НАСЛОВНА » Брак, деца, породични односи, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Како детету објаснити религијске разлике

Како детету објаснити религијске разлике

Питање:
Помаже Бог драги Оци! Недавно сам нашла вашу страницу и од тада желим да вам поставим једно питање које ме мучи и већ пет година, тј. како сам родила свог првог сина. Наиме, живим у Хрватској у крају који је чистото католички и нема православне дјеце (Осијек) . Имамо цркву у коју, а то ми није баш драго, ријетко идем јер увијек морам аутом, а и дјеца су мало нервозна за вријеме литургије. Ја сам одрасла уз одласке у Цркву и слављење свих светаца и наравно Крсне славе. И данас ми то недостаје, али пошто породица мог супруга није на тај начинин везана уз Цркву нема баш превише разумјевања за моје потребе па ради мира у кући и ја мало то и запоставлљам. Оно што ме искрено јако мучи јесте како да објасним петогодишњем дјечаку који иде у вртић и гледа ову телевизију (јер не могу пратити ни један српски канал) да његов ускрс долази тек за мјесец дана, како да објасним да он није као друга дјеца, а опет да се не разликује од њих ни по чемуму осим у вјероисповјести. Мени је јасно да он мора ићи и овдје у школу и да мора већину овдашњих ствари да прихвати, али ми је исто тако јако важно да научи ко је и коме припада. Мене је страх да му то кажем директно јер се бојим да ће он то одмах испричати у вртићу, иако тете знају и сасвим су коректне по том питању, и бојим се да не изгуби пријатеље и да га дјеца одбаце. Иначе је омиљен, паметан, али и дјете које живи у свом свијету маште и тешко га је извући одатле. Не зна он да су остала дјеца једне вјере, а он друге, није он тога свјестан иако сам му је покушала то објаснити помало изокола. Ово све ме доводи у очај и не знам како да то рјешим сама јер нико ми неће рећи и неки разуман савјет. Моји родитељи живе како су живјели и прије, исто овдје у Хрватској, али они су у средини тотално супротној од моје и не разумију моју муку и не би ми били баш од користи. Супруг је за вријеме рата живио у Осијеку и ни сам не зна како се борио са свима. Није му било лако јер је пуно пута наишао на одбијање због тога ко је и шта је. Како да сину старијем, а послије и малђем, објасним да је другачијеје вјере и шта то уопште значи, и да то је уреду да смије имати пријатеље с којим се дружи данас и да су они у реду? Иначе је мало тврдоглав и тешко му је објаснити нешто што он није у том тренутку у својој глеви замислио. Опростите ми на овако дугачком питању. Молим Ваш да ме разумијете и помогнете ми јер мислим да бих требала бар почетити му објашњвати, али ме је страх како ће он то прихватити. Велико Хвала унапријед!
Јелена


Одговор:
Драга Јелена, ова ваша мука јесте наш уобичајен проблем у Дијаспори. Питање «два божића» и « два васкрса» увек као сенка прати сваког православног хришћанина којег је повела неизвесна судбина исељеништва. Наравно, само када је он полуцрквен или традицијски православан – заснованом на оном «ваља се»; а ништа мање опасном и на оном: «па како…, ја сам Cрбин, дакле, увек православан» – неко то «аутоматско православље» само зато што је човек «србин». Нема суштинског исповедања Павославља, т.ј. Христа Богочовека! Није довољно то што су нас баке и деке кришом крстиле да не би дивљале наше тате – идејни фанатици, или религиозни генерали једне псеудорелигије која се звала комунизам, него треба ићи даље. Треба да се као и у свему другом усавршавамо. Нама су оваквим крштењем пружили могућност да узрастамо у цркви, да се богатимо у вери и знању, које се исто корени у академским нормама, али за то су већ потребни лични покрети и стремљења за проналажење одговора на питање сваког човека: због чега смо ми овде и дали је ово једини смисао нашег живота? Ови проблеми за нас пастире су увек примарни, и покушавамо да помогнемо људима који пролазе кроз прве кризе тек добијеног статуса одрасле особе, што значи кроз незрелост. А то је толико болно и компликовано, јер су ту упетљане муке свакојаке «љубави», које касније у животу постају фолклорни интерес а не искрени релегиозни проблем који има за зададак да очува идентитет једне правоисповедајуће хришћанске породице. По мом пастирском искуству знам да су мушкарци који се «забављају» са нашим православкама спремни и са «врагом да заиграју», а камо ли да не промене веру да би се са њима оженили. То је толико «провидно» да им једва можеш да понудиш неку катихетску припрему у односу на ту њихову «одлучност» (читај незаинтереспваност) . Најчешће чујем: «ма нема потребе оче», јер су чврсто решили да се крсте само зато што постоји «јака» љубав. Нажалост, то говори да се крштавају само због те привидне лепоте и љубави која се покреће страстима, да касније у мудријим и зрелијим годинама, када све то постане скоро неважно долази рокада са оним суштинским питањима живота, која тек почињу да се јављају као прави изазов, а она дојучерашња илузорна сигурност која је саграђена на сладуњавој страстној платформи пуца по свим шавовима. Пуца због тога што се као неписано правило јавља криза идентитета културних и фолклорних корена, а ништа мање ни личности, а то све проузрокује зрелост и чак нове хемијске промене у човеку. Иако се ово директно не тиче вас ми ништа мање ово питање мешовитих бракова можемо да вежемо и за овај ваш проблем. Ушли сте у брак са особом коју само «фолклорно» интересује Правосалвна црква, а не и суштински, када је она по једном познатом раном хришћанском писцу «учитељица живота», како духовног тако и физичког. Црква треба да учи и да предњачи у изграђивању ваше породице. А то је данас огромна помоћ. Како ће мо да очекујемо неку помоћ од данашњих духовника и отаца Цркве, када многи бракови за црквено правно подручије нису то, јер се још увек већина нашег живља уопште није ни венчана у Цркви. И тако брак није Света тајна, него и даље продужавање да се живи у блуду. Живи се ван благослова Цркве, док се у то исто време тражи право за благослов од Бога, т.ј. да им све добро иде у породичном животу.
Уопште се не бојим да кажем да се та «Диасјапора» на неки уникалан начин преселила и на просторе наше Отачбине, у којој се открива та религиозна «флегма», та «топлохладност» према вери, која се уштављено одржава на неким националистичким принципима наше богате историје, или на културним, а не на искреној жељи у проналажењу праве црквености која утврђује јединство и учвршћује заједницу.
Трагедија нашег човека је у томе што уопште не жели да изучава своју веру. Спреман је да чита «философију» обманљивих и сасвим кофузних источњачких религија, а да ни једни књигу озбиљнијег православног (хришћанског) писца о својој вери није ни дотакао. Задовољавамо се минималношћу, чак до те мере да се дотичемо религије само преко јако оптерећених компилација народног и хришћанског, и оног старословенског многобожачког, што и јесте повампирени гностициам. Традиционалистичко или «фолклорно» држање према вери јесте духовни геноцид над самим собом, над својом породицом, у том односу на живу Цркву и њене широке могућности које може да нам пружи.
Апологија сујете и арогантности увек је присутна, јер је најчешће што чујемо: ма један је Бог а све друго су људи измислили. То је најчешћа констатација коју ми чујемо у неправосалним срединама у којима се психолошки препознајемо као религиозна мањина. Овим се одбацује основно поимање Откровењских истина, да је свет поробљен и преображен у зло; да је он до Другог и Славног Доласка кенжество ђавола; да је то зло и овде поред нас, чак и у нама постоји; да је то зло препознатљиво само у односу човека према човеку, као што су: поделе, цепања, расколи, грубости, мржња; затим као гори степен ђавоопседнути ратови, а са њима и крв, разарања, глад, неправда, . немоћ, нејач. Све су то елементи ђавоље мисије који су уперени против човека, да га још више понизи и исмеје упркос Богочовечанским раширеним рукама које чекају да нас обргле промислом нашег спасења. Неке религије, а и отпадничке хришћанске, све чине да што више продубе мржњу и цепања, и јасно је да оне не могу имати ништа заједничко са Богом.
Не заборавимо да је Господ увек говорио о малом стаду. Највећи грех је хула на Духа Светог, што је делење Цркве. Мисија Богочовека Христа је да сабира народ а не да се он цепа и дели. Чак у Старом Завету док је постојала Скинија, та праслика новозаветне Цркве, ђаво је и у њој неуморно радио па је успео да подели један мали народ, да су тако јевреју били подељени на јудеје и самарјане. Тада је Господ јасно подвукао да са секташима, расколницима (са самарјанима) нема спасења, и да се они просто клањају неком непознатом Богу. Зато данас те неодоговрне примедбе да је Бог један, и да није битно како се он исповеда, јесу само једна стара арогантност са којом ђаво обмањује човека. Бог Авраама и Исаака није један и исти са Мухамедом, Сидартом Будом; нити је он био Бог језуитских и прозелеитских убица оних напредних и образованих људи, попут Ђордана Бруна, Коперника и других, који низашта пострадаше од неке тамо «цркве».
Са неким разлогом се расписах стварајући шири увод како се треба снаћи у неправосалвној средини. Ви вашем детету једноставно објасните да су Православни хришћани исинита, и да нису католици, и да никада не треба то да буду. А дете ће сигурно да пита: па добро мама у чему је разлика између нас када су и они хришћани? Бог је један, зар не? Дакле, ви сте та прва особа која мора да има елементарно знање о својој Православној вери и да га пренесете на своју децу. Ви већ треба да знате питање пасхалије, основни катихитис канонског устројства Цркве и њену еклисиологију. Онда, наравно, и питање папизма које до темеља руши основе благодатног устројства Цркве. Ту је и питање «Филиокве» као и непорочног зачећа Богородице, и мноштво других ствари са којима су се католици у својој старој западној гордости и погрешном учењу добровољно одметнули од нас. Ваша света обавеза је да све ове ствари познајете! Морате да тражите, да учите, једноставно да желите Христа, и оно што је она нама дао за решење свих наших проблема. Ваша вера исто тако може да буде интересантна «наука», да вас тако омами и заинтересује, јер је данас литература врло лако доступна. Ради вас, и многих других, ми се преко овог интернета трудимо, и једини мотив је наша искрена пастирска љубав.
Дакле мама, колико сте образована у свој вери и колио сте је пренели на своју децу? Деца добијају прва сазнања о вери од својих родитеља па тек онда од Заједнице, т.ј. присутсва на богослужењима и читања духовне литературе, и катихетске делатности свештеника. Ви им сада трасирате пут и судите њихову религиозну будућност. А то је огромна одговорност. Молим вас немојте да се колебате, него док су још деца млада ви имате велику шансу да их ослободите комплекса «православца» у Хрватској. Јасно и гласно им реците ко су. Ако имате намеру да останете у тој средини они морају из малена да изграде психолосшки систем религиозног опстанка, чак и систем апологије – одбране вере. Да ли ће друштво вашег сина да га одбаци; да их он тако и изгуби? Зар то онда није лажно пријатељство, јер се гради на прикривању његовог религиозног идентитета? Лично мислим да су другачија времена и да је мање могуће да само због вере буде одбачен, али не гарантујем. А ако си и догоди и шта онда? Да се одрекнемо Христа историјског и догматски правилно исповеданог само зато што постоји могућност да ће да будемо одбачени? Па која је то цена? Зар и самог Господа његов род није оставио и одбацио, чак пљувао, и банално понижавао и на самом крају разапео? Поставили сте више питања али суштина проблема је у овоме што сам до сада рекао. Има овде шта да се прича… Да се поведе та апологетска полемика зашто је правосалвна Пасха или Васкрс, правилнија, т.ј. само једна Пасха? Може ли да се Васкрс слави раније јудејске пасхе, ако Црква брижљиво чува своју богату литургичку симболику и те историјске истине о себи? Научите своју веру и тако је свето пренесите и вашој деци. То је подвиг достојан вашег спасења. У Христу ваш оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *