NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG (DUHOVNA RAZMIŠLJANJA NAD JEVANĐELJEM PO MARKU)

K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG (DUHOVNA RAZMIŠLJANJA NAD JEVANĐELJEM PO MARKU)

 

K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG
(Duhovna razmišljanja nad Jevanđeljem po Marku)

 

 
151-163
 
151. I zavesa hramovna razdre se na dvoje odozgo do dole (Mk. 15, 38).
 
Svetinja je uzdrhtala obuzeta užasom pred raspetom Pravdom.
Svetinja se trese pred morem ljudskog zla. U mraku bezakone noći, ona okreće svoje lice, kao da ne može da podnese slavlje zločinaca.
„Klanjam se stradanju, pevam Tvoj pogreb, veličam moć Tvoju, Čovekoljubče, kojima se oslobodih od strasti ubitačnih“ (Velika Subota, neporočni na jutrenju, prva statija).
 
152. A kada vide kapetan koji stajaše prema Njemu da tako uzviknuvši izdahnu, reče: Zaista čovek ovaj Sin Božiji beše (Mk. 15,39).
 
Glas kapetana neznabošca svedočanstvo je zemaljske nepristrasnosti, kada ona, makar i površno, dođe u dodir sa pravdom podvižnika. Ukoliko nije bila uvučena u borbu protiv dobra, ukoliko u njoj nije došlo do zacarenja zla koje dovodi do gneva, čak, i pri samom pogledu na dobro, onda dodir sa podvigom izaziva u njoj i nevoljno priznanje, da se u Sinu Svetlosti nalazi najuzvišenija Pravda, i da je Njegov put – projava te Pravde.
Glas kapetana predstavlja objektivan sud prirodnog ljudskog razuma, onda kada on nije rob zla, o putu podviga i Krsta.
Neznabožac-kapetan, koji nije znao za Hrista, ali nije bio ni obuzet zlom judejskog progona, gleda na stvari spokojno i ocenjuje ih nepristrasno… Značajna je nepristrasnost ocene: Zaista čovek ovaj Sin Božiji beše.
Hodite da svešteni plač otpevamo Hristu umrlom, kao nekad žene Mironosice, da sa njima i mi čujemo: Raduj se“ (Velika Subota, neporočni na jutrenju, druga statija).
 
153. A bejahu tu (kod Krsta) i žene gledajući izdaleka, među kojima beše i Marija Magdalina i Marija mati Jakova Maloga i Josije, i Salomija, koje i kad On beše u Galileji iđahu za Njim i služahu mu; i mnoge druge i koje behu došle s Njim u Jerusalim ( Mk. 15,40-41).
 
U vrtlogu zla koji se kovitlao po zemlji, onda kada je došlo do izlaganja poruzi i raspeća Podvižnika Pravde, onda kada se od Njega okreće sva zemlja, kada Ga izdaju, čak, i ljubljeni i izabrani, tada se ne koleba samo čisto srce, puno nesebične predanosti i odlučne ljubavi.
Takvo je bilo srce ovih žena. Takvo srce je poznalo podvig, poklonilo mu se i poslužilo mu. I ništa spoljašnje – ni stradanje, ni strah, ni stvarna opasnost – nije moglo da zaustavi čisto i predano srce u služenju podvigu ljubavi.
Neka bude blagosloveno to srce! Ono je primalo uzdahe stradanja, zato mu se i daje prva radost (Mt. 28, 5-10; Jn. 20, 17-18).
„Poklanjamo se stradanjima Tvojim, Hriste! Poklanjamo se stradanjima Tvojim, Hriste! Poklanjamo se stradanjima Tvojim, Hriste. Pokaži nam i slavno Tvoje Vaskrsenje“ (Veliki Petak, 15. antifon na jutrenju).
 
154. I pošto prođe subota, Marija Magdalina i Marija Jakovljeva i Salomija kupiše mirise da dođu da Ga pomažu (Mk. 16, 1).
 
Po isteku teške sedmice, pošto je prošla subota – dan posvećen Gospodu, kada si poslužio Gospodu, uzmi mirise dobrodetelji i pođi u susret Hristu, kako bi Ga video i osetio svojom dušom, kako bi Ga primio u svoje srce, i dalje idi zajedno s Njim, pod Njegovom milujućom rukom.
„Veliča duša moja tridnevno Vaskrslog iz groba Hrista Životodavca“ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
155. I vrlo rano u prvi dan nedelje dođoše na grob oko izlaska sunca (Mk. 16, 2).
 
Potrudi se da pođeš Hristu vrlo rano. Odlazak Njemu pretpostavi svakom drugom delu tvoga života.
Pođi „sa izlaskom sunca“, kada je duša odmorna, kada su sile tela jake, kada se mrak iluzija i zabluda rasejao, i kada su iščezle noćne senke greha.
Pođi Hristu pre bilo kog drugog dela u tvome životu. Pođi onda kada je duša obasjana sunčevom svetlošću, pa ćeš naći Vaskrslog Gospoda. Tako ćeš i sam postati sudeonik Vaskrsenja.
„Marija Magdalina dođe na grob, i Hrista videvši, kao vrtlara ga upita“ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
156. I govorahu među sobom (žene mironosice, kada su došle na grob): Ko će nam odvaliti kamen od vrata groba? I pogledavši videše da kamen beše odvaljen; a beše vrlo veliki (Mk. 16,3-4).
 
Svetlost Vaskrsenja zasijala je u pećini. Judejci su se od nje ogradili zemaljskim kamenom. Tako i u duši, kamen zemaljskog smeta prodiranju Svetlosti Božije. I veliki zemaljski kamen navaljen je na dušu, kamen zabava, strasti i svakojake nepravde. Kamen, kao gluva stena, zagradio je dušu i zaklonio od nje sve uzvišeno i sveto. Ali zemaljsko je nemoćno pred nebeskom Rukom. Božanska sila će odvaliti zemaljski kamen sa tvoje duše i pašće sve ono što je na nju nagomilao svet, te će u dušu da pronikne Božanska Svetlost Vaskrsenja.
Samo budi dostojan. Idi, traži Svetlost, stremi ka njoj. Sakupi „mirise“ duše, ponesi ih Hristu, kao što su ponele mironosice da bi Ga pomazale. I spašće veo zemaljskog, obasjaće te Svetlost Vaskrsenja, te ćeš kroz nju da duhovno ustaneš sa Hristom, izići ćeš iz pećine groba i obnovićeš se za besmrtnost i večnost.
„Veliča duša moja Onoga Koji je dobrovoljno stradao i pogreben i trećega dana vaskrsao iz groba“ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
157. I ušavši u grob videše mladića obučena u belu haljinu gde sedi s desne strane: i uplašiše se. A on im reče: Ne plašite se. Isusa tražite, Nazarećanina, raspetoga. Ustade, nije ovde (Mk. 16, 5-6).
 
Pojavi Vaskrslog Gospoda prethodi javljanje Anđela. Tako blagodatna Božanska sila prethodi podizanju duše.
Ova sila daje duši prvu Svetlost, a duša, zatvorena u pećini greha i smrti, i kao probuđena privlačećom Božanskom Svetlošću, užasnuta je neobičnošću prizora i svojim mrakom…
Anđeo Božiji je poziva i kaže:
„Ta svetlost još nije Bog, Boga nema u pećini smrti. On je vaskrsao. Ustani i ti, izađi iz pećine i srešćeš Vaskrsloga“.
„Blistajući anđeo govoraše ženama: prestanite da plačete, jer je vaskrsao Hristos“ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
158. Nego idite i kažite učenicima Njegovim (Hristovim) i Petru, da će pred vama otići u Galileju; tamo ćete Ga videti, kao što vam reče (Mk. 16, 7).
 
Petar se odrekao Hrista, ali ni on nije zaboravljen. Izdvojen je od učenika i postavljen naizgled izvan apostolskog zbora: „Idite i kažite učenicima i Petru“.
O, najvećeg snishođenja! O, bezgranične ljubavi! Neka se čak i on, koji se odrekao, ali je prolio suze samoosuđivanja, prisajedini prvoj radosti Vaskrsenja.
Vaskrsenje poziva sve – i čiste i pale duše, i zdrave i bolesne, i one koji su se trudili i lenje. Svetlost Vaskrsenja i večnosti spaliće svu nečistotu propadljivosti.
Izađi iz pećine smrti da bi te obasjala Božanska Svetlost i da bi okusio blaženu besmrtnost! I tebi je upućen jevanđelski poziv: „Dušo! Hristos će pred tobom otići u Galileju“. Hristos će te čekati. On će te čekati i sigurno će te susresti. Ne oklevaj. Ti si bila sa Petrom, ali On će ipak „poći ispred tebe“!
Gospod će te čekati, ne u Judeji robovanja zakonu, ne kao najamnika koji nevoljno nosi jaram, nego u Galileji, „na gori“ (Mt. 28, 16), gde će se sabrati svi oni koji „trče“ slobodno – deca Carstva Božijeg, slobodni sinovi blagodati (Jn. 20,4).
„Danas se svaka tvar veseli i raduje, jer Hristos vaskrse i ad je pobeđen“ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
159. I izišavši (mironosice) pobegoše od groba, jer ih uhvati strah i trepet (Mk. 16, 8).
 
To su strah i trepet od iznenađenja. Tako zadrhti duša kada se dotakne Božanske Svetlosti. Ova Svetlost ljudsku prirodu osvetli tako jako, da dušu obuzima trepet. Nije li obuzet takvim trepetom Apostol govorio Hristu: Iziđi od mene, Gospode, jer sam čovek grešan (Lk. 5, 8)? Ali u tom trepetu postoji uzvišeni osećaj zadivljenosti, i ljudska duša više ne može da se odvoji od Hrista.
Dakle, u tom trepetu postoje dve strane: na jednoj – užas zbog sebe, zbog starog, od čega se treba udaljiti, sakriti i pobeći, a na drugoj – radost poziva, praštanja, preporoda u Svetlosti i u umiljenju ljubavi i usinovljenja.
Sveti jevanđelist Matej primećuje obe strane duševnog stanja mironosica: I izašavši brzo iz groba, sa strahom i radošću velikom pohitaše da jave učenicima Njegovim (Mt. 28, 8),
I ti ustrepti od Svetlosti Božije koja te poziva, užasni se zbog svoje otuđenosti od nje i zbog svoje tame, i zato bez razmišljanja, sa velikom radošću, pohitaj na drugi put, na kome te On čeka i na kome će da te pronađe.
„Hristos nova pasha, Žrtva živa, Jagnje Božije, Koje na Sebe uzima grehe sveta“ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
160. A Isus, vaskrsnuvši rano u prvi dan nedelje, javi se najpre Mariji Magdalini, iz koje beše isterao sedam demona (Mk. 16, 9).
 
Tako se nagrađuje ljubav! Njoj se daruje prva radost. Mironosice su, za života Hristovog i u vreme stradanja i posle Njegove smrti, pokazale tako mnogo samopožrtvovane ljubavi prema Gospodu, ljubavi koja prevazilazi i samu ljubav izabranih Apostola, da se Gospod posle Svoga Vaskrsenja javlja prvo njima, stavljajući ih ispred svih učenika.
Tako su bliske Hristu duše koje su Mu predane, i On ih tako ljubi! Blago Mariji! Blažene su i one koje je slede!
„Raduj se Djevo, raduj se! Raduj se, Blagoslovena! Raduj se, Preproslavljena! Tvoj Sin vaskrese trećega dana iz groba“ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
161. I ona otide te javi onima što su bili s Njim, koji plakahu i ridahu. A oni čuvši da je živ i da Ga je ona videla, ne verovaše. A posle toga javi se na putu dvojici od njih u drugome obličju, kad su išli u selo. I oni otišavši javiše ostalima; ali ni njima ne verovaše. Najposle javi se njima Jedanaestorici kada bejahu za trpezom, i prekori ih za njihovo neverovanje i okorelost srca, što ne verovaše onima koji Ga videše vaskrsloga (Mk. 16, 10-14).
 
Ovaj prekor Gospodnji upućen je i tebi, nerazumna dušo! Zar se i tebi nije javio vaskrsli Gospod? Usamljena i nemoćna u pustinji života, ti si plakala i ridala zbog bezizlaznosti položaja u kome se nalaziš, i kada su ti govorili o Njemu, živom i vaskrslom, oni koji su Ga videli, zašto im nisi poverovala? Konačno, zar se Gospod nije javio i tebi samoj? U različitim okolnostima života, kada si Ga tražila, pa čak i onda kada si, u svojoj malodušnosti, padala u uninije, zar nisi osećala njegovu promisliteljsku Ruku i Njegovu ljubav? Zašto Mu nisi poverovala, o dušo, neverna i nemilosrdna?
A ako si poverovala, zašto ne ideš za Vaskrslim ka svome vaskrsenju – vaskrsenju koje ti je On doneo?
„Anđeo klicaše Blagodatnoj: Raduj se Čista Djevo! I opet velim: Raduj se! Jer tvoj Sin, podigavši mrtve, tridnevan vaskrse iz groba; ljudi, veselite se!““ (pripev 9. pesme pashalnog kanona).
 
162. A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom Mojim izgoniće demone; govoriće novim jezicima; uzimaće zmije u ruke; ako i smrtno što popiju, neće im nauditi: na bolesnike polagaće ruke, i ozdravljaće (Mk. 16,17-18).
 
Vera je sila. Verom-silom čovek se podiže u novu sferu života po Bogu – u život Duha i Boga. U verujućeg se seje „seme Božije“, on postaje „rođen od Boga“ i „Bogu njemu prebiva““ (1. Jn. 3,9; 4, 12).
A po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha Svojega (1.Jn.4, 13).
Kada verujući nosi u sebi od Duha Božijeg, onda je on iznad sveta i njegovog konvencionalnog poretka, iznad zakona zemlje, jer je veći Onaj Koji Je u vama negoli koji je u svetu (1. Jn. 4, 4). Eto zbog čega sve što je rođeno od Boga pobeđuje svet (1. Jn. 5,4).
Prilikom ove pobede, rođenoga od Boga, nad svetom zla, potpuno su prirodna „znamenja“ koja prate život verujućeg. I što je vera življa i dublja, što je čovek odlučnije uključen u silu Duha, to su obaveznija „znamenja“ koja prate njegov život.
Tako se život pravednika odvija u beskonačnom krugu ovih „znamenja“.
O Hriste, Pasho velika i sveštena! O mudrosti, i Reči Božija, i silo! Daj nam da se pričešćujemo Tobom u nevečernjem danu Carstva Tvoga“ (tropar 9. pesme pashalnog kanona).
 
163. A Gospod pošto im ovo izgovori, uznese se na nebo i sede Bogu sa desne strane. A oni otidoše i propovedaše svuda, i Gospod im pomagaše, i reč potvrđivaše znacima koji su se potom pokazivali. Amin. (Mk. 16, 19-20).
 
Vaznesenje Gospodnje na Nebo nije odlazak Boga, Njegovo napuštanje zemlje. Ne, nikako.
Naprotiv, ono je utiskivanje Božanske prirode u zemaljsko i podizanje čoveka do Boga. Jer poslednji zadatak iskupljenja bio je potpuno uništenje ljudske propadljivosti, i usvajanje besmrtnosti i večnosti od strane ljudske prirode. Gospod, Koji se uzneo na nebo u ljudskom telu koje je po Vaskrsenju bilo preobraženo, to i čini. Kao „novi Adam“, On kroz Sebe uznosi ljudsku prirodu na nebo i tamo je kao obnovljenu unosi u Carstvo Oca, tj. u Carstvo besmrtnosti i večnosti.
Vaznesenje Gospoda na taj način predstavlja završetak iskupiteljskog puta. Ono je zatvorilo krug obnavljanja palog čoveka i za večna vremena ostalo najveća potvrda da se i svaki verujući, koji ide za svojim Iskupiteljem, priziva na sopstveno vaznesenje, na usinovljenje Ocu i sedenje s desne strane Njemu. Zbog toga je Gospod rekao: I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k Sebi da, gde sam Ja, budete i vi (Jn. 14,3). Činom Vaznesenja obnovljene i obožene ljudske prirode, završava se iskupljenje čoveka. Ali, taj čin neće progutati zemaljsko, neće ga jednostavno zameniti nebeskim. On će da sjedini Nebo sa zemljom, podižući ono što je zemno u nebesko oboženje, i nizvodeći nebesko na zemlju radi obnovljenja zemlje. Eto zbog čega Vaznesenje ne predstavlja prekid, nego zatvaranje kruga.
U Vaznesenju je Sila koja je obrazovala celovitost kruga Neba i zemlje i koja taj krug čini živim u svakoj njegovoj tački i ustremljenim ka svome kraju – oboženju čoveka. To je sila Životvornog Duha Božijeg.
Duh daje život, a život se neprestano kreće ka svome završetku – ka večnosti.
O toj životvornoj sili Duha govori Sam Hristos: Ako Ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću Ga k vama… A kad dođe On, Duh istine, uvešće vas u svu istinu… On će da prebiva s vama vavek (Jn. 16, 7,13; 14, 16).
Upravo ta sila Duha, poslanog po Vaznesenju, i spojila je Nebo i zemlju u jedan krug; ona oduhotvoruje svaku tačku kruga, ili, drugačije, svaku tačku spasonosnog puta. To je – sila blagodati. Bez nje je nezamislivo ustajanje iz propadanja, kretanje napred i preporod duše. O toj usavršavajućoj sili Duha Svetoga govori na kraju svoje povesti i Sveti Jevanđelist.
To je ona usavršavajuća sila Duha Svetoga koja je u „pomoći Gospodnjoj“, i koja kroz beskonačna „potvrđivanja znamenjima“ pomaže delo Božije na zemlji.
Shodno tome, i jedno i drugo – i „pomoć Gospodnja“ i „potvrđivanje znamenjima“ – daruju se onome koji veruje. I jedno i drugo predstavljaju nerazdvojnu kariku spasonosnog kruga; i jedno i drugo spajaju zemlju sa Nebom.
Zar u tome nije najveća uteha za verujuću dušu?! Neću vas ostaviti sirotne… (Jn. 14, 18).
Kroz dah Božanskog Duha Spasitelj naših duša je uvek sa nama – na svakom koraku našeg života, u svakom dahu naših usta.
Njemu – Koji nas je zavoleo, čak, do stradanja, Krsta i smrti na Krstu; Njemu – Koji nas je osveštao u Svetlom Vaskrsenju i Velikom Vaznesenju, zajedno sa milosrdnim Ocem Njegovim, Koji nas od večnosti poziva Sebi, i sa Savršiteljem našeg oboženja – Duhom Svetim, neka je slava, čast i poklonjenje od nas grešnih, ali voljenih i prizivanih, sada i uvek i u beskonačne vekove. Amin. Istina.
„O Božanstvenoga, o ljubljenoga, o najslađega Tvoga glasa! Obećao si nelažno da ćeš sa nama biti do skončanja veka, Hriste! Radujmo se, verni, jer Njega kao utvrđenje nade imamo!“ (tropar 9. pesme pashalnog kanona).

2 komentar(a)

  1. Sveti Oče Sveštenomučeniče Grigorije moli Svetu Trojicu za grešnog Damjana!

  2. Prorok…….kakav divan opis današnjeg društva opsednutog materijalizmom, tj. stvarima. Koliko je potreban svima nama (ponajviše meni) „počinak duše u molitvenoj samoći“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *