НАСЛОВНА » Духовни живот, снови, борба са искушењима, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Какав је став Цркве према маструбирању?

Какав је став Цркве према маструбирању?

Питање:
Какав је став Цркве према маструбирању? Да ли се тај чин сматра грехом, и ако да зашто?
Стефан


Одговор:
Драги Стефане, Њен «став» је природно везан за суштину њеног постојања – искупљење човека од првородног греха, тј. избављење од смрти и њених последица. Страст која неуморно притиска човека јесте један од најопипљивијих доказа човековог пада зато што је као последицу свог умирања он прво њу приметио: «Тада им се отворише очи и видеше да су голи» (Постање 3, 7) .
Када говоримо о овом проблему, ми говоримо о непрекидној борби за избављење од смрти и задобијању вечног живота у Извору сваког Живота. Ако чак и површно погледамо на подвижништво, открићемо да се оно увек сводило на тежак рад на нашем «расстрашћивању», и оно је својим искуством разрадило неке методе те борбе и нама их предлаже, а ми се углавном жалимо да су оне претешке и неоствариве.
Проблем мастурбације третиран је у разним правилима светих отаца, а ап. Павле, као «апостол брака», расправљао је о страстима у контексту брака; док је у ширем смислу говорио да се ни «рукоблудници» неће спасити (Коринћанима 6) . Овде је Апостол критиковао неке хришћане који су се судили по грађанским судовима, тј. код људи незнабожаца, који су по природи својих религиозних убеђења патили од ових страсти, јер он мало ниже каже да су и неки хришћани страдали, али да су се опрали и посветили и оправдали именом Господа Исуса Христа, и Духом Бога (6, 11) – дакле, крштени. Мастурбација јесте грех зато што стоји као велика препрека нашем спасењу, у смислу да се усредсређујемо више на смртно и тиме се задовољавамо и тако запостављамо вечно. Неспособност на монашки подвиг и избегавање брака доводи човека до тога да изабере овај начин живота као алтернативу брачном, у том случају сигурно је да је мастурбација смртан грех. Знамо да већина млађих људи страда од овог греха, али он их не удаљава од жеље за браком и породом, него само подлежу стихијама овог нашег смртног јестества (природе) које својим озбиљнијим духовним радом нису обуздали (рецимо, прави пост) . До Богооваплоћења ми смо сви СТРАДАЛИ од страсти (παθος) – последица првородног греха, и овде нам тропар осмог гласа помаже да то боље разумемо: «Сишао си са висине, Милосрдни, и да нас спасеш од «страсти»…», т.ј. од сваких страдања овог промењеног тела. Дакле, све ове прохтеве тела ми богобојажљиви преживљавамо у страдању, јер знамо да они нису од Бога, и да Њему не приближавају него, напротив, удаљавају; а са друге стране, знамо да смо без Благодати Божије немоћни да било шта сами урадимо, јер смо и даље носиоци овог наслеђеног смртног. Тешко је заћи у психу људску када се дотичемо овако осетљивих питања. Света Црква је по свом материнском снисхођењу разумела «крст тела», па је дозволила венчање три пута, али овим се поставља питање: шта да радимо са људима који су по неком Божијем допуштењу под тешким крстом болести свог супруга и нису у могућности да добију ту утеху брачног живота, и ако поклекну у грех рукоблудија, питање је да ли је то горе од другог или трећег брака, а да не помињем прељубе? Сигурно је да Црква неће да саветује да се болесни супруг остави у још горем очајању, што ће несумњиво бити неупоредиво већи грех. Разни су крстови које носимо, и онај коме је један лак, неком другом може да буде претежак, или обрнуто. Али да овде не будем двосмилен, ја нимало не оправдавам тај грех, него сам врло опрезан, чак више састрадалан са онима који носе много теже крстове брачног живота због оних који нису физички или психички способни на брачне обавезе, или људи који имају жељу да се ожене/удају (да се «не успаљују») , а из неких разлога то не могу да остваре. Лако је нама ожењенима или удатима, окруженим децом и породичном пуноћом давати моралне лекције онима који су одбачени од свих и усамљени, или хедникепирани, када ни трунку од њихових страдања не осећамо, и нисмо благодарни Богу за Његову милост према нама у свему ономе што нам је дао.
Мастурбација јесте грех исто онако као што може да буде и преједање или опијање (Апостол помену да ни «пијанице» неће наследити Царство Небеско) , и моје мишљење је да то све зависи и од околности у којима се човек налази, а жарко има жељу за спасењем. Један свети старац рече да је духовни живот непрестана борба, дакле и против овог греха треба се борити, и ако се понека битка изгуби, то уопште не значи да рат нисмо добили. Да поменем и ово: Ориген је изабрао кастрирање да би смирио своје телесне страсти и за то је био осуђен. Дакле, није у питању сува физичка бестрасност, колико је важна наша активност и рад на томе да јаком вољом умртвљујемо лукава телесна измишљања, јер ми добро знамо одакле она долазе.
С поштовањем и благословом, о. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *