Како гледати на еволуцију

Питање:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ Оче Љубо, благословите Студирам хемију и много волим природне науке, те ме занима следеће: како по Вашем мишљењу православни хришћанин треба да гледа на еволуцију? Наиме познато ми је мишљење о. Серафима Роуза с једне стране и ђакона Андреја Курајева с друге. Са чисто богословске стране много ми је ближе мишљење о. Серафима по коме опис стварања света у књизи Постања треба тумачити дословно (што и Свети оци кажу) и по коме је еволуција јерес. Срце ми говори да је такав став исправан. С друге стране, чињеница је да еволуција функционише у науци (што не мора да значи да је тачна јер модел у науци може да да добре резултате, а да буде потпуно погрешан што се и дешавало много пута) . Нпр. када се испитује деловање новог лека, прво треба код миша пронаћи протеин сличан људском на кога треба да се делује. То се ради тако што се предпостави еволуција одговарајућег протеина од миша до човека, изврши прорачун уназад на основу те предпоставке и такав алгоритам ради – успешно се долази до жељеног протеина. Научни креационизам је са друге стране слабо поткрепљен. Сви креационисти на свету имају десетак аргумената које врте у круг. Већина научника од Дарвина па до данас (иако су верујући) су еволуционисти. Чак је и наш Михајло Пупин који је био изразито побожан и то православно побожан веровао у постепен развој космоса кроз милијарде година. Креационисти говоре о некаквој завери еволуциониста, међутим, чињеница је да су већина еволуциониста само поштени научници који примењујући научни метод долазе до закључака о постепеном развоју. Какво је учење наше Цркве о природним законима, да лу су они у оваквом облику (укључујући и овакав ток времена) почели да делују од тренутка стварања света или од пада Адама и Еве? Ако су закони почели да дејствују тек од пада, онда читава идеја о еволуцији пада у воду јер представља неоправдану екстраполацију на далеку прошлост. Осим тога еволуционисти унапред искључују Бога или га сматрају за Часовничара који је само покренуо овај свет у постојање, а онда га пустио да се развија по својим законима. Ми знамо да наш Господ није такав, па можда је и ту кључна заблуда еволуциониста. Многи ми кажу да је све ово небитно за наше спасење, али мени је важно јер ме понекад због свега нападну помисли неверовања. Не могу да се изолујем од размишљања о овој теми јер је на факултету често помињемо. Као што сам рекао срце ми је на страни стварања за 6 дана, па ма колико они били дугачки, али не може разум да игнорише бројне доказе који говоре о еволуцији. Желим Вам свако добро!
Ивица


Одговор:
Воистину Воскресе и Бог вас благословио Ивице! О еволуцији се толико прича и тематски истражује до те мере да и неке богословске науке попут апологетике, како бих рекао, некако тим хипотетчним интелектом размишља и залази за пределе неизвесног. Из свега што сте поменули мени се највише допала ваша примедба да заиста то све није битно за наше спасење. И мајмуни знају да човек није постао од њих док су остале ствари нама Богом откривене само онолико колико нам је потребно да знамо. “Иди и не питај више…” уобичајено завршавају свети Оци – богослови.
Све више добијам утисак да се модерна теолошка мисао слабо мири са тим. Као хришћани трећег миленијума ми смо много оптерећени неким само-наметним изазовом трчања уз корак са временом, у неком све већем гордом убеђењеу да ми данас најбоље разумемо питање спасења; и подвлачи се да смо ми на некој важној прекретници, где се традиционална вера и хришћанско поштење учвршћено вековним благочешћем замењујем интелектуалним схватањем и преживљавањем Бога. Та благодатно-мистична онтолшка веза са Богом се ра? ? ицонализује и опасно сиромаши неком све више успаљеном жељом за, како бих рекао, принудно-дотаним откровоњем. Ми просто нисмо задовољни “доступношћу” или “ширином” догме о било чему у Цркви. Навешћу недавни пример када је јеан декан једне више богословске школе по питању безгрешног зачећа дозволио себи да се греши о Њу, коју још од апостолских времена називамо Пречистом (проста реч која теолошки МНОГО говори) . Тако и овде, на онолико колико ти је Господ дао ти њему реци хвала, и узми, и гордо не лутај умом за пределе неоткривеног. А оно испада да то што је Господ решио да нам открије нама није довољно, јер ми сматрамо да је за наше спасење битније веће знање. Знање и знање, у подвижничком бог ословљу се није стицало књигама колико подвижночком “праксом” која чисту веру чува да не пређе у суви “госис” сваког црквеног учења. Зато нам данас и прети опасност од све наметније кабинетске теологије.
Библија нам говори да су дани били дужи а данас краћи, исто тако да су људи по нашим данашњим схватањима надприродно дуго живели, као Матусал и још неки. Да ли и то можемо буквало да схватимо или да смирено, као нешто не тако битно за наше спасење прихватимо да је то тако Богу било угодно. О. Серафим прибрано и лепо пише о еволуцији али донекле и романтичн-заљубљено у Православље од чега бивши протестанти страдају. Једно је увек било најважније питање: колико је трајао библијски дан? А по свим билијским показатељима? ? н је био дужи. Колико дужи? Да искрено кажем, то за мене више није битно, јер ни Билији није било битно да то подробније објасни. Шта је то друго него Божија воља? И мени је то довољно. Не можемо да се сложимо са еволуционостима да је Господ створио па онда заборавио овај свет, јер би тада пала у воду космичка чињеница да се Бог Логос оваплотио. Човечанство је било припремано на Њега, затим сведочило о Њему да би Га данас са жудњом исчекивало (“дођи Господе”) . Дакле, човечанство је увек размишљало Њему зато што је Он узајамно мислио о нама и до Свог Оваплоћења се по потреби повремено откривао. Црква је највеће сведочанство да Господ није заборавио ову земљу, него напротив, свакодневно кроз? Литургију брине о нама
Ваш оЉубо

Comments are closed.