imao još dva učenika.
Svi su me, videći da sam naročito usrdan u crkvi, veoma poštovali.
U skitu sam proveo oko pet meseci i veoma je počeo da me uznemirava demon bluda, podsećajući me ne samo na moju ženu nego i na robinje koje sam imao u svom domu. Borba mi nije davala da predahnem ni za trenutak. Svetog starca sam gledao kao đavola i njegove svete reči su mi izgledale kao strele koje me ranjavaju. Kada sam stajao u crkvi na bdeniju nisam mogao da otvorim oči od sna koji me je obuzimao, tako da sam ne jednom, nego nekoliko puta padao u očaj. Mučio me je i demon proždrljivosti, mučio me je toliko da sam često uzimao ostatke hleba i tajno jeo i pio. Ne treba mnogo govoriti, pomisli su me navodile da izađem i pobegnem iz skita, da odem na istok, nastanim se u gradu u kojem me niko ne poznaje i da se tamo predam bludu ili oženim. Pošto sam u takvoj opsednutosti prljavim i lukavim pomislima proveo petnaest meseci, jednom sam sanjao kako se nalazim u Aleksandriji i dolazim da se poklonim svetom apostolu Marku. Kad: gle! Odjednom me je susrelo mnoštvo Etiopljana. Oni me uhvatiše i okružiše, pa kao da se razdeliše na dve grupe. Donesoše crnu zmiju, njome mi svezaše ruke, a drugu zmiju saviše u krug i staviše mi je oko vrata: još su mi druge zmije stavili na ramena i one su mi se pripile uz uši, a zmijom su me takođe i opasali. Zatim dovedoše žene Etiopljanke koje sam nekada imao u svom domu i one počeše da me ljube i da mi pljuju u lice. Njihov smrad mi je bio neizdrživ! Zmije počeše da mi jedu noge, lice i oči, a Etiopljani koji su stajali oko mene otvoriše mi usta i guraše u njih kašikom nešto ognjeno, a zatim me napojiše vrelom smolom sa sumporom…
Budući da sam od ovih priviđenja vikao u snu, braća su došla i probudila me. Bio sam sav obliven suzama. Ustavši, požurio sam kod prepodobnog starca i, pavši pred njegove noge, ispričah mu sve po redu. Starac mi je objasnio značenje svih mučenja koja sam video i naveo mi je njihov razlog – moje strasti i skrivene pomisli. Zatim reče: znaj, sine moje, da su dobra dela koja si činio u svetu bila pomešana sa uznošenjem i gordošću. Tvoja bdenja, tvoj post, tvoji stalni odlasci u crkvu, milostinja koju si davao, sve je to činjeno pod uticajem ljudske pohvale. Zbog toga ni đavo tada nije hteo da te napada. Danas, pak, videvši da se se naoružao protiv njega on je ustao protiv tebe. Starac mi je zaveštao da uvek govorim o pomislima koje me uznemiruju i poučivši me tako, pustio me je da idem. Od tada sam počeo da otkrivam svoje pomisli i da budem potpuno spokojan (11, str. 102-105).
U napomeni uz ovu povest Sv. Ignatije govori: „Monaški podvig se zasniva na istinskom smirenju, sjedinjenom prirodno sa odricanjem od svog „ja“ pri čemu monah uznosi Boga nad čovekom i svu nadu na spasenje polaže u Boga. Nasuprot tome, podvig mirjanina, koji se sastoji od spoljašnjih dela, prirodno neguje svoje „ja“ i uznosi čoveka nad Bogom. Zbog toga vidimo da su mnogi grešnici stupivši u monaštvo postali veliki Sveci, a da su poznati podvižnici iz sveta, stupivši u monaštvo, pokazali vrlo umeren uspeh, a neki su, čak, i propali.“
„Treba ispitati,“ govori sveti Jovan Lestvičnik, „zbog čega mirjani koji su provodili svoj svetovni život u bdenju, postu i podvižništvu, kada pređu u monaški život, na poprište duhovnog iskustva, daleko od očiju ljudskih, ostavljaju svoje ranije nečasno i lažno podvižništvo. Video sam mnogo raznorodno drveće vrlina koje su zasadili mirjani, a koje se hrani taštinom kao gnojem sa đubrišta, koje se gaji da bi ga drugi videli i koje se hrani gnojem pohvala ljudskih.
Ovo drveće se, budući presađeno na pustu zemlju (monaštva) koju ne posećuju mirjani i u kojoj nema smradne vode taštine, odmah osuši. Drveću koje je vaspitano u svetovnoj ugodnosti nije svojstveno da raste i donosi plod na surovom tlu monaštva“ (Lestvica, beseda 2).
