NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG (DUHOVNA RAZMIŠLJANJA NAD JEVANĐELJEM PO MARKU)

K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG (DUHOVNA RAZMIŠLJANJA NAD JEVANĐELJEM PO MARKU)

 

K SVETLOSTI JEVANĐELJA HRISTOVOG
(Duhovna razmišljanja nad Jevanđeljem po Marku)

 

 
01-50
 
1. Početak Jevanđelja Isusa Hrista… Evo Ja šaljem anđela Svojega pred licem Tvojim… Glas vapijućeg u pustinji: Pripremite put Gospodnji (Mk. 1,1-3).
 
Tako u duši čovekovoj Hristovoj blagovesti prethodi savet anđela: „Pripremi put Bogu“. To je – zov savesti. On se čuje i kada je život besplodan. I samo u otvorenoj duši – kada su srušene pregrade strasti, kada su poravnate provalije padova – samo u pripremljenoj duši, može da odjekne i da se začuje glas jevanđeljske reči.
A za glasom Jevanđelja, kad on bude primljen, dolazi Hristos. U suprotnom – čovekove oči su zatvorene, zatvorene su i njegove uši, i srce je gnevno, i on ništa ne čuje.
 
2. A Jovan beše obučen u kamilju dlaku (Mk. 1,6).
 
Glas savesti je strog, surov… Nemoj ga zanemarivati, ma kako bio neprijatan… Poslušaj ga!
 
3. Odgovori im Jovan govoreći: …među vama stoji Neko, Koga vi ne znate. To je Onaj što dolazi za mnom, Kojipreda mnom bi, Kome ja nisam dostojan odrešiti remena naobući Njegovoj (Jn. 1,26-27).
Dolazi za mnom jači od mene… On će vas krstiti Duhom Svetim (Mk. 1,7-8) i ognjem. Njemu je lopata u ruci pa će otrebiti gumno Svoje, i sakupiće pšenicu Svoju u žitnicu (Mt. 3,11-12).
 
I u čistoj savesti prirodnog čoveka, koji nije prosvećen Hrišćanstvom, stoji „Neko“, Koga savest ne zna. To je – Bog. Čovek se Bogu češće obraća posle spoljašnjih utisaka i uticaja, no Bog je ispred svega. On je najsilniji… Kada se duša pruži ka Njemu, ona tad shvati da je to Onaj Kome ona nije dostojna da odreši remen na obući. To je – Bog. Samo Bog može u korenu da izmeni ljudsko ništavilo. I čista duša to shvata. Samo Bog može ognjem da istrebi ljudski smrad i da strujanjem očišćujuće – tvoračke sile Duha Svetoga udahne dah novog života. Takvo je krštenje duše: smrt u ognju, pogrebenje i ustajanje u vodi očišćenja, i obnovljenje u blagodati Duha Svetoga.
 
4. A kada je izlazio Isus iz vode (Jordana). vide (Jovan) nebesa gde se otvaraju i Duh kao golub silazi na Njega (Mk. 1,10). I kada se Isus krstio, dok se On moljaše Bogu, otvori se nebo, i siđe na Njega Duh Sveti (Lk. 3,21-22).
 
Tako Duh Sveti blagodaću posećuje čoveka po očišćenju krštenjem pokajanja. Kada u krštenju pokajanja bude pogreben „stari“ čovek, čovek koji propada, tada se za čoveka otvaraju nebesa i daruje mu se strujanje blagodatnog Duha. Sveti Luka bogonadahnuto pridodaje sećanje na molitvu Hristovu po izlasku iz vode, i tim više produbljuje misao o vremenu silaska Duha Svetoga: Isus se po krštenju molio: tada se otvorilo nebo… I hrišćanska duša, koja je prošla ispit očišćujućeg pokajanja, sada treba da stupi u duhovni podvig ustremljenosti ka Bogu (podvig molitve), i tada će joj se otvoriti nebo. Otuda zaključak: ne uznemiravaj se, ne padaj u malodušnost, ne požuruj Boga da te primi u Svoje naručje. Duh Gospodnji ne dolazi čim pomisliš: „Evo, poći ću Hristu…“ On će te posetiti onda kada u pokajanju pogrebeš staroga čoveka u sebi, onoga koga si osudio, i počneš duhovni podvig ustremljenosti ka Bogu.
 
5. I odmah (posle krštenja) ga Duh izvede u pustinju. I bi (Hristos) onde u pustinji dana četrdeset, kušan od satane (Mk. 1,12-13).
 
Da, odmah… Tek što je duša stala na put ka Bogu, istoga časa, kao pustinjski vihor, navaljuju na nju iskušenja. Pustinja – to je svet besplodnog života, to je zemaljski život. On se odmah obrušava na dušu, jer između njih nema srodnosti. Izmeću njih postoji borba. I Hrišćanin, tek što je obznanio da je Božiji, odmah biva prinuđen da stupi u ovu borbu sa svetom iskušenja. Ona je neminovna. U suprotnom, on nije sin Duha, nego je sin zemlje. I ti budi spreman na satanina iskušenja. Primi ih spokojno, da bi ih pripremljen za borbu odbio. Ne malaksavaj i ne padaj u uninije. Borba sa grehom je za vojnika Božijeg neminovna; dakle, ako si vojnik, onda se bori, a ne da skrštaš ruke u malodušnosti. Borba će biti duga. Na četrdeset dana se (u Svetom Pismu) ukazuje kao na najduži, krajnji rok podviga. Predstoji dugotrajna borba. Borba za ceo život.
 
6. I bi (Gospod u pustinji) sa zverinjem, i anđeli mu služahu (Mk. 1,13).
 
Kada se čovek, koji je pošao ka Bogu, nađe u pustinji života, na njega nasrću zveri. Zveri – to su ljudske strasti. One opkoljavaju dušu i prete joj. Zar nisu krvožedne zveri? I zar ne donose patnje hrišćanskoj duši? Budi hrabar, bori se… Tako treba da bude.
A zatim: ti nisi sam! Anđeli mu služahu. Evo tvoje nevidljive straže. Božija ruka te sada prati, i tvoja odbrana je čvrsta. Samo nemoj da izneveriš Boga!
 
7. A hodeći pokraj mora Galilejskog vide Simona i Andreja brata njegova gde bacaju mreže u more; jer bejahu ribari. I reče im Isus: hajdete za mnom, i učiniću vas da postanete lovci ljudi (Mk. 1,16-17).
 
Ljudi žive uz more života, i svi su oni – ribari. Oni u more života bacaju mreže duše i pomoću njih love ili blago ili smeće.
Pođi ka Načalniku lova – Bogu – i kroz Njega hitni mreže… I pre svega zadobićeš svoju dušu, koja je sada negde po strani, na dubokom, muljevitom dnu.
 
8. (Simon i Andrej) odmah, ostavivši mreže svoje, pođoše za Njim (Mk. 1,18). I ugleda Jakova Zavedejeva, i Jovana brata njegova, i oni u lađi krpljahu mreže. I odmah ih pozva; i oni ostavivši oca svojega… pođoše za Njim (Mk. 1,19-20).
 
Ljudi su lovci i bacaju mreže duša, ali mreže su poderane i oni pokušavaju da ih poprave. A Gospod poziva sve… Kako su se lako odazvale duše prizvanih Apostola: pošli su istoga časa; pošli su ostavivši sve: imanje (mreže)… pa i više od toga – pošli su ostavivši oca svoga.
To je primer za lenju dušu!
Koliko samo priziva prođe kroz nju. A ona je tupa, gluva, neosećajna… Gospod je zove i zove. Propast duše dolazi usled njene nemarnosti.
 
9. I bejaše u sinagogi njihovoj čovek sa duhom nečistim i povika (kada je Gospod ušao u sinagogu) govoreći: Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš?… I zapreti mu Isus govoreći: Umukni i izađi iz njega! I strese ga duh nečisti, i povika iz glasa i izađe iz njega (Mk. 1,23-26).
 
Ovo je slika sukoba Hristovog sveta i zemaljskog sveta. Zemaljski svet ne podnosi svet Božiji, i u duši koja je počela borbu za dobro on ogorčeno istiskuje dobro: „Prođi se, meni ovo odgovara… A to nije za mene“. I u prvim sukobima dobra sa zlom, kada u duši, pomaganoj silom Božijom, počne da pobeđuje svet dobra, zlo napušta svoje staro gnezdo, teško potresajući dušu. Zapamti to. Takva netrpeljivost zemaljskog sveta pritiska hrišćansku dušu i sa strane, spolja, kada duša dođe u dodir sa svetom zemlje.
 
10. Dođoše (Hristos i učenici njegovi) u dom Simonov… A tašta Simonova ležaše u groznici; i odmah mu kazaše za nju. I pristupivši podiže je uzevši je za ruku, i pusti je groznica i služaše im (Mk. 1,29-31).
 
Simonova tašta koja leži u groznici je slika čoveka u svetu. Svaku dušu u svetu satana trese kao da je u groznici. Evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu. Kao što se trese zrno koje se seje, tako đavo trese ljudske duše.
Bilo je potrebno da Gospod uzme dušu kao za ruku, i tada je ona počela da mu služi. U duši postoji okrenutost Gospodu, postoji želja da služi Njemu, ali snage nema… svet pritiska dušu, i njeni napori su besplodni. Traži ruku Božiju – tada ćeš se podići od bolesti sveta i počećeš da služiš Hristu.
 
11. A kad bi uveče, pošto sunce zađe, donošahu k Njemu sve bolesnike (Mk. 1,32).
 
Zašto ljudi dolaze Hristu uveče, kad sunce njihovog života već zalazi i kada počnu da osećaju hladnoću noći koja se primiče? Zašto oni odlažu put ka Hristu do vremena kada više nemaju snage da idu, jer su slabi i izranjavljeni. Zašto?
 
12. I (Gospod) ne dopuštaše demonima da govore da znaju da je on Hristos (Mk. 1,34).
Konačno, demoni znaju gde je Hristos, gde je Božije, gde je dobro, gde je zlo. Oni namerno drže čoveka u slepilu, u pomrčini, da čoveku ne bi zasijala Božanska Svetlost istine. A zbog svoga slepila čovek ostaje u ropstvu đavolu.
 
13. A ujutro pre zore ustavši iziđe (Gospod), i otide pa pusto mesto i onde se moljaše Bogu (Mk. 1,35).
 
Uzor za tebe, dušo! Budi hrabra, zatvori se u sebe, moli se, moli se bez kraja. Ako je molitva bila potrebna bezgrešnom Sinu Božijem, kako onda ti samouvereno hoćeš da se u životu držiš bez oslanjanja na nebo, na svog Nebeskog Oca? Jasno je da trpiš rane i često padaš.
 
14. I dođe k Njemu gubavac… govoreći: Ako hoćeš, možeš me očistiti. A Isus smilovavši se pruži ruku, pa dohvativši ga reče mu: Hoću, očisti se… i očisti se. I zapretivši mu, odmah ga udalji (Mk. 1,40-43).
 
Tako je u zemaljskom životu. (Hristu) prilazi čovek, sav pokriven gubom grehova, ali veoma samouveren! On i pored svega još razmišlja o sebi, o svojoj snazi, o moći sveta… Bogu upućuje pitanje koje predstavlja ili izraz samouverenosti ili pak ispit: „Ti zaista postojiš, Gospode. I milosrdan si. Zašto mi ne pomogneš?“ A Gospod sve prašta i strpljivo čeka da se čovek ispravi – On Svoju milost daje i za takvu polovičnu veru.
„Ja za svakoga hoću da bude čist“. Gospod će samo strogo pogledati takvu bolesnu dušu, znajući da je Njegova milost ni ovoga puta neće obratiti, da ona neće poslušati Božiji priziv, nego da će iznova krenuti da se vuče po svom grešnom putu, kao što ni isceljeni gubavac nije poslušao Gospoda.
 
15. I dođoše k Njemu sa uzetim… i prokopavši (krov od kuće) spustiše odar… a Isus, videvši veru njihovu… (savršava čudo) (Mk. 2,3-5).
 
Prvi uslov blagotvornog uticaja sile Božije na ljudski život je – prisustvo vere u krugu na koji se prostire Božiji uticaj. Ako postoji vera za dostojno i svrsishodno primanje sile Božije – Gospod savršava čudo; ako vere nema – nema ni čuda.
Ovako biva ne zbog nedostatka svemoći Božije, nego zato što sila Božija ne deluje mehanički. Ako čovek nema vere, i shodno tome ne može da primi silu Božiju, onda će njeno dejstvo biti ili mehaničko i nekako nasilno u odnosu na čovekovu slobodnu volju, ili će, pak, biti beskorisno i rasplinuće se. I jedno i drugo je sasvim nedostojno sile Božije kao Vrhovne razumne sile. Zato je i rečeno: „Ne bacajte bisere…“, i drugi put: „On (Gospod) tamo nije učinio čudo zbog njihovog neverovanja“.
 
16. Isus… reče uzetome: Sinko, opraštaju ti se gresi TVOJI… Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome (Mk. 2,5, 11).
Evo gde je uzrok fizičke raslabljenosti – gresi! Evo jednostavne i najtačnije dijagnoze fizičke degeneracije ljudi – gresi! I to je sasvim jasno, jer greh je uvek i pre svega narušavanje norme, iskrivljavanje prirode, te je zato praćen rastrojstvom – bolešću.
 
17. I prolazeći vide (Hristos) Levija Alfejeva gde sedi na carini, i reče mu: hajde za mnom. I ustavši otide za Njim (Mk. 2,14).
 
Kako jednostavno, kako odlučno! Grešni carinik Levi, tek što je čuo Hristov poziv, bez razmišljanja ostavlja sve što je imao, napušta svoj siguran položaj i odlazi za Gospodom kao dobrovoljni siromah. Kakva je to odlučnost! Levi je ustao i pošao…
A naše se duše, najgrešnije od najgrešnijih, sada, budući prizvane, cenjkaju: „Evo, urediću svoj život… a šta ću da dobijem?“ I pošto daju reč da će ići za Gospodom, postaju kao onaj sin koji je Ocu, kada ga je poslao na rad, odgovorno: Hoću, gospodaru, i nije otišao (Mt. 21, 28-30).
 
18. Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Ja nisam došao da pozovem pravednike na pokajanje, nego grešnike (Mk. 2,14).
Ovde se vidi bezgraničnost Gospodnjeg poziva! Nema bolesti, nema rane, nema greha, koji bi grešnike isključivali iz ovog poziva! Lekari ostavljaju neizlečive bolesnike… Ljudi se okreću od ozloglašenih zlotvora… A Hristos sve poziva: „Ja Sam radi vas došao“.
 
19. Nego će doći dani kad će se oteti od njih ženik (Hristos), i tada će postiti u one dane (Mk. 2, 20).
 
Da… kada se otme od duše Bog, tad nastupaju mrak, žalost i suze. Tad treba da počne podvig bez kraja, post bez gledanja na to koji je dan, da bi Bog bio vraćen duši.
 
20. Niko ne prišiva nove zakrpe na staru haljinu; inače će odadreti nova zakrpa od staroga, i gora će rupa biti. I niko ne sipa novo vino u mehove stare; inače novo vino razdere mehove (Mk. 2,21-22).
 
Kad budeš gledao istrošenu odeću svoje duše, kad ti bude žao i kada budeš hteo da je obnoviš, ne doteruj je zakrpama od blistavih tkanina. Odbaci kitnjaste, upadljive rite, i bolje obuci prostu, nego novu odeću. U duhovnom životu ne treba počinjati sa ustrojavanjem novog od prilagođavanja starom.
„Novo“ – Božije, nespojivo je sa „starim“ – ljudskim. Novom vinu sile Božije tesno je i neudobno u starim mehovima. Tako će ono da podere neprikladnu spoljašnjost starog… I biće štete i dugotrajne žalosti. Ne, nego odlučno, bez samosažaljenja, kidaj stare krpe i oblači se u odeću svetlosti. Teško? Bog je pomoćnik. On je – Savršitelj života.
 
21. I govoraše im (Gospod): Subota postade čoveka radi, a ne čovek subote radi (Mk. 2,27).
 
Ne stavljajte ljudske običaje iznad Božijih zahteva. Ljudski običaj poziva dalje od hrama, tiče se porodičnog i domaćeg života, i u raskoraku je sa Božijim Zakonom. Odbacite njegov despotizam… Neka se običaj potčini čoveku radi Boga, a ne da gospodari nad čovekom, udaljavajući ga od Hrista.
 
22. Navaljivahu na Njega koji imahu rane da ga se dotaknu (Mk. 3,10).
 
Ka Hristu treba „navaljivati“, Njega se treba „dotaći“… Tada ćeš biti zdrav i rane će da zarastu. A ići oko Hrista hladnoga uma i približavati mu se mlakim osećanjem – to js beskorisna stvar. Eto zbog čega odlaze onakvi, kakvi su i došli!
 
23. I iziđe na goru i dozva one koje Sam htede, i dođoše Mu. I postavi dvanaestoricu (Mk. 3,13-14).
 
Ne trudi se da nanižeš podvige, ne bacaj se u služenja radi Boga… Gospod Sam poziva sluge koje su mu potrebne na večno služenje vere i ljubavi. U služenju budi to što jesi, na šta si i prizvan. Imaj osetljivu savest i slušaj njen zov, kada ti Gospod poveri novi dug služenja i podviga… Svoje misli uvek proveravaj opitnim savetom sluge Gospodnjeg!
 
24. Kako može satana satanu izgoniti? (Mk. 3,23).
 
Kako se možeš u dobrom delu oslanjati na loše? Kako možeš, boreći se protiv prljavštine u sebi, negovati neku drugu laž? Zar će ti ta poslednja laž, budući učvršćivana, dozvoliti da izgnaš ono što je srodno njoj? Zar satana (zlo) izgoni satanu (drugo zlo)?
 
25. Niko ne može oteti pokućstvo jakoga, ušavši ukuću njegovu, ako najpre jakoga ne sveže, i onda će kuću njegovuopleniti (Mk. 3,27).
 
Tako je i u kući duše. Ako se u njoj nastani tvoj moćni neprijatelj, ako dovede tu svoje prijatelje i stavi svoje pokućstvo, onda ti više nisi gospodar svojih želja i postupaka, nego si postao sluga svoga ugnjetača, i svoja prava možeš da povratiš samo ako provališ u njegovu jazbinu, ako ga svežeš i izbaciš. A kada provališ, hvataj glavnog neprijatelja…
I ne idi sa strahom oko glavnog zla duše, ne znajući kako da mu pristupiš, ne odsecaj malo, štedeći pri tome veliko, i tim pre, ne ulazi u kompromis sa glavnim mučiteljem, nego se obuci u „sve oružije Božije“, prizovi pomoć Božiju, i hrabro stupi u borbu.
 
26. Zaista vam kažem: svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenja na Boga, ma koliko hulili; a koji pohuli na Duha Svetoga nema oproštenja va vek (Mk. 3,28-29).
 
Zašto je tako? Zar Božije milosrđe nije svemoguće, zar ne može da oprosti sve? Duh Sveti je Božanska Sila, koja savršava spasenje čoveka. Znači, huljenje na Duha Svetoga jeste odbacivanje spasenja. Kako može da bude spasen čovek koji odbacuje sredstvo spasenja? Zato nepriznavanje i neprimanje blagodatnih darova Duha Svetoga predstavlja neoprostivi greh.
 
27. Ko izvrši volju Božiju onaj je brat moj i sestra moja i mati moja (Mk. 3,35).
 
Može li biti veće i divnije blagonaklonosti? Ako izvršavaš volju Oca Nebeskog, onda u Ocu Nebeskom postaješ brat Sina Njegovog i, dakle, postaješ sin Božiji po blagodati.
Gospode! Kako čovek to da ponese? Tvoja Božanska reč ponese duh… Ona čoveka vodi na neiskazanu visinu. Ali takva visina ima i odgovarajuću strminu! „Što je čoveku nemoguće, Bogu je moguće“.
 
28. Evo, izađe sejač da seje (Mk. 3,27).
 
Seme je reč Božija (Lk. 8,11), a sejač je – Gospod. On je izašao u svet da poseje seme Svoje Božanske reči, seme života. On ga seje sve do sada i sejaće ga do kraja veka.
Tako skriveni Gospod i danas ide po vaseljeni. On ide po putevima i bespućima, po gradovima i selima, po kućama i među beskućnicima. Danju i noću On ide, spasavajući duše ljudske. I svakog čoveka na stazi njegovog života Gospod sretne i zapljusne svojim dahom… Slatki trenutak. I ujedno – o, kako strašan trenutak! Zar se duša neće odazvati? Zar se neće okrenuti za Božanskim prizivom? Zar će samo na tren da se prene, pa da se odmah rastane sa Hristom i opet pođe drugim, razvraćenim putem?
Priziv Božiji čuje se i u glasu savesti, u pozivima Crkve, u različitim životnim okolnostima. Događaju se i naročiti prizivi Božiji, kao očigledni susreti sa Hristom. Duša treba da se odazove, treba da prepozna ovaj veliki trenutak i da se preda milosti Božijoj.
Koji su uslovi odaziva?
 
29. I kad sejaše dogodi se da jedno seme pade pokraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ga… A pokraj puta, gde se seje reč, jesu oni koji kad čuju, odmah dođe satana i uzme reč posejanu u srcima njihovim (Mk. 4.4,15).
 
Evo prvog uslova za odaziv: ne drži dušu pokraj puta, gde prolaze neprijatelji, gde gaze noge hiljada ljudi, gde duva vetar, gde se gomila smeće. Taj put je ono „spoljašnje“ u životu. To je zemaljsko bespuće. Jer nad nama gospodari zlo, đavo, a za njim i sa njim sva deca zla i različite sile pobedonosnog greha (surovost, bezdušnost, nasilje, razvrat i još mnogo drugog bez kraja), i stalno smenjivanje svakojakih životnih okolnosti. I kako u takvim uslovima može da raste seme Božije?
Evo, po volji Božijoj, seme je palo na dušu, i teške stope pobedonosnog zla su ga pogazile (Lk. 8,5), ptice (rasejanost) su ga pozobale, te je duša opet ostala prazna, vetar je šiba, hladno joj je i neprijatno… Ne drži dušu pokraj puta! Drži je unutar ograde kojom ju je ogradio Otac Nebeski.
 
30. A drugo (seme) pade na kamen, i iznikavši osuši se, jer nemaše vlage (Lk. 8,6). Posejani na kamenitim mestima jesu oni koji… nemaju korena u sebi, nego su nepostojani, pa kad dođu do nevolje ili gonjenja zbog reči, odmah se sablazne (Mk. 4,16-17), …za neko vreme veruju, a u vreme iskušenja otpadnu (Lk. 8,13).
 
Evo i drugog uslova: postaraj se da u vrtu tvoje duše bude plodno tle… postaraj se da u njoj bude (zemlje) crnice – takva sredina je zasićena silom za dobro uspevanje plodova. Sakupljaj u duši takvu silu! Ona je rezultat dobre misli i dobrog dela. Dakle, neka njihov trag bude dublji u tvojoj duši. Kada je taloženje dobra slabo, tad seme Božije nema za šta da se primi, niti na čemu da ojača. Tad Božije seme raste kržljavo i beživotno, jer gotovo da nema korena u duši.
Zato, kad se pojavi iskušenje i patnja (a to je neizbežno), slabunjava mladica vene i propada… Jer ona nema temelj, nema za šta da se pričvrsti u duši, i nema snažnog korena, pa tako žega života i teret životnih iskušenja uništavaju slabi izdanak dobra. Nema ni vlage koja ga podržava! Vlaga – to je rosa blagodatne sile Božije koja donosi pomoć. Konačno, iz kamena vlaga i ne može da se pojavi… Rosa blagodati je obilna tamo gde je tlo zasićeno vlagom dobrih dela.
Dakle, bori se protiv krševitosti i besplodnosti duše. Za izdanke dobra pripremaj u sebi zemlju dobrih dela. I rosa blagodati spustiće se na njivu duše… Tako će ojačati mladice dobrog useva i njiva će se zaklasiti dragocenim zrnom.
 
31. A drugo (seme) pade u trnje; i naraste trnje i uguši ga, i ne donese roda… to su oni koji slušaju reč, ali brige ovoga veka i obmana bogatstva i požude za ostalim stvarima (i slastima ovoga života – Lk. 8,14), uđu i uguše reč, i bez roda ostane (Mk. 4, 7,18-19).
 
Treći uslov za dobar rast semena Božijeg jeste – ne daj korovu da se raširi u tvojoj duši. Korov je neizbežan. Čovek živi u svetu zla, nemoćan je i sklon grehu. Gospod nije uništio kukolj, nego ga je pustio da raste do žetve (Mt. 13, 30), Znači, korova će biti. To su te „brige ovoga veka, obmane bogatstva i slasti ovoga života“. I ako im se pusti na volju, one zaglušuju sve dobro… Zar ne znaš kako brzo raste divlja trava, kako se razmnožava i kako potiskuje dobro seme?
Zato ne treba puštati na volju unutarnjem trnju, koje obavija i davi dušu, koje joj ništa ne dopušta i ne dozvoljava dobru da se približi. Kad trnje ispuni dušu i opustoši je od dobra, tad nastupa smrt duše.
Ostaje pustoš… samo pustoš, nerazumnost ciljeva, uzaludnost napora i, kao rezultat – razoren život. Kad zavlada korov… ne može se živeti i ne može disati!
 
32. I drugo pade na dobru zemlju… A oni na dobroj zemlji posejani, jesu oni koji slušaju reč i primaju, i donose rod (Mk. 4,8,20). A posejano na dobroj zemlji, to je koji sluša reč i razume, koji, dakle, i rod rađa (Mt. 13,23). A koje je na dobroj zemlji, to su oni koji čuvši reč, u dobrome i čistom srcu drže je, i rod donose u trpljenju (Lk. 8,15).
 
Ovde Gospod ukazuje na osnovne i istinske uslove za dobro uspevanje semena Božijeg. Prvi od njih je – dobra zemlja. Dobra zemlja ima u sebi snagu da podiže ono što je u njoj posađeno. I u duši koja se sprema da postane dobra njiva za reči Božije, potrebno je okruženje koje ima snage da primi i uzgaji dobro. Dobro se dobrim privlači. To, znači, mora da bude okruženje zasićeno silom dobra. Samo je takva duša u stanju da uzgaji dobro.
Gospod ukazuje na primanje i razumevanje reči Božije kao na drugi uslov. Za dušu nije dovoljno da čuje poziv Božiji. Ona treba da ga sa velikom pažnjom uvede („primi“ – Mk.) u sebe. Ovome treba posvetiti svu ljudsku sposobnost primanja istine, kako bi reč Božija ulazila u dušu kao jedina istinska svetlost i kao jedini istinski život. Takvo pronicanje duše u reč Božiju Sveti Jevanđelist može da označi pojmom „razumevanje“. Plodonosan je („rod rađa“ – Mt.) onaj ko reč Božiju sluša i razume.
Gospod ukazuje i na treći uslov za dobro napredovanje semena – držanje (čuvanje) reči Božije.
Kao što zemljoradnik, kada baci seme u dobru zemlju, čuva njivu da se ne zakorovi, ili da je stoka ne izgazi, tako i onaj ko obrađuje dušu treba da čuva njivu duše, da se ne zakorovi zlom ili da je đavo nekako ne izgazi. Kao što je oko zemljoradnika stalno budno, tako i na njivi duše čovek treba da postavi stalno budnog stražara – čistu savest, čisto srce.
Neka čisto srce, kao ograda duše, ne dopusti da se nanese šteta njivi duše, i tada će seme Božije rasti pravilno. Rod donose… oni koji… u dobrome i čistom srcu (reč) drže… (Lk. 8,15). Ali, Gospod i ovaj uslov ne smatra za poslednji.
Posle mnogo truda oko obrade zemlje duše da bi ona bila dobra, posle sađenja semena u zemlju („primanja reči“), posle pažljivog čuvanja njive čistim srcem, treba projaviti još jednu osobinu – trpljenje.
Zemljoradnik ulaže mnogo truda, sadi seme, i dugo, dugo čeka izdanke i plodove.
Tim pre, ne očekuj da će na duševnoj njivi seme istine i dobra brzo sazreti; seme života napreduje u trpljenju, u bdenjima, u znoju, tokom mnogih, mnogih dana, meseci i godina.
Ovako veli Gospod: rod donose u trpljenju (Lk. 8,15). Takav je put odaziva na Božiji priziv za dobro sazrevanje u Hristu. Spremi se za taj put sa Hristom i pođi, podržavan Njegovom blagom rukom.
 
33. I davaše rod koji napredovaše i rastijaše i donosaše (seme) po trideset i po šezdeset i po sto (Mk. 4,8).
 
Nemoj da misliš da je Gospod pristrasan ili nepravedan, pa da nekome daje bolje seme a drugome lošije. Seme Božije napreduje beskrajno. Reč je o tebi, o tvojoj duši… Koliko je ona pripremljena i spremna da primi i odneguje Božije seme, toliko će i ploda da donese. Otuda i razlika: jedna duša rađa tridesetostruko, druga – šezdesetostruko, a treća i stostruko.
 
34. I reče im (učenicima): Vam je dano da znate tajne Carstva Božijega, a onima napolju sve u pričama biva. Da očima gledaju i da ne vide, i da ušima slušaju i da ne razumeju; da se kako ne obrate i da im se oproste gresi (Mk. 4,11-12).
 
Evo zaista radosnih i ujedno strašnih reči! U odnosu prema Hristu jedni ljudi su – slušaoci. Čuli su i otišli… Drugi su – učenici i sledbenici. Oni su ostali da bi se ispunili rečju Gospodnjom i da bi je sledili. Prvi su – „oni napolju“, a drugi su, očigledno, „svoji“. Prvi gledaju i ne vide, slušaju i ne razumeju. Drugi proniču u nevidljivo i otkrivene su im tajne Carstva Božijeg.
Pronikni, shvati! Pravi učenici imaju otvorene oči, oni vide tajne Carstva Božijeg. Oni gledaju i znaju kuda idu, znaju da je put samo jedan… Oni su srećni, kreću se u svetlosti prema svome jedinom cilju, jer im je u njihovom srcu otkrivena tajna. Ona ih vodi!
Gospode! Kako su blaženi oni koji vide! Kako su srećni oni koji hode u svetlosti! Njima su otkrivene Tvoje tajne, i Tvoje Carstvo ih privlači. I kako su jadni oni koji ne vide! Oni lutaju u pomrčini… I uporno gamižu svojim zemaljskim putevima, da se kako ne obrate pa da im se oproste gresi.
Tako je to u životu!
Jedan čovek veruje u Boga i ide u crkvu, a u njemu ipak nema života i vidi se da na njegovom putu još nema pravde. Njegov maleni život i njegove brige zaklanjaju mu sve. One su u prvom planu, a Hristos je tu negde, već prema slučaju. Takav čovek tapka u mestu i puzi… I opet – ništa ne vidi. Ne vidi ni svoj život… Iako sluša reč života, njegove su uši zapušene i do njegove duše ništa ne dopire. Tako on kao i pre, bez koristi i radosti za sebe, tapka oko Hrista i oko crkvenih zidova, dok mu se život oteže u jednoličnosti. Takvi su „oni napolju“.
Drugi je, kao što ćeš videti, usplamteo… Zaista, kao što je rekao Gospod, čoveku kao da su se oči otvorile. Da, čoveku se zaista otvaraju oči, jer on sada počinje da sagledava jedan cilj života, jedan put, i lako bira ono što je važno u životu, odbacujući nepotrebno, i tako sa duševnim mirom, pomažući Bogu, čvrsto, u svetlosti i radosti, on polazi svojim putem.
Tada mu se otkrivaju „tajne Božije“, jer on i ide ka Carstvu Božijem! I što je bliži svome cilju, toj je on pristupačniji, jasniji i vidljiviji.
 
35. I govoraše im (Hristos učenicima): Eda li se svetiljka donosi da se metne pod sud ili pod odar? A ne da se na svećnjak postavi? (Mk. 4,21)
 
Pošli smo ka Hristu – znači, zapalili smo svetiljku. „Ja Sam svetlost svetu“ (Jn. 9,5), i od te jedinstvene Svetlosti mi smo zapalili oganj u svojoj duši. Zapalili smo zato da bismo u svetlosti išli za Svetlošću.
Zašto mi prigušujemo svoju svetlost? Upalimo – ugasimo, upalimo – ugasimo. Kao nerazumna deca. I sami znamo da je to loša igra! Jer ostajući u tami stradamo i mučimo se.
I ko će, kada upali lampu, da je stavi pod sud ili pod krevet? Svak će je staviti na postolje. I ti podigni lampu duše – Božansku Svetlost – u visinu, da se ne bi zaprljala, da bi njena svetlost osvetljavala sve puteve srca, i da bi sve u tebi bilo neugasivo svetlo, čisto i prijatno.
I zapamti: pošao si za Hristom – znači, zapalio si svetiljku. Pokrivati tu svetiljku je potpuno besmisleno, kao kada bi zapaljenu sveću stavio pod sud i tako sedeo u mračnoj odaji.
Ne zaklanjaj Božansku Svetlost i ne skrivaj se od nje!
 
36. Jer nema ništa tajno što neće biti javno; niti bi što sakriveno, a da ne izađe na videlo (Mk. 4,22).
 
Ako ti svesno ili nesvesno gasiš Svetlost Božiju koja se zapalila u tvojoj duši, i misliš da se povremeno može živeti i bez nje, jer je teško i naporno svagda biti pod tom Svetlošću, onda duboko grešiš.
Ako kriješ u svojoj duši tajno mesto želja i ukorenjenih navika, misleći da se ono za neko vreme može sačuvati, a da se odmah ne razotkrije, onda duboko grešiš. Kao što se, kad su ljudska dela u pitanju, na dnevnoj svetlosti otkriva sve ono što je brižljivo skriveno, i kao što izlaze na videlo i postaju svima poznata dela obavljena u velikoj tajnosti, tako se, tim pre, ništa ne može sakriti od Svetlosti Božije. Ona proniče u svako tajno mesto i prosvećuje sve kutke duše. I zato, da te kada dođe vreme ne bi bilo veoma, veoma sramota pred Gospodom, pred drugima, pa i pred samim sobom, što si u duši sakrio svoju voljenu trulež, najbolje je da je odmah otkriješ.
A sa Svetlošću Božijom postupi ovako: postavi je na vrh duše. Neka osvetli svaki kutak kako bi se pokazala sva neurednost i prljavština duše. Budi nemilosrdan prema sebi. To je korisnije. Na svetlosti ćeš se lakše urediti. I nemoj povremeno da gasiš svetlo. Jer kako spremati po mraku? Samo ćeš razneti blato i premestiti prljavštinu iz jednog ugla u drugi…
Upravo ovo i činimo onda, kada pođemo korak napred u svetlosti, a potom se u pomrčini vratimo dva koraka unazad.
A duša se iscrpljuje i boluje od pustoši i nezadovoljstva.
 
37. I govoraše im (Hristos učenicima): Pamtite što čujete: kakvom merom merite onakvom će vam se meriti i dometnuće se vama koji slušate. Jer ko ima, daće mu se; a koji nema, uzeće mu se i ono što ima (Mk. 4, 24-25).
 
Vapijuća nepravda! Uzeće se i poslednje od siromaha… I daće se onome, ko i bez toga već ima dovoljno.
Ne buni se krvi! Ovde je mudrost. Nije Hristos uzalud upozorio: Pamtite što čujete.
Ovde je nepokolebivi zakon duha. Duh Gospodnji je život i svetlost. Život od Duha Božijeg je napredovanje i rast. I svetlost baca svoje zrake posvuda. Tako biva u duhovnom životu.
Ako je seme Božije palo u tvoju dušu i ti ga ne gušiš, ono će da raste kao grudva koja se kotrlja po snegu, i ispuniće svu dušu. I što je grudva svetlosti silnija u duši, tim više ona sve potčinjava sebi, raste i raste sve više, prožima i zahvata sve pore duše i sve aspekte života.
U takvom stanju duša kao da se otvara i postaje nalik sunđeru. Kao što sunđer, skupljajući u sebe okolnu vlagu, raste i širi se, tako i duša koja je okusila Božanski život i Božansku Svetlost, upija sve ono nevidljivo Božansko, i tako se sama širi, izlazi i podiže. Duši se u takvom stanju u izobilju daje Božije, ne zato što je Bog nepravedan prema drugima, nego zato što ova duša postaje sposobna da primi Božije. Njoj se u većoj meri otkrivaju tajne Božije i daje joj se sila Božija, jer takva duša bolje prima Božije obraćanje ka ljudima i Njegovu silu.
Odatle zakon: ako imaš više – više ćeš i dobiti. Eto zbog čega je rečeno: ko ima, daće mu se. Iz istog razloga: kakvom merom merite onakvom će vam se meriti!
Ako meriš životom i svetlošću – dobićeš životom i svetlošću. Ako meriš bogato – dobićeš bogato… Ne, nije tako: dobićeš i bogatije, dobićeš neuporedivo više, jer Bog Duha ne daje na meru (Jn. 3, 34). Zato Hristos dodaje: i dometnuće se vama koji slušate.
Ako si onaj koji sluša i čuje, to znači da su ti uši otvorene, te da nisi „onaj napolju“, nego „svoj“, i tebi se otkrivaju tajne Božije (Mk. 4,11), a u njima – svetlost i život.
I, konačno, svetlost i život se ne daju ljudskom merom. Rečju „mera“, onako kako je upotrebljavaju ljudi, određuje se tvoja sposobnost za primanje Duha i života, dok Gospod daje bez mere i računa. U poređenju sa onim što ti imaš, Gospod, po Svojoj moći, daje obilno i preizobilno. E, to je prema ljudskom računanju izraženo rečima: i dometnuće se vama koji slušate.
A šta je sa onim koji nema?
Prati misao Gospodnju i biće ti jasno. Kao što u odnosu prema onome koji ima, Gospod uopšte nije nepravedan, nego je u pitanju sposobnost ljudske duše za duhovno uzrastanje, upravo tako je i sa onim koji nema. Gospod je došao da spase onoga koji propada – može li Mu se onda pripisati da uzima i poslednje od onoga ko je slab?
Gospod obilno obasipa svetlošću i životom. Onaj ko je u sebi čvrsto ukorenio prve klice Božije Svetlosti i života, taj zahvata zrake Božije svetlosti i sile, i usvaja ih, i raste pod Gospodnjim uticajem. A ko je duhovno slab i nemaran za klice Božije, kao temelj duše, taj, ako i zahvati od semena života, ono će, ne nalazeći dobro tlo u ljudskoj duši i ne imajući korena, brzo usahnuti i propasti, kao da ga nije ni bilo. Seti se priče o sejaču. Izlazi, da od onoga koji nema, i nema šta da se uzme. Pa zar je on i imao nešto? Uostalom, ne zove se on uzalud „onaj koji nema“. Ovde dobro dođe staroslovenska redakcija teksta; ona kaže da se od onoga koji nema uzima ono „ježe mnitsja imjeti“, tj. uzima mu se ono što misli da ima, dok zapravo on ništa i nema, niti mu se išta uzima. Dakle, Gospodnja reč: „uzeće se“, znači da će „iščeznuti“, „nestati bez traga“ i „rasplinuti se kao dim“ ono, što je čovek smatrao za svoje duhovno bogatstvo.
Ne čudi se! Često se događa da neko „misli da ima“. To se može reći za sva ona duševna stanja koja apostol Pavle naziva „izgledom pobožnosti“, tj. kada se pobožnost vidi spolja, a njene unutarnje sile nema (2. Tim. 3,5).
 
38. I govoraše im: Tako je Carstvo Božije kao čovek kad baci seme u zemlju; i spava i ustaje noću i danju; i seme niče i raste, da on i ne zna. Jer zemlja sama od sebe donese najpre travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu klasu (Mk. 4,26-28).
 
Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21). A ako bi u smernoj veri poželeo da pronikneš u tajnu otkrivanja Carstva Božijeg u duši, onda ti Gospod navedenim rečima daje odgovor. Gospod kaže da je za razumevanje Carstva Božijeg nemoguće želeti vidljive stvari, jer ako je i kod zemaljskih, vidljivih stvari, ljudskom umu otkriven samo spoljašnji proces fizičke pojave, a zaklonjeno unutrašnje biće posmatrane stvari, kako onda može čulno da bude opaženo najskrivenije projavljivanje čiste duhovnosti?
Eto, kad seme raste, ti znaš sve o hemijskim jedinjenjima koja pomažu njegov rast, ali to, kako se odvija samo formiranje tkiva i kako ta tvoračka sila, pohranjena u semenu, kroz dugi i složeni proces obrazuje novi život, to je skriveno u prirodi. Isto tako, delovanje sile Božije skriveno je u ljudskoj duši. Tu deluju Gospod i čovek. Tvoračkom silom Životvornog Duha, od elemenata Carstva Božijeg, Gospod stvara obnovljenu ljudsku prirodu. A kako malo-pomalo raste seme novog života, kako se silom Božijom podižu mladice, kako postepeno sazreva kolos duše – to ostaje skriveno.
Projavljivanje Carstva prihvati kao činjenicu. Ono jeste. A sam se, sa najvećom pažnjom, drži onoga što se od tebe, kao učesnika ove tajne, traži.
Gospod ukazuje na to, da se, po analogiji sa zemljoradnikom koji seje seme, od čoveka zahteva uporna budnost u odnosu na svoju dušu i na otkrivanje sile Božije u njoj.
Kao što zemljoradnik, kada poseje seme, stalno brine o njemu: da li je dobro pokriveno zemljom, da li ima dovoljno vlage, neće li stoka da izgazi njivu… I kao što u stalnoj brizi odlazi na njivu danju, tako je nemiran i noću, budi se, i gleda, i stražari – tako i ti u sticanju sile Božije neumorno budi čio. I ti, koji brižno neguješ seme Božije u duši, nikad ne zaboravljaj na njega… Pažljivo ga čuvaj!
Brini se o njemu danju… Čuvaj ga noću. Je li u duši dobra zemlja, da li ima dovoljno vlage dobrih dela, nisu li se prikrali neprijatelji, neće li ga izgaziti. Neprestano posmatraj i bdi. Čuvaj danju, ustani i zaštiti dušu noću. Kao besmrtni stražar duše, postavljen od Boga, kao učesnik u tajni Božijoj, stoj bez umora, čuvaj njivu, kada je Gospod obrađuje. Budi dostojan Onoga Koji te je prizvao i Koji ti je poverio čuvanje dela Božijeg! A i u svemu ostalom prepusti se velikom Tvorcu i Savršitelju – Bogu.
Ti paziš – On dela.
I klas duše zri i buja od sile Božije. Otkriva se Carstvo blagodati! A Savršitelj novog života je – Gospod.
 
39. A kad sazri rod, odmah pošalje srp; jer nasta žetva (Mk. 4,29).
 
Srp“ se šalje odmah pošto plod sazri. Znači, dokle traje rast, traje i ljudski život. Odatle proizilaze sledeći zaključci (zapamti ih):
Prvi: tvoje obrađivanje duše treba da traje čitav život. Zato ne posustaj, trudi se, usavršavaj dušu, neumorno idi ka Onome Koji te poziva! Ako si živ, znači da se mera tvog duhovnog rasta još nije ispunila.
Drugi: ako Gospod uzme k Sebi dobru hrišćansku dušu, znači da je ta duša dospela u onu meru savršenstva, koju je sposobna da primi. Do ispunjavanja ove mere može da dođe i u poznom uzrastu, i u zrelom, i u mladosti. A koliko je duša sposobna da primi, to je poznato samo Gospodu. Eto zbog čega je Njegov sud o kraju ljudskog života pravedan.
I treći zaključak: ako Gospod preseče rđav život, onda to znači da su prošle godine Božijeg očekivanja ploda od duše i da je smokva beznadežno besplodna; tada se na njen koren pušta sekira. Evo tri godine kako dolazim i tražim roda… i ne nalazim. Poseci je!… Gospodaru, ostavi je i ove godine… Pa će možda roditi; ako li ne, poseći ćeš je docnije (Lk. 13,7-9).
I na drugom mestu: A već i sekira kod korena drveću stoji; svako, dakle, drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj baca (Mt. 3,10).
Kao što se u životu pojedinog čoveka srp šalje onda, kada se završi njegov duhovni rast i kada se ispuni mera njegovog duhovnog uzrastanja, tako će i u životu vaseljene žetva da nastupi onda, kada čovečanstvo iscrpi svoje duhovne sile (Ali Sin čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji? – Lk. 18, 8) i kada se pokažu izabrani, koji će napuniti Carstvo Slave. Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji? – pitaju sveti Gospoda – …i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i braće njihove, koji ima da budu pobijeni kao i oni (Otkr. 6,10-11).
 
40. I govoraše (Hristos): Sa čime ćemo uporediti Carstvo Božije?… Ono je kao zrno gorušičino koje kad se poseje u zemlju manje je od sviju semena na zemlji; a kad se poseje, uzraste i bude veće od svega povrća, i pusti grane velike da mogu u njegovu hladu i ptice nebeske boraviti (Mk. 4, 30-32).
 
Klica Carstva Božijeg u ljudskoj duši uvek je malena, sasvim malena, sićušna kao gorušičino seme. Ovo stoga što duša u svetu biva uznemiravana stihijama sveta, koje se razlikuju od sile Božije – ona je sva zagušena svetskim stvarima, a seme Božije u njoj propada, malo je, sićušno, kao zrno gorušice. Međutim, kada ojačaš to malo seme, kada staneš na stražu pokraj njegove mladice, Gospod će Svojom tvoračkom silom načiniti u tebi obnovljenog čoveka, i tada će malo seme početi naglo da raste, brzo će se razgranati i potisnuće korov, obuhvatiće sve prostranstvo – čitav svet duše.
I eto, kad se duša ispuni gustim i krupnim granama blagodati Božije, na nju će se spustiti senka raja. Žega strasti više neće isušivati dobro. U životvornoj hladovini blagodati, zadržava se i vidi sve nebesko i duhovno, kao što se ptice nebeske rado sklanjaju u senku granja na drvetu.
 
41. Kazivaše im (Gospod) reč koliko mogahu slušati (Mk. 4,33).
 
Razumevanje reči Božije daje se po meri tvoje unutrašnje sposobnosti da primiš ovu reč, zato se moli sa prorokom: Otvori oči moje (oči moje duše), da bih video čudesa (da bih shvatio svu čudesnu dubinu) zakona Tvojega (Ps. 118, 18).
 
42. A učenicima nasamo (Gospod) tumačaše sve (Mk.4, 34).
 
I tebi će Gospod „nasamo“ da otkrije Svoje tajne, onda kada se dušom udaljiš od svetske buke, kada dušu istrgneš iz obavijenosti zemaljskim delima, kada pobegneš od površne i lakomislene gomile, kada pobegneš od raslabljujućeg uticaja ljudskog poroka i pohote, i pokidaš uze koje vezuju tvoje noge.
Dakle, kad nasamo dođeš Gospodu, kad dođeš sa čistom, slobodnom, nevezanom dušom, ostavivši sve iza sebe, tada će Gospod početi da ti se otkriva u usamljenosti duboke molitve, u pažljivom čitanju Svetog Pisma, u svetom razmišljanju o putevima Božijim.
 
43. I reče im (Gospod) u onaj dan uveče: pređimo na onu stranu (Galilejskog mora) (Mk. 4, 35).
 
Dobro je svako veče odlaziti s one strane mora života. Odlaziti od uzburkanih talasa i opasnosti mora, da ne bi bilo bezdana pod nogama. Dobro je u tišini stati na tvrdu zemlju zakona Gospodnjeg. I tamo susresti Hrista. Jer je i On tamo plovio sa učenicima.
 
44. I oni (učenici)… uzeše ga(Hrista) kao što beše u lađi… I nastade velika bura od vetra; i valovi tako zapljuskivahu lađu da ona već poče da tone. A On beše pa krmi spavajući na uzglavlju; i probudiše ga i rekoše mu: Učitelju, zar ti ne mariš što propadamo? I ustavši On zapreti vetru… I utoli vetar, i postade tišina velika. I reče im: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere? (Mk. 4,36-40)
 
Na moru obično ima talasa. Na moru bivaju i bure. Na moru dolazi i do „velike bure“. I talasi zapljuskuju lađu. Kada čovekova lađa plovi po moru života, ona neminovno biva izložena talasima, ne može da izbegne bure, a ponekad se događa da doživi i „veliku buru“. Tada talasi svakojakih napasti, nevolja, iskušenja i grehova neštedimice biju ljudsku dušu, probijaju unutra, oštećuju sakupljeno dobro koje leži u dubini duše, udaraju je, bacaju gore-dole, i lađa duše se u toj borbi predaje, počinje da tone, i odlazi sve dublje na pučinu…
Tvoj život je lađa koja plovi, a okolo je ustalasano more. Zato budi spreman! Na svoju tešku plovidbu Hrišćanin polazi sa Hristom: i oni (učenici)… uzeše ga (Hrista),.. On je zauzeo mesto na krmi. Uostalom, On je kormilar – kormilar života. Ali u svojoj lakomislenosti čovek stalno zaboravlja na Predstojatelja života, i na to da plovi nad bezdanom. Čovek sam upravlja svojim životom, kao da sve zna i da ne može sebi da nanese štetu.
Izlazi da Hristos samo prisustvuje životu čoveka, ali ne igra nikakvu ulogu. On nije aktivan; Njemu se ne dopušta da upravlja životom; On kao da je nepokretan. Sveti Jevanđelist ovu misao slikovito izražava rečima: On beše na krmi, spavajući na uzglavlju.
A kada se čoveku dogodi nesreća, kada ga pritisnu iskušenja i on uvidi svoju nemoć, tada se hvata za Boga, i često, veoma često, upućuje Mu molbu, sa primesom prekora: Učitelju, zar ti ne mariš što propadamo?
Vi ne budite lakomisleni! Nego budite pažljivi i kada plovite sa Njim, uvek Mu dajte kormilo. Jer On je Kormilar! A u duhovnoj sanjivosti vera slabi… Gde je pak maloverje, tamo nastaje pometnja, a gde je pometnja, javlja se strah.
Kad je kormilo života u Njegovoj svemogućoj ruci, ne plaši se! Ako On i dopusti da se bura pojavi, ipak, nikako neće dati da verna lađa potone. Zato, čak i ako se bura sveta obrušila na tebe, čim osetiš da je za kormilom života On, Kormilar u Koga se nadaš, čim osetiš da je došao, da stoji tu i da upravlja – u tvojoj će duši zavladati takva tišina, da će se buka svetske bure čuti samo kao udaljeni gluvi šum nepokorne i zle stihije.
U tebi i oko tebe, biće samo spokojstvo i mir prisustva Božijeg.
 
45. Odmah ga (Hrista) srete iz grobova čovek s duhom nečistim, koji boravljaše u grobovima i niko ga ne mogaše svezati ni verigama; jer je mnogo puta bio svezivan u okove i verige, pa je iskidao verige i okove izlomio; i niko ga ne mogaše ukrotiti. I stalno i dan i noć on beše u grobovima i po gorama, vičući i bijući sebe kamenjem (Mk. 5,2-5).
 
Ovo je slika čoveka koji se nalazi u ropstvu zla, u rukama satane. Takav čovek živi kao u grobovima, jer njegov život je put smrti. Na visinama samoljublja, na strminama gordosti, na hridinama egoističke usamljenosti (…ja sam bolji od drugih, pametniji od drugih… ko je autoritet za mene?), u ponorima greha, u tesnacima nepravde i laži, u jamama smrtonosnih posrnuća – to su staze njegovog puta.
On boravljaše u grobovima… On živi po stenovitim vrletima… Tamo nema života: ni rastinja, ni zveri… To je put smrti! Na njemu čovek ne trpi više ništa što takvom putu ne pristaje; sve drugo on odbacuje i osuđuje. Duša, porobljena zlom, kao da se predala svome gospodaru i dobrovoljno radi za njega. Ona odbacuje, lomi i uništava sve što pokušava da je ispravi, sve što sadrži makar i nagoveštaj drugog sveta, različitog od sveta zla.
Sve ovo izaziva besnu mržnju, i čovek, kao bezumnik, kida sve veze dobrog života. On kida veze časti, savesti, duga, kida porodične veze i, konačno, dolazi do Boga, huli na Njega, i lomi svete zapovesti zakona Božijeg, tvrde poput okova.
I ko može da ga ukroti?
Ovaj gospodar, kome se on predao, to je zlo, đavo. I samo đavo ima vlast nad njim, i samo njemu on služi.
Kakvo žalosno stanje, kakvo užasno stanje!
Ti misliš da je čovek srećan zato što služi đavolu? Evo njegove sreće: „i stalno, dan i noć, on je vikao i udarao se kamenjem“. Večni nemir, večno nezadovoljstvo, večna potera za onim što je „neophodno za život“, a neuhvatljivo. Beskonačni krug nezadovoljstva, ćorsokaci, i svuda okolo nekakva beskrajna pustoš, uz sve napore da se život ispuni. I, konačno, krik praznine… Krik bez kraja, danonoćni, kao pečat odbačenosti. Ubrzo zatim i okruženje postaje takvo, i čovek zla živi po gorama. Razumljivo, svud oko njega je goli kamen zla, i on se bije kamenjem do krvi, po nogama, po rukama… Kamenje mu pritiska grudi. Na tom putu smrti on je sav u ranama.
 
46. A kad vide (besomučnik) Isusa izdaleka, potrča i pokloni mu se (Mk. 5,6).
 
Zadivljujuće! Demon – biće otpalo od Boga – priznaje i poštuje Boga. Izdaleka on je ugledao Hrista i potrčao da Mu se pokloni. O tome govori i Sveti apostol Jakov: I đavoli veruju, i drhte (Jak. 2,19). A drugi put grešnik kao da postaje ljući i od samog satane – on beži od Hrista, i huli, i mrzi ga.
Ali ovde je moguće i drugo objašnjenje: kako u đavolu, tako i u čoveku-grešniku, makar i u najskrivenijem kutku njegove duše, ipak postoji svest o tome da Svetlost i Dobro postoje, da su iznad zla i da su dostojni poznanja.
 
47. I povikavši iz sveg glasa (besomučnik) reče: Šta hoćeš od mene, Isuse Sine Boga Višnjega? Zaklinjem te Bogom, ne muči me! Jer mu (Isus) govoraše: Iziđi, duše nečisti, iz čoveka! (Mk. 5,7-8)
 
Evo novog svedočanstva o tome, da tama ne podnosi Svetlost i da zlo ne podnosi Dobro. Ne muči me! Ko ga je mučio? I samo prisustvo Svetlosti, za tamu je neizdrživo (upor. Mk. 1,23-24).
Tako, u dodiru sa dobrom, grešnik pada u stanje razdraženosti („povika iz sveg glasa“); on upućuje izazove dobru: Šta hoćeš od mene? Kad Svetlost počne da pobeđuje tamu, i kad dobro, jačajući, hoće da istisne zlo, tad se duševna kriza odvija veoma bolno.
Đavo nerado napušta mesto na koje se navikao. Za njega je bolno da se povlači sa položaja. Ne muči me! On se muči i, odlazeći, muči svoju žrtvu. Zapamti to! Dušom ipak upravlja Gospod, sve dok ona potpuno ne odstupi od zla. Konačno, On jednim dahom usta Svojih izgoni satanu.
 
48. I moliše ga (Isusa) mnogo (demoni) da ih ne šalje iz onog kraja. A onde po bregu pasaše veliko krdo svinja. I moliše ga svi demoni govoreći: Pošalji nas u svinje da u njih uđemo. I dopusti im Isus odmah. I izašavši duhovi nečisti uđoše u svinje: i navali krdo s brega u more; a beše ih oko dve hiljade; i utopiše se u moru (Mk. 5,10-13).
 
Demoni su ga molili da ih ne šalje iz onog kraja. Zlo se, kao živa stihija, grupiše; srodno se srodnim privlači. Grupišući se, stihija dobija snagu…
Stvara se moćna sredina, koja gospodari i guta sve oko sebe. Tako se slažu jedan preko drugog slojevi stihije zla. Jasno je da pobornicima zla ne prija razbijanje tih slojeva. U svojoj sredini oni su jači, njihovo pogubno delovanje je lakše i silnije. Eto zbog čega demoni mole da budu ostavljeni u istom kraju. Tako biva i u ljudskom društvu: zlo se, poput zaraze, širi, spušta se poput crnih mrlja na ljude i ima tendenciju da potčini sve oko sebe.
Zlo se naseljava u vidu semena… Postoje seme laži, seme lakomislenosti, seme bezdušnosti, seme gordosti i dr. Zlo zahvata porodicu, ostavlja trag na rodu, baca svoju senku na ceo narod. To zlo se koncentriše po grupama; ljudi označavaju grupe nazivom „okolina“ (društvo), i kažu: „Okolina je kriva“.
Događa se, da se zlo koncentriše po oblastima. Postoje oblasti okrutnosti, bezdušnosti, samoživosti; postoje oblasti lakomislenosti i razvrata; postoje oblasti obesti, drskosti, svakojakih uvreda i sl. Pošto Gospod u ovom svetu zlo ne uništava u potpunosti, On dopušta da žarišta zla postoje i trpi ih. Eto zbog čega demonima dopušta da ostanu u istoj oblasti. Tako demoni odlaze u svinje.
Svinje su slika poročnog ljudskog roda. Znači, demoni odlaze u svoju sredinu, u veliku, izgrađenu, ukorenjenu sredinu (veliko krdo). Sveti Jevanđelist dva puta ističe da je to sredina zla. Svinje su pasle po bregu, tj. po gori, dakle na mestu na kome je živeo besomučnik – to su putevi smrti i zla. I na drugom mestu: navali krdo s brega samoživosti i poroka. Na tom bregu je bio i besomučnik. To je sredina zla. Dakle, demoni odlaze u (krdo svinja kao u) svoju sredinu.
Ali njihov kraj je jedan – smrt. Svinje se dave u moru. Kraj puta smrti je – samo smrt, duhovna smrt.
 
49. I iziđoše ljudi da vide šta se dogodilo (Mk. 5,14).
 
Evo slike ljudske gomile. Kako je samo ona površna, malograđanski uskogruda i sva obuzeta spoljašnjim utiskom! Čini se da je ništa, baš ništa ne može probuditi iz duhovnog sna.
Veliki Učitelj je tu. On savršava znamenja, razotkriva nepravde života, poziva na preporod. Talasi njegovih reči već zapljuskuju ljudske duše. Njegova znamenja potresaju mesta u kojima ljudi žive, a malograđanin, sanjiv i bezvoljan, izašao je da vidi šta se dogodilo. Jevanđelist kratkim i jednostavnim rečima daje izražajnu sliku života: Iziđoše da vide šta se dogodilo. Epsko spokojstvo!
Ništa ih ne može pokrenuti, oni se i ne trude da shvate šta se događa, niti pokušavaju da se uzdignu iznad uobičajene sitničavosti. Potpuno su obuzeti spoljašnjošću. Samo uskogruda, sveproždiruća radoznalost: šta se dogodilo? Jevanđelist Luka (8, 35-37) kod Gadarinaca primećuje samo osećanje straha pred događajem koji je za njih neshvatljiv, i koji im je pričinio materijalnu štetu.
Tako je bilo uvek! Talasi Božijih priziva zvonko udaraju u ljudske duše. Znamenja potresaju zidove ljudskih obitališta, a njihov stanovnik se samo kida od sitničavosti i lakomisleno viče: šta se dogodilo?
 
50. I počeše ga (Hrista) moliti (Gadarinci) da ide iz njihovih krajeva (Mk. 5, 17).
 
Ustaljivanje zla! Zlo je ušlo u poredak života i ima sva prava građanstva. Svet sopstvenog života u potpunosti je prihvatio „svoju“ potčinjenost zlu. Čovek se svikao na atmosferu „svoga“ sveta, on ne misli na drugi i ne želi ga. Prodiranje drugog, onoga što je tuđe „sopstvenom“ svetu, donosi nespokojstvo i nemir. „Čemu nešto novo, čak i ako je u njemu istina? Ovako je mirnije!“
A kada takvom ustaljivanju zla i uspostavljenoj ravnoteži (otupelosti) u zlu preti potres sa strane, kada uplitanje dobra donosi nespokojstvo (žitelji onog kraja uplašili su se kada su doznali za čudo sa besomučnikom), ili kada je izlazak iz naviknutosti na zlo povezan sa materijalnim gubitkom (svinje su se utopile u moru), tada onaj ko se predao zlu u potpunosti odbacuje sve ono što je narušilo njegovu zemaljsku sreću. On ovako razmišlja: „Tako sam navikao… A Bog, savest… može čovek još i neprijatnosti da navuče…! Ne! Ta stvar nam nije potrebna“.
Počeše ga moliti da ide iz njihovih krajeva. I Gospod napušta ovakve ljude.

2 komentar(a)

  1. Sveti Oče Sveštenomučeniče Grigorije moli Svetu Trojicu za grešnog Damjana!

  2. Prorok…….kakav divan opis današnjeg društva opsednutog materijalizmom, tj. stvarima. Koliko je potreban svima nama (ponajviše meni) „počinak duše u molitvenoj samoći“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *