Како даље

Питање:
Помаже Бог oче, пишем вам, јер се бојим за своју душу. Рођена сам на Свету Тројицу, 2. јуна 1974. године. Од малена верујем у Бога, Он ми је заштита од свих страхова, понајвише страха од смрти. Осећам веру у срцу, бар мислим да је то вера. Сањала сам Светог Василија како ми показује део испред наше кладовске цркве. Била је ноћ, из земље су светлели снопови светлости, а он ми рече тада: “Видиш, сви спавају”. Пре годину дана испред наше цркве је урађен плато са халогеним, подним сијалицама, које светле из земље као у мом сну. Читала сам Стари и Нови Завет, али временом сам ступала у контакт са људима, који су говорили да Господ Исус Христос није умро на крсту и да је Распеће лаж. Интересовала сам се за јогу и медитацију, чинило ми се да сам поверовала у то, али Бога се нисам одрекла, нити желим. Упоредо са годинама развијао се и мој страх од смрти. Сада сам на психотерапији и схватила сам, да сам око себе направила круг сујеверја и помешала га са вером. Горко сам се покајала када сам осетила силину страха. Молила сам се Господу Исусу да ми опрости и поново уђе у моје срце. На Васкрс као да ми је вера била враћена, као да сам била прихваћена од Бога. Све док ми није синуло да сам се ја у суштини Бога плашила, тражила утеху за свој страх, веру увила у сујеверје и више ни не знам да ли верујем или не. Не осећам ОНО НЕШТО у срцу. Да ли сам ја изгубљена душа, да ли ми је ово лекција, пружена шанса да спознам праву веру? Шта, заиста, Бог Отац јесте? Не престајем да се молим и мислим да ме чује Бог, Свети Дух, пресвети дан мог рођења и Господ наш Исус Христос. Молим вас поштовани оче, посаветујте ме шта да чиним. Не желим Бога да се одрекнем нипокоју цену и надам се да се ни Свесвети мене није одрекао. С поштовањем и надом
Мирјана


Одговор:
Драга сестро, питате ме: “Шта је Бог Отац? ” По суштини не знам и нико то не зна! А по Његовом откривању нама, Бог Отац јесте нама Отац, како кроз очинство нашег стварања тако и кроз то Своје очинство богооваплоћења, када Он, будући Отац свог Сина, који је примио наше тело, јесте и нама свима Отац. Сујеверје је сујеверје. Потиче од старословенске речи “всуе”, што значи штетно, напрасно, узалудно, бесмислено… Ми често говоримо о вери, о тој простој појави, а у нашем животу тако сложеној и компликованој, наравно гледано са људске стране. Вера се не садржи у јавном објављивању да верујемо у смислу поверења, признања неког, или сагласности са нечим као што то стоји на долару: “Ми имамо поверење у Бога”. То је партнерски или пословни однос, када Богу чинимо у очекивању узвраћања у том широком појму ценкања. Као да је Богу нешто потребно од нас? То није вера. Свако сања разне ствари. Шта је сан и због чега се он код нас јавља је, и поред разних покушаја, просто необјашњив. Неке ствари се у сновима поклапају са стилом нашег живота, а посебно са бригама. Понекад је сан и порука, али је то врло тешко разграничити. Зато је најбоље да на снове не обраћамо пажњу. Очито је да су тесно везани за душу и духовни склад човека, јер некада у њима страдамо, или се застрашујемо, а некада се пак радујемо. Често налазимо логику у вези нас у оном што смо сањали, а понекад је тражимо, а ње уопште нема. Тражимо симболику и поруке разних врста и дајемо себи задатак да их тумачимо онако како је то чинио пророк Данило египатском Фараону. А ко то данас може да учини? Дакле, најбоље је не обраћати пажњу на снове, јер често могу да нас заведу и да буду од духовног света зла. Ако су свети, обожени људи имали “виђења светих”, јер им је сатана волшебно приређивао да виде надприродно, зашто би било теже да утиче на наше снове и да нас путем њих заводи? Ако верујемо сновима онда они могу да нам донесу велики немир, а уколико се учврсти зависност на њима, стално ћемо живети у страху ишчекивања заснованих на личним тумачењима. Сањали сте вашу цркву и после тога вам се сан обистинио са тим “светлима испред ње”…? Да ли вам ђаво умеће осећање праведности за то што вам се сан обистинио? Примите то као нешто најнормалније и не верујте сновима, игноришите их. Шта год да је у њима, човек учествује несвесно и без сагласности свести и расуђивања, и због тога он не сноси одговорност за било шта у тим сновима. Потребна је сагласност и потпуна слобода, да би човек остварио добро или лоше пред Богом. Дакле, снови вас необавезују нинашта. Људи не верују и не желе да знају реалност о себи. Човек је личност и њен власник, и АПСОЛУТНИ је власник своје слободе да било шта учини. Ето, већ у томе за мислиоца постоји доказ да ствари нису све исте, као и то да у теологији не постоји интеррелигијска ураниловка нашег спасења у односу на нама откривен старозаветни Канон као ортодоксни (православни) суштински принцип да се неки “клањају оном што не знају” (разговор са Самарјанком) . То је екуменистичка покретница геополитичких сагледавања будућег света и неког “новог” човека у њему! “Ново” је увек егзотичан позив, који се често у историји показао као велика обмана за човека. Јасна и недвосмислена тврдња је да постоје разни људи, који живот прихватају на разне начине, а све у светлу избора тога што им се нуди и даје пун смисао појму слободе. Тако и у томе да се људи смире пред историјским фактом, да је Богочовек био разапет на Крсту, у појму реалне историје, догађајем, који се одиграо “јуче”. Аналогно усмерено на чињеницу, да данашња хипотетичка наука дозвољава себи да узме каменчић у руке и каже: “Стар је три милиона година…” Шта је овде суштина, вера или факт? Али само у њеним формама у којима се трансформише? Шта је лакше веровати – да је Христос разапет “јуче”, или да је земља створена пре неколико милијарди година, сагледавајући кључну онтолошку чињеницу, да се у земљу имплементује време и све друго временско људским раскидањем везе са Животом? Тим падом човека и губитком његове славе. Када се он тим путем преображава у смрт да се овим процесом понижења објављује постанак времена. У Царству Небеском “времена више бити неће” као што га ни раније није било. Поставља се питање: “Како може интелигентан и уистину образован човек да посумња у историјску личност Господа Исуса Христа? У нешто што је за реалну науку тако млада историја? Ви сте имали слободу да истражујете своје Православље, или пак да тражите и читате о другим религиозним искуствима. Немирном човеку је увек егзотичније туђе, док се свога по НАВИЦИ презасити, најчешће вођен похлепом и неблагодарношћу. По номолошком устројству овог света, природно је да сваки човек тежи ка онтолошком, јер зна и осећа да не припада овом времену и да није “одавде”. Он трага и све је у његовој слободи избора. На томе је стајао и ваш избор да лутате и нешто тражите… “Нешто сте осећали”, исто тако што и сада нешто осећате. Да ли је довољно да се само “нешто осећа”? Постоји ли ограничена или “умерена” релгиозност? Не, таква не може да постоји, зато што истининта вера није идеологија него начин живота у коме се нуди једино обазовање о човеку. Човек није идеја него реалност! Дакле, потребно је више од осећаја, драга сестро. Мора се суштински суптилно упознати своја вера и да се на њој чврсто изгради црквеност, која је једина методика реалног сусрета Бога и човека. У Цркви се предају исконске истине о нама на раније изнесеном принципу да се “ми клањамо” оном што нам је откривено – оном што ми Духом Светим знамо. Постоје лажне религије и секте, групни и индивидуални обмањивачи, а у односу на све њих постоји Црква Православна. Слабији у вери НЕ СМЕЈУ да читају или изучавају јеретичку или незнабожачку литературу (философију) , јер ће их та њихова доктрина обавезно завести. То је врло просто објаснити. Када нема образовања о својој вери, ту празнину попуњава сурогат. Наш човек заузима став према “религији” најчешће примитивно, без жеље као неодложиве потребе да се образује у њој. Све је засновано на симболизму и народној традицији, а то је статика, која интелигентније људе заведе, јер сматрају да је то све што Православље може да пружи. Ми морамо суштински да живимо Црквом – то је одговор на сва ова питања! Зашто наши људи од првог дана не изучавају веру својих отаца, него упиру очи на разна људска схватања и проживљавања религиозности старих исконских лутања и заблуда. У том залажењу у бесмисао? Од вере се тражи егзотика и спољашња разлика само због тога што је на пример, наш свештеник недостојан свог позива, или нема способности да нам пренесе лепоте Православља? Тиме ми га видимо као власника наше вере? Наша вера је наша, и у разним периодима историјског живота Цркве њене разне службе су покретане ради сведочења о њеној чистоти и правилности исповедања. Свако има право да у својој црквености и са правилним односом према њеном уређењу, сведочи и штити своју веру. Ту нема елитизма, али је потребно реално знање, које огромна већина наше нације нема. Зато падамо у сујеверје и обичаје и погрешно усмеравамо нашу веру чак до бесмисленог исповедништва. Ништа мање и на оном другом пољу када отрцаним или тешко политички обојеним екуменистичким компромисом “продајемо веру за вечеру”. Ви живите у крају где се сујеверје посебно потхрањује и одаје му се велика важност. Обратите пажњу на то и пазите се. Наравно да имате нову шансу, и оне ће вам се стално пружати, али треба отворити духовне очи да би сте их открили. Грехом помрачени ум, није способан да види те шансе, него их открива после разних страдања, које су последице личног избора. Одмах и безусловно вратите се својој Цркви, и у смирењу и изучавању своје вере, тражите своје место у њој, и својим динамичним односом у њеном животу поклоните јој своје таленте, које сте добили од Господа. “Не закопавајте их”, да не изазовемо гнев Оног, који нам их је дао! Време је такво да ми данас морамо да градимо Цркве и поред великолепно саграђених храмова, који су у жалостном стању, јер су већином празни. Празни су зато што не разумемо своју веру, а још више због тога што не улажемо своје таленте у нашу Заједницу. Наши таленти красе наше храмове и ради сведочанства о томе погледајмо само на Немањиће. Живимо лепотом вере и љубављу према њој и нашим оцима, а сами већ одавно ништа не улажемо за благољепије црквености. Зато што нам је срце све празније и празније. Све ово је непрекидно мисионарење. Оно је израз суштинског живота Цркве, јер се стално преносе истине Благе Вести – Еванђеља. Тај посао се неће окончати док је света и века. Сви мисионаре својим животом и талентима. Ако то схвати прво свештеноначалије, а затим и сва пуноћа Цркве, врло брзо ћемо решити ове проблеме. Али ако све препустимо случају, завршићемо као Лаодикијска црква, која нам је пример да погрешно разумемо како Цркву “врата адова неће одолети”, зато што она није географски појам. Црква мора да живи делатно, да се у њој и око ње стално нешто догађа. На том пољу ми увелико каснимо за новим црквама, које су плод недавног мисионарског рада, које су младе, али искрено и плодно мисионарске и не закопавају онај један таланат што, нажалост, ми одавно чинимо, заклањајући се иза наших славних отаца СПЦ. У Христу ваш о. Љуба

3 Comments

  1. Mudro i jako korisno izlaganje za sve one koji se nalaze u zabludama današnjeg sveta koji se trudi da nas odvoji od vere u našeg Gospoda Isusa Hrista !

  2. Hvala Oce Ljubo. Predivno receno

  3. Divno i tačno sve rečeno!