NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » „Kada reknu mir i sigurnost napašće ih pogibao…“

„Kada reknu mir i sigurnost napašće ih pogibao…“

Episkop TEOFAN Novi Zatvornik

 

Kada se Gospod Isus Hristos vaznosio na Nebo, i kada su Apostoli, mada već upozoreni na njegov uzlazak k Ocu stajali sa pogledom ka Njemu ustremljenim, u prepasti od divotnoga prizora i u tugi zbog rastanka sa Božanstvenim Učiteljem, k njima su bili poslani Angeli da ih uspokoje. I šta čine ovi nebožitelji? Kakvu ljekariju upotrebljavaju da izleče Apostole od pečali?
Kao jak lek upotrebljavaju oni u tom cilju misao o budućem javljanju Gospoda Koji se sada skriva od Apostolskih očiju: „Ovaj Isus Koji se vaznosi od vas na Nebo“, kažu oni Apostolima, „isto će tako doći kako Ga videste da ide na Nebo“ (D.A. 1,11.). I kako je stvarno pomogao ovaj duhovni Angelski lek! Pisac „Dela Apostolskih“ na drugom mestu pripoveda o Apostolima da se, po Vaznesenju Gospodnjem, vratiše „u Jerusalim sa radošću velikom“ (Lk. 24,52). Zato su kasnije i sami Apostoli, kada je trebalo da ukrepe slabe hrišćane ili da olakšaju onim stradalnima, svagda ove podsećali na budući slavni Dolazak Hrista Spasitelja, radostan za istinske i strašan za umišljene hrišćane.
Može se reći da je misao o očekivanom javljanju Hristovom bila u prvobitnom Hrišćanstvu sveopšta osnova, koja je podupirala svakoliko njegovo zdanje, i sveopšta snaga, koja je nadahnjivala svakoliko telo njegovo. Ali, nažalost, nije uvek bivalo tako. Svaki put kada je u posledujućim vekovima slabio istinski duh prvobitnog Hrišćanstva, pomračivala se u svesti hrišćana i misao o budućem slavnom dolasku Hristovom. I ljudski rod pod uticajem tog pogubnog duhovnog razvoja, koji zaboravlja zapovest spasiteljevu – „neprestano bdijte!“(Mk. 13,37), „čekajući blaženu nadu i javljanje Velikoga Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista“(Tit. 2,11-13), pogružavao se u duboki duhovni san. Zaboravljajući na gornje, nebesno, ljudi su počinjali da žive samo zemaljskim. (Kol. 3,2). „Kasni gospodar moj“, kaže zli sluga, i „počinje biti svoje drugare i jesti i piti sa pijancima“ (Mt. 24, 48-49). „Kasni Ženik“, (Mt. 25,5), misle lude devojke i spavaju bezbrižno, dok poslednje kapi ulja dogorevaju u svetiljkama njihovim. „Kasni Sudija“, viču rugatelji Božanstvenog Promisla, „gde je obećanje dolaska njegova? Jer, otkako oci pomreše, sve stoji tako od početka stvorenja“ (2 Petr. 3,4), i u nadi u to kašnjenje ili, bolje reći, u očajanju, počinju da hode po svojim pohotama: „Jedimo i pijmo jer ćemo sutra umrijeti“(1 Kor. 15,32).
A šta u tim slučajevima radi večno Bdijući Sveti? (Dan. 4,10)?
„Neće vječno ne mariti za Duh Moj ljudi ovi“ (Post. 6,3), kaže On na Božanskom Savjetu Svome. I tamo gde je nemoćna, ne po nedostatku Božije Sile, nego po odsustvu ljudske prijemčivosti, Ljubav Božija, ljude počinju da urazumljuju reči gneva Božijeg. Tako je negda progovorio gnevom Svojim Gospod sa Nebesa, kada je, vodama svesvetskog Potopa, potopio sav ogrehovljeni rod ljudski i isprao zemlju od ljudskih bezakonja. Tako je progovorio On, kada je ognjem nebeskim spalio gradove Sodomu i Gomoru. Tako je bilo i na Golgoti, kada ogrehovljen rod ljudski nije poimao, Koga je raspinjao, progovorila je sama priroda. „Od šestog časa tama bijaše po svoj zemlji do časa devetoga“ (Mt. 27,45). „Zavjesa hramovna razdrije se odozgo do dole, i zemlja se protrese, i kamenje razvali se, i grobovi se otvoriše i mnoga tijela pomrlih svetih ustaše“ (Mt. 27, 51-52).
Tako i sada govori Gospod vama, o braćo, očigledno zato što ste postali gluvi za glas božanstvene ljubavi, usled toga što ste počeli da zaboravljate na Nebo i mislite samo na zemaljsko. „Kasni Gospod sa dolaskom“, mislite i vi u dubinama srdaca svojih.
Ne, rđave sluge i sluškinje, „Ne kasni Gospod s obećanjem, kao što neki misle, nego nas trpi dugo jer neće da iko propadne, no da svi dođu u pokajanje“ (2. Petr. 3,9). I ko zna nije li se već navršila mera Njegovog dugotrpljenja? Uočite, hrišćani, kako se iz dana u dan umnožavaju znaci dolaska Njegova, na koje je On sam predukazao: stradanje naroda, gladi i propasti i trusovi, mnoštvo sablazni – međusobne izdaje, umnožavanje bezakonja, usahnuće ljubavi (Mt. 24, 3-33 i Lk. 21, 11-36). Nismo li i mi bili svedoci svojevrsne velike svetske borbe, kada je ne u prenosnom smislu nego u izvornom smislu reči, ustao, po reči Spasiteljevoj, „narod na narod i carstvo na carstvo “ (Mt. 24,7). I to je već znamenje bliskoga Dolaska Sudije Nebeskoga, što tako mnogi dremaju, ne obraćajući pažnju na porazna znamenja vremena, jer će, po prethodno rečenim rečima Proroka i Apostola , „doći Dan Gospodnji kao lopov u noći“ (2 Petr. 3,10). „Jer, kada reknu mir i sigurnost, tada će iznenada napasti na njih sve pogibao, kao bol na trudnu ženu i neće uteći“ (1 Sol. 5,3). Hteli mi to ili ne, doći će vreme kada ćemo začuti veliki i strašni glas, koji će sa visina nebeskih oglasiti: „Ženik ide…“ (Mt. 25,6). To se Sudija približava, Car se javlja, to Bog sviju ide da sudi živima i mrtvima! Tada će se od glasa toga pokolebati osnove zemlje i sile nebeske pokrenuće se (Mt. 24,29). Sabraće se zborovi Angela, Arhangela, Heruvima i Serafima i svi mnogooki snažno i silovito glasiće: „Svet, Svet, Svet Gospod Svedržitelj, Koji bijaše i Koji jeste i Koji dolazi“ (Otkr 4,8). I svaka tvar na nebu i na zemlji i pod zemljom Sa trepetom će uskliknuti: „Blagosloven Koji dolazi u ime Gospodnje!“ I poput strašne munje zasjaće i javiće se radi suda nad vaseljenom Veliki i Slavni Bog naš!
Sveti po znakovima vremena prepoznaju ovo vreme. Onome, pak, ko ima um okrenut delima žitejskim i ljubi zemaljsko, to ne može biti jasno, po rečima prepodobnog Jefrema Sirina (u Slovu o dolasku Gospodnjem). Zato takve i nakazuje Gospod naročitim znakovima gneva Svojega. I vas danas, o hristoljupci, Onaj Koji na zemlju prizire i čini da se ona trese (Ps. 103,32), preko trusa koji vam se dogodi, budi vas iz sna duhovnog na duhovno bdenje i iščekivanje Strašnog i slavnog Njegovog Drugog dolaska: „danas, ako glas Njegov čujete, nemojte da budu tvrdoglava srca vaša kao prilikom ogorčenja u dan kušanja u pustinji“ (Jevr. 3, 7-8). „Evo, On dolazi na oblacima i ugledaće ga svako oko“ (Otkr. 1,7). Blago onome ko može od svega srca da kaže: „Da, dođi Gospode Isuse!“.

(Beseda koju je Episkop Tofan Poltavski, Novi Zatvornik, izgovorio vernom narodu u Bugarskoj tridesetih godina ovog veka, nakon razornog zemljotresa).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *