Питање:
Помаже Биг. Молим вас можете ли ми помоћи са савјетима о искушењима. Такође како да побједим страст стомакоугађања и неумерености у храни, која ме баца само у депресију и униније. После ми се јављају свакојаке ружне помисли да ми се некада чини да не могу издржати. А знам да сво зло иде од неумјерености и страсти. Такође када успијем да се уздржавам од хране бистрије су ми мисли, здраве. Молим вас опростите ми ако сам погријешила. Хвала вам унапријед
verica
Одговор:
Драга сестра Верице, при крају сваког џепног календара описане су хришћанске врлине, а насупрот њима и ГЛАВНИ (СМРТНИ) греси. Под бројем 5 је “Неумереност у јелу и пићу – лакомост, пијанство”. Дакле, све што је претерано, неумерено представља огрешење о хришћанске врлине. Са изузетком “среброљубља”, све остале грехове би могли сврстати у грехове душе, духовна посртања. Међутим, ни неумереност у јелу и пићу, као ни среброљубље, нису само поремећаји у човековом физичком животу, јер и они су продукт занемаривања духовних, за рачун телесних, вредности. Кад је ђаво кушао Христа у пустињи, на крају Његовог четрдесетодневног поста, и кад је Христос сигурно огладнео, рекао Му је: Ако си Син Божји реци да камење ово постану хлебови, а Он одговори и рече: Писано је, не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих (Матеј 4, 3-4) . Није Христос рекао да човек не треба да једе, већ да он не живи само од телесне хране, него и од духовне. На другом месту Христос каже: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити, ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела (Матеј 6, 25) . Човек је по души боголик, али има и тело које се храни телесном храном, док се душа храни Богом, духовном храном. Сећаш се свакако оне Христове приче о неразумном богаташу, коме су изобилно родиле њиве, па је саградио нове житници и у њих сабрао своја блага и рекао: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године, почивај, једи, пиј и весели се (Лука 12, 19) . Није њему Бог замерио што је вредно радио и што су му њиве богато родиле, већ зато што је побркао вредности: мислио је да је довољно имати телесне хране, да би се могло уживати овде на земљи, да и душа буде задовољена. Души, напротив, треба друга храна. Душа се храни разговором са Богом, усрдном молитвом, чињењем добра. Тај богати човек био би оправдан да је рекао: Ево, Бог ми је дао да су моје њиве родиле, имаћу хране и превише, зато ћу моћи да помогнем и онима који су сиромашни, који гладују. Тада би се и душа његова радовала, нахранила би се добрим делима. Да човек треба да мисли и на тело своје, лепо говори Свети апостол Павле у Посланици Ефесцима: Јер нико никад не омрзну на тело своје, него га храни и негује, као и Господ Цркву (5, 29) . Све ово, драга сестро, написао Ти да видиш како Свето писмо гледа на телесну, а како на духовну храну. И код Тебе је, свакако, раскорак између Твојих телесних прохтева и духовног садржаја Твог живота. Наиме, кад би Ти била више заузета духовним размишљањима, читањем поучних штива, созерцањем прочитаног, бризи о другима који оскудевају, мање би Ти времена остајало за угађање само Твоме телу. Кад би, на пример, помислила да би се од онога, што Ти поједеш кад си већ сита, нахранила бар једна гладна уста, можда би послушала онај мудри савет: прекини са јелом, кад ти је најслађе. Још нешто. Ти си се свакако небројено пута осведочила у штетност преједања, јер тада постајеш депресивна, сигурно и раздражива, спремна и за свађу, јер тада стомак господари Твојим жељама. Супротно преједању, приметила си да када се успеш уздржати, да си смиренија, “мисли су ти бистрије, здравије”. Па кад човек сам искуси шта му је боље, зашто онда да и не чини оно што му корист и телу и души доноси. С тим проблемом се мучио и Свети апостол Павле, када је писао Римљанима: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним… Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени (7, 15-20) . Значи, треба се трудити да наша воља буде јача од наших прохтева. То је смисао и суштина и поста. Кад постимо, ми се добровољно одричемо од јаке хране, мрсне хране и једемо мање калоричну посну храну. И не само што не једемо месо, млеко и јаја, већ и посну храну узимамо умереније, мање, да би тиме појачали наше духовно стремљење, да би наша душа постала господарица тела, како то лепо учи Свети Јован Златоусти. Настој, драга сестро Верице, да своје расположиво време, поготово кад ниси на неком послу који Те заокупља, посветиш духовним размишљањима, духовним разговорима са особама које су за такав разговор расположене, дружењу са онима који као и Ти верују у Бога и желе заједницу с Њим, шетњи у природи и дивљењу Божјем стваралаштву. Сигурно да си приметила, да Ти апетит расте кад си беспослена, кад ниси нечим добрим преокупирана, кад Ти је једноставно досадно, па дај да било шта радиш, ајде да нешто поједеш. Не дозволи да телесни прохтеви и угађања телу буду јачи од Твоје воље и Твоје жеље за јединством са Христом. Настој да се што чешће причешћујеш, а увек пред причешће пости неколико дана. А пост да се састоји не само у биљној храни, већ и у смањењу оброка и апстиненцији од јела између оброка, поготово неких грицкалица. Докажи да си свој господар и да је Твоја воља јача од Твојих прохтева. Да Ти Господ помогне у Твојим настојањима да овладаш собом и да имаш уек на уму савет старца Тадеја: Какве су ти мисли, онакав ти је и живот. Поздравља Те у Христу Господу о. Душан