U Konstantinopolju su živela dva rođena brata. Bili su vrlo pobožni i mnogo su postili. Jedan od njih je otišao u Raifu, odrekao se sveta i zamonašio se. Posle nekog vremena njegov brat mirjanin je poželeo da poseti monaha. Došao je u Raifu i ostao sa monahom neko vreme. Primetivši da monah jede u devet sati (tri popodne) on se sablaznio i rekao mu: „Brate, kada si živeo u svetu, nisi dozvoljavao sebi da jedeš pre zalaska sunca“. Monah mu odgovori: „Kada sam živeo u svetu hranio sam se taštinom, slušajući ljudske pohvale: one su mi olakšavale težinu podviga posta.“
Jedan brat je došao na Hermejsku goru kod ave Teodora, starca velikog života i dobrodetelji, i rekao mu: „Oče, šta da radim? Duša mi propada.“ Starac će na to: „Zašto tako, sine moj?“ Brat odgovori: „Kada sam vodio život mirjanski, mnogo sam postio i vežbao se u bdenju imao sam obilne suze i umilenje, osećao sam revnost u sebi, a danas, pak, kada sam se odrekao sveta i postao monah, ne vidim više u sebi nijednu vrlinu.“
Starac mu reče: „Veruj mi, sine moj, to što si napredovao u svetovnom životu napredovao si zbog gordosti i ljudske pohvale, oni su ti pomagali, delujući u tebi prepredeno. Tvoje delanje nije bilo ugodno Bogu i đavo te nije uznemiravao i nije se borio protiv tebe i nije ometao tvoj uspeh. A danas, kada vidi da si krenuo u rat protiv njega, on se naoružao i krenuo protiv tebe. Ali, Bogu je ugodniji jedan psalam koji danas izgovaraš sa smirenjem nego hiljade psalama koje si izgovarao dok si bio u svetovnom životu.“
Brat na to reče: „Oče, ja danas uopšte ne postim, sve vrline su mi oduzete!“ Starac: „Brate, dovoljno ti je ono što imaš, sa zahvalnošću trpi i biće ti dobro.“ Međutim, brat je ostao uporan: „Zaista, poginula je duša moja.“
Tada mu starac reče: „Brate, čuvaj se da ne oslabi smirenomudrenost tvoja, nisam hteo da ti kažem ono što sad vidim da sam prinuđen da kažem zato što si u stanju očajanja Do kojeg te je đavo doveo. Slušaj pažljivo moje reči. Tvoje mišljenje da si imao vrline dok si bio u mirskom životu pripada gordosti: tako je i farisej uništio sva svoja dobra dela. Sada, pak, kad misliš da nemaš nijedno dobro delo, već sama ova smirena misao je dovoljna za tvoje spasenje. Tako je bio opravdan i carinik koji nije učino nijedno dobro delo. Grešan i lenj čovek, ali koji se kaje skrušenog srca Bogu je ugodniji od čoveka koji čini mnoga dobra dela i koji je zbog njih zaražen gordošću.“
Brat, čuvši ovo, oseti u svojoj duši utehu i razrešenje svoje nedoumice. Pokloni se starcu do zemlje i reče: „Danas je tvojim posredstvom spasena duša moja“ (11, str. 336337, s. 1).
Sve što je rečeno naravno ne znači da se u svetu ne mogu činiti istinski dobra dela niti da svi Hrišćani moraju da idu u manastir da bi se spasli. Ovo, takođe, ne znači ni da nam je bolje da ostavimo sve spoljašnje podvige da ne bismo pali u gordost i taštinu. Ovo treba da nas otrezni, mora da nas navede na duhovni oprez i straženje, jer u svetu vladaju razne strasti, kao što i govori apostol: pohota tjelesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja (1. Jovan. 2, 16). Svet je oduvek živeo ovim duhom, ali ove pogubne strasti su naročito ojačale u ljudima našega vremena. Zbog toga se svakom našem delu, koje može da nam donese pohvalu ili poštovanje, ukoliko ge ne osolimo duhom smirenja i samouniženja, obavezno prilepi pogubna strast taštine i gordosti. Naravno, treba se podvizavati u svetu i vrlo brižljivo se truditi u svom spoljašnjem ponašanju, ispunjavati mnoštvo telesnih dobrih dela i podviga, ali čovek sve vreme treba budno da prati svoje srce, da spoljašnje ne bi bilo činjeno na štetu unutrašnjeg. Da bismo u ovome uspeli neophodno je da stalno i pravilno procenjujemo vrednost svekolikog našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg delanja, da stalno utvrđujemo cilj i jednog i drugog, i stalno pronalazimo ravnotežu jednog i drugog u svome životu.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *