NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO ĐAVO OBMANJUJE ČOVEKA (iz knjige „PUT NEBA“)

KAKO ĐAVO OBMANJUJE ČOVEKA (iz knjige „PUT NEBA“)

Starac KLEOPA
KAKO ĐAVO OBMANJUJE ČOVEKA
(iz knjige „Put neba“)
 
U nastavku ćemo govoriti o savetu đavola, kako đavoli uče ljude da odlažu pokajanje.
Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro sto godina.
Molio se Bogu nekoliko godina: „Pokaži mi, Gospode, koje je lukavstvo đavola kojim oni zadobijaju najveći broj duša za carstvo pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih učinili robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao nego li anđeli čuvari za Carstvo nebesko?“ Molio se otac godinu dana, dve, tri i nije mu Bog odgovorio.
Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u noć, napolju beše mesečina kao dan, čuje neki glas: – Avo Ilarione!
– Molim, gospode?
– Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se znakom svetog krsta, iziđi iz kelije i idi do obližnjega proplanka, i kada budeš stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem došao.
Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otišao je starac, kazujući molitve u umu, i stigao je na proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći. Video se samo mesec i zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše pazeći.
Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, carski tron. Kao da beše od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio presto, i začudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu behu kao nakovanj. Koža mu beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa snažnim kandžama. Imao je krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u vidu aždaje.
Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh đavolskim četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su izgledali da su od najvećih, velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi – nad šumom i drugi – po vazduhu; koliko pogled obuhvati – samo đavolske čete.
Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko đavola, setio se reči iz kelije, koja mu beše rečena: „Ne boj se“, naoružao se znakom Svetog krsta i stojao pažljivo.
Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle samo čete đavola, ustao je satana na noge i rekao: – Sakupio sam vas ove noći, u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba da položite težak ispit. Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?
I reče jedan: – Gospodaru, ne znamo!
– Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje čoveka i obmane ga, te ga dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod, koja je vaša majstorija, jer u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duše. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju ljudskih duša! Koji mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja mislim, evo daću mu da upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto mene na tri minuta, i učiniću ga velikim generalom nad ostalima.
Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: – Živ bio, tvoja mračnosti! Došao sam da podnesem raport kako ja obmanjujem ljude!
– No da vidimo!
– Ja – veli on – kažem čoveku ovako: „More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i druga dobra dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, na provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom proveselio!“.
Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski anđeli imaju od boga silu samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo silu samo da ubacujemo čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne možemo, jer čovek ima samovlasnost koju mu je bog dao. Ne možemo da ga prinudimo da zgreši; samo ako je glup i sluša misao koju mu ubacujemo.
I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve, neki se zaustave u krčmi. Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po čašu; poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira. Iz tog razloga čovek se spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio u crkvi, jer se uveče vratio iz naše službe. I tako postupam sa svakim.
I upitao je satana: – Jesi li moge obmanuo?
– Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!
– Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito.
– Zbog čega, tvoja mračnosti?
– Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i čita, da se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne može dva gospodara služiti! (up. Sa Mt 6, 24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga podstakao, možda čovek nije bio duševno pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i ubacuje mu misao: „More čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama; ili s đavolom ili s Bogom“. I čovek, budući ukoren strahom Božijim, to napušta. „More, držim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema stazama?“ – Jesi li postradao tako? – Postradao sam i tako!
– Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro.
I pozvao je jednog komandant, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu:
– Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po leđima i pošlji ga na dno pakla, jer je glup!
Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Tražio je drugi bolji.
Izađe drugi na raport.
– Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.
– Da te vidim, junače! Kako se zoveš?
– Hromi Daba se zovem.
– Kako ti obmanjuješ ljude?
– Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako: More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema anđela, nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da jedeš i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva, ovde je raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je čovek na ovom svetu.
– I jesi li obmanuo mnoge?
– Mnoge sam obmanuo!
– I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne možeš obmanuti. Jer Sveto Pismo kaže čoveku da ima Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla, ima raja, ima večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju ne veruju tebi. Čak i više od toga. Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u dušu i u telo osećanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva sila u njegovoj duši, a to je savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje kada čini dobro. I glas savesti ne može biti odraz materije, nešto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je glas boga u čoveku, i žim je zgrešio, grize ga: „Zašto si tako učinio?“ Može niko da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon, koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu očaja. Ispunjava se onda reč koja kaže u psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao si čoveka, i istanjio si kao paučinu dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se nada kao paučina i, od mnoge griže savesti, skoro da izgubi nadu.
Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize čoveka, da mu ta griža (to prekorevanje, prim.izd.) savesti postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni da spava, ni mira više nema, ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u drvetu. „Zašto se učinio i zašto se razgnevio Boga takvim gresima?“
Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, i – posle savesti – kazuje mu i Sveto Pismo. Ti veliš da učiš čoveka da nema Boga, da nema đavola, da nema anđela, da nama pakla, na nema raja, ali mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se dokazuje da postoji Bog, da ima anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle, i ti si – rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše da ovim savetom obmanjuje mnogo sveta – glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne donosiš veliku korist!
Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim raportom pred satanu, kao što je postradao i prvi, koji se hvalio da je učinio nešto naročito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim đavolskim četama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, što je glup i ne ume da obmanjuje ljude.
Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše je malo duša odveo u pakao! Postradao je i ovaj đavo kao i prvi koji je učio čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo.
I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I beše ćutanje među đavolskim pukovima, jer behu milioni demona oko šume i onoga proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu da će postradati kao što su postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla.
Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još koji na raport, govoreći:
– Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest izloži mi plan za zadobijanje duša za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda ću ja toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim vojskama i postaviću ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta.
Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih đavolskih pukova nije neko više hteo da izađe, zato što se bojahu da ne postradaju kao što su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije dopalo.
Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa četiri reda rogova, jedna mu noga pačija, jedna beše konjska. Imao je znake pakla na svom čelu, rep beše dugačak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je izašao, otišao je pred stanu, kako on seđaše na prestolu tamo nasred proplanka, i rekao mu: – Živ bio, tvoja mračnosti!
Satana ga pita: – Kako se zoveš?
– Kusi se zovem!
– Ehe, vidim te starog i grbavog. Čini mi se da ti znaš razne majstorije da obmanjuješ duše, da ih dovodiš u moje carstvo.
Kusi je rekao: – Ni tvoja mračnost ne zna šta znam ja!
– Da te vidim! Čini mi se da si velik majstor da zadobijaš duše.
– Ni ti ne znaš šta znam ja! Imam majstoriju, jer sam omatorio u borbi sa ljudskim dušama toliko hiljada godina, i njom mnoge duše odvodim u pakao. Kao što u zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao duše svakoga dana.
– I kako si uspeo da dovedeš toliko duša u moje carstvo?
– Ja neću reći kao prvi đavo koji je izašao na raport. Čovek zna da ne može služiti dva gospodara i lako ga zadobije anđeo za svoju stranu. Ali neću reći čoveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema đavola, nema anđela, nama pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i Boga i đavola i anđela i pakla.
Ja toliko kažem čoveku: „More čoveče, ima Boga, ima đavola, ima anđela, ima večne muke za greh i večne slave za dobro delo, ali imaš još vremena! Zar si glup? Baš od danas da započinješ dobro delo?“
Ako je dete, kažem mu: „More dete, ti od sada imaš da živiš! Dolazi mladost, treba da se oženiš, treba da se provodiš na svetu! Nemoj da izgubiš mladost tako uzaludno, jer život treba proživeti!“
A ako je mladić, kažem mu: „Nakon što se budeš oženio i zasnovao domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti dobro delo. Sada jedi, pij, provodi se, čini sva zla, ta mlad si. Oprostiće ti Bog, jer on poznaje čovekovu nemoć. Pokajanje ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za dogodine, za kasnije“.
Učim čoveka da odlaže pokajanje od danas za sutra, od sutra za preksutra! „Kakvu milostinju hoćeš sada da činiš? Ne žuri! Pokajaćeš se pred smrt! Sada hoćeš da postiš, da istrošiš zdravlje tela? Neka u starosti, jer post je za stare! Hoćeš da se moliš? Da izgubiš toliko sati moleći se Bogu? Pa sada imaš posla. Eto, imaš da gajiš decu, imaš da stičeš kuću i miraz ćerkama, imaš da ženiš i udaješ. Imaš toliko!“
I zabunim ga sa životnim brigama i stalno mu kazujem: „Ostavi za drugi put“. Kada dođe anđeo i kaže mu: „More čoveče, daj podušje za mrtve!“, ja mu kažem: „Zar si glup? Sada imaš da odevaš decu, imaš da praviš svadbu, imaš da činiš to i to!“ Anđeo dolazi i kaže mu: „More čoveče, hajde otpočni postiti postove, tokom godine, sredom i petkom!“ Ja mu kažem: „Nemoj postiti, jer ćeš izgubiti zdravlje! Ti treba da radiš, da skupiš imanja, imaš da gajiš decu!“
Ili dolazi anđeo i kaže mu: „More čoveče, ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi duvan, ostavi psovke!“. „Eh, zar još od sada? Kasnije, pred smrt, ispovediću se svešteniku, razdrešiće me i gotovo. Pa knjiga kaže da te zatekne dobra končina, a dotle se možeš provoditi ovako!“
S tim me svi slušaju – kaže đavo – i stalno odlažu dobro delo od danas do sutra.
Sveto Pismo kaže drukčije. Duh Sveti budi ljude, govoreći: Danas, ako glas Njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev 3, 7-8). I kao što sam kazao, glas Božiji u čoveku je savest, koja ga grize zbog greha i kaže mu: „Čoveče, napusti greh! Ostavi se krađe, ostavi se bludničenja, ostavi se psovanja, ostavi se pijanstva, ostavi se pušenja, ostavi se zlih stvari, zavisti, zlobe, svađe“. Bog mu zapoveda danas, a mi mu kažemo: „Ne danas, nego sutra, preksutra, u starosti!“
I kazujemo mu ovako: „Daj meni današnji dan i ti uzmi sutrašnji!“ I tako je – veli – greh u čoveku, kao kad bi uzeo velik ekser i bradvom počeo da ga ukivaš u suvo hrastovo drvo. Ako ga udariš čekićem jedanput, dvaput, triput, lako možeš izvaditi ekser. Ako ga ukuješ do polovine, teže je, a ako ga sasvim ukuješ, treba da rascepiš drvo!
Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako čovek ne ostavi danas greh, kada je svež, što više stari, tim ga se teže može odvići.
Jesi li video u bakru zelenu rđu? Da si bakar čistio svakodnevno, sjajio bi kao sunce! Ali ako je ostavljen godinama, uhvatio je zelenu rđu, ne možeš ga više ničim na svetu oprati, samo ako ga istopiš. Takva je duša kada ostari u grehu. Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli da će ga sutra ili preksutra ostaviti lakše. Jer po meri proticanja vremena, greh stari, ukiva se u prirodu, i uobičajavanje postaje druga priroda; navika postaje druga priroda, i čovek čini greh hteo-ne hteo, i s velikom se mukom čovek oslobađa greha, nakon što je ovaj ostareo u njemu!
Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti stepen greha, jer dalje sledi očaj, pretposlednji stepen. I kada sam video čoveka da se navikao na greh godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je zauvek! I tako ja uspevam da ih obmanem, jer hiljade i milioni ljudi odlažu pokajanje od danas do sutra, i svi postaju robovi grehu; jer koji greh nije ostavljen danas, sutra-prekosutra sve više hvata korene i sve je teži. A kada čovek hoće da ostavi greh, greh se diže na njega s velikom silom: „Zar si glup, more? Sa mnom si živeo! kako da se maneš mena? Šta još preostaje? Da živiš kako te ja učim i kako si navikao na mene!“
Tako sam, kao što sam ti pređe kazao, naučio i obmanuo toliko duša, da one padaju u pakao kao što padaju pahulje kada veje, s jednim jedinim savetom: „Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo; ne budite glupi da ga otpočnete baš od danas ili baš od ovoga časa!“
Dakle, kažem vam, vaša mračnosti, to je moj savet i moja majstorija, i imam u paklu četu od hiljade i stotine hiljada mojih učenika, koje sam tako naučio, i šaljem ih po celoj zemlji da šapću čoveku na uho: „Čoveče, za dobro delo ima još vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za dve, u starosti“. I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i guram ovim savetom!
Tada je satana rekao: – Bravo! Najbolji savet – da učiš čoveka da odlaže pokajanje od danas do sutra: „Baš danas hoćeš da se ispovediš? Baš danas hoćeš da se pričestiš? Baš danas hoćeš da tvoriš milostinju? Zar ne vidiš da nemaš vremena? Ostavi za sutra!“
Sada pošto si mi pogodio misao, daću ti svoju krunu i štap da tri minuta vladaš paklom, i svi da naučite od njega to lukavstvo, da biste doveli što više duša u moje carstvo, da bi se sa nama mučile u vekove vekova.
 

***
 
Nakon što je video i čuo sve to, monah je video satanu da je pljesnuo triput dlanom o dlan i kao varnica se ugasio u vazduhu, i nije više video ništa i nije se više čulo ništa. I on je ostao začuđen onim što beše čuo, kako satana obučava svoje učenike i bezbrojne đavole iz pakla, da uče ljude da odlažu pokajanje.
Tada je došao anđeo Gospodnji i rekao mu: – Avo Ilarione!
– Molim, Gospode?
– Tri godine se moliš Bogu da ti pokaže kako đavoli obmanjuju ljude i kako ih odvode u carstvo pakla! Eto video si svojim očima i čuo svojim ušima kako!
Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i napiši sve što si video, sve što si čuo svojim ušima, da ostane za naraštaje koji će doći, za poslednje, ova satanina majstorija. Jer ceo svet treba da zna, da najbolji savet đavola da bi zadobili duše za carstvo pakla, jeste da uče čoveka da odlaže dobro delo od danas do sutra, od sutra do preksutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve odvedu u pakao!
Amin.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *