NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG (DUHOVNA RAZMIŠLJANJA NAD JEVANĐELJEM PO MARKU)

K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG (DUHOVNA RAZMIŠLJANJA NAD JEVANĐELJEM PO MARKU)

 

K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG
(Duhovna razmišljanja nad Jevanđeljem po Marku)

 

 
51-100
 
51. Moljaše ga (Hrista) onaj što je bio besomučan da bude s njim. A Isus mu ne dade, već mu reče: Idi kući svojoj k svojima i kaži im šta ti je Gospod učinio, i kako te pomilovao (Mk. 5,18-19).
 
Zašto Hristos na drugom mestu zapoveda da se ostavi dom, i poziva za Sobom? Hajde za mnom – rekao je mladiću (Lk. 18,22). I još: Svaki koji je ostavio kuću… oca… mater… ženu… imena Moga radi… naslediće život večni (Mt. 19,29).
Postoji zapovest o ljubavi prema Bogu, i ona je prva i najvažnija.
Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim… Ovo je prva i najveća zapovest (Mt. 22,37-38). Postoji i zapovest o ljubavi prema bližnjem, i ona je po svojoj važnosti jednaka prvoj: A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt. 22,39).
Ispunjavanje prve zapovesti proverava se drugom: Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je (1. Jn. 4, 20). Zato Gospod, utvrđujući isceljenog besomučnika u ljubavi koju je ovaj imao prema Njemu, šalje ga na delo ljubavi prema bližnjima: Idi kući svojima…
Na kraju, prvo delo, delo ljubavi prema svojima, prema srodnicima, otkriva ovima istinu života, ako prebivaju u tami. Isceljenome je upravo i zapoveđeno da pođe nevernima i ispriča im o Gospodu i o čudesnim delima Njegovog milosrđa. Kada je pak delo ljubavi već izvršeno (Sve ovo sačuvah od mladosti svoje – Mt. 19, 20), onda se čovek upućuje na svecelo predavanje sebe Bogu, što je već granica savršenstva. Ako hoćeš savršen da budeš… hajde za Mnom (Mt. 19, 21). A kada se pri izvršavanju dela ljubavi pokazalo da „bližnji“ ne pripada Hristovom svetu i da ne želi da napusti svoj svet, tada, po reči Gospodnjoj, dolazi do rastavljanja čoveka od oca njegovog (Mt. 10, 35); radi Carstva Hristovog čovek ostavlja dom, oca, mati i ženu, kako bi nasledio život večni (Mt. 19, 29). Ovim Gospodnjim rečima, upućenim isceljenome, ukazuje se na obavezu vernoga da ne skriva milost Božiju koja se projavi čoveku, da je prepričava svetu, naročito u onim slučajevima kada je ljudima oko njega potrebno utvrđivanje u veri. Kao što je Gospod u ime duga ljubavi uputno besomučnika njegovim bližnjima da bi im ovaj otkrio istinu, tako je isto naš sveti dug, u ime ljubavi, da svojim bližnjima koji hode u tami otkrijemo Istinu Hristovu i da im pokažemo svoj život po toj Istini.
 
52. I on (isceljeni besomučnik) otide i poče propovedati u Dekapolju šta mu učini Isus, i svi se divljahu (Mk. 5,20).
 
Opet gomila – radoznala i ravnodušna, povodljiva za novinama i duhovno dremljiva. I svi se divljahu… Oni shvataju novinu, obasipaju pitanjima, traže pojedinosti, prepričavaju jedan drugome, sležu ramenima zbog neobičnosti onoga što se dogodilo… Živnuli su, čitav će dan pričati samo o tome… I svi se divljahu!
Zašto ga nisu pozvali natrag? Zašto nisu ispravili svoju grubost? Jer oni su izgnali Velikog Čoveka Koji je učinio dobro! Zašto nisu pali pred noge Učitelju? Zašto im se duše nisu prenule? Zašto nema kajanja? Oni, čak, nisu ni svesni toga o čemu je reč. Uznemireni su. Ili su im draže svinje, a ljudska se duši lakše navikava na zlo? U moru spoljašnjeg, oni su se samo „divili“. A On je otišao… On se okrenuo od njih, možda zauvek!
 
53. I za Njim (Isusom) iđaše naroda mnogo, i pritešnjavahu ga. I žena neka koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi, i mnogo prepatila od mnogih lekara, i potrošila sve što je imala, i ništa joj nije pomoglo, nego joj je još gore bilo, kad je čula za Isusa, dođe s narodom i dotače se ostrag haljine Njegove. Jer govoraše u sebi: Ako se samo dotaknem haljina Njegovih, ozdraviću. I odmah presahnu izvor krvi njezine, i oseti u telu da ozdravi od bolesti. I odmah Isus oseti u Sebi silu što iziđe iz Njega, i obazrevši se na narod reče: Ko se to dotače Mojih haljina? I rekoše mu učenici Njegovi: Vidiš gde te narod pritiska, i pitaš: ko se dotače Mene? (Mk. 5,24-31).
A Isus reče: Neko me se dotače, jer Ja osetih silu koja iziđe iz Mene (Lk. 8,46).
A žena, uplašivši se i drhteći, znajući šta joj se dogodilo, dođe i kleče pred Njim, i kaza mu svu istinu, a On joj reče: Kćeri, vera tvoja spasla te je; idi s mirom, i budi zdrava od bolesti svoje! (Mk. 5,33-34)
 
Ovo je jedna divna jevanđelska priča. Ona je monolitna i ne može se raščlaniti. Njen sadržaj je jednostavan i toliko poznat, da više gotovo i ne izaziva pažnju. Žena strada dvanaest godina. Nema joj pomoći od ljudi… Sa dubokom verom ona dotiče Hristovu odeću i dobija isceljenje. I to je sve. Prosto i jasno. Ali u ovoj divnoj priči ima i takvih blještavih kristala čiju svetlost pogled ne može da izdrži, pred kojima duh biva ushićen, i čija dubina dovodi u nedoumicu.
Hoću li naći reči da ih opišem? Glavna misao ovde je – pokazivanje Božanske Sile.
Bog je Duh, Božanska Sila je najviša duhovna sila. Dakle, ona nije materijalna i prirodni zakoni na nju se ne mogu primeniti. Govoriti o toj Sili koristeći pri tome materijalističke pojmove, znači – bogohuliti. To naravno nikako ne znači da Božanska Sila, zbog svoje najfinije duhovnosti, za nas, koji smo materijalna bića, predstavlja čistu fikciju, iluziju, gotovo samoobmanu. Takođe, nemoj misliti da projavljivanje Božanske Sile u materijalnim stvarima – usled njene nesrodnosti sa tim stvarima – predstavlja iluziju.
Ne! Budući da je ljudski duh (ne duša) udahnut od strane Božanskog Duha (i duhnu mu u nos duh životni), i da u ljudskom duhu postoji atom srodnosti sa Božanskim Duhom -Božanska Sila može da bude opažena duhom čoveka.
Jevanđelska priča o krvotočnoj ženi potvrđuje ovu misao činjenicom iz života. Ova činjenica pokazuje da je Božanska Sila – realnost. Ona je realnost, poput bilo koje vidljive fizičke pojave.
Imajući u vidu uskost i ograničenost ljudske misli, navikle da se vuče po svetu ograničenosti i da sve meri neznatnom merom zemaljskih stvari i relativnih pojmova, Sam Gospod Isus Hristos je, da bi zadovoljio ljude, u događaju sa bolesnom ženom materijalizovao projavu Božanske Sile do opipljivosti fizičke pojave.
Jevanđelje priča: u trenutku ženinog dodira Isus oseti u Sebi silu što iziđe iz Njega, na šta i Sam jasno ukazuje: Neko me se dotače, jer Ja osetih silu koja iziđe iz Mene (Lk. 8,46). Ova sila, kao kakav materijalizovani tok fizičke energije, izlazi pod uticajem fizičkog podsticaja – dodira.
U momentu ženinog dodira Hristos oseća delovanje sile. To je dva puta naznačeno pričom. Isus (u trenutku dodira) oseti u Sebi silu što iziđe iz Njega; i drugi put: Neko me se dotače, jer Ja osetih silu koja iziđe iz Mene. Konačno, Božanska sila, kada izađe, nije neuhvatljiva, ne iščezava bez traga, nego poput materijalne energije proizvodi određeno fizičko delovanje. Bolesna žena, čitamo kod Jevanđeliste, odmah je, u trenutku kada je dotakla Gospodnju odeću, „osetila“ Božansku silu i njeno delovanje. I odmah presahnu izvor krvi njezine i oseti u telu da ozdravi od bolesti.
Pogledaj kako je Gospod snishodljiv prema ljudskim slabostima. On do razgovetnosti fizičke pojave dovodi Svoju Božansku Silu, da bi je pokazao ljudima. Uveri se. Znaj, veruj dublje. Pokloni se Hristu!
Pođimo dalje u analizi zadivljujućeg, neponovljivog jevanđelskog događaja.
Božanska Sila, kada je usmerena prema ljudima, sva je među njima, sva im je obraćena, sva je usmerena ka njihovoj koristi i spasenju. Uostalom, Hristos se i javio na zemlji da bi ljudima otkrio ovu Božansku Silu i da bi njome spasao ljudske duše.
Hristos je sa Svojom Božanskom Silom sav na zemlji, i Njegova Sila otkrivena je za služenje ljudskom rodu. Neka dođe ko god hoće, neka uzme i iskoristi! Sveti Jevanđelist iskazuje upravo ovu misao, kada naročito ističe da je Gospod bio okružen narodom. Za Njim iđaše naroda mnogo, i pritešnjavahu ga. I učenici su mu rekli: Vidiš gde te narod pritiska. Znači, Sila Božija je ljudima otkrivena, dostupna. Uzmi, iskoristi! Ali potreban je kontakt, jer Božanska Sila ne deluje mehanički, ulazeći sama u duše.
Božanska sila nije slepa stihija, koja mehanički prožima svakoga ko spolja dođe sa njom u dodir. Jer oko Hrista se, dok je On išao u dom Jairov, guralo mnoštvo naroda. Narod ga pritiska, znači, bez sumnje, desetine ljudi su se makar i nehotice doticale Njega i Njegove odeće; Hristovi učenici na to i ukazuju: Kada je Gospod, kao da mu nije poznato da ga je dotakla ona žena, upitao: Ko se to dotače Mojih haljina? – učenici sa poluprekorom primećuju: Vidiš gde te narod pritiska, i pitaš: ko se dotače Mene? Očigledno je da su mnogi mogli da dotaknu Hrista u vreme dok je išao Jairu.
I očigledno je da su u tom mnoštvu Njega doticali i bolesni, budući da je za Hristom, kao za proslavljenim čudotvorcem, išla gomila, i u njoj je, to se sa sigurnošću može reći, bilo i bolesnika, koji su takođe mogli da Ga dotaknu. Tako su ga doticali mnogi, a iscelila se samo jedna žena. To znači da nije iscelio sam mehanički dodir sa Božanskom Silom, nego je tu igrao ulogu jedan dodatni činilac – činilac koji je onu ženu koja ga je dotakla i uključio u sferu Božanske Sile.
Koji je to činilac? Otkud on?
Taj činilac nije od Hrista. I Sam Gospod naročito podvlači da taj činilac ne dolazi od Njega. U priči o ovom čudu kao da se ističe pasivna uloga Hrista. On ne samo da nije nameravao da isceli ženu, nego se čini da, čak, i ne zna ko Ga je dotakao. On traži toga ko Ga je dotakao… (A kao Bog, On je sigurno znao ko Ga je dotakao!)
Osim toga, sve okolnosti čuda su takve, da izgleda kao da se delovanje Božanske Sile dogodilo mimo znanja Božijeg i mimo volje Božije. Božanska Sila kao da je bila prinuđena da se izlije mimo volje Boga. I Spasitelj hoće da situacijom u kojoj se odigralo čudo posebno istakne ovu okolnost.
„Ja Sam u narodu. Ja Sam među ljudima. Radi njih Sam došao, Moja Sila je spremna da se izlije u bilo kom trenutku. Ali u njenom izlivanju ne delujem samo Ja, nego još jedan, dopunski faktor“. Koji? Ako taj faktor nije u Gospodu, onda se očigledno nalazi na drugoj od dve strane koje se sjedinjavaju, tj. u čoveku.
Da, ovaj faktor je očigledno u ženi. Ona sama kao da iznuđuje izlivanje Sile Božije u sebe. A sada naučimo od Gospoda: čime je žena prinudila Božansku silu da joj se otkrije i da je isceli? Koji faktor sa strane čoveka uspostavlja kontakt Boga sa čovekom?
Žena je dotakla Hrista. Kroz dodir se u nju izliva Božanska Sila. Ali dodir je samo spoljašnji čin. To je samo vidljivi znak Božijeg posećivanja čoveka. Sam spoljašnji akt, dodir sam po sebi, ne obezbeđuje otkrivanje Sile Božije. Mi smo videli da su Hrista dotakli mnogi, ali se iscelila samo jedna žena. Istovremeno sa spoljašnjim aktom – dodirom, žena pokazuje i unutrašnji – veru. Kćeri, vera tvoja spasla te je.
No, malo je reći da žena pokazuje veru. Jer treba pretpostaviti da su mnogi od bolesnih, koji su išli za Hristom, imali veru u Njega i da su Ga doticali. Nije samo prosta radoznalost podsticala bolesnog čoveka da se gura oko Hrista i da trpi izlišna stradanja od umora, meteža i guranja. Bolesnici koji su se gurali oko Gospoda, verovali su da On može da ih isceli. Pa ipak, ni spoljnji dodir ni vera nisu obezbeđivali Božansku pomoć.
Žena je pokazala izuzetnu silu vere. Tu je vera bila sve – volja, duša, život. Tu je vera obuhvatala celoga čoveka. Žena je u trenu sva bila obuzeta plamenom verom. Taj plamen ona je unela u dodir, kao da je unela samu sebe.
Evo činioca koji od strane čoveka rađa kontakt sa Bogom – ognjena sila vere, onda kada se ljudsko sve podiže ka Ocu Nebeskom kao da sagoreva.
Da, da. Takva vera. Gledaj kako Jevanđelist podrobno opisuje tu veru. I zar Reč Božija, kada saopštava detalje o ženi, čini to zato da bi udovoljila ljubopitljivosti? Ovo je učinjeno nama za nauk.
Setimo se opisa žene. Žena… dvanaest godina bolovala… mnogo prepatila od mnogih lekara, i potrošila sve što je imala, i ništa joj nije pomoglo, nego joj je još gore bilo… Takva je bila životna situacija žene koja je došla Hristu. Dvanaest godina bolovala… Dvanaest je broj koji označava punotu. Znači, stradala je dugo i mnogo. I stradajući, kao što to obično biva, grčevito se hvatala za zemlju… pomoći nije bilo… zadobijala je nove rane (mnogo prepatila od mnogih lekara) i ipak se ponovo hvatala za zemlju…
Konačno, sva zemaljska sredstva bila su iskorišćena. Sve zemaljsko bilo je potrošeno na zemaljsko, tj. potrošeno je i zdravlje, i sva materijalna sredstva – imovina, novac… Potrošila sve što je imala, a rezultata nije bilo! Nego joj je još gore bilo.
Potpuni slom života! Napred je ostao još grob sirotice. I eto, nekad širok, slobodan i siguran život, suzio se do tog uskog cilja. A zidovi groba su rasli, i već se polako osećao miris zemlje. Svetlost života nazirala se još samo kroz tu jednu preostalu pukotinu.
Kroz nju, kroz taj slabi, poslednji drhtaj života, ukazao se Nebeski Učitelj, Koji je, ne tražeći ništa za uzvrat, darovao sve darove života, vaskrsavajući u život. Zar je u ženi bilo kolebanja? Zar je bilo sumnje? Zar je to bila samo ljubopitljivost? Zar je to bila hladna poluvera? Za nju nije bilo izbora.
Sva sila njenog preostalog života bila je uložena u taj jedinstveni tračak svetlosti. Ili smrt ili „to“. Znači, za život je ostalo još samo „to“ – taj dodir… „I ja sam spasena!“ Izbora nema. Tu je vera bila – volja, tu je vera bila – sva duša, tu je vera bila – sav život.
Plamen vere ona je uložila u dodir, kao da je uložila sebe celu. Izgoreću, ali ću se spasiti. Tako se i spasla. Kćeri, vera tvoja spasla te je. I šta dodati rečenome? Osvrni se, zar nisi i ti mnogo pretrpeo u životu? Nisi li potrošio bogatstvo duše? Nisi li i ti zbog grčevitog hvatanja za zemaljsko dospeo u još gori položaj?
Moli se Učitelju da ti da smelost vere da se baciš k Njemu bez ostatka, da privučeš na sebe izlivanje Božanske sile i čuješ blagi glas Nebeskog Oca: „Vera tvoja spasla te je; idi s mirom, i budi zdrav od bolesti svoje“.
 
54. A Isus, čim je čuo reč što kazaše (o tome, da je Jairova kći, Koju je pošao da isceli od bolesti, već umrla i da nema potrebe da se Učitelj trudi), reče starešini sinagoge: Ne boj se, samo veruj! (Mk. 5,36).
 
Vera se razlikuje od znanja. To su dve sfere, i svaka ima svoje zakone. Znanje – to je zemlja, i zakoni znanja su materijalni – zemaljski zakoni. Vera – to je duh, i zakoni vere, to su – zakoni duha.
Kao što zemlja nije spojiva sa duhom, tako i znanje nije spojivo sa verom. I kao što znanje nije spojivo sa verom, tako se ni zakoni zemlje ne mogu primeniti na pojave vere. Oni će pritisnuti veru, sputaće je i sprečiti njene uzlete. Eto zbog čega svet vere ne treba da mešaš sa zemaljskim svetom, i zbog čega za veru ne treba da tražiš oslonce na zemlji. To su – truli oslonci. Oni veru samo vezuju, a vera treba da ima slobodan uzlet. Znači, ne primenjuj zemaljsku meru za dela vere i dela vere ne stavljaj u zavisnost od zemaljskih događaja.
Na primer, ti znaš da se tvoje bolesno dete ne oporavlja i da se bolest komplikuje. Prema ljudskom rasuđivanju i prema medicinskom znanju, vidiš da se šanse deteta smanjuju; pojavljuju se bespomoćnost i strah… I ako se budeš molio Hristu, a da istovremeno misliš kako prema zakonima medicine dete treba da umre, onda će, zbog ozbiljnosti situacije u kojoj se dete nalazi, Hristova pomoć izgledati gotovo neostvariva. Možda će tvoja molitva biti čak i duboka molitva ljudske bespomoćnosti, ali tvoja vera je već u ranama. Nju je slomilo znanje, fakt života koji te je zatrovao. Nju je skrhao „strah“, potpuno zakonit sa ljudske tačke gledišta, sa tačke gledišta zemlje.
Zato, kada je vera u pitanju, odbaci zemlju. Hristos kaže Jairu: Ne boj se, tj. izbaci iz glave vest da ti je ćerka umrla, jer to je zemlja, i tamo, u tvojoj kući dogodilo se nešto po zakonima zemlje. Pusti, to je sasvim nevažno… Uostalom, tebe je vera dovela k Meni. Samo veruj! Vera je – duh. To je – druga sfera… Tamo postoje drugačiji zakoni i drugačiji život. On uopšte ne zavisi od onoga što se događa na zemlji. Nećeš valjda reći, da ako imaš bolestan prst i pomoliš se Hristu, prst će da ozdravi, i Hristos će da te isceli, a ako dođe do ozbiljne bolesti, onda treba još razmisliti o tome hoće li Hristos da te poseti. Kao da dejstvo Božije volje stoji u vezi sa tvojim prstom ili tvojim unutrašnjim organima…
Jasno je da dejstvo Božije volje ne zavisi od toga koliko su male ili velike zemaljske stvari. Jasno je da će Gospod jednako slobodno da priđe čoveku i onda kada je on posekao prst, i onda kada se nalazi na ivici groba. Za Gospoda je jednako da učini čudo milosrđa i u jednom i u drugom slučaju. Čak ni truljenje Lazarevog tela nije sprečilo Gospoda da učini čudo (Jn. 11,39). Dakle, Gospod dolazi nezavisno od toga šta se događa po zakonima zemlje.
Približavanje Gospodu ne zavisi od zemlje i od toga šta se na zemlji događa, nego zavisi od ljudskog duha i od onoga što se u tom duhu događa. Zato neka zemlja ne vezuje duh onda kada on odlazi u nadzemaljsko. Nadzemaljsko za zemlju predstavlja neizvesnost, a neizvesnost uvek ugnjetava čovekov um. Neizvesnost u umu rađa kolebljivost i strah. Za duh, međutim, nadzemaljsko – to je Bog i radost, i odlazak u nadzemaljsko samo jača duh. Zato neka zemlja i zemaljsko ne sprečavaju duh da odlazi ka Ocu i da svom prostotom i silinom vere moli od Njega ono što je potrebno. I Gospod će doći, šta god da ti se događalo na zemlji i koliko god sa ljudske tačke gledišta poseta od Boga izgledala neverovatna.
Ne boj se, samo veruj…
 
55. I ne dade (Gospod) da iko pođe za Njim osim Petra i Jakova i Jovana brata Jakovljeva. I dođe u kuću starešine sinagoge, i vide vrevu i one koji plaču i leleču mnogo. I ušavši reče im: šta ste se uznemirili i plačete? Devojčica nije umrla nego spava. I podsmevahu mu se. A On isteravši sve uze oca i mater devojčice i one koji behu s Njim (trojicu pomenutih učenika), i uđe gde ležaše devojčica (Mk. 5, 37-40).
 
Božiji darovi se ne prosipaju bez prosuđivanja, na svakom mestu i pred svačijim očima. Zar slepi može da vidi različitost boja? I zar se usled lošeg vida neće iskriviti pravi doživljaj boja?
Božiji darovi se otkrivaju u meri sposobnosti za njihovo primanje. Samo one koji mogu da prime, Gospod udostojava da budu svedoci Njegovih tajni. Eto zbog čega za svedoke vaskrsavanja Jairove kćeri Gospod uzima samo trojicu izabranih učenika i oca i majku umrle, radi njihove vere i roditeljske vezanosti za nju. A ostali, oni koji će „suditi po telu“ (Jn. 8, 15), ostavljeni su napolju.
Ako hoćeš da budeš sa izabranima, imaj veru, pa ćeš videti i više od ovoga.
 
56. I dođe u kuću… i ušavši reče im: Šta ste se uznemirili i plačete? Devojčica nije umrla nego spava (Mk. 5,38-39).
 
Pokojnica spava. Budući da će Gospod, u poslednji dan ovoga sveta, na granici prelaska u večno Carstvo Slave, iz obnovljenog (vaskrsnutog) ljudskog tela za besmrtnu dušu da stvori novo telo Carstva Slave, onda smrt tela i jeste san.
Eto zbog čega je Gospod i na drugom mestu za Svog umrlog prijatelja Lazara rekao: Lazar, prijatelj naš, zaspao je – i dalje: no idem da ga probudim (Jn. 11,11).
Tako ispoveda i Crkva Hristova.
Ona umrle naziva „usopšim“, tj. onima koji su usnuli, i moli se za njihovo blaženo uspenje, tj. za miran san (crsl. uspenije – pogruženje u san).
 
57. I podsmevahu mu se (Gospodu, zato što je rekao da devojčica, Jairova kći, spava) (Mk. 5, 40).
 
Evo od kada počinje podsmevanje Hristu. Razumljivo: „Ja nisam od sveta“ i „oni (Hrišćani) nisu od sveta“. Hristos i svet – to su dva carstva. To je – duh i telo. Što je veća podvojenost izmeću njih, to je Hristos neshvatljiviji za svet, to su nedoumice sveta veće i njegovi podsmesi podliji.
Hristos i hrišćanski duh. A svet „sudi po telu“ (Jn. 8,15).
 
58. I uzevši (Gospod) devojčicu (umrlu kćer Jairovu) za ruku, reče joj: Talita kumi, što znači: Devojčice, tebi govorim, ustani! (Mk. 5,41)
 
Pogledaj sa kakvom se lakoćom savršava najveće čudo. Gospod prilazi umrloj, uzima je za ruku, mirno i odlučno joj, kao da spava, kaže: „Ustani“. I devojčica se podiže.
Za Gospoda, za Božansku Silu, jednako je lako da učini i veliko i malo. A čovek treba da se pobrine da ne bude prepreka projavi Božanske Sile i čvrste vere, nego da je svu privuče na sebe (upor. Mk. 5, 25-29, 34, 36).
 
59. (Savršivši čudo vaskrsavanja Jairove kćeri, Gospod) zapreti im vrlo (onima koji su prisustvovali čudu) da niko ne dozna za to (Mk. 5, 43).
 
Zašto? A zbog čega isceljenom besomučniku zapoveda suprotno: Idi… i kaži im šta ti je Gospod učinio (Mk. 5,19).
Božije reči i Božija dela otkrivaju se ljudima u meri njihove sposobnosti da ih prime (upor. Mk. 4, 33 i 5, 378-40). Dakle, kada se u jednom slučaju okolina (ukućani besomučnika) prihvati kao sposobna da primi tajnu Božiju, tad Gospod traži da se priča o čudu. U drugom slučaju, okolina javno pokazuje tvrdoću srca (podsmevahu mu se), i Gospod tajnu zatvara u krug izabranih. Radi svetosti tajne On neće da iznosi biser pred nedostojne, kako oni, bogohuleći, ne bi počeli nogama svojim da gaze svetinju. Takvo razdvajanje onih koji su sposobni i onih koji su nesposobni da prihvate tajne Božije, i različit odnos prema njima, nikako nije predstavljao nepotrebnu strogost, ili nekakav rigorizam Gospoda, niti pak govori o tome da Gospod ima blagonaklonost prema jednima ljudima, dok se od drugih okreće.
Različit odnos Hrista prema raznim ljudima zavisio je isključivo od samih ljudi. Takav odnos uvek se potvrđivao, kako pokazuje Jevanđelje, kroz dela Samog Hrista.
Evo sredine koja veruje, sa srcima obraćenim Bogu. I Gospod javno savršava čudo isceljenja raslabljenog, kaže mu da uzme postelju i kroz narod ide svojoj kući. Tako postupa zato što će to da bude prihvaćeno. I srca ljudi još će se više ispuniti verom. Zaista, Jevanđelje piše: Svi… slavljahu Boga (Mk. 2,12; Lk. 7, 16).
I među onima koji ne veruju, čije je srce gnevno, i koji su nesposobni da prime čudo, Gospod, žaleći što su im srca okamenjena, savršava čudo isceljenja čoveka kome je ruka bila osušena (Mk. 3, 5). Šta je rezultat toga? Da li se sredina urazumila? Da li se spasila? Ne. U okamenjenosti svojih srca sredina potpisuje sopstvenu osudu: Fariseji (koji su prisustvovali čudu) odmah učiniše veće protiv Njega sa irodovcima kako bi ga pogubili (Mk. 3, 5).
Nije li Gospod bio u pravu kada je (u dva slučaja) skrivao čudo od takve sredine? Za nju je čudo bilo beskorisno: ono je vodilo samo ka još većem razgnevljivanju ljudi. Ljudi su uvek željni čuda, često razmišljaju o njemu i traže ga, zaboravljajući da možda postoji i takvo ljudsko stanje okoline, kada je čudo – beskorisno. Oni zaboravljaju da može da postoji, na primer, takvo stanje, kada „ako bi neko i iz mrtvih vaskrsao“, ništa se u životu nevernih ne bi promenilo, nego bi vaskrsenje objasnili po svome, ljudski, ili kvazi-naučno.
 
60. I reče (Gospod) da joj daju (vaskrsnutoj devojčici) da jede (Mk. 5,43).
 
Kako potresna briga za dete! Gospod brine i o fizičkom životu devojčice. A ujedno, tražeći da joj daju da jede, Gospod hoće da nas uveri da je to bilo pravo vaskrsavanje – potpuni povratak u život (i povrati se duh njen – Lk. 8, 55).
 
61. I sablažnjavahu se o Njega (Mk. 6, 3).
 
Za sve vekove ispunilo se predskazanje Simeona Bogoprimca: Ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti (Lk. 2, 34). I za sve vekove „sablaznili su se o Njega“. Predmet sablazni bila je običnost Njegovog ljudskog života… Nije li ovo drvodelja?
Kao da je Otac Nebeski u uslovima zemaljskog poretka, koji je blagoslovio, bio dužan da u Svome Sinu na zemlji projavi sve samo čudo, da projavi samo neobičnost. Kao da postojanje neprekidnog čuda ne bi odvojilo Sina Božijeg od zemlje, od ljudi, radi kojih je On i došao! A potom su se sablaznili o Njega kroz Crkvu. Zar su Njegovi služitelji bezgrešni? Zar članovi Crkve ne žive u zemaljskim uslovima. I kao da je Bog na zemlji trebalo da stvori okolnosti neprekidnog čuda.
 
62. A Isus im reče: Nigde nije prorok bez časti do u postojbini svojoj i među rodbinom i u domu svome (Mk. 6, 4).
 
Ove reči se odnose i na ocenu ljudskog odnosa prema Hrišćanstvu. Za neverne, u Hrišćanstvu „nema proroka“, nema čuda, nema Hrista kao Boga. Kao što ljudi imaju ograničen vidik kada je u pitanju procena nekog njihovog, srodnika ili bliskog, jer su njihove oči zatrpane svakodnevnim tričarijama koje stoje u prvom planu, tako i kod procene Hrišćanstva i Crkve – ljudima smeta odsustvo vidika i merila. Ljudska misao se zapliće u najbliže vidljive sitnice. Ona je zarobljena njima i nije u stanju da se izbavi. A treba gledati šire…
Iza ljudi, iza njihove sujete, iza uskih interesa, iza borbe samoljublja i gordosti treba pronalaziti Svemoćnu Ruku Božiju, koja rukovodi životom u celini i usmerava događaje ka njihovom kraju. Tada ćeš shvatiti nepostojanost događaja, naći ćeš svoje mesto u njima i postaće ti jasno šta Gospod traži od tebe. Samo tada može da bude jasnoće u životu i spokojstva u delima.
 
63.I ne mogaše onde ni jednoga čuda učiniti (Mk. 6,5) zbog neverja njihova (Mt. 13, 58).
 
Kakve reči! Ne mogaše učiniti! Nije rečno: „nije učinio“, nego ne mogaše učiniti, kao da je Božija Svemoć bila ograničena! Ovo je novo i zadivljujuće svedočanstvo toga, da delovanje Božanske Sile stoji u vezi sa ljudskom slabošću (upor. Mk. 5, 25-34). Bog ne može da spase čoveka bez čoveka.
Božanska Sila je uvek spremna da se izlije na čoveka… Ali od strane čoveka traži se otvorenost duše, da bi tu Božansku Silu primio. Da upotrebimo analogiju: kod materijalnih stvari, da bi ovaj ili onaj aparat uhvatio neke talase, on treba da poseduje prijemnik i da taj prijemnik radi (na primer, kod radio aparata); upravo tako, da bi ljudska duša uspostavila kontakt sa Božanskom Silom, treba da postoji i da radi prijemnik duše. Tako će čovek da uhvati tokove blagodatne Sile.
Ako su duše zatvorene, gluve, ako su nesposobne da prime Božiji dar, onda Gospod neće da rasipa Svoju Božansku Silu. Tako se On zatvorio u Sebe. Upravo ovo saopštava Jevanđelje kada kaže: ne mogaše onde ni jednoga čuda učiniti. Jer su duše bile zatvorene. Niko nije pomišljao na Božansku Silu, i niko nije bio okrenut ka njoj. Naravno, izraz „ne mogaše učiniti“ ne sadrži u sebi ni nagoveštaj nečega što bi ukazivalo na to da Gospod nije imao snage da savrši čudo, nego sadrži misao da Gospod, tugujući zbog zatvorenosti ljudskih srca, svesno u Svojoj domovini nije savršio mnogo čudesa. Sveti jevanđelist Matej tako i piše: I ne učini onde čudesa mnoga zbog neverja njihova (Mt. 13,58).
 
64. I čuđaše se (Gospod) neverju njihovome (Mk. 6, 6).
 
A kako i da se ne čudi! Okolo su čudesa, čudesa na svakom koraku! I svi ih vide. A njihov sud o tim čudesima – zapravo sud o njihovoj sopstvenoj nepromišljenosti i duhovnom slepilu – je sledeći: Otkud ovome to?… Nije li ovo drvodelja? (Mk. 6, 2, 3) I uvek tako! Znamenja Božijih ima u svakom životu. Ako si pažljiv, ona su na svakom koraku, svud okolo… A sud o njima? „To su sve besmislice“. I tako čovek ostaje sa svojim „besmislicama“. Ostaje zatvorenih očiju i zapušenih ušiju… A Gospod odlazi sa njegovog puta.
 
65. I reče im (Gospod učenicima): …Ako vas koji ne prime i ne poslušaju vas, izlazeći odande otresite prah sa nogu svojih za svedočanstvo njima. Zaista vam kažem: Lakše će biti Sodomu i Gomoru u dan Suda nego gradu onome (Mk. 6,10-11).
 
Kakva strašna sudbina! Znaj da to nije samo sudbina palestinskih gradova i domova koji su u ono vreme odbacili Hristovo učenje i Njegove učenike, nego sudbina svih koji odbacuju jevanđelsku istinu, u sva vremena i u svim narodima. Sodomu i Gomoru, gradovima koji su zbog nemorala kažnjeni tako što su spaljeni ognjem, biće lakše u dan Suda nego onome gradu koji odbaci vas, vesnike Reči Božije.
Gospod ovim rečima ne brine za Apostole i ne obezbeđuje njima srdačan prijem, nego tuguje zbog gnevnih srca, zbog onih koji svesno odbacuju istinu, onda kada je ona poznata, kada se propoveda. I Apostol je na drugom mestu napisao: Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido! (Mt. 11, 21). Takva je strašna sudbina onih koji su svesno odbacivali istinu. „Da nisam došao i da im nisam govorio, oni ne bi imali greha, a sada nemaju opravdanje za svoje grehe“.
Sada nemaju opravdanja, jer zanemariti Istinu – znači svesno osuditi sebe na potčinjenost tami. A za tamu – sudbina je tama. Jer to je pravedno. Ono što si sejao to ćeš i požnjeti. Zar je moguće omalovažavati Reč Života? Zar je moguće nekažnjeno pred Večnom Pravdom proći sa podrugljivim osmehom, pored Reči Božanske Istine? Kakva mržnja, kakva glupost! Zar je moguće nekažnjeno Reči Večne Istine pretpostaviti izmišljotine ograničenog ljudskog uma?!
Evo i rezultata: ako više voliš umnu tamu – ostani u tami. Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido! Lakše će biti Sodomu i Gomoru u dan Suda, jer Sodom i Gomor nisu čuli propoved Istine. Jer da su u Sodomu bila čudesa što su se u tebi dogodila (znači, da je bila propovedana Istina), ostao bi do dana današnjega (Mt. 11,23). Tebe nije zainteresovala Reč Istine? Odbacio si Svetlost Istine? Ostao si gluv za pozive na spasenje? Jevanđelske priče su za tebe – naivna fantazija? Zar ti je draže oholo praznoslovlje ljudskog uma? Onda primi svoje – osudu odbačene Istine!
Istina – večno Jevanđelje koje si odbacio, tvoj je neumoljivi Sudija; Ko odbacuje Mene, i ne prima reči Moje, ima sebi sudiju: reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn. 12, 48). I videh… anđela koji leti posred neba, koji imaše večno Jevanđelje… i govoraše snažnim glasom: Bojte se Boga… jer dođe čas suda Njegovog (Otk. 14, 6-7). I sud za odbačenu Istinu biće samo istinit: Ninevljani će ustati na sud sa rodom ovim, i osudiće ga; jer se pokajaše Joninim propovedanjem; a gle, ovde je veći od Jone (Mt. 12, 41).
Propoved proroka smekšala je srca grešnih Ninivljana, a ti si gluv i odbacuješ propoved Samog Sina Božijeg. Ti si gori od grešnih Ninivljana! I oni će ustati na sud i svedočiće protiv tebe! Tebi neće pomoći ni priziv Samog Boga! Carica južna ustaće na sud sa rodom ovim i osudiće ga; jer ona dođe s kraja zemlje da sluša premudrost Solomonovu; a gle, ovde je veći od Solomona (Mt. 12, 42).
Carica južna, tragajući za istinom, kada je čula za neobičnu mudrost Solomonovu, došla je sa kraja zemlje za rečju o životu. Carica je prezrela sve opasnosti dalekog i neizvesnog puta. Ona je prezrela žensku slabost… ide i traži ljudsku mudrost, kako bi naučila istinu života. A k tebi dolazi sam Spasitelj!
On poziva, otkriva nebeske tajne i pruža isceljenje svoj tvojoj nemoći, a ti si se lakomisleno i gordo odvratio od Njega. Kako onda možeš da se opravdaš za to što si ostao u tami i grehu? Nikako! Teško tebi! Lakše će biti Sodomu i Gomoru u dan Suda…
 
66. I reče im: Pođite vi sami na usamljeno mesto, i otpočinite malo (Mk. 6,31).
 
Počinak duše je u molitvenoj usamljenosti. Tad duša ostavlja raslabljujuće spoljašnje uticaje i uspostavlja kontrolu nad svojim unutarnjim svetom, kako ništa ne bi moglo da otme njeno bogatstvo. Tad ona dolazi u dodir sa neiscrpnim izvorom svoje sile – Bogom, i tako jača, širi se i sazreva u savršenstvo!
 
67. Isus vide narod mnogi, i sažali mu se na njih, jer behu kao ovce bez pastira; i poče ih učiti mnogo (Mk. 6, 34).
 
Hristos je Pastir: Ja sam pastir dobri (Jn. 10, 11). Ovce nisu poslušale Pastira i razišle su se. A pošto su bile slepe, zalutale su i nastradale. I sažali mu se na njih jer su bile slepe. I poče da otvara duše njihove, da bi oči srca njihovih progledale i da bi njihove čulne oči počele jasno da vide. Počeo je da im otvara duše kako bi poznali Svetlost istine i kako bi im zasijala istina života. I poče ih učiti mnogo.
 
68. Pristupiše k Njemu (Isusu) učenici Njegovi govoreći: Pusto je mesto, a već je dockan; otpusti ih neka idu u okolna sela i naselja da kupe sebi hleba; Jer nemaju šta jesti. A On odgovarajući reče im: Podajte im vi da jedu. I rekoše mu: Da idemo da kupimo hleba za dvesta dinara i da im damo da jedu? A On im reče: Koliko hlebova imate? Idite vidite. I doznavši rekoše: Pet hlebova i dve ribe. I zapovedi im da ih posade sve po grupama po zelenoj travi. I posadiše se red za redom po sto i po pedeset. I uzevši onih pet hlebova i dve ribe, pogleda na nebo, i blagoslovi, pa prelomi hlebove, i dade učenicima da stave pred njih; i one dve ribe razdeli svima. I jedoše svi, i nasitiše se. I nakupiše komada dvanaest punih kotarica, i od riba (Mk. 6,35-43).
 
Otpusti ih… Ovo je – glas sveta. On deli život na dve oblasti: jedna je oblast kada Hrišćani idu u crkvu, kar čuju Sveto Pismo i ponekad uzdahnu zbog blagočestivog života Svetih; a druga oblast – to je da stvarno žive, tj. da brinu o svom poslu, da zarađuju, da se raduju, da odmaraju, da odgajaju decu i dr. Zato, kada treba živeti, tada svet Hrišćanstvu kaže: Otpusti ih – čuli su reč Istine, i sad neka idu da žive. Oni su ljudi, treba i na život da misle. I tako, oko Hrišćanstva je beživotno i pusto mesto. Hrišćanstvo je dobra teorija, ali se od toga ne može živeti. Zato: Otpusti ih…
Hristos nije otpustio narod. To što govori svet – zabluda je. Ja sam hleb života (Jn. 6, 48). Nahranite i duše i tela od Mene i oko Mene. Kad ste odlazili od Mene, da „živite“ i da se hranite kao svet, kakve ste koristi od toga imali? Niste li umirali, ne samo dušama, nego i telima? Oci vaši jedoše mannu u pustinji, i pomreše (Jn. 6, 4U), a Ja ću vam dati hleb… da koji od njega jede ne umre (Jn. 6, 50). Gde da ih otpustim od Sebe? U smrt?
I On je zadržao narod oko Sebe. Zadržao ih je najpre da bi nahranili duše, a potom i tela. Iako su duše već bile site, On ipak kaže učenicima: Podajte im vi da jedu. Kroz ovo On učenicima kaže da narod nahrane rečju Istine, kako bi nahranili njihove duše, jer je znao da učenici nemaju materijalni hleb i nikako nisu mogli da nahrane pet hiljada ljudi. Dakle, rečima: podajte im da jedu, Gospod podseća da oni koji su poslani (Apostoli) treba pre svega da se potrude da duhovno nahrane one koji su gladni pravde, jer je briga za dušu najvažnija. Dušu treba da nahrani Hristos.
Druga briga je – za telo, za sav spoljašnji život. Gospod zna da je takva briga prirodna i ukazuje na to, da ona treba da bude zadovoljena oko Njega. Radi ovog cilja Gospod savršava veliko čudo hranjenja pet hiljada ljudi, ne računajući žene i decu, sa pet hlebova i dve ribe (Mt. 14, 21).
Smisao čuda hranjenja je taj, da Gospod treba da ustrojava i spoljašnji ljudski život, onako kako hrani i duše: da čovek kroz ceo svoj život – u brigama, naporima, odmoru, radosti i žalosti – treba da živi od Njega, kroz Njega i u Njemu. Da bi jasno saopštio ovu misao, Gospod savršava čudo u uslovima potpunog zemaljskog reda. On hoće da kaže da su sve prirodne zemaljske potrebe Njemu poznate, i da će ih zadovoljiti delovanjem Svoje sile. Kao dobar Domaćin, Gospod svima određuje mesta, po 50 i po 100 ljudi u jednom redu, sa razmacima među redovima. Kao dobar Domaćin, On zapoveda učenicima da ljudima koji sede raznose hranu i da im je dele, kako ne bi bilo sujete i nereda. Konačno, kao dobar Domaćin, Gospod zapoveda da se posle obeda sakupe ostaci, kako se dar Božiji ne bi povlačio nepospremljen.
Zašto su u jevanđelskoj priči potrebne ove pojedinosti? Sve pojedinosti hranjenja naroda navode se zato, da bi se pokazalo kako će Gospod, kao mudri Sazdatelj života, i u zemaljskom poretku sve predvideti, te da će, kao Otac Koji ljubi, zadovoljiti i zemaljske potrebe ljudi.
Kako se odvija samo hranjenje? Kako će se ljudi nasititi? Umnožavanjem hleba, ili, drugačije rečeno – uvećavanjem spoljašnjih zemaljskih stvari? Nikako. Ni jedan Jevanđelist, opisujući ovo čudo, ne kaže da je Gospod od pet hlebova načinio pet stotina, i da su ih učenici razdelili, ni da je od dve ribe načinio dve stotine.
Hranjenje se obavlja Božijim blagoslovom: pogleda na nebo, i blagoslovi, pa prelomi hlebove… I počeli su da dele pet hlebova, tako da se komadima odlomljenim od ovih pet hlebova nasitilo pet hiljada ljudi, pa je i preteklo. Ovde se razvija ista velika misao – da ustrojstvo zemaljskog poretka ide od Hrista, i da se najbolje savršava Njegovim blagoslovom. Ni beskrajna briga za stvari, ni kupovina, ni umnožavanje stvari, ni uobičajeno robovanje stvarima, ne obezbeđuju zadovoljavanje životnih potreba, nego blagoslov Božiji.
Kada se zemaljski život organizuje pod ovim moćnim blagoslovom, tada kao da se ponavlja čudo hranjenja: svega ima dovoljno, malo zadovoljava veliko, nema nereda, nema sramnog robovanja stvarima, radi „života“. Kada se pak život ustrojava bez Božijeg blagoslova, egoistički, tada se on pretvara u egipatsko ropstvo stvarima. Čovek stiče, a da ne može da se zasiti, i brine, a da se jaram briga ne umanjuje. Sav svoj vek čovek provodi u mukama i nemiru da bi nešto postigao, i nema kraja poslovima, niti može da pronađe spokojstvo i zadovoljstvo u životu. Čovek se stalno vrti u krug. Trči bez kraja i bez radosti… Ropstvo, podjarmljenost stvarima… Tako je uvek kada se život ustrojava bez Boga.
 
69. I rastavši se sa njima (učenicima), otide (Gospod) na goru da se pomoli (Mk. 6, 46).
 
Odlazi na goru da se moli. „Na gori“ je bliže Ocu. Gospod se telom podiže iz doline, kao da se podiže iznad zemaljskog života i da se odvaja od njega.
Ovo je uzor molitve Ocu. Takva treba da bude molitva Ocu Nebeskom. Neka duša ode na goru, neka se odvoji od zemaljskog, neka se uzdigne nad njim, neka ga zaboravi, da je ne bi vezivala težina zemaljskih razmišljanja, briga, interesa, da se ne bi provlačila kroz zemaljske pomisli, da ne bi u rasejanosti ostajala bez krila, tumarajući po zemaljskim stvarima…
Nikad ne zaboravljaj odlaske na goru radi molitve.
 
70. I kad nasta veče, bejaše lađa (sa učenicima) nasred mora, a On (Hristos) sam na kopnu. I vide ih kako se muče veslajući, jer im beše protivan vetar. I oko četvrte straže noćne dođe k njima idući po moru; i htede da ih mimoiđe. A oni, videvši ga gde ide po moru, mišljahu da je priviđenje i povikaše; jer ga svi videše i prepadoše se. I odmah stade govoriti s njima, i reče im: Ne bojte se, Ja Sam, ne plašite se! I uđe k njima u lađu, i vetar se utiša; i behu prekomerno izvan sebe i divljahu se. Jer ne shvatiše događaj sa hlebovima; pošto im beše srce okamenjeno (Mk. 6,47-52).
 
Opet ista slika (upor. Mk. 4,36-38): lađa ljudskog života – sama za sebe; Gospod, Upravitelj života – Sam za Sebe…
I jasno, lađa je na pučini. Tamo se našla u vreme kad nasta veče, tj. na izmaku života. Sve iluzije zemlje su potrošene, i ona više nema pristanište, nema oslonac, nema tvrdu obalu. U suton života, otežala lađa najčešće plovi ka pučini – mrak života se zgušnjava oko nje, a pod njom je bezdan mora.
I konačno, lađa je u nevolji! Vetar je bio protivan. Kako i da ne bude u nevolji, kada je sama i bespomoćna? I protivan vetar takođe je neminovan u životu sveta.
Kada je nevolja dovoljno potrajala, kada su iluzije već morale biti potrošene, a ljudska bespomoćnost jasno shvaćena, tada Gospod, Koji večno bdije nad svetom, polazi putevima nesrećnih ljudskih života. On svagda hodi putevima života, ali ljudi Ga u svome nemaru ne vide. Sada pak, u teške dane, kada je nevolja došla do vrhunca (oko četvrte straže noćne), On prolazi tako blizu nevoljnika da bi ga oni videli.
Iako sastradava sa čovekom koji pati, Gospod ipak ne može da ga spase nasilno, bez njegove volje; eto zbog čega je Gospod hteo da prođe pored učenika, da mu se oni nisu obratili za pomoć. Na to misli jevanđelist Marko kada kaže: I htede da ih mimoiđe. Da bi dobio pomoć od Gospoda, čovek treba da se obraća Hristu. Potrebno je da čovekova duša bude otvorena i da prima Božanski uticaj.
Učenici su ugledali Hrista kako ide po moru, ali nisu reagovali obraćanjem za pomoć, nego pometnjom, zbunjenošću i strahom. Njih je uplašio hod po vodi, kao nešto neobično – oni nisu razumeli da je to Živi Bog, za Koga je, kao za Tvorca svega, sve moguće, nego su pomislili da vide utvaru. Kada doživljavaju nevolje, ljudi obično bivaju savladani njima i privijaju se uz zemlju. Već u početku nevolje, oni ljudi koji nisu izgubili veru u Boga, obraćaju mu se molbom sirotih učenika: Učitelju, zar Ti ne mariš što propadamo?
Pošto Gospod, ispitujući hrabrost i jačajući veru, dolazi tek oko četvrte straže u noći nevolje, slaba vera se još više iscrpljuje, po duši se razlivaju bespomoćnost i pometenost, a sa njima i klonulost. Kada se u takvom stanju potištenosti ljudska duša susretne sa Božanskim uticajem, zatečena, ona se sasvim gubi. Dodir sa nepoznatim i neobičnim pojačava strah; maloverje povlači misli po zemlji…Tada se dašak čudesnog mira, koji poziva ka Bogu, doživljava kao „priviđenje“, kao nerealno, kao ono što se „javilo“. A kada prvi, nevoljni trepet duše zbog dodira sa nadzemaljskim prođe, i kada se čovek vrati u uobičajeno stanje „čvrste i jasne“ svesti, tada se minuli tren Božijeg prisustva posmatra kao iluzija, objašnjava se uznemirenom uobraziljom, nervozom, i pamti se kao manifestacija slabosti.
Gospod ipak, i pored pokazane malodušnosti učenika, projavljuje Svoje milosrđe do kraja. Pošto je u učenicima počela da raste vera u to da Učitelj može da ih spase, njihovo srce se i nevoljno pokrenulo ka Njemu (I htedoše ga uzeti u lađu – Jn. 6,21), te Gospod prekida nevolju. On umiruje učenike, uveravajući ih da je to – On Sam, živ, njihov Učitelj, čija su čudesa mnogo puta videli. I, Gospod ulazi u lađu…
Čim je Kormilar ušao u lađu života, nastupila je tišina… Protivni vetar kao da je nestao, i plovidba života potekla je nepokolebivo i spokojno. Tako je čvrsto Njegovo upravljanje i tako je pouzdana Njegova zaštita. Ne budi izvan sebe i ne divi se kao učenici zato što Gospod bdi, što je milosrđe Njegovo veliko i što ide po putevima života i pruža ruku, čak i onda kada si na ivici očajanja!
Treba da budeš spreman, a ne „okamenjena srca“; ne pokopavaj savest stalnim kompromisima i prilagođavanjima zemaljskom poretku života, nego budi spreman da osetiš Gospoda i Njegov dolazak. Ne budi malodušan, plašeći se i ustručavajući da primiš Božansko, pokušavajući da prilagodiš Njegove projave zemaljskom i prirodnom, nego sa unutrašnjom toplotom i otvorenog srca primi Hrista, pokloni Mu se sa strahom i ljubavlju, zablagodari Mu za Njegovo milosrđe – što posetom udostojava tebe grešnog, koji si Ga zaboravio – i tada će te Gospodnja ruka izvesti iz nevolje, pa ćeš uz njenu pomoć da pođeš uspravnije i čvršće.
 
71. Odmah ga (Hrista) poznadoše (žitelji zemlje Genisaretske), i optrčaše sav onaj kraj i počeše na posteljama donositi bolesne… i moljahu ga da se barem skuta od haljine Njegove dotaknu; i koji god ga se doticahu, spasavahu se (Mk. 6, 54-56).
 
Sa kakvom Ga samo revnošću traže!
I ti, kad osetiš potrebu za Bogom, traži Ga sa revnošću. Optrči sav „kraj“ čovekov, osmotri puteve ljudskog života, sve kutke ljudske misli, i doći ćeš do Hrista, doći ćeš, ako Ga budeš istinski tražio.
Kada dođeš na puteve Hristove, položi pokraj njih svoju bolesnu dušu, i moli Hrista da ti ulije snage kako bi mogao da Ga „dotakneš“… Jer Hrista treba da „dotakneš“ i da Ga „opipaš“ da bi dobio Njegovu Božansku pomoć (upor. Mk. 3, 10).
 
72. I reče im (Hristos, farisejima i književnicima): Lepo, ukidate zapovest Božiju da svoje predanje sačuvate (Mk. 7, 9).
 
U svetskom životu tako biva na svakom koraku, tj. na svakom koraku zapovest Božija se ukida radi ljudskog predanja. Ovo ukidanje postalo je toliko uobičajeno, da to ljudi više i ne primećuju. Oni žele da se u svom životu rukovode sopstvenim razumom, a kada se ide za ljudskim razumom, onda dolazi do neprimetne zamene Božijeg zakona ljudskim običajem. Ljudima se čini da žive osmišljenim, razumnim životom i da su sasvim slobodni u izboru svojih postupaka. Pusta zabluda!
Ljudi su u svakom vremenu – sluge i papagaji. Oni su sluge i papagaji ne samo u svakodnevnom životu, gde se sve čini „onako kako je prihvaćeno“, nego čak i u svetu ideja, jer pod uticajem i pod pritiskom modernih idejnih tokova menjaju svoje ideje u skladu sa tim tokovima, i počinju da se ponašaju onako kako diktira moda.
Hrišćanstvo, ova najuzvišenija otkrivena Istina o životu, zapliće se u modu. Ono se ili sasvim odbacuje, kao neupotrebljiva i preživela teorija života, ili pak ostaje samo spolja vezano za život, kao stara beživotna tradicija.
Izlazi da je poslušnost najvišoj Istini života, poslušnost Bogu, zamenjena robovanjem kloparanju pustih čegrtaljki vremena. Siroti slepi čovek ne vidi da zapravo lakrdijaški ponavlja tuđe reči, poput papagaja. On je spokojan, ponekad i gord. On je „slobodan“… On je u prvom redu savremenosti! On je nosilac ljudskog progresa!
Tako se okovi savremenosti, koji se menjaju gotovo u svakom pokolenju, nose mirno, i čovek ih ne primećuje. Božije zapovesti o životu, zapovesti koje istinski ispravljaju život, nisu potrebne. One predstavljaju starudiju, one su – lanci koji sputavaju život. Kakva žalosna zabluda!
Okovi ograničenog ljudskog uma i ljudskog prenemaganja pretpostavljeni su Večnoj Pravdi i Svetlosti života! Glupost! Zašto dolazi do toga?
Upravo zato što reč Božija i voljno i nevoljno uznemiruje savest i svezuje u čoveku stihiju zla. Božiji Zakon je kao sudija u čoveku. A ljudskoj pokvarenosti prijatnije je i primamljivije ono što oslobađa i podstiče stihiju najnižeg poretka. Tako se uspostavlja tiranija ljudskog običaja i ruši se zakon Božiji.
 
73. I dozvavši sav narod reče im: Poslušajte me svi, i razumejte. Ništa nema što bi čoveka moglo opoganiti od onoga što spolja ulazi u njega, nego što izlazi iz njega ono je što pogani čoveka… što god u čoveka spolja ulazi ne može ga opoganiti, jer mu ne ulazi u srce nego u trbuh… što izlazi iz čoveka ono pogani čoveka. Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka (Mk. 7, 14-15,18-23).
 
Srce je centar fizičkog života čovekovog, a usled povezanosti duševnog delanja sa fizičkim, ono, kao mesto sjedinjavanja duševnih sposobnosti, predstavlja centar i duševne aktivnosti. Kao što srce raznosi krv po organizmu i daje mu ili zdravlje ili loše struje, tako i u duševnom životu od srca idu provodnici sila dobra ili zla. Samo srce, na taj način, predstavlja rezervoar dobra ili zla: iz njega, kao iz čistog rezervoara, teče dobro, ili pak, kao iz zaraženog, teče zlo.
U tako uređenom duševnom životu i dobro i zlo dolaze iz srca, kao iz objedinitelja duševnih sposobnosti. Tamo, u skrovištima ljudskog srca, pohranjuje se ili čovekov porok ili dobro čovekovo. Spoljašnji uticaji ovde igraju drugostepenu ulogu. Ako oni u sebi sadrže elemente dobra ili zla, onda će samo podsticati dobra ili zla stremljenja koja ipak dolaze iz ljudskog srca. Često spoljašnji utisak sam po sebi nije ni dobar ni zao, nego je neutralan. Njemu boju daje talas opažaja koji mu dolazi u susret i koji ide iz srca. Ako u talasu koji ga susreće bude elementa zla, onda će i spoljašnji utisak dobiti preovlađujuću nijansu zla. Ne bude li elementa zla, utisak će biti primljen kao neutralan.
Evo primera. Za svakog muškarca prirodno je kada sretne ženu da je pogleda. Pri pogledu na ženu formira se spoljašnji utisak koji se šalje umu i srcu. Taj utisak može da bude sasvim neutralan, i u njemu neće biti greha. Greha će biti onda, kada poročno srce muškarca primi utisak i prida mu poročnu nijansu. Tako je rekao i Gospod, da neće sagrešiti svako ko pogleda na ženu, nego samo onaj ko pogleda sa željom za njom (Mt. 5, 28).
Dakle, ljudsko srce je riznica dobra i zla. Dobar čovek iz dobre riznice srca svojega iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice srca svojega iznosi zlo (Lk. 6, 45). Srce postaje takvo u procesu formiranja čovekove ličnosti, a kada je duševni život čoveka formiran, tada srce, kao centar svesnog duševnog života, samo postaje regulator dobra i zla, i u odnosu prema njemu spoljašnje dobro ili zlo nema samostalnu vodeću ulogu.
I tada, naročito, nikakvo spoljašnje zlo ne može da uđe u čoveka i da ga uprlja, osim ako ga pusti prljavština koja se unutra nakupila, no tada, opet, čoveka prlja njegova sopstvena prljavština, koja se ugnezdila u njemu. Na citiranom mestu ukazano je na osnovu ljudskog duševnog života. Ovde je u pitanju jedna velika istina. Eto zbog čega je Gospod rekao: Poslušajte me svi, i razumejte.
Obrati pažnju na istinu o duši u tvome sećanju! Obrati pažnju na to da je tvoje srce ključ dobra i zla u tebi, i da si ti, shodno tome, odgovoran za svu unutarnju nečistotu. A ako si potpuno odgovoran za svoje srce, onda treba da budeš i njegov potpuni gospodar, tj. tvoje srce treba da bude provodnik samo dobra, a ne zla i greha; a kada se u spoljašnjim uticajima nalazi element greha, onda bi srce trebalo da ih propušta kroz sebe kao želudac hranu, ne prljajući se njima, kako bi dobro iz srca teklo postojanim, širokim i slobodnim tokom.
Ti razmišljaš i govoriš o lošim uticajima na tebe sa strane, i njima opravdavaš svoje zlo. Nije li mnogo licemerja u takvim samoopravdanjima?
Kad čovek ne stoji na straži unutarnje čistote i kada se u njemu razvija najprimitivnija stihija, onda on lako prima sve što je protivno zakonu Božijem (upor. Mk. 7,9) i lako pristaje na kompromise, a da bi umirio s vremena na vreme uznemirenu savest, poziva se na neotklonjivost spoljašnjeg zlog uticaja koji ga je prinudio na zlo i na greh.
Tu je lukavstvo!
Istina je takva, da uticaj sa strane treba da ostane samo uticaj, pa neka u njemu bude i element greha… A to, što ti taj uticaj sa strane nisi propustio kroz sebe bez štete, to što si ga pridodao svome zlu i što želiš da prikriješ svoju nečistotu spoljašnjim zlom, to je već tvoja krivica za koju snosiš i odgovornost.
Ništa što ulazi od spolja samo po sebi ne prlja čoveka, nego ga prlja njegova sopstvena prljavština koja izlazi iz izopačenog srca. „Iz srca ljudskog izlaze zle pomisli..“ Gospod nabraja zlih pomisli koje izlaze iz srca, i stavlja ih po redu narastanja zla, u smislu zahvaćenosti duše zlom i prodiranja zla u dušu do potpunog istrebljenja svega zdravog i normalnog u njoj. Gospod najpre ukazuje na zlo koje za osnov ima grešno telo, i koje je usmereno na telo i na imovinu čoveka: preljuba, blud, ubistvo, krađa, lakomstvo (st. 21). Potom imenuje zlo koje se oslanja na duševne kretnje: pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko (st. 22). I završava označavanjem zla koje prožima svu dušu do njene srži, zla koje preokreće normalnu prirodu duše: hula na Boga, gordost, bezumlje (st. 22).
Hula na Boga ili odstupništvo od vere jeste prva etapa istrebljenja duše, kada joj se istrgne koren koji je hrani – veza sa Bogom kao Istočnikom života. Tad čovek pokušava da Božansku osnovu života zameni usamljenošću. Čovek samoga sebe, svoj um i svoju volju čini regulatorom života, i u centar života stavlja svoj egoizam. Ovo je – druga etapa istrebljenja.
Ali pošto izopačena ljudska usamljenost predstavlja iluzorni oslonac života, onda je bankrotstvo života na toj etapi neminovno, tako da čovek dospeva do treće i poslednje faze – bezumlja. Čovek zla završava u bezumlju. To je krajnja tačka istrebljenja duše, kada u njoj ne ostaje ničeg zdravog, kada „potamni nerazumno srce“ čovekovo (Rimlj. 1, 21), kada sav život dobija pečat fizičke i moralne pomračenosti i kada se čovek predaje „u pokvaren um, da čini što je neprilično“ (Rimlj. 1, 28).
 
74. Otide (Gospod) u krajeve tirske i sidonske, i ušavši u kuću htede da to niko ne dozna; no nije se mogao sakriti (Mk. 7,24).
 
Gospod ne pribegava spoljašnjem pritisku na čoveka da bi ga privukao Sebi. Gospod ne pribegava čudu kao spoljašnjem mehaničkom dokazu Svoje sile, kako bi njime izvršno pritisak na ljudsku ograničenost. Gospodnja sila je na zemlji uvek prisutna, ali se ne izliva mehanički. Ona kao da je skrivena.
Upravo ovu misao slikovito iznosi Gospod kada ulazeći u dom neće da ko sazna za Njega. Međutim, za verujuću dušu, za dušu koja Ga traži, Gospod je otkriven i prisutan u svakom trenu: za takvu dušu, On se „nije mogao sakriti“.
 
75. Čuvši za Njega (Hrista) žena u čijoj kćeri beše duh nečisti, dođe i pade k nogama Njegovim. A ta žena beše neznaboškinja… i moljaše ga da istera demona iz kćeri njezine. A Isus joj reče: Pusti da se najpre deca nahrane; jer nije pravo uzeti hleb od dece i baciti psima. A ona odgovori i reče mu: Da, Gospode, ali i psi ispod trpeze jedu od mrva detinjih. I reče joj: Za ovu reč, idi, izišao je demon iz kćeri tvoje (Mk. 7 , 25-29).
 
Deca – to su oni koji poštuju Oca i koji su se obratili Ocu Nebeskom. Oni jedu prvi već i zato što traže hranu od Oca i što su sposobni da je prime. Ipak, Otac ne odbacuje ni one koji nisu „deca“ – pusti da se najpre deca nahrane… Hranu od Nebeskog Oca dobiće svi.
Oni koji nisu deca označeni su naizgled grubom rečju (psi). Ovo stoga, što oni koji odbacuju reč Božiju i gaze je, postaju nalik nerazumnim životinjama.
Tako i na drugom mestu Gospod zapoveda: Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim (Mt. 7, 6). A kada oni koji nisu deca požele da uzmu makar i mrve Božanske Pravde, mrve od hrane za decu, onda im Otac u trenu otkriva svu Svoju ljubav i, za samo obraćanje sa verom, daruje im Svoju blagodat: „Za ovu reč, idi, kćer tvoja je zdrava“.
Evo prekora za nerazumnu dušu!
Ti si prva briga Oca. Za tebe je pripremljen prvi sto. I to takav sto da čak i mrve sa njega daju život! A ti si, dušo, ipak okorela i nemarna!
 
76. I dovedoše k Njemu (Hristu) gluha i mutava, i moljahu ga da metne na njega ruku. I uzevši ga iz naroda nasamo, metnu prste Svoje na uši njegove, i pljunuvši dotače se jezika njegova; i pogledavši na nebo uzdahnu i reče mu: „Efata“, to jest, otvori se! I odmah mu se otvori sluh, i razdreši se sveza jezika njegova, i govoraše pravilno (Mk. 7,32-35).
 
Ovde je reč o duši. Ona je gluva i nema. Gluva je zato što je bezosećajna i okorela, kao da su zatvorene uši srca i da ne čuje priziv Božiji. A nema je zato što joj nedostaje jezik da bi govorila sa svojim Ocem, od Koga dolaze Svetlost, Premudrost i Život.
Dušu treba dovesti Hristu i treba Ga moliti da položi Svoju ruku na nju. Treba moliti Hrista da Njegova ruka nevidljivo oseni našu dušu i da je povede ka Nebeskom Ocu, skinuvši sa nje gluvoću i razvezavši jezik srca.
Dovesti dušu Hristu – znači pre svega izvesti je iz sveta, dalje od ljudskog greha. Kao što Gospod savršava isceljenje gluvoga uzevši ga iz naroda nasamo, tako i otvaranje naše duše može da se izvede samo izvan sveta greha, kad duša bude slobodna od svezujućeg i razarajućeg uticaja zemlje, tj. od greha, i kad bude nasamo s Bogom.
Tada će se ona, kao slobodna, lakše ustremiti ka nebu, i Gospod će se, kao prilikom čuda isceljenja, dotaći duše, „uzdahnuvši“ Svojim Božanskim Dahom, te će uliti u nju od Svoje Božanske Sile. On će nevidljivo metnuti prste u uši srca, dotaći će jezik, pa će reći: „Otvori se!“, i otvoriće se sluh duše, spašće njena okorelost, nestaće njena bezosećajnost, i savest će postati oštra. Božiji prizivi povući će je za sobom. Otvoreno srce ispuniće se živim, trepetnim osećanjem prema Ocu, i tada će molitva Njemu poteći lako, slobodno i toplo.
Tako će Gospod „razdrešiti svezu“ jezika duše, i ona će početi da „govori pravilno“.
 
77. Kad bejaše (oko Gospoda) mnogo naroda i ne imađahu šta jesti, prizva Isus učenike Svoje i reče im: Žao mi je naroda, jer… nemaju šta da jedu. A ako ih otpustim gladne kućama njihovim, malaksaće na putu; jer su neki od njih došli izdaleka. I govoraše mu učenici Njegovi: Otkud ih može neko nahraniti hlebom ovde u pustinji? I zapita ih (Gospod učenike): Koliko imate hlebova? A oni rekoše: sedam. I zapovedi narodu da posedaju po zemlji; i uzevši onih sedam hlebova i zablagodarivši, prelomi, pa dade učenicima Svojim da postave, i postaviše narodu. I imahu malo ribica; i blagoslovivši ih, reče da i njih postave. I jedoše, i nasitiše se… A onih što su jeli beše oko četiri hiljade; i otpusti ih (Mk. 8, 1-9).
 
Opet čudo hranjenja. Očigledno, hranjenje duša i tela oko Njega od takvog je životnog značaja (upor. Mk. 6, 35-44), da Gospod, kako bi što više učvrstio u ljudskim umovima i srcima misao o Njemu, po drugi put savršava čudo i produbljuje Svoju reč i delo.
Opet je oko Hrista mnoštvo naroda, i On je nahranio njihove duše. Opet je narodu potrebno fizičko potkrepljenje hranom. Opet dirljiva pažnja Učitelja prema potrebama naroda: Žao mi je naroda, jer… nemaju šta da jedu… malaksaće na putu. Opet misao da Gospod ne može da otpusti narod od Sebe, tim pre što su neki od njih došli izdaleka, tj. bili su daleko od Boga i treba im pomoći i udovoljiti svim njihovim potrebama… I tim pre, ako ih otpusti, oni će bez Boga da „malaksaju“ na putu života. Opet učenici kažu da je oko Hrišćanstva „pustinja“ i da hleb ne može da se nađe.
A Gospod ne otpušta narod. On, kao i prilikom prvog čuda sa hranjenjem, pita za količinu hleba koju imaju, zapoveda narodu da poseda po zemlji, u „blagodarenju“ Ocu nizvodi blagoslov neba na zemaljske darove, lomi hlebove i predaje ih učenicima da bi ih oni razdelili narodu.
Iznova se blagoslovom Božijim savršava hranjenje: i jedoše i nasitiše se. I tek kada su se nasitili, kada su im bile zadovoljene i duše i tela, Gospod ih je otpustio.
 
78. I iziđoše fariseji, i počeše se raspravljati s Njim (s Hristom), i kušajući ga iskahu znak s neba. I uzdahnuvši duhom Svojim reče: Zašto rod ovaj znak ište? Zaista vam kažem: neće se dati znak rodu ovome (Mk. 8,11-12).
 
Fariseji su – oličenje lukave savesti. Takva savest čini jednu stvar: opravdava nečist život i za rukovodioca u životu, umesto Boga, postavlja izopačeno „ja“ – razvraćenu individuu.
Za opravdanje takvog života, savest ide na svakojake smicalice. Ne odbacujući Božije reči i Božije zapovesti, lukava savest se dovija u svojim tumačenjima, izmišlja izuzetke, opravdanja i kompromise. Ona (savest) se beskonačno vrti u krug: čas joj je reč Božija odviše stroga i rigorozna, čas je Hristos beskrajno milosrdan, čas Jevanđelje ograničava vremenom i okolnostima, čas lukavo tvrdi da je ono široko i univerzalno. Sve u zavisnosti od toga šta joj odgovara… Lukava savest se bez kraja dovija, izvrće i osporava očigledne istine, baš kao što su se fariseji sporili sa Hristom.
Tako je i u običnom životu – svakodnevno i svakoga minuta; mi čak i ne primećujemo lukavo delo postojanog samoopravdavanja. Samoopravdanje dolazi do one tačke kada se lukavstvo, lažno se skrivajući iza vere, podiže do najvišeg stepena umišljene smelosti u veri, i traži od Boga čuda, a ponekad se u traženju čuda oslanja i na tobožnju revnost u veri.
No, tu i jeste obmana, i isto lukavo samoprikrivanje. Kada se postavlja zahtev za čudom? Onda kada okolnosti života rasprše lukavstva savesti kao kulu od karata, i kada čovek uporno stoji pred jasnim zapovestima Božijim, a nema duhovne hrabrosti da ih prihvati i da im se potčini. Lukavstvo se, čak, ni tada ne predaje i ne prekida svoje delovanje, nego pod prividom povinovanja Bogu počinje tobože da i samo želi Božiji uticaj na život, i pod maskom prihvatanja Boga, postavlja Bogu svoj zahtev za Njegovim opipljivim pokazivanjem, tj. zahtev za čudom.
Lukava savest tad rasuđuje ovako: „Gospod deluje na moj život… Pa dobro, prihvatiću Gospoda, potčiniću Mu se i odreći ću se svog „egoizma“ (ovo poslednje se naravno ne priznaje javno), neka se samo Gospod javno pokaže“.
Zar traženje čuda predstavlja izraz vere? Nikako. To je taj isti prikriveni egoizam… Izlazi da je to iznuđeno odricanje od egoističke usamljenosti pod pritiskom okolnosti i lažno povinovanje Bogu iz računa: „Možda se sila Božija neće ni projaviti, pa će, dakle, moj egoizam ostati gospodar života“.
Da li su potrebni primeri? Da. Uzmi za primer sve opomene u životu: nevolje, nesreće, bolesti i sve moguće smrtne opasnosti – sve one opomene kod kojih je čovek prinuđen da prizna neobičnost onoga što se dogodilo. Da li se uvek u takvim prilikama ljudsko srce odmah i lako potčinjava Bogu, uz odricanje od egoizma? Zar se ne događa češće da, kada prođe period pometenosti, ljudsko lukavstvo objašnjava ono što se dogodilo slučajnošću, i iskrivljuje događaj da bi ga uguralo u okvire prirodnog, i spokojno ga predaje zaboravu, ostavivši egoizam kao gospodara života? A ako misao o neobičnom suviše uporno pritiska svest, onda lukavstvo odmah traži čudo: „Ako bi Bog zaista hteo da mi pomogne, da me spase, onda zašto ne učini to i to“. I iskazuje se želja za većim čudom, a ono što se dogodilo, smatra se za isuviše malo da bi svakodnevni egoizam ustupio svoje mesto Bogu.
Tako se manifestuje farisejstvo: stalnim lukavstvima i samoopravdanjima izravnava se nesklad između života i Božijih zapovesti, kako bi umesto smirenog i bespogovornog potčinjavanja Bogu, uz hođenje pred licem Njegovim, u životu preovladala samovolja, uz hođenje po puteljcima lukavstva sopstvenog uma i pokvarenog srca. A kada Bog očigledno pokuca na vrata ljudskog života, lukavo farisejstvo pita: „Jesi li to Ti, Gospode? Pa dobro, evo, potčiniću se Tebi… samo mi pokaži Svoje Lice, tj. daj mi čudo“.
Egoizam svoje puteve smatra toliko ispravnim i značajnim, da će ih napustiti i prići Bogu samo zbog očiglednog čuda, koje Bog treba da učini upravo radi njegovog ličnog, ponekad i sasvim malog svakodnevnog interesa.
Gospod razobličava lukavo samoopravdanje života i farisejstvo. On je duboko uzdahnuo kada su fariseji, sporeći se sa Njim i iskušavajući ga, tražili znamenje. Duboko je uzdahnuo zato što je u potpunosti prozreo lukavstvo fariseja i zato što je tugovao zbog razvraćenih srca, videći da oni ne traže istinski, nego da jednostavno hoće da sačuvaju laž. Eto zašto se (fariseji) mnogo spore, kao da se tobože svojski bore za pravdu, dok se zapravo samo trude da pronađu opravdanje za svoj lažni put. U samoopravdanju uvek biva tako, da najpre pokvareno srce podstiče čoveka na nepravdu, a potom, na kraju, čovek počinje dugo i tvrdoglavo da se dovija kako bi svoju nepravdu valjano teoretski osmislio.
E, u ravni tog samoprikrivanja fariseji traže znamenje s neba.
Zbog čega im je potrebno čudo? Nepravda života se ustalila. Fariseji su se utvrdili u lažnom shvatanju Mojsijevog Zakona. Oni su tu gospodari. Oni i ne misle da se oslobode nepravde. Znamenje sa neba potrebno im je samo zato da bi prikrili nepravdu lažnim logičkim sklopom, i da bi umirili savest. Računaju na to, da, u krajnjoj liniji, „nikakvog čuda neće ni biti“… Dakle, samopotvrđivanje života ostaće isto kao i pre, i nepravda će da vlada kao pravda.
Da farisejima istina uopšte nije bila draga, nego da im je bilo potrebno samopotvrđivanje u njihovoj nepravdi, vidi se iz toga što oni, čuvši da Gospod odbija da učini novo znamenje, ukazujući im na to, da je znamenje već bilo dato preko proroka Jone, ne pitaju kakvo je to znamenje bilo i kako ga treba shvatiti, nego ćutke odlaze, postiđeni zbog razotkrivenog lukavstva.
Dakle, zašto se traži čudo? Radi prikrivanja laži?
Gospod upravo tako ocenjuje molbu fariseja, i sa prekorom im upućuje pitanje: Zašto rod ovaj znak ište? A Sveti jevanđelist Matej dodaje: rod zli i preljubotvorni (Mt. 16,4), tj. ukazuje na to da farisejska prepredenost i razvraćenost ni u traženju čuda nije ništa drugo, nego prikrivanje nepravde koju su oni uspostavili (tj. prikrivanje neistinitosti shvatanja Mojsijevog Zakona).
I šta u takvom slučaju predstavlja traženje čuda? Iskušavanje Boga. Tako kaže i Jevanđelje: I kušajući ga iskahu znak s neba. Jer farisejsko traženje čuda počiva ili na sumnji u mogućnost događanja čuda, ili na konstataciji da je ono što je Bog već pokazao nedovoljno da bi se čovek uverio, pa se traži neko veće znamenje. U oba slučaja traženje čuda je izazov Bogu, ili, što je isto, iskušavanje Boga.
Da traženje čuda predstavlja iskušavanje Boga, a nikako manifestaciju veće vere, odricanje od egoizma i poziv Bogu da postane Gospodar ljudskog puta vidi se iz jevanđelske priče jevanđeliste Mateja. U njoj je podrobno opisan Hristova beseda sa farisejima.
Kada su fariseji od Gospoda zatražili znamenje sa neba, On im je, kako predaje jevanđelist Matej, odgovorio: Uveče govorite: biće vedro, jer je nebo crveno. I jutru: danas će biti nepogoda jer je nebo crveno i mutno. Licemeri, lice nebesko umete raspoznavati, a znake vremena ne možete (Mt. 16,2-3).
Pojedinosti Hristove besede sa farisejima koje predaje jevanđelist Matej zapravo pokazuju da je traženje čuda podstaknuto ne smirenom verom, nego lukavom željom da se ograde od Božijih zapovesti, da se naprave nevešti, i da pod maskom nepovredivosti zakona Mojsijevog, ostave svoj egoizam na mesto gospodara života.
„Vi ne shvatate zapovesti Božije“ – kao da govori Hristos farisejima. „Vi ne shvatate Moje reči. Vi nećete da vidite čuda koja tvorim na svakom koraku. Vi ne primećujete projavu sile Božije. Vi ništa ne shvatate, kao nerazumna deca. A hoćete da vam Otac Nebeski da novo znamenje sa neba. Licemeri, vidim vaše lukavstvo. Vi se odlično razumete u ono što vam je potrebno i što vam je ugodno. Tu vam je poznato ne samo zemaljsko, ono što vas okružuje, nego ste uzašli na nebo i razumete nebeske pojave; po izgledu nebeskog svoda pogađate šta će biti na zemlji. Tu vam je sve poznato, zato što vam tako odgovara. Tu ste gospodari i vladate. A kada se od vas zatraži da smireno prihvatite Božiju volju i da joj se priklonite, kada događaji u životu zahtevaju odbacivanje ohole samouverenosti i traženje onoga što hoće Bog, onda ništa ne shvatate, pravite se nerazumni i, prikrivajući egoizam i neverovanje, licemerno tražite: „Daj nam znamenje“. Zar niste videli čudesa Božija, koja Sam tvorio na svakom koraku? Vama znamenje i nije potrebno, nego hoćete da ostanete u svome pređašnjem egoizmu, da se nigde od njega ne pomerite, a traženjem čuda samo maskirate svoju duhovnu okamenjenost. Zaklon vam je – Mojsijev Zakon“.
Eto koji je smisao Gospodnjeg odgovora. Suština odgovora farisejima nije odbijanje da utvrdi njihovu veru, nego razobličavanje njihovog lukavstva i ogoljavanje njihovog bezverja.
Obrati pažnju na to kako se ista stvar događa i u životu!
Čovek često misli o čudu i voli da traži čuda: „Ah, kada bi Gospod učinio znamenje! Zašto Gospod ne pokaže Svoju silu?“. Takva pitanja izgledaju kao obraćanje sa verom, kao revnost po veri i želja za utvrđivanjem sopstvene vere. A ako bolje razmisliš, biće ti jasno svo njihovo lukavstvo.
Čovek postavlja takva pitanja u onim trenucima života, kada stoji pred projavom volje Božije i kada se od njega zahteva da donese hrabro rešenje, u saglasnosti sa voljom Božijom, tj. traži se da osudi svoj dotadašnji život, da promeni iz korena svoje ponašanje, da se odrekne privezanosti za strasti itd., rečju – onda kada se od njega zahteva da prepozna Božiji priziv i da ga sledi.
E, tada čovek projavljuje svoju detinju naivnost. On se gubi. Stiže u ćorsokak. Odbija da shvati ono što se događa. Ne vidi Božije zapovesti, ne shvata znake vremena. I tada – da mu se da čudo! Podozriva revnost kroz čudo shvata volju Božiju i potčinjava joj se!
Kroz čitav svoj život čovek ističe sebe: „Ja sam“. A onda, odjednom, neodoljiva želja: „Neka odluči Gospod“. Kroz čitav svoj život čovek je potpuni gospodar, i u sve se odlično razume.
Pokušaj da skreneš čoveka sa njegovog lažnog puta. On će te zasuti desetinama dokaza za to da on sve zna, da sve razume i da postupa ispravno. Čovek smatra da je izučio život, i da ga poznaje, i da razume sve što se oko njega događa, te da sam gospodari njime.
Pa i ne samo da razume ono što ga okružuje!
Čovek je takođe samostalan i kada su krupne stvari u pitanju! On se ukopao u zemlju i stvara njene zakone. On gospodari na nebu. I pošto je ljudski um u dugim istraživanjima otkrio zakone kretanja planeta i zna hod kometa i javljanje pomračenja, to mu je dalo za pravo da domaćinski upravlja ne samo na zemlji i pod zemljom, nego i na nebu.
Čovek utvrđuje zakone svemira, zakone života kontinenata i okeana, zakone života plemena i naroda i uopšte mu nije potrebna promišljajuća volja Tvorca! Tako u celoj vaseljeni vlada um i zakon. Um shvata i objašnjava zakone života, i sve je jasno! I onda se postavlja pitanje šta će čoveku čudo? I gde je uopšte mesto čudu pored ljudskog egoizma? No, kada se dogode potresi u životu, onakvom kakvim ga je čovek zamislio, kada pritisnu životne okolnosti, kada se poremeti „zakonita“ ravnoteža života, koji je dotle delovao tako čvrst, tada bi, kako se čini, sveznajući i samodovoljni čovek morao da pokaže sve svoje znanje, da shvati gde se u životu nalazi i da ispravi ono što je bilo njegova lična greška.
Taman posla!
Tako je teško čoveku da se rastane sa egoizmom na koji je navikao; tako mu je teško da pomakne tvrđavu „zakonitog“, onako kako ju je podigao, pa ne želi ni prstom da mrdne da bi preispitao celo to zdanje egoizma u kome živi, i da vidi šta to Bog od njega hoće, kakva je Božija volja kada je njegov život u pitanju.
Čovek ostaje moralno bezosećajan, skriva se iza maske potpunog neshvatanja onoga što se događa i, prikrivajući nedostatak želje da makar i prstom makne, da bi izvršio ono što se od njega traži, seća se Boga, doziva Boga i zaklanja se iza volje Božije. „Šta se to događa? Meni je nejasna volja Božija! Gospode! Pa gde si Ti! Pokaži Svoje lice! Daj znamenje! Projavi Svoju silu!“ Kao da Bog postoji zato da bi potvrđivao poredak koji je izmislio egoizam, sa svom njegovom ogrehovljenošću!
Čovek traži Boga i traži čudo, ne želeći da shvati jednostavnu zapovest Božiju, koja se već sasvim otkrila pred njegovim očima. Čovek traži volju Božiju, a Božija volja je već otkrivena, jasna je i detetu!
Zar to nije lukavstvo? Zar to nije iskušavanje Boga? Nije li lukavstvo ništa ne shvatati onda kada su Božije zapovesti jasne? Nije li lukavstvo – uz takvo naivno neshvatanje, uz odsustvo želje da se makar i prstom makne u smislu ispravljanja života – postavljati pitanje: „Gospode! Kaži šta hoćeš! Pokaži čudo!“ Ne predstavlja li takvo lukavo traženje čuda zapravo iskušavanje Boga?
Na ovo traženje odgovor je bio i ostaje jedan – odgovor iskazan uz duboki uzdah, odgovor Božije skrušenosti: Rod zli i preljubotvorni traži znak, i neće mu se dati znak.
 
79. I opominjaše ih (Gospod učenike) govoreći: Gledajte, čuvajte se kvasca farisejskoga i kvasca Irodova. I razmišljahu(učenici), jedan drugom govoreći: To je što hleba nemamo. I razumevši Isus reče im: Zašto mislite da je to što hleba nemate? Zar još ne shvatate niti razumete? Zar je još okamenjeno srce vaše?… I ne pamtite li, kad onih pet hlebova razlomih na pet hiljada, koliko punih kotarica komada nakupiste? Rekoše mu: dvanaest. A kad onih sedam na četiri hiljade, koliko punih kotarica komada nakupiste? A oni rekoše: sedam. I reče im: Kako ne razumete? (Mk. 8, 15-21).
 
Čuvajte se kvasca farisejskoga, tj. čuvajte se lukavstva u životu, i čuvajte se kvasca Irodova, tj. istrebljivanja Hrišćanstva u sebi. Za prvim ide drugo, tj. za lukavim samoopravdanjem – opustošenje hrišćanske duše i nestanak Hrista iz nje.
Lukavo samoopravdanje počinje neprimetno, kao da je u pitanju nešto nevažno. Čovek ponekad kao da se odriče nečeg sitnog, radi svega ostalog u životu ili radi sopstvenog uspeha, ali – to je ipak važno. Pa šta, on je dobar čovek! Sve je po starom – on veruje u Boga i ide u crkvu! No, razmisli malo, i videćeš, da svako, čak i sitno lukavstvo savesti, čak i mali kompromis u životu, jeste važan, jer je delo koje vodi u propast. Nije uzalud Hristos hteo da učenicima naročito na to skrene pažnju: Gledajte, čuvajte se; i ne prekoreva On uzalud učenike: Zar još ne shvatate niti razumete? Zar je još okamenjeno srce vaše?
Prema tome, ovo delo nikako nije nevažno!
Zadatak samoopravdanja je jedan, kao što je više i rečeno (upor. Mk. 8,11-12) – da opravda krivu savest, da je umiri i da čovekovu ličnu volju ostavi da gospodari životom; drugačije rečeno, zadatak lukavstva je da neprimetno zameni Boga samougađanjem.
Nema pogubnijeg dela od ovoga!
Bog ostaje, ali On je isključen iz života. I tako čovek, svesno ili nesvesno, ne „upućuje“ Boga u sve „sitnice“. „Neupućivanje“ Boga i počinje od sitnica: „Dobro, pa šta će tu Bog?“ Lukavstvo najpre prikriva male kompromise. Potom ono ide već utrtom stazom bez Boga, i ne uznemiruje savest zbog narušavanja zakona Božijeg.
Savest otupljuje. „Ja“ sve silnije zavladava. Kompromisi (mada se oni više i ne doživljavaju kao kompromisi) prikriveni su razumnim rasuđivanjem! Rasuđuje se (svesno ili nesvesno) ovako: „Dobro, na kraju krajeva, sam ću sve da prosudim i da uredim. Zar da „na sreću“ živim?“ Treba sam sve da predvidiš i da urediš, pa ćeš tako sebi da zagarantuješ uspeh u poslu. „Na sreću“ živeti nećeš. Postoji i poslovica: „Pomozi samome sebi, pa će ti i Bog pomoći“.
Vidiš kako je sve to blisko životu?
Rezultat opravdavanja je sve samo okolišanje, sve samo „krivo“ ponašanje, dok Boga u životu i nema. To jest, On ostaje, ali za jedan poseban život. Evo, i ikona visi tu reda radi (makar i ta mala).
Tako nastaju dve oblasti života: jedna oblast „živi“ (van Boga), dok se druga naziva hrišćanskom, a obilazi Hrista. Počelo je od malog, a završava se istrebljenjem vere – kvascem Irodovim.
I čovek misli, kao učenici: hleba nemamo, tj. treba da se snabdemo za život. Ko će mene da se seti? Ko mi garantuje uspeh?
A Gospod prekoreva: Zar su vam zatvorene oči? Zar su vam zapušene uši? Jeste li zaboravili da Sam Ja Tvorac i materijalnog života? (upor. Mk. 6,35-44). Jeste li zaboravili kako Sam tvoračkim činom sa pet i sedam hlebova nahranio pet i četiri hiljade ljudi (Otac Moj do sada dela – Jn. 5,17)? Zar ne pamtite? Vaše srce je od kamena!
Dakle, čuvaj se malog, čuvaj se lukavog samoopravdanja, čuvaj se da ne zataškavaš pogreške i da ne prikrivaš razilaženje između života i zakona Gospodnjeg… Čuvaj se kvasca farisejskog! Pomoću toga kvasca, svojim sitnim batrganjem zamenićeš u životu Boga, Njegovu svetu volju, za tebe, i neprimetno će se u tebi podići kvasac Irodov – istrebljenje Živoga Boga u tvome srcu.
Čuvaj se!
Pogledaj, ne okamenjuje li se i tvoje srce? Zar Bog nije promišljao o tebi onda kada si Mu bio veran? Zar u tvome životu nije bilo dela Božijih? Zar nije bilo tvoračkih dela „hranjenja“? Zar se ne sećaš?
„Zar su vam zatvorene oči? Zar su vam zapušene uši?“
 
80. I dođe (Gospod) u Vitsaidu; i dovedoše k Njemu slepa, i moljahu ga da ga se dotakne. I uzevši za ruku slepoga, izvede ga izvan sela, i pljunuvši mu na oči, položi ruke na njega, i zapita ga vidi li šta. I on pogledavši reče: Vidim ljude da idu kao drveće. I potom opet metnu ruke na oči, i učini da progleda: i isceli se i vide sve jasno (Mk. 8,22-25).
 
Ovo je slika progledavanja duhovno slepe ljudske duše. Slepu dušu „dovode“ Hristu. Ona sama se tako beznadežno izgubila u tami, tako je utaban i zamršen put njenog života, tako se iskrivila u lutanjima, tako je isprljana blatom, povređena kolotečinama nepravde i naružena ožiljcima padova, da sama više ne može da se izvuče. Ne može da se izvuče zato, što više nema snage: njena snaga je potrošena u bespuću. I kako slep da se izvuče?
I gde da pođe? Oko njega – slepi. A slep će slepoga samo do jame da dovede (Mt. 15,14). Tako je i u životu.
Dakle, slepu dušu „dovode“ Hristu. Nju dovode najčešće životne okolnosti. Čoveka, u njegovom slepilu, životne okolnosti brzo oteraju u ćorsokak, i on više nema kuda, jer je iskusno propast na svim putevima. Ili pak ove okolnosti zaustavljaju čoveka na pola puta do slepila, bivaju prihvaćene od strane ostatka zdrave čovekove svesti kao prizivi Božiji, i čovek njima biva privučen ka Hristu.
Slepoj duši, dovedenoj Hristu, potrebno je da je Hristos dotakne. Neizostavno je potrebno da je dotakne; dakle, treba sasvim da priđeš, a ne umeš da hodaš; onda dopuzi do nogu Spasiteljevih i u trepetu zavapi: „Ne mogu više ovako da živim… Isceli me“.
Dakle, nije potrebna hladna vera saznanja, nisu potrebni sumorni pokreti umornog i ravnodušnog srca, nije potrebno lenjo pokazivanje zračaka apatične volje, nego je potrebno bacanje prema Hristu, bacanje u koje treba da se slije svo htenje uma i svo naprezanje volje.
Tada će se Hristos odazvati. On čoveka uzima „za ruku“. To znači da se progledavanje duše odigrava uz pomoć Božiju i silom Božijom. Ali za projavljivanje Božanske sile potrebni su i određeni uslovi. Koji uslovi?
Gospod slepoga izvodi izvan sela. Ovo ukazuje na uslove uz koje je moguć uticaj Božanske sile na dušu. Dva su takva uslova: prvi – duša se odvodi u stranu od ljudi i ostaje nasamo s Bogom. Dakle, prvi uslov da duša progleda, jeste tesno sjedinjenje sa Bogom, kad duša u molitvi, u podvigu, u obraćenosti, stoji naspram svoga Spasitelja.
Postoji i drugi uslov: Gospod izvodi slepoga napolje iz sela. Shodno tome, nije dovoljno biti nasamo s Bogom. Treba dušom pobeći iz sveta greha, treba pokidati sveze greha, kako na duši ne bi ostao teret koji je vuče u stranu i gura na dole, da bi duša, oslobođena od zemlje, tj. od greha, lakše mogla da primi i usvoji (učini svojim) nebesko i Očinsko.
Nakon što su napušteni putevi greha, Božanska sila ozaruje dušu.
Prilikom čuda isceljenja, Gospod je pre svega pljunuo na oči slepoga. Ni ovaj akt volje Božije nije bez značenja. Pljuvanje je znak prezira, poruge. Pošto je bolest rezultat greha i ljudske nečistote, Gospod najpre skida ljudsku nečistotu. On je skida slikovito – pljuvanjem na oči slepoga, kao izraz prezira prema grehu, i osude greha i đavola, oca njegovog. Tako se u početku uklanja izvor zla i uzrok bolesti…
Pljuvanje u datom čudu isceljenja slepoga, razlikuje se od pljuvanja na zemlju koje je pratilo čudo isceljenja slepoga od rođenja (Jn. 9, 6), gde ono nije imalo samostalni značaj, nego je predstavljalo samo deo tvoračkog akta – mešanja zemlje, pravljenja „blata“ i pomazivanja očiju njime.
A zašto prilikom isceljenja slepoga od rođenja Gospod nije pljunuo na oči bolesnika? Zato što nije bilo potrebno ukloniti i osuditi greh kao uzrok slepila. Ovaj slepi bio je slep od rođenja, i Gospod Sam kaže da greh nije uzrok njegove bolesti: Ne sagreši on (Jn. 9, 3).
Pljuvanje kod savršavanja čuda isceljenja vitsaidskog slepca, slično je pljuvanju prilikom isceljenja gluvonemoga (vidi Mk. 7, 32-35), iako se u opisu ovog poslednjeg čuda ne ukazuje na to gde je Gospod pljunuo, i prećutkuje se grešnost bolesnoga kao uzrok bolesti, ali u oba slučaja pljuvanje prethodi samom isceljenju i izražava uklanjanje ljudske nečistote.
Pošto je greh unižen i pošto su podsečeni koreni bolesti, Gospod isceljuje i samu bolest.
Isto se traži i od slepe duše. I ona, koja je ostala nasamo s Bogom i koja je raskinula sa svetom zla, treba sa prezirom da osudi svet đavola, da žestoko osudi svoje krive puteve, da bespoštedno zamrzi svoju tamu i da se odlučno odrekne slepih misli i dela. Tada će doći Gospod. On će doći i položiti ruke Svoje. Polaganje ruku označava to, da se progledavanje duše ne savršava njenom sopstvenom snagom, nego Božanskom silom, a takođe označava i to, da se Božanska sila daje sada, posle odvraćanja od greha, da ona preporađa čoveka i da polaže temelj spasenja.
Polaganje ruku je nova slika dubokog značenja.
Isceljenje se ne savršava odmah. Nakon prvog polaganja ruku, bolesnik odgovara Hristu da vidi ljude da idu kao drveće, a tek kada Gospod ponovo položi Svoje ruke na bolesnika, on počinje da vidi sve jasno.
Zašto je to tako? Zar Božanska moć nije bila u stanju da učini da slepi progleda u jednom trenu? Naravno, mogla je to da učini, kao što je u trenu učinila i veća čudesa, na primer, vaskrsavanje mrtvaca.
Ovo je slika toga, da se obnavljanje duše ne savršava odjednom, odmah. Takav čin predstavljao bi mehaničko pretvaranje. Ovo je međutim – proces spasavanja čoveka. On predstavlja dugotrajnu, svesnu borbu, u kojoj je i sam čovek neizostavno aktivan. Onaj proces započinje Sam Bog, Svojom Božanskom intervencijom, dajući čoveku snage da zbaci ropstvo greha i da uspešno krene u obračun sa zlom. Dalje čovek sam ulazi u nadmetanje, kako bi svesno menjao svoje duševne sile i kako bi usvojio Božansko ozarenje. I još dugo, dugo, slepilo neće iščeznuti bez traga… I još će dugo, dugo, čovek videti ljude da idu kao drveće, tj. još će dugo u njemu prevlast imati svet stvari, dok će predmete duhovnog sveta doživljavati kao materijalne stvari. Neće se čoveku odmah otkriti obrisi istinskog života duha, nego će još mnogo vremena morati da se zadovoljava samo senkom istine. I samo njeni slabi, usamljeni odbljesci kliziće pred njegovim duhovnim očima, kao nejasne konture drveća koje se kreće (kada ga vidiš, na primer, kroz prozor voza koji juri).
U tom procesu postepenog obnavljanja duše, potrebni su nova dejstva Božanske pomoći. Njih će biti mnogo, oni će doći svojim redom, kako čovek bude istrajavao u borbi.
Gospod po drugi put polaže ruke na slepoga. Sada ih polaže na njegove oči.
Ovde je reč o ideji da Božanska pomoć, a kao posledica nje i ljudsko prosvetljenje, isprva ide linijom opšteg podizanja duševnog života i njegovog očišćavanja od blata i poroka, njegovog opšteg prosvetljenja, a potom već, pod uticajem Božijim, usavršavaju se pojedine sposobnosti, na primer, sposobnost duhovnog gledanja.
I evo, kada se Božansko ozarenje spusti na dušu, kada Božija svetlost iznutra obasja čoveka, tad Božija pravda zablista u duši kao smaragd.
Robovanja svetu – greha, koji zamagljuje pogled ili pruža krivi odraz stvarnosti, kao da nije ni bilo. Zanosna istina Božija nastanila se u duši kao svetlost, osvetlila je dušu, i spolja prosijava i osvećuje, odgoni greh i skida lažnu dekoraciju poroka. U životu više nema tame, put je prav i svetao… Duša sada sve vidi jasno.
 
81. Putem (za sela Kesrije Filipove) pitaše (Gospod) učenike Svoje govoreći im: Šta govore ljudi, ko Sam Ja? A oni odgovoriše: Jovan Krstitelj; a drugi: Ilija; a drugi: Neki od proroka (Mk. 8,27-28).
 
Sve do danas ostaje životno to pitanje Gospoda o Njemu Samom: Šta govore ljudi, ko Sam Ja?
Sve do danas – tokom dvadeset vekova – sudovi o Hristovoj ličnosti su šaroliki, kao što su bila šarolika i mišljenja Njegovih savremenika. Ovo čak nije toliko tačno kada je u pitanju naučna kritika, koliko kada je reč o „malograđanskom mišljenju“.
Svako ko je pročitao dve-tri knjige i smatra da su njegova razmišljanja dovoljno utemeljena, te da je sramota da se oslanja na autoritet, sprovodi tu tobože kritičku fantaziju i u delo, kroz svoju veru, i Hrista doživljava onako kako mu se čini da je potrebno. Tad Hrista doživljavaju onako kako je to prihvatljivo za maleni ljudski um i kako je ugodno za slabački ljudski život. Takav malograđanski odnos prema najuzvišenijem predmetu vere je nedopustiv.
Ti Hrista traži ne radi prilagođavanja svome razvratnom životu, ne traži Ga onakvog kakvog bi ti hteo, nego onakvog kakav On zapravo jeste. Traži Ga časno! Istinu o Njemu traži u Svetom Pismu. Gospod Sam ukazuje na ovaj izvor znanja o Sebi: Istražujte Pisma, jer vi mislite da u njima imate život večni; a baš ona svedoče o Meni (Jn. 5, 39). Tu pronalazi odgovore na upite svoje duše… Pronaći ćeš da je Hristos – Bog, Sin Božiji! Shvatićeš da ti je Gospod potreban, da je beskrajno dragocen ne kao učitelj, ne kao prorok, nego kao Bog, tvoj Spasitelj, tj. Spasitelj tvoje duše i života.
 
82. I poče ih učiti (Gospod učenike) da Sin Čovečiji treba mnogo da postrada, i da će ga odbaciti starešine i prvosveštenici i književnici, i da će ga ubiti, i da će posle tri dana vaskrsnuti (Mk. 8, 31).
 
Odmah za prvim ispovedanjem Hrista kao Boga (Mk. 8, 29-30), Gospod otkriva istinu o nepomirljivosti sveta zla i greha sa Hristom. I ta istina za sve vekove ostaje zakon života.
Poče ih učiti da Sin Čovečiji treba mnogo da postrada…
U sve vekove, kada se Sin Čovečiji, u licu Svojih sledbenika, sukobljava sa svetom zla, zlo se svim sredstvima obrušava na Njega. Sredstva zla su bili i prvosveštenici i književnici. I oni su pobeđivali: „Sina Čovečijeg će ubiti“. Ali, u krajnjoj liniji, istina života se ne može iskoreniti.
I Sin Čovečiji će posle tri dana vaskrsnuti.
 
83. I reče im (Gospod) to (o Svome stradanju) otvoreno. I uze ga Petar nasamo i poče ga koriti. A On, okrenuvši se i pogledavši učenike Svoje, zapreti Petru govoreći: Idi od Mene, satano; jer ti ne misliš ono što je Božije nego što je ljudsko (Mk. 8,32-33).
 
Evo opet zaista velikih reči, i zaista dubokih istina! Zamisli oštrinu pretnje! Zapanjujuće… Pokreni se srce! Petra Gospod naziva satanom i tera od Sebe. Njega, izabranog meću izabranima, vrhovnog, koji tek što je ispovedio Gospoda kao Hrista, Sina Božijeg; njega, tu stenu vere na kojoj se temelji Crkva; njega, koji je dobio ključeve Carstva, rasporeditelja neba Petra, odmah nakon što ga je ovenčao nazivom „blaženi“ (Mt. 16,17), naziva đavolom i tera od Sebe!
Zašto to? Pažljivo ispitaj iznesene misli i doći ćeš do istine.
Gospod pita učenike šta misle o Njemu, za koga ga smatraju? Apostol Petar, odgovarajući u ime drugih Apostola, ispoveda Hrista kao Sina Božijeg. Gospod potvrđuje tačnost ispovedanja i pohvaljuje Petra. I odmah potom ukazuje na osnovni zakon Svoga dela – zakon nepomirljivosti Hrišćanstva sa svetom zla i greha. Eto zbog čega „Ja treba da postradam i da budem ubijen“.
Apostol Petar sad ne shvata taj zakon… Njemu stradanje i ubistvo Hrista Gospodnjeg od strane ljudi deluju protivrečno. Iz ljubavi i poštovanja prema Hristu, on ne prihvata Njegova stradanja: Bože sačuvaj, Gospode! To neće biti od Tebe (Mt. 16,22). Petar veruje u Hrista kao Boga, voli Ga i ubrzo će govoriti o svojoj spremnosti da položi i život za Učitelja i Gospoda, ali Petar ne prihvata Hrišćanstvo stradanja, nego hoće nekakvo svoje Hrišćanstvo… Možda je iz njega još progovarala jevrejska nada u Mesiju kao Cara i Ustrojitelja slavnog zemaljskog carstva.
Tada se Hristos, Koga je Petar odveo u stranu, okrenuo prema učenicima – jezgru Svoje buduće Crkve, ukazujući im na njen put: „Idi od Mene – kaže On Petru – sa svojim Hrišćanstvom, sa svojim putem. Ti si đavo, satana – Moj neprijatelj i protivnik, neprijatelj Moga dela…“
Ti si, sa svojim Hrišćanstvom, Moj neprijatelj, jer tvoje Hrišćanstvo je istrebljenje istinskog Hrišćanstva, kao što i đavo hoće da ga istrebi. Ti hoćeš da uništiš Hrišćanstvo, nametnuvši mu radovanje svetu, koje je nespojivo sa njim… Tebi su neprijatna stradanja, spreman si da se pomiriš sa zlom sveta i da ga prihvatiš.
Upravo to predstavlja uništavanje Mog dela – dela borbe sa svetom zla. Upravo to je uništavanje unutarnje suštine Hrišćanstva, sve njegove snage i svog njegovog značaja kao vere oslobađanja od zla i ponovnog rođenja u pravdi i svetosti. A ti hoćeš da puziš po zemlji sa njenim radostima. Ne razmišljaš o onome što je Božansko, nebesko, nego o onome što je ljudsko, zemaljsko. Odlazi od Mene… ti si đavo.
On je ovo govorio i gledao na učenike – na Svoju buduću crkvu. To je bio zavet učenicima i zavet Crkvi: ne dajte se u ropstvo svetu, ne razmišljajte o ljudskom, mislite na Božije.
Zašto je taj zavet zaboravljen? Zašto je strašna pretnja Petru nestala iz sećanja? Zar nije tako?
Pogledaj učenike i sledbenike. Među njima ima onih koji misle i onih koji ne misle. Oni koji misle, to su uglavnom ljudi koji imaju obrazovanje i koji su navikli da misle. Naviku da dolaze do teorija po meri svoga razuma, oni prenose i na Hrišćanstvo – da bude onako kako izvoli gospodin razum.
I tada nastaju „svoja“ Hrišćanstva! To se ne čini sa zlom namerom, nego jednostavno prema devizi: „svakome po meri“.
Čoveku koji se nije oprobao u veri i hrišćanskom životu, čini se da ovu ili onu reč Hrišćanstva treba shvatiti tako da to bude blisko životu, i nikako drugačije. I svako prema svome uzrastu i prema nivou svoga duhovnog života stvara sopstvenu hrišćansku teoriju. Tako se u ogromnoj većini slučajeva duhovni život prilagođava načelima zemaljskog poretka, da bi se na kraju i samo Hrišćanstvo tumačilo u skladu sa tim poretkom.
I šta „Božansko“ uopšte može da traži u takvim „svojim hrišćanstvima“? Tu je sve „od čoveka“. A Hrišćanstvo? Hrišćanstvo je istrebljeno!
Oni pak koji ne misle, postupaju jednostavnije. Oni prosto naprosto spuštaju Božansko do sebe! Može biti da se to često čini i sa dobrom namerom – da se shvati Hrišćanstvo. Ali, nemajući hrišćansku prosvećenost i lišeni su duhovnog vaspitanja, a ponekad i zbog razvraćenosti srca, oni potiskuju Božiju istinu na ravan zemlje, i vuku je po zemlji, naviknuti da sve shvataju samo iz perspektive zemlje. Ovde takođe vidimo ono isto preovladavanje ljudskog, pri čemu spajanje ljudskog sa Božanskim postaje čudovišno. Zato se u toj grupi i sreću predstavnici Hrišćanstva kod kojih se odlasci u crkvu sjedinjuju sa nepostojanjem unutarnjeg mira, i pobožnost na rečima sjedinjuje se sa cinizmom izopačenosti, počev od užasavajućeg praznoslovlja, klevete, neprekidne laži, dvoličnosti, obmane, samoljublja i svega ostalog, a završavajući sa nezakonitim vezama. I savest im je mirna! Mnogi iz te grupe, čak, sebe smatraju za „dobre hrišćane“: i uzdišu, i plaču, i primaju Svete Tajne.
Zar tu nema svako „svoje hrišćanstvo“? I zar to nije cinično istrebljivanje Hrišćanstva? A povlačenje Hrišćanstva po zemlji, kada svako sebi prilagođava uzvišenu Božiju istinu i nanosi na nju prljavštinu svoga zemaljskog shvatanja i osećanja – zar to ne razara Hristovo Hrišćanstvo već u začetku?
Da to je razaranje Hrišćanstva.
Eto zbog čega je mnogomilosrdni Gospod izrekao Svoju oštru reč. Eto zbog čega nije poštedeo, čak, ni izabranog i ljubljenog. „Idi od Mene… Ti si đavo… Hoćeš đavolje delo – istrebljenje Moga učenja…“
Misliš li da je Božija pretnja izgubila snagu? Nikako. Samo što ljudi zatvorenih očiju prolaze pored nje, jer su izgubili savest, jer su im srca i duše okamenjene, i tako služe svojoj izopačenosti, zamenjujući Božansko ljudskim. Oni čine strašnu stvar, istrebljujući Hrista i utvrđujući đavola pod izgovorom služenja Hristu. I ne čuju strašne reči koje su im upućene: „Idi od Mene… Ti si đavo“.
Bolje bi im bilo da odu, jer se radi njih ime Božije huli među ljudima (Rimlj. 2, 24). Jer bolje bi im bilo da ne poznaše Put pravde, negoli kad ga poznaše što se vratiše od predate im svete zapovesti (2. Petr. 2,21). Bolje bi im bilo da odu, jer se otkriva gnev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi (Rimlj. 1,18).
 
84. I dozvavši narod sa učenicima Svojim reče im (Gospod): Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj Mene radi i Jevanđelja onaj će ga sačuvati (naći će ga – Mt. 16, 25). Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? (Mk. 8, 34-37).
 
Slušaj! Ovo važi za sve, i ne može se izbeći! Obrati pažnju na to, da Gospod ove reči čini opštim zakonom i da naročito ističe neminovnost toga zakona.
Petar je Gospoda pozvao u stranu od naroda, pa čak i od učenika, i počeo Ga koriti, ne shvatajući Gospodnje predskazanje sopstvenih stradanja. Gospod se okreće od Petra i gleda na učenike, te izgovara Svoju pretnju Petru: Idi od Mene…
A sada sasvim ostavlja Petra, i više ne samo da gleda, nego i poziva, i to ne samo učenike, nego i narod. Nije li iz toga jasno da je izgovorena Božija reč, upućena svima, i da je za sve obavezna i neminovna? To kao prvo. A kao drugo, nije li jasno da se izgovara nekakva naročita reč, ako je Gospod izvoleo da prekine razgovor sa izabranim učenikom, i to oštro, i da ga uz pretnju udalji, te da odmah sve one koji su stajali podalje pozove k Sebi, i da im uputi Svoje reči?
Da, zaista su to bile naročite reči.
A zašto je bilo potrebno očekivati naročite reči? Već i zbog toga, što se, ni manje ni više, vodio razgovor o celom delu Gospodnjem.
Apostol Petar je ispovedio Hrista kao Sina Božijeg, i učenici su kao odgovor čuli osnovni zakon Hrišćanstva – zakon njegove nepomirljivosti sa svetom zla, i odatle zakon stradanja, zakon smrti i zakon pobede i vaskrsenja. Petar ne shvata i ne prima zakon stradanja i hoće pomirenje sa svetom zla: „Budi milosrdan prema Sebi, Gospode!“
Petar hoće prema ljudskoj meri da izokrene Hrišćanstvo. Gospod oštrom pretnjom udaljuje od Sebe izabranog učenika, okreće se prema svima, i govori im.
O čemu? Gospod tu ispravlja grubu grešku Petrovu, zbog koje ga je nazvao „satanom“, i još jednom autoritativno utvrđuje istinsku suštinu Svoga učenja i dela – da Hrišćani treba da razmišljaju ne ljudski, nego Božanski.
Gospod sada više ne govori o Sebi. On je Svojim učenicima već rekao da će zakon nepomirljivosti sa svetom zla, i odatle zakon stradanja, potvrditi Svojim ličnim primerom.
Sada se Hristos obraća kako učenicima tako i narodu, i govori im da je osnovni, i stoga opšti i neminovni zakon – da svako nužno mora proći putem kojim je prošao On, Spasitelj, i da nema drugog puta u hrišćanskom životu. Eto o kakvom će najvažnijem predmetu Gospod da im govori. Pogledaj Božije reči: Ko hoće za mnom da ide…
Tako se ukazuje put svima – svima bez izuzetka: i svešteniku, i mirjaninu, a ne samo monahu, podvižniku i otšelniku. Svako ko hoće da ide za Njim, tj. da se nazove i da bude Njegov učenik, nužno mora da ispuni to na šta je dalje ukazao Gospod – ko god čovek bio, gde god bio i čime god se bavio.
Ko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe.
„Odrekni se sebe“… To je neminovan put: odreći se sebe. Kako to? Odreći se nečega – znači osuditi to kao loše, odlučno odbaciti, zanemariti i odgurnuti. Upravo tako treba postupiti sa sobom: osuditi sebe u potpunosti, kao poslednjeg, kao lošeg, odbaciti sebe bez i najmanjeg sažaljenja, s prezirom preći preko sebe i sa gnevom se odgurnuti na smetlište.
Gospode! Kako to?
Gospod nastavlja: ne tražim Ja samo to od tebe. Ukazujem ti na još više: pogubi sebe, kao da se ubiješ. Eto šta je potrebno. Onda si Moj učenik. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga. Strašan zakon! Velik zakon!
Odbaciti sebe na smetlište, pogubiti se. Pogubiti celoga sebe, onakvog kakav jesi, u celini, bez ostatka, a odmah potom poći, i samo tada ćeš postati Njegov učenik.
Tako se odlučno uspostavlja zakon odricanja od sveta zla i greha za buduće učenike. Zahteva se da se zamrziš, i da pogubiš starog, grešnog, prirodnog sebe, onakvog kakav si po Adamu, kakav si bez Hrista. Potrebno je da ti, koji si Adamov, postaneš kao mrtav. Kraće: potrebno je da umreš. Ovo je zakon smrti.
Tako ga je na drugom mestu Hristos i predstavio, kada je rekao: Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi (Jn. 12,24). Dakle, po reči Gospodnjoj, ako od Hrista tražiš plod istine i plod života, onda bi trebalo da ti, koji si prirodan čovek, čovek sveta i greha, ideš na sopstveno uništenje, pogibiju i smrt, kao što umire pšenično zrno, i tada ćeš doneti plod.
Sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima podrobno izlaže ovaj neminovni zakon smrti prirodnog čoveka, onda kada je on pošao za Hristom da bi dobio plod. Apostol upravo tako i piše – da je stari čovek „umro“, i ne samo umro, nego i „pogreben“. Znajući ovo, da se stari naš čovek razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno… umresmo sa Hristom… (Rimlj. 6, 3, 6, 8). I vi ste „umrli“, piše Apostol Hrišćanima. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grehu (Rimlj. 6, 11). I vi ste „pogrebeni“. Tako se s Njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt (Rimlj. 6, 4).
Tako se uspostavlja zakon smrti. Dalje u rečima upućenim učenicima i narodu Gospod objašnjava ovaj veliki i strašni zakon. Gospod tvrdi da za čoveka, ako hoće da živi, nema izbora: on mora da uništi sebe.
Koliko god se čovek trudio da se sačuva i da se odbrani, koliko god brinuo o svome telu i koliko god pažnjom okruživao svoju dušu, svejedno njegov kraj je jedan – smrt, ne samo fizička, nego i, što je još užasnije – duhovna smrt, tj. propast duše još za njenog fizičkog života. I nigde se ne možeš sakriti od ovog uništenja smrću.
Smrt je neminovna za prirodnog čoveka zato što je njegova priroda – priroda greha, a greh je bolest i otrov za dušu i telo. Čime se može završiti to sistematsko trovanje života, iz dana u dan, iz časa u čas, ako ne smrću? Ovo je takođe sveopšti zakon. O njemu, kao o neoborivom zakonu, govori i Sveti Apostol: s grehom je u svet ušla smrt, i postala je trajna „plata“ kojom se plaća siroti čovek. Apostol pita prirodnog čoveka: Kakav dakle plod imadoste od svoga prirodnog života? I odgovara: plod vaš bila su dela kojima je kraj – smrt (Rimlj. 6,21).
Tako je gubitak života – smrt, postala neoborivi zakon života; Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga (Mk. 8, 35).
To je nepromenjivo u sve dane do kraja veka. To je zakon. Uveri se na primerima.
Pogledaj one koji žive van Hrista. Svi oni završavaju smrću, i to ogromna većina još za svog fizičkog života. Smrt nastupa ili kao rezultat sužavanja života na životne procese kod kojih čovek postepeno atrofira i odumire, te se tako kreće do svoje fizičke smrti rukovođen životnim instinktom i zlom, ili pak kao rezultat teško preživljenog i shvaćenog duhovnog bankrotstva, kada se čovek besplodno baca iz kraja u kraj tražeći opravdanje života, a opravdanja nema, kao što nema ni mira, a sreća i zadovoljstvo su neuhvatljivi. Zlo međutim nastupa, preplavljuje i guši sve dobro – ono što još pomalo tinja u prirodnom čoveku.
Ovaj poslednji tip čoveka, u krajnjoj liniji, moralno se nalazi iznad prvog, ali i njegov kraj je isti – smrt duše, kao njeno bankrotstvo, kao nemogućnost ustrojavanja života po pravdi bez Hrista.
Tako vlada zakon života, prema kome „platu“ za neminovni greh predstavlja neminovna smrt.
I čovek nema kud. On nema izbora, jer ko će se, osim ako je u potpunosti lišen razuma, truditi oko sticanja, znajući da po prirodi stvari kopa sebi grob, i što više zalazi u svetske stvari, to je njegov grob dublji.
Nema izbora za čoveka, jer on ne može da pronađe nešto što bi vredelo smrti duše. I čime bi čovek mogao da sebi nadoknadi smrt duše? Kakav će otkup čovek dati za dušu svoju? Nema izbora! Eto zbog čega Gospod daje veliki zakon dobrovoljne smrti. To je izlaz. Kako?!
Zakon neminovne smrti, koja je plata za greh, svejedno vlada. I Gospod podseća na tu neminovnost… On ljudima otvoreno objavljuje tu krajnju tačku, tu slepu ulicu u koju ih uteruje greh. Pokazavši svu bezizlaznost jadnog položaja u kome se čovek nalazi budući da je prepušten grehu i smrti, Gospod na tom truležu, koji samo prividno predstavlja život, podiže novi veliki zakon – zakon dobrovoljnog uništenja sebe.
Zašto? Zato što se na tom dobrovoljnom grobu seje seme novog života. Uklanja se staro – očišćuje se tlo za mlado; otkida se bolesno – i podiže zdravo. Sahranjuje se mrtvo – ustaje obnovljeno i večno živo. Tako izlazi da onaj koji gubi – stiče, i da onaj ko se žrtvuje – nalazi sebe. Pšenično zrno koje je palo na zemlju i istrulilo, donosi plod.
Ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga (Mt. 16, 25). Ovu misao o novom, živom životu, umesto trulog starog, Spasitelj je podrobnije razvio u Besedi sa Nikodimom (Jn. 3,1-12). Ova beseda kao da predstavlja produžetak besede o gubljenju života radi Gospoda. U njoj se dalje otkriva misao o rastu novog života umesto izgubljenog i pogrebenog.
Gospod ukazuje Nikodimu na to da treba ponovo da se rodi za novi život, a kao odgovor na Nikodimovu nedoumicu – kako će on, star čovek, ponovo da se rodi? – Spasitelj kaže: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn. 3, 5). I nastavlja: Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo (Jn. 3, 7), a zatim objašnjava kako dolazi do novog rođenja od Duha (Jn. 3, 8).
Znači, tamo je – gubljenje, a ovde – nalaženje. Tamo je – smrt, a ovde – novo rođenje i život.
Sada vidiš zašto Hristos uspostavlja veliki zakon smrti: uništenje starog Adama nužno je zato da bi se očistilo mesto za novog čoveka. Pogubljenje grešne duše nužno je zato što na pepelu sveta, greha i propadanja niče novi, večni život sveta nepropadljivosti i Carstva Slave.
I konačno, Gospod Spasitelj u ovoj Svojoj reči učenicima i narodu ukazuje na put kojim će nužno poći onaj ko odbaci sebe i ko se preporodi za novi život od Duha. On na taj put ukazuje sasvim kratko, samo rečju „Krst“. „Odrekni se sebe i uzmi krst svoj i za mnom idi“.
Čime će taj put, biti put Krsta? Očigledno, on će biti potpuno suprotan onome koji je pogreben. Ono je bio put sveta zla i greha – ovo će biti put odricanja od sveta greha, kroz pravednost u Hristu. Ovaj put obuhvata svaki život, sve uzraste, sve oblike života, sve vrste ljudske delatnosti, onda kada je čovek prestao da bude rob greha, nego vodi borbu protiv njega i hoće da bude sin Svetlosti – istinski sin Nebeskog Oca. Onaj pogrebeni bio je put propasti, raspadanja i smrti – ovaj će biti put obnavljanja života u večnosti.
A zašto je to put Krsta?
Gospod očigledno ukazuje na taj put primerom Svoga puta. I Njegov put bio je put borbe sa grehom i zlom, krsni put, put stradanja, i završio se u doslovnom smislu reči na Krstu. Tako i put Svoga učenika Gospod naziva putem Krsta, jer je to takođe put borbe sa grehom.
Zato je i rečeno: „Pođi za mnom“, tj. pođi bez straha, kao Moj učenik, putem kojim Sam Ja prošao… Idi sa Krstom na svoju Golgotu, i kroz nju ka svome vaskrsenju.
Ovaj neizbežni put, bio je, jeste, i zauvek će ostati – Krst, tj. put stradanja, zato što, kao prvo, borba sa grehom će uvek biti podvig, prisila, tj. biće sjedinjena sa stradanjem; kao drugo, zato što u svetu zla i greha, onaj ko ide putem pravednosti, nikada neće biti na svome, tj. na svakom će koraku nailaziti na neprijateljstvo, svakoga će dana osećati nesrodnost sa onim što ga okružuje, doživljavaće konflikte, stradaće, sve dok se ne „odvoji“ od tela (dok ne umre) i dok ne bude sa Hristom, tj. dok se konačno ne oslobodi dodira sa svetom zla, kao što je to i Apostol želeo (Imam želju umreti i sa Hristom biti – Fil. 1,23). Eto takav je zakon smrti i zakon Krsta i ustajanja. Zapamti.
To je obavezan i nepromenjiv zakon. Pazi, nemoj da ga zamenjuješ kompromisnim sudovima „svoga hrišćanstva“!
To je zakon koji je i objavljen radi otklanjanja Petrovog ljudskog rasuđivanja. Tamo smo imali prihvatanje sveta i odricanje od stradanja i borbe sa zlom, a ovde imamo – odricanje od sveta i prihvatanje stradanja i borbe sa zlom. Tako je Sam Hristos ispravio Petra. To je neoborivo kao sama istina. To je sveto.
Zato bez sažaljenja osudi i sahrani starog, grešnog sebe… Pođi putem Krsta, putem očišćujućih stradanja, za svojim Spasiteljem. Golgotom stradanja pobedi greh do kraja, i onda ćeš se, kao onaj ko je pobedio propadljivost, ovenčati nepropadljivošću. I Prvenac iz mrtvih, Hristos, učiniće te sudeonikom Svoga Vaskrsenja. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti Njegove (kroz put Krsta), onda ćemo i sa vaskrsenjem (Rimlj. 6, 5).
 
85. Jer ko se postidi Mene i Mojih reči u rodu ovom preljubotvornom i grešnom, i Sin će se Čovečiji postideti njega kad dođe u slavi Oca Svojega sa svetim anđelima (Mk. 8,38).
 
Nemoj da nepažljivo prođeš pokraj ovih reči! One su – stroge. Tu se ne radi o otvorenom odstupništvu od Hrista, nego o nečem naizgled sasvim malom i beznačajnom: o tome da se čovek stidi Hrista i onoga što je Hristovo.
Tek što je izložio učenje o nepomirljivosti sa svetom greha, i, kao posledicu toga, učenje o putu Krsta, Gospod zaključke toga učenja primenjuje na život. Zaključak je ovaj: Imaš, Hrišćanine, svoj put, i idi njime. Idi pravo, otvoreno, bez nelagodnosti! Šta će omesti život i Svetlost ka kojima ti ideš?
Biće ti veoma teško, jer si okružen svetom greha. Ako radi olakšavanja teškoća koje donosi život okružen zlom, staneš na put ublažavanja suprotnosti između tebe i sveta zla, samo ćeš izgubiti, jer svaki kompromis predstavlja put istrebljenja Hrišćanstva (upor. 8, 32-33). Nećeš ni primetiti kad se budeš odricao Mene, i tada će Moje lice morati da se okrene od tebe.
Eto zbog čega svako, čak i naizgled malo, kompromisno udaljavanje od Hrista, pa i sam „stid“ zbog Njega pred licem sveta, predstavlja greh koji Gospod dočekuje tako strogo, da će se On takvog Hrišćanina postideti („okrenuće lice Svoje: ne poznajem vas…“) kada dođe u slavi Očevoj sa anđelima Svojim.
 
86. I reče im (Gospod, učenicima i narodu): Zaista vam kažem: ima neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Carstvo Božije da je došlo u sili (Mk. 9,1).
 
Dakle, oni koji su odbacili sebe, koji su uzeli krst i pošli za Njim, za svojim Spasiteljem, neće okusiti smrti.
Jer upravo je bilo rečeno da će oni „sačuvati život svoj“ (Mk. 8, 35), i da će postati pričasnici neumirućeg života. Oni su „prešli iz smrti u život“ (Jn. 5, 24).
Na kraju, oni će ugledati Carstvo Božije, koje je „unutra u nama“, u našim srcima i dušama. Čim se rode od Duha, postaju sudeonici Carstva Duha, budući da što je rođeno od Duha, duh je (Jn. 3, 6).
I Carstvo Božije objaviće se u njima u sili. Ovo neće biti teorija, niti razumsko znanje, nego ognjena stihija utisnuta u njihove duše. To će biti sila života – nova sila novog života. Sasvim je jasno da će to biti sila, jer „Duh oživljava“. Telo ne koristi ništa… Duh je ono što oživljava (Jn. 6, 63). On je – sila. Ovu će silu zadobiti sudeonici Carstva Božijeg.
 
87. I posle šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana i izvede ih na goru visoku posebno samo njih (pope se na goru da se pomoli Bogu. I dok se moljaše… – Lk. 9, 28-29); i preobrazi se pred njima (i zasija se lice Njegovo kao sunce – Mt. 17, 2). I haljine Njegove postadoše sjajne, vrlo bele kao sneg, kakve ne može belilja ubeliti na zemlji. I ukaza im se Ilija sa Mojsijem i bejahu u razgovoru sa Isusom (i govorahu o ishodu Njegovom koji je imao da se ispuni u Jerusalimu. A Petar i oni s njim behu savladani snom; ali probudivši se videše slavu Njegovu – Lk. 9,31-32). I Petar odgovarajući reče Isusu: Učitelju, dobro nam je ovde biti; da načinimo tri senice: Tebi jednu, i Mojsiju jednu i Iliji jednu. Jer ne znađaše šta da kaže; jer bejahu uplašeni. I pojavi se oblak te ih zakloni; i dođe glas iz oblaka govoreći: Ovo je Sin Moj ljubljeni, Njega poslušajte. I odjednom obazrevši se nikoga ne videše osim samoga Isusa pored sebe (Mk. 9, 2-8).
 
Preobraženje Gospodnje na Tavoru – to je slika preobraženja duše koja je pošla za Hristom. Kao što je na Hristovom putu bilo ne samo trnje Krsta, nego i slava Tavora, tako će i na putu duše koja je uzela Krst, biti njen Tavor i sladost Tavorske Svetlosti.
Na Tavor odlaze posle šest dana. Šest dana – to je radna nedelja na koju je ukazao Gospod: „šest dana radi“. Znači, na Tavor uzlaze posle radne nedelje života, na kraju krsnog podviga života.
Na Tavor uzlaze samo izabrani. Gospod uzima sa Sobom samo izabranu trojicu: Petra, Jakova i Jovana, kao da time želi da pokaže da izabrane duše prema Tavoru vode tri dobrodetelji: najtvrđa vera, nepokolebiva nada i ognjena ljubav.
Dakle, na završetku puta podvižničke borbe sa grehom, kada je venac dobrodetelji koji ovenčava borca ispleten, Gospod dušu udostojava Tavora.
Tavor – to je, pre svega, duhovni uzlet. To je – visoki uzlet, kao ekstaza. Ako za obično, svakodnevno molitveno ozarenje, Gospod daje sliku ushođenja na goru, onda ovde, pripremajući izabrane za tavorsko Preobraženje, On ih uzvodi na goru visoku.
Znači, Tavor – to je već potpuna odvojenost od zemlje. To je – uzlet u visinu. To je – zanos, ushićenje.
Njegova sila ista je kao i kod svakog drugog duhovnog uzleta – molitva. Molitva je sila ugodna Bogu. I ovde je prisutna ona. Ona daje krila, ona odvaja od zemlje. Jevanđelist Luka nas bogonadahnuto podseća na tu silu, kako je ne bismo zaboravili: …I pope se na goru da se pomoli Bogu. I dok se moljaše postade izgled Njegovog lica drugačiji (Lk. 9,28-29).
U molitvenom ushićenju spušta se Tavorska Svetlost. Tavorska Svetlost jeste Svetlost Božanstva – to je Gospodnja, blagodatna Svetlost. Eto zbog čega Sveta Crkva ispoveda Hrista kao „Svetlost od Svetlosti“ (Simvol vere) i peva Mu: „Svetlost Tvoja svagdapostojeća“ (tropar Preobraženja), tj. večno postojeća, kao što si i Ti, kao i Tvoja priroda; a Božije otkrivanje (pokazivanje) ljudima Crkva naziva davanjem Svetlosti: „Ti, Gospode, Svetlodavče“.
Pogledaj: u javljanjima Gospodnjim je ista ta sila Svetlosti. Kad Božanska Svetlost obasja dušu, ona se, sva usplamtela ognjem Božanstva, i sama razgori jače od sunca, i lice kao ogledalo duše zasija zanosnom Svetlošću Božijom. I zasija lice Njegovo kao sunce.
Prožeta Božanskim ozarenjem, menja se čak i materijalna priroda. Ona postaje finija, gubi svoju telesnost i materijalnu grubost, preobražava se i ispunjava Tavorskom Svetlošću. (Odatle nepropadljivost tela svetih ugodnika Božijih i čuda u vezi sa predmetima koje su oni upotrebljavali).
Haljine Njegove postadoše sjajne, vrlo bele kao sneg.
Reč Božija dodaje da ovo ozarenje telesne prirode nikako nije posledica nekakvih zemaljskih uzroka, nekakvih zakona organskog ili neorganskog života, nego predstavlja duhovnu pojavu.
Ne piše Jevanđelist bez razloga o preobražavanju Hristove odeće – da je ona postala sjajna i bela kao sneg, i da se tako ne može odeća ubeliti na zemlji – ukazujući ovom pojedinošću na to, da prirodu materije nije izmenio zemaljski, prirodni uzrok, nego je to učinila sila Tavora.
Kakav je sadržaj Božanskog ozarenja? Čime je ispunjen život duše u blagodatnoj Tavorskoj Svetlosti? Ispunjen je opštenjem sa nebeskim svetom. I ukaza im se Ilija sa Mojsijem i bejahu u razgovoru sa Isusom. Imenovana su dva predstavnika gornjeg sveta: jedan predstavlja zakon, pravdu i veru – Mojsije, a drugi predstavlja život i revnost za dela pravde – Ilija. Ali Ilija, iako je živeo posle Mojsija, imenovan je prvi, da bi se pokazalo da je vera bez dela mrtva, i da se na nebu primaju dela, kao što je onamo uzašao i revnitelj, života, „anđeo u telu“ – Ilija.
Opštenje sa svetom Neba ima za svoje središte iskupljujuće delo Hrista – spasenje čoveka. A središte iskupiteljskog dela Hristovog jesu stradanja, smrt i Vaskrsenje. U Hristovom Krstu i Vaskrsenju je sva divota Hrišćanstva. I sve težnje pravedne duše okrenute su krsnom sledovanju za Njim, i vaskrsenju sa Njim – sa svojim Spasiteljem.
U gornjem svetu, u stanju blaženog ushićenja, duša sva biva zapljusnuta „tajnom iskupljenja“. I bejahu (Ilija i Mojsije) u razgovoru sa Isusom, i govorahu o ishodu Njegovom koji je imao da se ispuni u Jerusalimu.
Druga polovina jevanđelske priče o Preobraženju objašnjava uticaj blagodatnog ozarenja na ljudsku prirodu, kada ova poslednja dolazi u dodir sa silom Tavora. Tada se duhovna strana čoveka pokorava uzvišenosti viđenja i ljudski duh žudi za silom neba, kao za željenim očinskim domom. Duša bi htela zauvek da ostane u divnoj atmosferi Carstva Božijeg! Učitelju, dobro nam je ovde biti – govorio je Petar u svoje ime i u ime učenika, poražen Božanskim viđenjem.
U isto vreme, telesna priroda čoveka, kao gruba i zemaljska, otežava od jačine utiska koji na nju ostavlja tako različita sila, koja guši i pritiska telo kao nešto strano. Osim toga, telesna priroda se plaši neobičnosti viđenja. Petar i oni s njim behu savladani snom; (učenici) bejahu uplašeni.
Opšti rezultat dodira duše sa Božanskim ozarenjem jeste pokornost duše i njena žudnja za nebeskim svetom. Duša biva uzeta i vođena od strane Gospoda, i više joj ništa nije važno, samo sa Hristom da bude. Učenici više nikoga ne videše osim Samoga Isusa pored sebe. Takvo je ozarenje duše podvižnika koji je uzeo Krst i ide za Hristom. Takva je nagrada za podvig. Takvo je čovekovo blaženo prisajedinjenje Tavorskoj Svetlosti.
„Neka i nama grešnima zasija, Gospode, Svetlost Tvoja svagdapostojeća“.
 
88. I došavši (Gospod) učenicima Svojim vide narod mnogi oko njih i književnike gde raspravljaju s njima… I upita književnike: Šta to raspravljate s njima? I odgovarajući jedan iz naroda reče: Učitelju, dovedoh Tebi sina svojega u kome je duh nemi. I kad ga god uhvati lomi ga, i penu baca, i škrguće zubima; i suši se. I rekoh učenicima Tvojim da ga isteraju; i ne mogoše. A On odgovarajući reče: O rode neverni, dokle ću s vama biti? Dokle ću vas trpeti? Dovedite ga k Meni. I dovedoše ga Njemu; i kad ga vide duh, odmah ga stade lomiti; i padnuvši na zemlju valjaše se bacajući penu. I upita oca njegova: Koliko ima vremena kako mu se to dogodilo? A on reče: Od detinjstva. I mnogo puta baca ga u vatru i u vodu da ga pogubi; nego ako što možeš, pomozi nam, smiluj se na nas. A Isus mu reče: Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje. I odmah povikavši otac deteta sa suzama govoraše: Verujem, Gospode, pomozi mojemu neverju! A Isus videvši da se steče narod zapreti duhu nečistome govoreći mu: Duše nemi i gluhi, Ja ti zapovedam, iziđi iz njega i više ne ulazi u njega! I povikavši i izlomivši ga vrlo, iziđe; i bi kao mrtav tako da mnogi govorahu: umrije. A Isus, uzevši ga za ruku, podiže ga; i ustade (Mk. 9, 14, 16-27).
 
Ovo je slika ljudskog roda i njegovog odnosa prema Hristu.
Gospod, ispunjen Božanskim ozarenjem, silazi sa Tavora, sa visine blagodatne Svetlosti, i pred Njegovim nogama odvija se tipičan prizor ljudskog života.
Velika gomila naroda je govorljiva, bučna i ljubopitljiva, ona brzo prelazi sa utiska na utisak (Mk. 9,15), površna je, i, na kraju krajeva, ravnodušna. Na čelu gomile stoje njeni predstavnici, „oni koji za sebe misle da su mudri“ (književnici). Oni sve znaju. Gomili je potrebno da oni sve znaju. I oni pričaju, pričaju bez kraja, kao da su zaista sveznajući. Gospod te sveznalice pita o čemu raspravljaju.
Tad istupa jedan iz naroda. To je zajedničko ime. Ono obuhvata sve njih. Zato nije važna tačnost, nije važno ko je bio taj koji je istupio. On kaže da je doveo Hristu sina svojega.
Opet zajedničko ime. Reč je o sinu naroda, sinu gomile. Telo od tela i kost od kosti njene. Zato nisu važni detalji – šta je bio taj sin, koliko mu je godina bilo i drugo. Svi su bili takvi. To je – sin naroda.
Čovek saopštava Hristu da se njegov sin nalazi u rukama zlog duha i da je gluvonem. To je stanje tipičnog sina naroda, kada je van Hrista: on je u rukama zla i bolestan je.
Gospod se čovekoljubivo zanima: Kada mu se pojavila bolest? Otac odgovara: od detinjstva. Potčinjavanje duhu zla i počinje od detinjstva čovekovog, a rezultat toga je bolest. Od detinjstva ljudskog roda, od Kaina, postalo je uobičajena pojava da ljudi „uši imaju, a ne čuju, i usta imaju, a ne govore“. Jasno je da zli ljudi „ne čuju“, i da njihova usta „ne govore“ pravdu.
Dalje otac detaljno opisuje duševno stanje sina naroda:
Kad ga god uhvati (duh zla) lomi ga, i penu baca, i škrguće zubima; i suši se. Duh ga baca u vatru i u vodu da ga pogubi (Mk. 9, 22), i jedva se udalji od njega pošto ga izlomi (Lk. 9, 39).
Otac opisuje tipično stanje ljudske duše porobljene zlom. Zlo uhvati čoveka, tj. u svakoj prilici nasrće na dušu koju je porobilo, koristeći i najmanji povod za to. Ono uhvati jadnu dušu i igra se njome kao poslušnom igračkom.
Cilj zla je jedan – da obori dušu na zemlju, da ukloni sve ljudsko iz nje, da je okalja, da je pomeša sa zemljom, kako bi robovanje zlu bilo potpuno, kako bi u čoveku zakržljala svaka nada u suprotstavljanje. Zato zlo vuče čoveka po svim stihijama zemlje (baca u vatru i u vodu). Rezultat je poznat: čovek umire, njegov život se svodi na proste prirodne procese (penu baca, i škrguće zubima), a duša, svezana zlom, suši se.
Jevanđelist dodaje još jednu crtu, karakterističnu za stanje čoveka zla: on ne podnosi svet dobra. Svaki, čak i spoljašnji dodir sa dobrom, sa onim što je Hristovo, porađa u njemu zlobu koja dovodi do besnila. Zlo ne podnosi ono što ga, već i samim svojim postojanjem, negira i pokazuje u pravom svetlu. Eto zbog čega – kako priča Jevanđelist – kad Ga (Hrista) vide duh, odmah ga stade lomiti (mladića); i padnuvši na zemlju valjaše se bacajući penu.
Iako čovek ne primećuje svoje robovanje zlu, ono je ipak mučno. Ono je mučno u svojoj suštini, jer je druga strana gospodarenja zla – potpuna propast duše. Otac tako i govori, da duh baca čoveka da ga pogubi. Otud i „lomljenje“ čoveka.
Ali čovek više nema snage da se izvuče iz tog začaranog kruga zla. Zli duh popušta tek onda kad duša na kraju već postane umorna, slaba i nepovratno prepuštena njemu, kada postane poput neupotrebljive krpe. Tad ova paralizovana robinja više nije interesantna za zlo – i jedva se udalji od njega pošto ga izlomi (Lk. 9,39).
Kada čovek bude doveden do stanja potpune iscrpljenosti od strane zla, kada njegove fizičke sile posustanu, onda on, konačno, dolazi k sebi i počinje da traži izlaz iz svojih slabosti. Tada će obići svu zemlju i isprobati sva dostupna (materijalna) sredstva. Pošto olakšanje ipak ne pronađe, jer se duševno (zlo i greh) ne leči materijalnim, čovek se naposletku seti Hrista.
Čovek sa seti Hrista i obrati se Njemu. Zašto? Zar se u njemu probudila uspavana vera? Nikako. On se u svome traganju obratio Hristu prosto kao jednoj mogućnosti: „Ko zna, možda se nešto i dogodi? Uostalom, šta mogu da izgubim?“
I tako sinovi ovoga veka, kada ih pritisne nužda, tražeći sredstvo da se izbave, dolaze u Crkvu i mole: „Ako šta možeš pomozi nam… isceli“. Još je i dobro ako mole, jer neki drsko traže čudo: „Pa Ti si Bog, Tebi je sve moguće!“
I konačno, Crkva nije u stanju da im pomogne. Učenici Gospodnji ne isceljuju besomučnika. Crkva njima može da uputi reči Gospodnje upućene ocu besomučnika: O rode neverni, dokle ću s vama biti? Dokle ću vas trpeti? Rode neverni, čak ni u trenutku kada si, prolazeći zemaljskim putevima, svojom tvrdoglavošću i služenjem zlu sateran u ćorsokak, i kada pribegavaš Meni kao poslednjem sredstvu, čak ni tada, u tom trenutku očajanja, u tebi nema vere. Ako što možeš, pomozi nam – zar je to molba sa verom? Vera ne moli tako… To je svedočanstvo unutrašnje oronulosti.
Gospod ukorava bezvernog oca besomučnikovog, da bi ga podstakao da se prene, da shvati svu bezizlaznost svoga položaja bez Hristove pomoći i da probudi u njemu iskru kajanja zbog svojih zabluda i iskru vere u samo jedan izvor spasenja i isceljenja.
Razotkriveni i neverni čovek kao da se probudio iz bezosećajnosti. Prizvan na veru, u tom trenutku otvorenog poziva Božijeg (Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje), on se osvešćuje i pokazuje ono što je potrebno za uspešno obraćanje Bogu: priznanje greha i sopstvene nemoći (Pomozi mojemu neverju), i čvrstu veru kao jedini put spasenja (Verujem, Gospode). Čim se pojavila vera, ljudska duša je postala spremna za pokazivanje Božije sile, tako da se sila odmah pokazuje i događa se čudo.
Koliko god za duha zla bilo teško da napusti svoje udobno gnezdo, koliko god bilo snažno njegovo lomljenje žrtve u poslednjim trenucima vlasti nad njom (I povikavši i izlomivši ga vrlo, iziđe), Gospod je, ipak, uvek bio i biće gospodar ljudskog života, i po Njegovoj zapovesti duh zla izlazi iz bolesnika.
Dalje Sveti Jevanđelist pokazuje važnu sliku. Isceljeni besomučnik po izlasku zlog duha iz njega bi kao mrtav tako da mnogi govorahu: umrije.
Ovde je reč o tome, da isceljeni od zla kao da se isključuje iz sveta zla, i svet zla odbija da ga smatra svojim. Svet zla ga smatra mrtvim, jer u njemu više nema uobičajenog života sveta zla.
I to je normalno. Oslobodivši se duha zla, on raskida sa svetom zla i odbacuje taj svet zajedno sa svim njegovim željama. On zaista postaje tuđ tome svetu. U njemu počinje njegov lični život. Strani su mu interesi sveta, njegovi nemiri, intrige, nadmetanja, jurenje za spoljašnjim. Sve je to u njemu odumrlo, i on je svetu tuđ, kao da je mrtav, budući da u sebi, sa tačke gledišta sveta, nema života. Svet ga naziva čudakom, fanatikom, histeričnim, pa uz to i nenormalnim, ludim.
No, Gospod odmah razbija takvo površno suđenje. A Isus, uzevši ga za ruku, podiže ga; i ustade. Gospod ovde pokazuje, da u onome ko se pomoću Hristove ruke, pomoću sile Božije, oslobodio zla, počinje da damara takav život, da se duša, koja se do maločas vukla po zemlji i pokazivala samo goli život, podiže, i da će ustati, i poći, i poleteti.
 
89. Pitahu ga (Hrista) učenici Njegovi nasamo: zašto ga mi ne mogosmo isterati (duha zla iz gluvonemog) ? I reče im: Ovaj se rod ničim ne može isterati do molitvom i postom (Mk. 9, 28-29).
 
Ovim rečima Gospod uzakonjuje podvig za Hrišćanina. Podvig je nužan za uspešnu borbu protiv greha i zla. Ljudi su skloni da umiruju svoju savest pozivanjem na Božansko milosrđe (da je Gospod i bez podviga i dela oprostio razbojniku, bludnici, itd.) i da umanjuju sopstvenu odgovornost za duhovnu neaktivnost.
Uzakonjenje podviga dogodilo se pod ovakvim okolnostima. Učenici Hristovi su od Njega dobili dar isceljivanja bolesnih i isterivanja demona (i davaše im vlast nad duhovima nečistim – Mk. 6, 7), pa ipak ne mogu da isteraju duha zla iz gluvonemog. Zašto? Zar je Božiji dar slab i zar je reč Božija uzaludna? Nikako. Bilo je potrebno pokazati da je svemoć Božija u stanju da izvrši svako delo za čoveka, ali da se od čoveka ipak zahteva aktivnost.
Ljudska aktivnost potrebna je iz dva razloga. Prvi je taj, što ljudska duša i sama treba da bude pripremljena za primanje sile Božije, kada se ta sila pojavi u njoj. Ovo je nepromenjivi zahtev koji iznosi Gospod (upor. Mk. 5, 34; 5, 36; 6, 5 i dr.). Ovim zahtevom uzakonjuje se podvig vere od strane čoveka.
Na njega Gospod ukazuje i u razmatranom slučaju nemoći učenika da iscele bolesnika. Ovo je zapisao jevanđelist Matej. Na pitanje učenika: Zašto ga mi ne mogosmo izgnati? Gospod im je odgovorno: Za neverovanje vaše (Mt. 17,19-20), tj. Božija sila koja vam je potrebna za savršavanje čuda spremna je da se izlije, ali vi ste pokazali da ste nesposobni da je primite.
Drugi razlog za ljudsku aktivnost na koji Gospod u datom slučaju ukazuje je u okolnostima koje kao da su izvan čoveka.
Za Hrišćanina koji je stupio na Hristov put, neminovno je odbacivanje greha, zla, i borba protiv njega (upor. Mk. 8, 34-37). Svet zla nije fikcija, to je jasno određena sila. Ta sila ima svoja mnogobrojna i različita oruđa (ovaj se rod ničim ne može isterati). Svet zla ne prašta izdaju. On će neizostavno otpočeti kontranapad na Hrišćanina. Napadi će krenuti kroz telo, kroz ljudske strasti, kroz sredinu koja Hrišćanina okružuje. I tada, u toj borbi, da bi iz nje izašao kao pobednik, Hrišćanin mora da se prihvati podviga.
Gospod ukazuje na neminovnost podviga molitve i posta. Sila Božija i pomoć Božija ne isključuju taj podvig.
Koja je uloga podviga? U čemu je značaj molitve i posta? Očigledno, molitva prebacuje ljudski duh u sferu Božanske sile, dok post ono što je materijalno čini finijim i potpomaže prebacivanje u višu sferu.
Dakle, ako hoćeš uspeh na svom hrišćanskom putu, ako hoćeš pobedu, a ne poraz u borbi sa zlom, ako hoćeš radost cilja, a ne da se oklizneš na samom početku, ako hoćeš svagda da osećaš pomoć Božiju, a ne žalosnu beskorisnost i napuštenost – onda se prihvati podviga. Podvigom vere i podvizima molitve i posta porazićeš zlo, i sila Božija biće primetno s tobom.
 
90. I dođe (Gospod) u Kapernaum, i kad beše u kući zapita ih (učenike): Šta se prepiraste među sobom? A oni ćutahu: jer se putem prepirahu među sobom ko je najveći.
I pošto sede dozva Dvanaestoricu i reče im: Koji hoće da bude prvi neka bude poslednji od sviju i svima sluga (Mk. 9, 33-35).
 
Kod Hrista je prvi onaj ko je sebe načinio poslednjim u svetu greha, onaj ko je sebe odbacio na smetlište (upor. Mk. 8,34-35); poslednji u ovom svetu je ujedno i sluga svima. A kod Hrista, on je – prvi.
 
91. I (Gospod) uzevši dete, metnu ga među njih (među učenike) i zagrlivši ga reče im: Ko jedno od ovakve dece primi u ime Moje, Mene prima; a ko Mene primi, ne prima Mene nego Onoga Koji je Mene poslao (Mk. 9, 36-37).
 
Zbog čega je Gospod tako nežno voleo decu i tako nežno se ophodio prema njima?
Zato što su deca slika onih koji su se ponovo rodili u Carstvu Božijem, slika onih koji su se rodili od Duha… Zaista, zaista vam kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega (Jn. 3 ,3).
Dete je slika čoveka preporođenog za Carstvo Božije. Njegova duša je čista… Ona nije isprljana zlom sveta. Eto zbog čega je Gospod na drugom mestu rekao da je takvih Carstvo Božije (Mk. 10,14), i: anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju Lice Oca Moga nebeskoga (Mt. 18,1 0).
Sveti jevanđelist Matej, koji podrobno iznosi ovu besedu Hristovu, uz najveću doslednost u poređenju sa drugim Jevanđelistima, tačno ponavlja reči Gospodnje.
Hristovi učenici se interesuju: ko je najveći u Carstvu Nebeskom? (Mk. 9, 34; Mt. 18, 1). Gospod je na to još ranije odgovorio: najveći je onaj ko se odrekao sebe, ko je odbacio sebe, ko je sahranio starog i grešnog sebe i ponovo se rodio (Mk. 8, 34-37; Jn. 3, 3-8).
Sada Gospod samo potvrđuje Svoju misao: uzima dete, grli ga, stavlja u sredinu i objašnjava: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko (Mt. 18, 3). I još dodaje da bi bilo potpuno jasno: Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo (tj. ko u duši postane dete), onaj je najveći u Carstvu Nebeskom (Mt. 18, 4).
Ova misao o detetu po duši kao onome ko zadobija Carstvo nebesko, toliko je nesporna, toliko je vredna, toliko slika deteta treba da bude uzor i živi ideal onih koji streme Carstvu Božijem, da Gospod tu sliku kasnije još jednom utvrđuje: Koji ne primi Carstva Božijega kao dete, neće ući u njega (Mk. 10,15).
One koji prihvataju taj ideal, i dete čuvaju kao sliku deteta Carstva Božijeg, Gospod nagrađuje utešnim obećanjem – da u liku deteta primaju Njega Samog. Ko jedno od ovakve dece primi u ime Moje, Mene prima.
Istinita je reč Gospodnja. Ako se onaj ko primi pravednika ili proroka udostojava časti (udela) pravednika i proroka, onda će se i onaj ko primi dete kao naslednika Carstva Božijeg i sam prisajediniti udelu Gospodnjem, kao da Samog Hrista prima.
 
92. Jer ko vas napoji čašom vode u ime Moje, zato što ste Hristovi, zaista vam kažem: neće izgubiti platu svoju (Mk. 9,41).
 
Čaša vode data učeniku Hristovom označava svako dobro delo učinjeno u ime Božije.
Ideja je ovde ta, da i najobičniji postupak učinjen u ime Boga neće proći nezapažen, nego će otići u večnost kao besmrtni cvet, od koga će se za tebe isplesti besmrtni venac.
Ali, imaj u vidu i zauvek zapamti da se tu ne radi o čaši vode, i da se tu zasluga ne sastoji od činjenja ove ili one usluge svome bližnjem, nego se čak i najmanje dobro nagrađuje samo onda, kada je učinjeno u ime Moje, tj. u ime Hristovo.
Kada je sav život Hrišćaninov obraćen Bogu i kada je svaki korak njegovog života ispunjen željom da se izvrši volja Božija o sebi, i da se stane bliže Nebeskom Ocu – kada se čaša vode pruža sa trepetnom svešću: „Evo Otac mi je poslao Svoga sina i moga brata, i ja ga s ljubavlju primam“ – tada te ova voda, silom tvoje obraćenosti Bogu i ljubavi, podiže do visine neba i čini sudeonikom dela Gospodnjeg.
Dakle, ako si svojim životom ustremljen ka Bogu i hoćeš da uđeš u udeo Gospodnji, onda, čineći i najmanje dobro sa Hristom i radi Njega, ti kroz Njega postaješ sudeonik Njegovog Carstva.
 
94. A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u Mene, bolje bi mu bilo da mu se obesi kamen vodenični o vrat i da se baci u more (Mk. 9, 42).
 
Nešto ranije (Mk. 9, 34-37; upor. Mt. 183-4) Gospod za dete kaže da predstavlja sliku onoga ko je rođen u Carstvu Nebeskom, naziva ga najvećim u Carstvu Nebeskom, iako je dete malo po fizičkom uzrastu. Kroz sliku deteta Gospod saopštava da u Carstvo Nebesko ulaze oni koji su po duši deca, koji su čistog srca, i nisu pokvareni grehom. On decom već direktno naziva one koji istinski veruju u Njega. Oni su „mali“ zato što su „poslednji“, jer su se odrekli sveta (upor. Mk. 8, 34-37), i za to što su nezlobivi, smireni, čisti, iskreni i poslušni kao deca.
Ako se nagrađuje onaj ko u ime Božije prima te „male“, onda, naprotiv, teškoj kazni podleže onaj ko sablazni dete („maloga““) u Hristu, tj. ko ga skrene sa puta Carstva Božijeg.
Smisao Gospodnjih reči o potapanju sa kamenom oko vrata onoga ko donosi sablazan je taj, da je za takvoga bolje da se nije ni rodio (kao što je rekao za Judu: Bolje bi mu bilo da se nije ni rodio onaj čovek – Mk. 14, 21); bolje bi bilo da ne živi, jer ako gurne svoga brata sa puta života na put propasti, to znači da je njegov kraj samo jedan – smrt duše i tela. Dakle, bolje bi mu bilo da ga nema. Eto kako je za Gospoda vredna svaka duša koja se spasava, i kako je velika briga Božija o njenom očuvanju za Carstvo Božije. Zato je tako težak greh svakoga ko donosi sablazan, svakoga ko skreće svoga brata sa puta Božijeg.
 
95. Ako te ruka tvoja sablažnjava, odseci je… I ako te noga tvoja sablažnjava, odseci je… I ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga: bolje ti je s jednim okom ući u carstvo Božije, negoli s dva oka da budeš bačen u pakao ognjeni, gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk. 9, 43, 45, 47-48).
 
Ove reči Gospoda treba shvatati u neraskidivoj vezi sa Njegovim isticanjem odbacivanja celoga sebe prilikom polaženja za Njim (upor. Mk. 8, 34-37). One proističu iz zapovesti o pogubljivanju sebe. Ako se tamo Hrišćaninu zapoveda da se u potpunosti odrekne sebe, da pogubi svoj život i da celoga sebe odbaci na smetlište, onda, prirodno, ne treba žaliti ni ruke, noge, ili oči, kada se ispreče na spasonosnom putu.
Zato, kao što bespoštedno treba da sahraniš celog grešnog sebe, tako bespoštedno treba da odsečeš i sve ono što smeta tvome putu, kada si stao na njega i ideš njime.
Drugim rečima: to treba da odstraniš i odsečeš još surovije, jer ako si na početku puta osudio i sahranio u sebi staru zmiju, zašto sada da čuvaš tu malu guju? Zato bez kolebanja odseci u sebi ono što te sablažnjava i što te potiskuje sa puta.
Gospod imenuje tri izvora sablazni: ruku, nogu i oko, i time označava sablazni koje potiču od različitih pokreta tela (ruka – dodir, pohota), od različitih oblika ljudske delatnosti (noga – postupci), i od ljudske misli (oči – gledanje, misli).
Pri tome, Gospod ukazuje na izvore sablazni prema snazi koju oni imaju u životu. Najpre imenuje one sablazni koje su najbliže čoveku, one koje kao da neposredno poniču u njemu, zatim sablazni koje se svesno primaju i koje dolaze spolja, i na kraju, najprefinjenije sablazni – one koje dolaze od ljudskih misli. Ali za sva tri izvora sablazni zajedničko je to, što povod za njihovo pojavljivanje dolazi spolja, kroz spoljašnje organe čula (ruka, noga, oči). Zato Gospod ukazuje na jedan metod borbe sa onim što sablažnjava: „odseci“, „iskopaj“, tj. ukazuje na metod odbacivanja i suzbijanja spoljašnjeg radi spasenja unutrašnjeg – duše.
Gospod tako i kaže, i tri puta ponavlja jedno isto, kao očiglednu istinu, da je bolje čoveku da bez ruke, noge ili oka uđe u blaženu večnost, nego sa dve ruke, dve noge, ili sa dva oka ostane u mrtvilu, jer, zapravo, „kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?“ (Mk. 8, 37).
I ti postupaj tako! Postavi sebi za životni zadatak – da sačuvaš dušu. Ako je duša živa – živ si i ti. Ako je duša poginula – ni u tebi neće biti života. Zato nemilosrdno odsecaj sve što uništava dušu, odsecaj sablazan koja sa sobom nosi smrt duše. Ako sablazan dolazi spolja i kroz spoljašnje, ne boj se, ne žali, odsecaj sve spoljašnje. Bespoštedno kidaj sve niti koje te vezuju za spoljašnje, i bez ustezanja ih bacaj.
Neka te ne opterećuje to da ćeš pokidati i više nego što je potrebno. Nikada neće biti suviše. Nećeš pogrešiti ako odmah odsečeš sve što te sablažnjava. Bez razmišljanja odsecaj i odbacuj sve spoljašnje, kako oko tebe ne bi bilo opasnosti, pa makar bilo i pusto. Jer nećeš biti pobeđeni, nego pobednik, i ništa nećeš izgubiti, nego ćeš naći, zato što si zadobio i sačuvao svoju dušu.
Uvek kad odsecaš spoljašnje, kada kroz to (odsecanje) sačuvaš svoju dušu, ti samo dobijaš, jer ako izgubiš dušu usled spoljašnje sablazni, više ništa spoljašnje, što si sačuvao iz sažaljenja prema sebi, neće biti u stanju da ti nadoknadi taj gubitak.
„Kakav otkup“, kakvu nadoknadu može da dobije čovek kada izgubi dušu svoju? Dakle, nemoj da žališ.
Iščupaj i odbaci ono što te sablažnjava. Neka oko tebe bude sve pusto. Neka ostane mala soba, skromna odeća i oskudna hrana. Ipak si bogat. Neka se ne čuje provokativna muzika, neka nema zanosnih prizora; budi daleko od bučnog veselja. Ništa nisi izgubio. Čak si i dobio.
Dakle, ne tuguj što nećeš živeti spoljašnjim životom i što ćeš u sebi odsecati štetne težnje tela. Nije li bolje da budeš u skromnom odelu, bez utisaka koji donosi rasejanost, i da tako uz odsecanje štetnih pokreta sačuvaš život i dušu, te da se njome uliješ u blaženu večnost, nego da uz poslednji raskalašni ples, u strasnom zanosu dospeš do krajnjeg bezizlaza…
Šta je bolje? Šta je korisnije? „Kakav otkup“ će čovek dati ako izgubi dušu svoju?
 
96. Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti. Dobra je so; ali ako so postane neslana, čime će se osoliti? Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom (Mk. 9,49-50).
 
Slikovitim izrazom „svaki će se ognjem posoliti“ Gospod je nezaboravno istakao neminovnost podviga.
Greh razlaže telo i razlaže čitav život. Hrišćanin je objavio rat telu, zato treba da zaustavi razlaganje života. Kao što se u materijalnom svetu razlaganje, tj. truljenje, zaustavlja delovanjem snažnih rastvora na materiju, na primer soli, tako i ti, da bi zaustavio unutrašnje razlaganje, duhovno se posoli. Zaštiti se od rastačućeg uticaja greha… Podvrgni se delovanju moćnih sredstava koja bi prekratila rastakanje duše.
Ovo sredstvo, nalik na so, koje će da zaštiti dušu od greha i od rastakanja je – podvig. Podvig je – oganj. On spaljuje bolesni splet strasti. On će istisnuti zagušljivi dim pohote. On će uništiti truli otpad strasti.
Podvig je – oganj. On će spaliti tvoje razjapljene rane, spržiće nečistotu poroka, uništiće smrad truljenja, prekaliće te kao metal, postaćeš kao zlato koje je prošlo čišćenje, postaćeš zlato koje rđa više neće dotaći.
Tako će podvig, kao očišćujući oganj, postati tvoja so.
„Ognjem ćeš se posoliti…“ Teško? Strogo? Da, teško. Ali, neminovno. Pogledaj pažljivije kako Gospod govori o tome. Na neophodnost „soljenja ognjem“ Gospod ukazuje odmah nakon što je govorio o odstranjivanju očiju, ruku i nogu koje sablažnjavaju. I ne samo to. Gospod ove dve misli sjedinjuje uzročnom vezom: I ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga: bolje ti je s jednim okom ući u Carstvo Božije, negoli s dva oka da budeš bačen u pakao ognjeni… Jer će se svaki ognjem posoliti… (Mk. 9,47-49).
Dakle, Gospod ovde izražava misao, da ako si stao na put Hristov i odbacio sebe – da bi pronašao sebe preporođenog – onda nemaš razloga da žališ jedan ud koji smeta tvom duhovnom uzrastanju. Nemilosrdno ga odseci. Ne boj se. Ne kolebaj se. To je neminovno! Ne treba izbegavati nasilje nad sobom, sve do krvi, jer svako treba „ognjem da se posoli“.
Svako, bez izuzetka, treba „ognjem da se posoli“. Svako ko hoće da se oslobodi od smrada raspadanja i da osoli sebe, neminovno mora da prođe kroz očišćujući podvig. Ovaj podvig može biti žestok, kao oganj. I opet, ne uznemiruj se, idi i gori, jer kroz gorenje ćeš se duhovno očistiti. Postaćeš čist kao prekaljeno srebro, i proces truljenja (raspadanja) prekinuće se.
Zatim Gospod otkriva još jednu stranu podviga osoljavanja – njegov ukus, ukus koji teške borbe čini privlačnim, a suze – suzama radosti, suzama sreće, suzama koje su draže od smeha.
Gospod govori o požrtvovanosti podviga. On kaže da će se „svaka žrtva solju posoliti“, tj. da se svako ko prinosi žrtvu stara o tome da ona bude ugodna – da bude mirisnija i ukusnija. Osnovni začin koji daje ukus je – so. Zato je Gospod i rekao, da će se „svaka žrtva solju posoliti“, tj. da će se učiniti mirisnom, prijatnom.
Tako i ti, na svoj trud radi duše i radi Gospoda gledaj kao na žrtvu, i zato podvig nosi sa radošću. Osoli ga ognjem borbe i očišćenja, kako bi tvoja žrtva-podvig postala mirisna i prijatna, kao osoljeni žrtveni dar.
I tvoj podvig radi Boga biće takav, kad pođe od srca, kao iskrena žrtva Bogu. Tada će borbe, koje se vode radi Boga, ispuniti svu dušu i raširiti se po njoj kao blagosloveni tamjan… U duši će se razviti sklonost prema borbi; a žal za podvigom će je nagrizati, ako bi, makar i privremeno, napustila borbu. Tada će se nakon stradanja pojaviti uteha, i nakon suza zablistaće tiha radost… Tada ćeš zavoleti stradanja, i mila će ti biti tuga u Bogu.
Eto šta znači soljenje duše, kada ona kroz podvig postaje miomirisna žrtva Hristu.
Gospod tu misao još produbljuje: Dobra je so; ali ako so postane neslana, čime će se osoliti?
To znači, da ako vaše delanje radi Gospoda bude dosadno i bezukusno, ako vas samosažaljenje bude vuklo po prizemnosti svakodnevice, ako u blatu padova budete mogli da se dočepate samo nesigurnog oslonca mahovinastih humki i ako se budete bojali oštrog nasilja nad sobom, onda će vaše delanje izgubiti sva svojstva podviga, izvetriće i postaće bezukusno, kao so koja je izgubila silu.
I ništa, ama baš ništa ne može vam pomoći da se vratite u stanje duhovne bodrosti i radosti u Hristu, osim novog osoljavanja sebe, tj. vraćanja na put ognjenog pritiska na sebe, na put napora radi Hrista, kako bi se opet pojavio miomiris žrtvenog plama, i kako bi se vratila snaga osoljene duše.
Konačno, Gospod daje poslednji zaključak: Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom. Mi nemamo šta da dodamo ovim Gospodnjim rečima. Njih treba samo što dublje utisnuti na prvu stranicu svoga srca.
Da, „imaj soli u sebi“! Drži se podviga, kao ognjenog očišćenja, kako bi duša ostala u njemu i kako bi se time prekinulo raspadanje. Samo kroz podvig postaćeš verni sin Nebeskog Oca. Samo kroz podvig steći ćeš mir Hristov – mir koji je On zapovedno i ostavio učenicima: (Hoću) da u Meni mir imate (Jn. 16, 33).
Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam (Jn. 14, 27). Samo kroz podvig pronaći ćeš ono što odlikuje istinskog učenika Hristovog – ljubav: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). A sa mirom Hristovim u duši, sa ljubavlju u srcu, ispunićeš i poslednji zavet: Mir imajte među sobom.
 
97.Dođe (Hristos) u krajeve Judejske… i steče se opet narod k Njemu: i kao što običaj imaše, opet ih učaše (Mk.10,1).
 
Ponovo slika uzajamnih odnosa duše i Boga. Ponavljanjem reči „opet“, Božansko Otkrivenje ističe postojanost i ustrajnost duše koja traži Boga, i stalnu otkrivenost Gospoda za takvu dušu.
Gospod nevidljivo hodi po vinogradima ljudskih duša. Duša treba da se odazove i da pođe prema Hristu. Da pođe sa odlučnošću. Ako bi se dogodilo da se duša ukloni i udalji od svoga Učitelja i Spasitelja, neka ne klone u vraćanjima Njemu, i neka ne prestane da oko Njega sabira svoje snage.
On, pak, Spasitelj, „po običaju Svome“ – po Svome milosrđu, svepraštanju i ljubavi – neće se umoriti, neće prestati da se odaziva takvoj duši, uvek će je „učiti“ otvarajući joj oči srca, privlačiće je k Sebi i spasavati je, pružajući joj život i radost u opštenju sa Sobom.
 
98.I pristupivši fariseji, kušajući (Hrista) upitaše ga: Može li muž otpustiti ženu? A On odgovori i reči im: Šta vam zapoveda Mojsej? A oni rekoše: Mojsej dopusti da joj se dade otpusna knjiga i da se otpusti. I odgovarajući Isus reče im: Zbog okorelosti srca vašega napisa vam on zapovest ovu. A u početku stvaranja Bog ih je stvorio kao muža i ženu.
Zbog toga će ostaviti čovek oca svojega i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. A što je Bog sastavio čovek da ne rastavi (Mk. 10, 2-9).
 
Fariseji hoće da ulove Hrista lukavim pitanjem o braku i razvodu. Oni hoće da ga optuže za razilaženje sa Mojsijevim zakonom i sa praksom života prema tome zakonu. Gospod razobličava one koji ga kušaju. „Nije li dovoljan dokaz vaša praksa? Ona vas i optužuje, jer Mojsije je zbog okorelosti srca vaših, tj. zbog vaše duhovne ogrubelosti, bio prinuđen da promeni ustanovljeni poredak. Dakle, praksa vas optužuje kao duhovne grube, kao one koji imaju razvraćeno srce“.
Dalje Spasitelj u svoj čistoti obnavlja istinu o braku, onako kako je ona bila zamišljena u tvoračkom činu Boga, Sazdatelja života. Ovu istinu Gospod ponovo uspostavlja kao obavezan hrišćanski zakon i za vekove vekova utvrđuje veliku tajnu braka. Temelj braka tajanstveno počiva na Božanskom blagoslovu sjedinjenja jednog muža sa jednom ženom.
Gospod podseća na ono što je bilo u početku, tj. na trenutak kada su tvoračkim činom Božijim bića prizvana u život i kada im je određeno njihovo istinsko naznačenje. Podsećajući na taj trenutak, Hristos pojašnjava da ih je „Bog stvorio kao muža i ženu“, tj. da je za muža – Adama, bila stvorena jedna žena – Eva. I Bog je blagoslovio savez to dvoje, koji su bili stvoreni jedno za drugo.
Pri tome, nije li u činu stvaranja Eve iz Adamovog rebra pohranjena najdublja misao o srodnosti budućih muža i žene po duši i po telu, o onoj srodnosti koja ih vodi ka međusobnom sjedinjenju, i, kada je zadovoljena, daje životu punotu i celovitost?
Hristos podseća na taj tvorački čin i time ustanovljava kao zakon da i u sve buduće vekove Bog, kao Promislitelj života, za jednoga muža tajanstveno stvara jednu ženu. U njih, koji su prizvani u život u različitim porodicama i u različitim mestima, Božanska volja polaže atome srodnosti, i ti atomi treba da se sjedine kako bi bila ispunjena volja Tvorca i kako bi zaživelo ono što je Tvorac unapred odredio.
Kada se život odvija po blagoslovu Božijem, kada se putevi života prokrčuju pod Njegovom nevidljivom rukom, onda dolazi do sjedinjenja srodnih elemenata, i različiti životi sliće se pod Božijim blagoslovom da bi se uzajamno dopunili. Tada će jedan muž naći svoju „jednu“ i „jedinstvenu“ ženu, stvorenu samo za njega. Ovo će se dogoditi na tajanstven način, blagoslovom Božijim. Elementi srodnosti se tako silno privlače ka međusobnom sjedinjenju, volja Božija tako neminovno oblikuje one koji su njome blagosloveni u životu, srodne duše budućih ženika i neveste tako su vođene ka uzajamnom nadopunjavanju, da se čini, kada bi im vezali oči i postavili jednoga od njih kod vrata vaseljene kako bi celo čovečanstvo u dugoj koloni prošlo pored njega, da bi se i tada, u uzajamnom traženju duša i tela, oni bacili jedno drugom u zagrljaj; on jedan – njoj jednoj.
Eto zašto Gospod potom donosi tako čvrst zaključak: Zbog toga će ostaviti čovek oca svojega i mater…
Ko je bliži od oca? Ko je draži od majke? Ali sada se ispunjava volja Božija, sada se dovršava tvorački čin – stvaranje jednoga života pod blagoslovom Božijim. Prepreka nema, i najjače zemaljske veze se kidaju kao istrošene niti, zato što tu, u zbližavanju ženika i neveste, postoji nešto što je veće od zemlje. Tu se ispunjava najuzvišeniji zakon i tvori se najviša volja. A kada je pronađeno ono što nedostaje, tada se čovek „prilepi“ za svoju ženu.
Obrati pažnju na izraz „prilepiće se“. To znači ući će u drugu dušu i u drugi život kao u svoj, stopiće se i rastvoriti u njima. Tada će nastati jedan život – jedan celovit život. I biće dovršen tvorački čin – stvaranje muža i žene; jer, kako je i rečeno u Otkrivenju, „stvorio ih je“, tj. stvorio ih je jedno za drugo, kao jedan život.
Ovu misao, o jedinstvu života kod ženika i neveste koji se sjedinjuju, Gospod objašnjava još plastičnije. On čak to jedinstvo ne označava kao jedinstvo života, nego jedinstvo tela. I biće dvoje jedno telo, tako da oni više nisu dvoje, nego jedno, tj. ljudi su čak i fizički prestali odvojeno da postoje. Oni su fizički postali jedno telo. Eto šta je učinilo ispunjenje volje Božije.. Ona ne samo da je nadopunila i raširila ljudske duše u uzajamnom slivanju, nego je izmenila i fizičku prirodu, i od dva fizička bića načinila je jedno celovito biće.
Takva je Tajna Braka. Objasnivši je, Gospod izvodi poslednji zaključak koji predstavlja prekor farisejima: „A šta vi hoćete? Šta vi pitate? Kako posle toga čovek da ostavi svoju ženu? Pa to je protivprirodno! Brak predstavlja uzajamno nadograđivanje života! A vi hoćete da Ja odobrim rušenje onoga što je nadograđeno?! Brak je tvorački čin – čin Boga Koji stvara jedan život. Kako vi tražite da Ja razrušim život koji je sazdao Bog? To je protivprirodno… I ne pomišljajte da nasrnete na brak! Što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.
 
99. I u kući opet zapitaše ga (Hrista) o tome (o braku i razvodu) učenici Njegovi. I reče im: Koji otpusti ženu i oženi se drugom, čini preljubu sa njom. I ako žena odvojivši se od muža svojega pođe za drugoga, čini preljubu (Mk. 10,10-12).
 
Učenici Hristovi hoće dublje u sebi da zapečate pravilno shvatanje braka. Ovo je bilo tim neophodnije, što Hristovi učenici u ovom slučaju opozivaju Mojsijev zakon. Eto zbog čega su oni, kada su ostali nasamo sa Gospodom, postavili isto pitanje o braku i razvodu. Pošto ovo nije bilo pitanje iskušavanja, kao kod fariseja, niti radoznalosti, niti sporenja, nego pitanje nužnog znanja, i pošto je ozbiljnost teme zahtevala tačno razmatranje, Hristos ne osuđuje učenike zbog nerazumevanja ili nepoverenja prema Njegovim rečima, nego mirno nastavlja izlaganje o braku, koje maločas kao da je prekinuto.
Učenike je, u krajnjoj liniji, uznemiravala pomisao na izvršavanje strogog Gospodnjeg učenja. Jevanđelist Matej to i ne krije (Mt. 19, 10).
Zaustavljajući uznemirenje učenika, Gospod je, zapravo, pokazao ostvarivost hrišćanskog učenja o braku u životu, da bi u zaključku potvrdno postojanost braka. Jevanđelist Marko je i zabeležio taj zaključak, koji kao da iznova potvrđuje osnovnu misao Gospoda.
Izvršenje svake zapovesti podrazumeva vernost toj zapovesti od početka do kraja. Vernost je odsustvo i najmanjeg kompromisa. Kad čovek beskompromisno ide pravim putem, za njega je sve i prostije, i jasnije, i, na kraju krajeva, uspešnije.
Tako je i sa ispunjavanjem zapovesti o braku. Teškoća u ispunjavanju ove zapovesti nastaje onda kad čovek zaboravi zakon Božiji i put života, i sa njih se spusti na kompromis, Čovek misli da će svojim razumom i svojom željom da popravi i ispuni život, a zapravo zamagljuje istinu svoga puta, stvara dvostruke ciljeve, posrće, i konačno – udaljava se od životne istine, greši u životu, strada, i nezadovoljan je. Greškom započeto – greškom se i završava.
Prati ovo u životu. Pogledaj kako čovek, kada je brak u pitanju, prihvata kompromis. Prati sam nastanak braka.
Zar u braku ljudi ispunjavaju volju Božiju? Zar se čovek, kada želi brak, prepušta promisliteljskoj ruci Božijoj i čistim srcem traži njeno vođstvo? Zar se celomudreno čuva devstvenost duše i tela, i sa trepetom traži dopunjavanje srodnim bićem po zapovesti Božijoj? Zar se u neporočnosti srca odbacuju lažni nasrtaji pohote, kako bi se nezamagljenim očima duše i tela videla usmeravajuća Desnica Božija? Prilikom stupanja u brak pojavila se greška i iskrivila je Božiji put života.
Šta je određivalo bračni izbor? U preovlađujućoj većini slučajeva brak je određivan čulnošću i razvojem fizičkog osećanja (zaljubljenošću), finansijskim razlozima, klasnim ili grupnim odabiranjem (naš čovek), itd. Kada je sve to prilikom sklapanja braka izbilo u prvi plan, volja Božija o životu se iskrivila, u sjedinjenje ljudi umešao se slučajni, nepotrebni faktor, te je bračno sjedinjenje postalo samo relativno čvrsto.
U takvom braku više nije bilo međusobne „prilepljenosti“, jedinstva života, jedinstva tela, niti pak „sastavljanja od Boga“. Trebalo je samo da se u takvom zajedničkom životu pojavi bilo kakav strani činilac: nova zaljubljenost, nova računica, ili jednostavno razuzdani hir, pa da se bračno zdanje, koje nije imalo garanciju čvrste unutarnje pravde, uzdrma i razvali.
Tako se uvek potvrđivala istina: što je nepravdom počelo – nepravdom se i završava. Kada se takva životna greška ispoljila, i kada su ljudi počeli da stradaju od nje, onda su u kidanju bračnih veza tražili način da se oslobode od bremena života. Zapravo, u takvim slučajevima bračne veze se nisu ni osećale. Njih nije ni bilo, zato što u stvari nije bilo ni braka, tj. nije bilo tajanstvenog spajanja jednog muža sa jednom, „svojom“, „jedinstvenom“ ženom – spajanja do koga je došlo po volji Božijoj.
Eto zbog čega su ljudi sa svoga puta lako odbacivali takav, slučajno sastavljen, a ponekad i prestupno i grehovno, spolja sklepan, zajednički život.
A Gospod ima u vidu istinsko sjedinjenje duša i tela. Ono je neraskidivo, jer je raskid kod njega protivprirodan (Mk. 10, 11). Zato je i rečeno: Koji otpusti ženu i oženi se drugom, čini preljubu sa njom.
Sasvim je jasno zašto čini preljubu. Zato što je tajanstveni savez muža i žene, koje je sjedinio Bog – večan. Kada se muž sjedini sa drugom ženom, a već se nalazi u savezu sa „jednom“ i „jedinstvenom“, onda se on u stvari izruguje nad večnim savezom sa jednom ženom, i postaje – preljubočinac. Njegova „jedna“ žena je živa i svezana, i biće večno svezana sa onim sa kojim se sjedinila pred Bogom.
Eto zbog čega je zakon braka nepromenjiv. On ne dopušta kompromise i tada garantuje dostizanje istine života i sreće. Ne poseži na brak, jer je to posezanje na istinu života. Što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.
 
100. I donošahu mu decu da ih se dotakne, a učenici zabranjivahu onima što ih donošahu. A videvši Isus uznegodova i reče im: Pustite decu neka dolaze Meni, i ne branite im; jer takvih je Carstvo Božije (Mk. 10, 13-14).
Kada duša deteta, ili jednoga od ovih malih koji veruju u Mene (Mk. 9,42), teži ka Hristu, a neko (rodbina, prijatelji) joj se ispreči na putu, onda taj koji se isprečio svakako greši. Dušu deteta privlači srodno, a srodno je za nju – Bog i Carstvo Božije, jer duša deteta nije izopačena grehom. Dakle, u opštenju sa Bogom čista duša nalazi sebe, raste, i jače se utvrđuje u Istini.
Prepreka na putu ka Bogu je nasilje nad dušom, kojim se ona lišava najneophodnije hrane. Njoj se zabranjuje da ide u srodnu sredinu. Takva zabrana i nasilno zadržavanje duše u sredini koja joj nije srodna, narušava pravdu života, te zato i predstavlja izopačenje života i greh. Zato je Gospod „uznegodovao“ čak i protiv svojih učenika, kada su pokazali takvo neshvatanje istine života i neshvatanje duboke pravednosti prirodne težnje dečije duše ka Bogu.
I ti otvori detetu prozorčić ka nebu, daj njegovoj duši da se nadiše Božanskog života, jer to je bolje od bilo kakve igračke, ili od ugađanja detetu hranom.

2 komentar(a)

  1. Sveti Oče Sveštenomučeniče Grigorije moli Svetu Trojicu za grešnog Damjana!

  2. Prorok…….kakav divan opis današnjeg društva opsednutog materijalizmom, tj. stvarima. Koliko je potreban svima nama (ponajviše meni) „počinak duše u molitvenoj samoći“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *