NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

8. Jedan primer neuspele odbrane „pravoslavnog evolucionizma“

Poznati pravoslavni publicista đakon Andrej Kurajev ne jednom se izjašnjavao kao ubeđeni evolucionista. Po njegovom mišljenju, „hrišćanska tradicija… je sklona da shvata ‘šest dana’ stvaranja kao šest osnovnih epoha svetske tvorevine. Smatra se da pitanje o trajanju tih ‘dana’ nema veroučiteljni karakter“ (26,s. 105). Međutim, u Pravoslavlju se, za razliku od protestantskih krugova, pod „hrišćanskom tradicijom“ obično shvata predanje Svetih Otaca. Misao oca đakona bi bila ubedljiva ukoliko bi bila potvrđena mišljenjem otaca Crkve. Međutim, da navede svetootačke citate o. Andreju ne polazi za rukom iz prostog razloga što njih jednostavno nema. Kako smo već pokazali, crkveno predanje je uvek shvatalo Šestodnev prilično bukvalno.
Đakona Andreja Kurajeva su u listu „Pravoslavna Rusija“ optuživali za jeres po mnogim tačkama. Odgovarajući svom oponentu u „RP“, br. 20 za 1999. g., o. đakon se pravda na sledeći način.
„Da li su svetila stvorena pre zemaljskih biljaka ili kasnije? – pita se on – Ja se prilikom objašnjavanja tog pitanja oslanjam na knjigu bogoslova protojereja Stefana Ljaševskog ‘Pokušaj usklađivanja savremenih naučnih podataka s biblijskom pričom u svetlosti najnovijih arheoloških iskopavanja i istraživanja'“. Ovde osećaj izneverava crkvenog publicistu. Ne bi se trebalo pozivati na protojereja Stefana Ljaševskog zato što njegovo bogoslovlje o Šestodnevu nije pravoslavno, već jeretičko, i predstavlja čisti evolucionizam. Otac Andrej pokušava takođe da potvrdi svoje mišljenje koje je zajedničko mišljenju protojereja Ljaševskog pomoću dva pozivanja – na Inokentija Hersonskog i Didima Slepog[1]. Ali uzalud: njegovi navedeni citati nikako ne potvrđuju ideje evolucionizma.
Najzad, pušta se u opticaj opasni i ozbiljni argument – kako navodno „sveti Grigorije Bogoslov takođe ne smatra neophodnim da se rigorozno sledi bukvalna hronologija Šestodneva“ (25). Ovakvu veoma čudnu izjavu o. đakon potkrepljuje odgovarajućim citatom svetitelja: „Bilo je nekada da je sve pokrivala crna noć, još uvek nije sijala divna svetlost zore, Sunce se nije probijalo sa istoka ognjene staze, već je sve, jedno s drugim pomešano i povezano mračnim okovima prvobitnog haosa, lutalo bez cilja. Ti, blaženi Hriste, prekrasno si rasporedio svaku stvar na svoje mesto u svetu i pre svega dao si postojanje svetlosti; a zatim si zaokruglio najveće od čudesa – zvezdano nebo, prožeto svetlošću Sunca i Meseca. U podnožju neba pak postavio si moju Zemlju; zatim si pregrštima zemlje svezao more, a morem zemlju, tako da je sve to (nebo, more i zemlja) sačinilo svet“ (10,s. 134). Pri tome se primećuje da se „ovaj tekst može shvatiti tako da je svetlost bila uobličena u svetila pre stvaranja ‘moje Zemlje'“.
Ali svakome je jasno da se navedeni tekst sv. Grigorija Bogoslova ne može i ne treba pokušavati tumačiti tako iskrivljeno. Štaviše, niko nema pravo da pripisuje svetom ocu stav koji je u protivrečnosti s njegovim sopstvenim rečima koje potpuno odbacuju jeres evolucionizma i potvrđuju pravoslavno biblijsko shvatanje Šestodneva. „I kako rasuđujem, u početku Bog nije stvorio ovu organsku i sunčevu svetlost, već svetlost koja nije zatvorena u telo i u Sunce, već je kasnije predata Suncu da osvetljava svu vaseljenu. Kada je za druge tvari On ostvario najpre veštastvo (materiju), a kasnije je zaodenuo u oblik (formu), davši svakom stvorenju ustrojstvo delova, obrise i veličinu, tada da bi učinio još veće čudo, ostvario je ovde oblik pre veštastva (jer oblik Sunca je svetlost), pa je tek onda uredio veštastvo, stvorivši oko dana, tj. Sunce. Zato se danima pripisuje nešto prvo, drugo, treće, i td. do sedmoga dana koji predstavlja spokojstvo od dela, i ovim danima se deli sve stvoreno, koje se dovodi u red po neizrecivim zakonima, a nije trenutno proizvedeno Svemogućom Rečju za Koju promisliti ili izreći znači već učiniti delo“ (11, s. 656-657). Misao sv. Grigorija izražena je krajnje jasno: U početku je stvorena svetlost (prvi dan), zatim (u četvrti dan) iz te svetlosti Bog stvara „oko dana“ tj. Sunce. Pri tome se dani stvaranja ne poništavaju, ne premeštaju i ne preosmišljavaju, već naprotiv, jasno se kaže da se „ovim danima deli sve stvoreno“.
Uzalud pokušavaju evolucionisti da nađu potvrdu za svoja jeretička mišljenja kod Svetih Otaca.
Zašto je đakon Andrej Kurajev, koji je stekao slavu pravoslavnog misionara i revnitelja, spreman da se tako lako odrekne otačkog predanja po pitanju Šestodneva? Čini nam se da je njegova budnost, kao i kod nekih revnosnih hrišćana, popustila zbog toga što su evolucionističke ideje za poslednjih 100-150 godina prodrle u sistem crkvenog obrazovanja. Zbog toga se one u bogoslovijama, akademijama i bogoslovskim institutima od mnogih više ne doživljavaju kao učenje tuđe apostolskom Pravoslavlju. I sami nastavnici duhovnih škola pokatkad su prestali da primećuju da se prirodno-naučno shvatanje prvih glava knjige Postanja razilazi s tumačenjem Svetih Otaca. Racionalizam proždire veru, ne ostavljajući mesta za duhovno sozercanje. Jedna od žrtava ovakvog modernističkog shvatanja pitanja o stvaranju sveta izgleda da je postao i đakon Andrej Kurajev. On ovako piše o šest dana stvaranja: ‘Ako se čudo protegne u vremenu – ono neće prestati da bude manje čudesno“ (26, s. 105). Sigurno je da neće. Ali ko je dao grešnome čoveku pravo da „proteže“ u vremenu dejstvo Božijeg čuda?! Sami ti pokušaji da se rastegne, raširi, osakati svedočanstvo Pisma prilično su zabrinjavajući, Isto tako se onda mogu „rastegnuti“ i dani raspadanja četvorodnevnog Lazara, i broj onih koji su se nasitili od pet hlebova, i sva uopšte svedočanstva o čudesima Starog i Novog Zaveta koja sadrže neku količinsku meru. Svaki svešteni tekst, ikona, bilo koji stari dokument se može iskriviti. Pitanje je u tome zbog čega se to čini? Zar se za ljubav naučno-kritičke misli treba odricati istinitog Božijeg Otkrivenja?
Đakon Andrej Kurajev ne skriva motiv koji mu omogućava da lako isklizne iz tradicionalnih pravoslavnih pozicija po pitanjima stvaranja – ubeđenje da to nije „dogmatsko“ pitanje, te zato nije principijelno pitanje. U članku „Može li pravoslavni vernik da bude evolucionista?“ on piše: „Da, u hrišćanstvu se dešavaju trenuci neophodnog ‘žrtvovanja intelekta’. Ali ova žrtva mora biti prinesena dogmatu o trojičnosti Jedinog Boga, a ne ‘dogmatu’ o tačnom broju časova stvaranja sveta“ (24). Tema je prilično ozbiljna, a stil je suviše šaljiv. Izgleda da se pitanje ne rešava, a neki žele da ga izbegnu. Evolucionizam, nažalost, ne nasrće na izmišljene i smešne „dogmate“, već na same temelje hrišćanstva, i zato predstavlja pravu pravcatu jeres. To je o. Andrej očigledno potcenio.
Zanimljivo bi bilo pratiti tok razmišljanja đakona-misionara. On počinje članak pričom o tome kako je bio pozvan na Biološki fakultet Moskovskog državnog univerziteta, tj. na skup ubeđenih evolucionista i bio je primljen hladno. „I tek nakon što sam na sledećem susretu objasnio da je u Pravoslavlju moguće drugačije čitanje prvih glava knjige Postanja, odnos sa prisutnim slušaocima se popravio“ (24).
Ali cela stvar je u tome što kod Svetih Otaca drugačijeg shvatanja knjige Postanja nema. A sav misionarski uspeh o. đakona i kasniji susreti sa studentima biolozima nije bio uspeh lovljenja duša u mreže apostolskog Pravoslavlja, nego je, avaj, postao još veće hvatanje studenata u mreže jeresi evolucionizma, u kojoj oni borave od školske klupe.
Neka sledeći put o. Andrej dođe s predavanjem u akušersku školu i, da ne bi stavljao na ljude preteško i nepodnošljivo breme, neka ne insistira na tome da je Presveta Bogorodica postala Mati, ostajući i dalje Deva. Tako će najverovatnije biti lakše da se ulove ginekolozi, stručnjaci za ta pitanja, u mreže nadahnute propovedi. Od slušalaca se ne zahteva ni „žrtva intelekta“, ni logički skok, a naći će se i saveznici – protestanti celog sveta koji „ne insistiraju“ na dogmatu o prisnodevstvu Bogorodice Marije… Međutim ovakvo misionarstvo očigledno neće biti propoved Pravoslavlja, već će samo učvrstiti ljude u jeresi i bogohuljenju. Sasvim drugačije je propovedao na Atinskom Areopagu sv. ap. Pavle. Pohvalivši Grke zbog njihove pobožnosti, apostol naroda se nije ustručavao da pomene za Helene bezumnu vest o vaskrsenju Hrista iz mrtvih. A kada čuše za vaskrsenje mrtvih, jedni se rugahu, a drugi rekoše: Da te čujemo opet o tome. I tako Pavle otide iz njihove sredine (d. ap. 17,32-33).
Pozitivni sadržaj hrišćanske pobožnosti ne može zavisiti od toga pred kakvim slušaocima govori propovednik – pred paganima, biolozima-evolucionistima ili akušerima-ginekolozima. Čak i mala revizija može dovesti do velikih dogmatskih iskrivljavanja.
Slobodno prekrajanje Šestodneva dovodi do promene smisla celog stvaranja sveta – pitanja povezanih sa Adamom, njegovim grehopadom, njegovim iskupljenjem krvlju Isusa Hrista. Otac Andrej pokušava da prikaže kao apsurd „dogmat“ koji niko ne predlaže „o tačnom broju časova stvaranja sveta“. Ali on iza svog podsmeha ne primećuje da se uopšte ne radi o tome, već o stvarima mnogo ozbiljnijim. Tako bi se, na primer, u Simvolu vere moglo narugati „suvišnim“ rečima: „U vreme Pontija Pilata“. Reklo bi se, kakav značaj za našu veru ima ime judejskog prokuratora pod kojim je krvlju Bogočoveka bio sklopljen Novi Zavet? Ne treba li, ismejavši taj „nedogmatski“ umetak u veroučiteljni tekst, napraviti novu redakciju nikejsko-carigradskog Simvola?
Međutim, svakom pravoslavnom hrišćaninu mora biti jasno da je pominjanje u Simvolu vere Pilata konkretna istorijska veza, i to ne proizvoljna i nevažna, već u potpunosti određena. To piše i u Katehizisu: „Zbog čega je rečeno da je Isus Hristos razapet u vreme Pontija Pilata?“ – „Da bi se označilo vreme kada je razapet“. Ali isti takvi motivi – verodostojnosti i istorijske veze – zahtevaju jasno određeno vreme Adamovog života, pošto mi verujemo ne u nekakvog ‘Adama uopšte“, već u biblijskog. Tu nema nikakvog razloga za zbijanje šala.
Tema o evoluciji očigledno ocu Andreju ne polazi za rukom. O drugim pitanjima on piše ubedljivije i tačnije. Navešćemo karakterističan primer razmišljanja o. đakona. „Tema saradnje Boga i tvorevine javlja se u Bibliji još mnogo pre nego što se u njoj jasno progovori o nastanku čoveka“ (24).
Na neofita koji nijednom u životu nije držao Bibliju u rukama, ova fraza može ostaviti snažan utisak, naročito ako se tome doda da samo Stari Zavet ima 1282 stranice crkvenoslovenskog teksta. Ali bilo koji čovek koji otvori prvu glavu prve biblijske knjige, odmah će primetiti da već 26. stih Knjige Postanja priča o Adamovom stvaranju. Preostaje još da shvatimo frazu o. Andreja tako da izraz „još mnogo pre Adama“ znači „za nepunih šest dana“. Ni na kojem jeziku i ni u kojem prevodu ovaj tekst se ne može pročitati na drugi način.
Otac Andrej pokušava da objasni šta ima u vidu: „Različiti periodi u istoriji postanja počinju od poziva Božijeg na samostalnost zemlje“ (24). Nije jasno zašto upotrebljava potpuno netradicionalnu reč „periodi“ umesto opšteprihvaćenih „dana“.
Dalje, o. Andrej pokušava da dokaže postojanje evolucije na Zemlji, oslanjajući se na mišljenje Svetih Otaca. Sv. Vasilije Veliki:“… zemlja se odjednom (tj. iznenada, a ne u procesu dugotrajnog vremena! – K. B.) približava vremenu rađanja…“ Bl. Avgustin: „Bog je sve stvorio odjednom“. Nije nam jasno čemu se treba više čuditi – tome kako svi sveti saglasno ne dozvoljavaju evolucionističko tumačenje Biblije, ili tome što to uporno evolucionisti ne primećuju.
Posle ovoga sasvim čudno zvuči sledeća fraza: „Ali u Pravoslavlju nema ni tekstualnog, ni doktrinarnog razloga za odbacivanje evolucionizma“ (24).
Karakteristično je za sve evolucioniste da kada izgube nadu da će naći podršku za svoja mišljenja kod Svetih Otaca, bez kolebanja pokušavaju da pronađu autoritete među profesorima. To je daleko jednostavnije izvesti. Niz imena navodi u svojem članku đakon Andrej Kurajev, ali njegov stav od toga ne postaje ubedljiviji i tačniji. Pre bi se reklo da je obrnuto.
Najneutralnija bogoslovska pozicija koju citira o. Andrej jeste mišljenje profesora A. I. Osipova: „Principijelno su moguće i kreacionistička, i evoluciona hipoteza“. Nažalost, složiti se s jednim takvim pomirljivim kompromisom moguće je samo dotle dok iz tog semena ne izraste ančar[2]. Iskaz: „Principijelno je moguća i hipoteza da je biblijski Adam postojao, i hipoteza da ga nije bilo“ – zvuči već zaista „neprincipijelno“. Naučne hipoteze kao spokojne ovčice mogu da pasu na našoj misaonoj livadi, ali samo dotle dok ne primetimo da ispod kože jedne ovce po imenu Evolucija izviruje siva njuška vuka koji je spreman da proždere Adama.
Zato se jedna misao o. Andreja Kurajeva može smatrati tačnom i zbog toga žalosnom: „Spokojan odnos prema evolucionizmu jeste tradicija pravoslavnog akademskog bogoslovlja“. Otac đakon tačno zapaža jedan od plodova apostasije 20. veka. Ali, hvala Bogu, ova pozicija ne odražava mišljenje cele Crkve. Nisu svi arhijereji takvi modernisti kao arhiepiskop Mihail (Mudjugin) kojeg pominje o. Andrej; nisu svi sveštenici takvi liberali, kao protojerej Vasilij Zenjkovski. Lično opštenje autora ovih redova sa starcima i monasima SvetoTrojicke Sergijeve lavre, PskovoPečerskog manastira i s drugim blagočastivim hrišćanima omogućava da se potvrdi neuništivost svetootačkog nasleđa u našoj Crkvi. Ista ta živa nit koja nas spaja s drevnim ocima oseća se i u knjigama jeromonaha Serafima Rouza. Otac Andrej i sam priznaje: „Što se tiče stava o. Serafima Rouza ne mogu da kažem da je on pogrešan“. Istina, on nažalost, odmah nastavlja svoju misao, menjajući njen sadržaj: „Jednostavno to nije jedini stav kojeg ima pravo da se pridržava pravoslavni vernik“ (24). Ali antievolucionistički radovi o. Serafima Rouza ne sadrže alternativno bogoslovsko razmišljanje o opštim pitanjima, već razobličavaju jeres.
Pri tome karakter jeresi evolucionizma je takav da ne dopušta uzajamno mešanje s Pravoslavljem.
U 4. veku postojali su jeretici arijanci, ali su postojali i poznati jeretici poluarijanci. Jeres prvih je osudila Crkva na Prvom vaseljenskom saboru, a jeres drugih na Drugom vaseljenskom saboru (kao Makedonijevo omiusijsko i duhoboračko učenje). Svtimo se da su arijanci učili o Sinu Božijem da nije jednosuštan Ocu; poluarijanci su učili da je sličnosuštan Ocu; ali oba mišljenja je odbacilo katoličansko Pravoslavlje, koje je učilo da je Sin jednosuštan Ocu nebeskom[3]. Na isti način, nema nikakve veze s Pravoslavljem ni Darvinov „čisti“ evolucionizam, ni „teleološki“ evolucionizam Tejara de Šardena. Čisti bezbožni evolucionizam, po tipu darvinističkog, u potpunosti se može izjednačiti s arijanstvom koje potpuno lišava Hrista Božanskog dostojanstva. „Teleološki“ evolucionizam, po tipu Šardenovom, neumorno ponavlja da se celokupni razvoj vasione koji je trajao mnoge milijarde godina, uključujući pojavu života i čoveka, odvijao „po volji Božijoj“, a pri tome on nameće Bogu radi stvaranja sveta mehanizam koji su izmislili ljudi – evoluciju. Zato se „teleološki“ evolucionizam u potpunosti može uporediti s poluarijanstvom koje je htelo da u Hristu vidi posredujuće biće slično božanstvu. Ali Pravoslavlje odbacuje ta bogoslovska lažna učenja kako u odnosu na Hrista, tako i u odnosu na stvaranje. Katoličanska Crkva sadrži učenje o jednosuštnosti lica u Svetoj Trojici i učenje o stvaranju sveta Bogom za šest biblijskih dana, bez ikakvih evolucionističkih poricanja ili nametljivih novih tumačenja.
Zato evolucionističku „tradiciju pravoslavnog akademskog bogoslovlja“ koje ističe o. Andrej Kurajev, ne treba isticati, već iskorenjivati. Kakve još sve jeretičke „tradicije“ neće nastati u našoj Crkvi, ako svaku od njih budemo tako štitili i negovali!
Uzalud se o. Andrej latio da odbrani evolucionizam u Pravoslavlju putem netradicionalnog čitanja biblijskog teksta. Zašto, na primer, umesto izraza „rajski vrt“ – kako bukvalno stoji u jevrejskom originalu Svetog Pisma – o. đakon piše da bi ga „pre trebalo prevesti rečju ‘povrtnjak'“? Ma koliko ova verzija tumačenja bila prihvatljiva s tačke gledišta lingvistike, ova misao je toliko ekstravagantna da ne može približiti čitaoca tradicionalnom crkvenom shvatanju. Ovakva razmišljanja u stanju su samo da razotkriju oštroumnost autora, ali nikakve veze nemaju sa istinskim sadržajem Svetog Pisma.
Otac Andrej piše: „Odlazak životinja nije smrt, već je nešto slično odlasku čoveka. Ako kažemo ‘Sokratova smrt’, nemamo pravo da tu reč primenjujemo u iskazu ‘smrt psa’… Životinje su iščezavale iz bića, završavale su sa postojanjem u svetu pre čoveka. Ali to nije smrt“ (24).
Misao o. đakona, iako je panteistička i dira srce (ko će se usuditi da uporedi smrt Sokrata i smrt psa?), ipak je neodrživa, pošto i po normama ruskog, i po normama starojevrejskog jezika mi ne samo da „imamo pravo“, nego smo i dužni i za Sokrata i za psa da koristimo ipak jednu istu reč „smrt“. Naravno, o psu obično govorimo da je on „uginuo“, a o pravedniku da je „usnuo u Bogu“. Ali ne prosuđujući o daljoj sudbini pacijenta, i lekar i veterinar prilikom letalnog ishoda konstatuju: „Smrt je nastupila od …“
Slični argumenti u odbranu evolucionizma i radi pobijanja učenja Crkve da Bog nije stvorio smrt, izgledaju pre komično, nego ubedljivo. Ali nimalo nije komičan povod radi kojeg izlaže o. Andrej svoju argumentaciju. Taj povod o. Andrej Kurajev shvata kao dogmatski i veroučiteljski značajan. On tačno piše: „Veza greha i smrti se dogmatski (tj. veroučiteljski značajno) uspostavlja rečima apostola Pavla“, i dalje navodi reči iz Poslanice Rimljanima: Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše (Rim.5,12).
Zar nisu jasne apostolske reči greh uđe u svet?. Zar posle ovih reči pobožni hrišćanin hoće da predlaže razmatranje fantazmagorija „pred-ljudskog“ i „van-edemskog“ sveta? Koliko god to bilo čudno, o. A. Kurajev upravo je radi ove bogoslovske spekulacije napisao svoj članak. On upravo to i tvrdi: „Neprihvatljivost u bogoslovskom smislu ideje evolucije za pravoslavno mišljenje može biti dokazana samo u slučaju ako bude razjašnjeno: na koji način pretpostavka o smenjivosti pokolenja životinja u svetu pred-ljudskom i van-edemskom može naneti štetu…“ (24). Prekinućemo na kratko ovaj citat.
Otac Andrej bi ovde trebalo da još jednom pročita Pavlov stih o tome na koji način je greh ušao u svet i do čega je to dovelo. Ako je to malo, može se obratiti tumačenju ovoga stiha od strane bl. Teofilakta: „Greh i smrt ušli su u svet kroz jednog čoveka Adama“ (39). Svetootačka misao nikako ne dopušta postojanje smrti u svetu pre Adamovog greha, čak i izvan granica edemskog „povrtnjaka“… Uzgred, rajski vrt Bog nije nasadio posle stvaranja Adama, već tri dana pre toga. Prema tumačenju prep. Jefrema Sirijskog „Bog je nasadio raj u treći dan i to se objašnjava rečima: I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta, lepa za gledanje i dobra za jelo. A da bi pokazao da se tu pripoveda upravo o raju, dodaje se: i drvo života posred raja, i drvo znanja dobra i zla (Post. 2,9)“ (15,s. 231).
Dakle, završimo frazu o. Andreja:“… može naneti štetu svesnosti učešća hrišćanina u spasonosnim crkvenim tajnama“ (24). „Svesnost učešća“ u tajnama s tim ovde nema nikakve veze. Deca i bolesnici mogu da učestvuju u crkvenim tajnama ne sasvim „svesno“, ali ipak blagodatno i spasonosno. S druge strane, jeretici i sektaši mogu sasvim „svesno“ da učestvuju u svojim krštenjima i lomljenjima hleba, ali kao što je poznato, ne daje svaka takva „svesnost“ spasonosnu blagodat.
Pitanje treba postaviti drugačije: Postoji li u ovom ili onom učenju suprotnost tradicionalnom svetootačkom shvatanju dogmata ili ne? Ako postoji, onda je to jeres. Ako ne, onda je to „privatno bogoslovsko mišljenje“. Evolucionizam neposredno protivreči rečima ap. Pavla i Svetim Ocima. Zato je evolucionizam jeres. I ne treba, čak ni radi „misionarskih“ ciljeva pokušavati nuditi originalna tumačenja poznatih dogmatskih tvrdnji da bi se opravdalo anticrkveno učenje.
Otac Andrej postavlja u svom članku dva pitanja. Prvo – prilikom poricanja evolucionističkog tumačenja Biblije – „Šta je to zapravo neprihvatljivo što u njemu vidim?“ Naš odgovor ocu Andreju glasi: potpuna suprotnost jednodušnom shvatanju Svetih Otaca.
Drugo pitanje: „Šta je to što je upravo štetno spasenju ljudi u mišljenju koje osuđujem?“ Naš odgovor: Postojanje dogmatskog iskrivljavanja pravoslavnog pogleda na svet, ili, drugim rečima, jeres. Ne postoji ništa što više šteti spasenju ljudi.


NAPOMENE:

  1. Treba istaći da je drugi autoritet na koji se poziva o. Andrej osuđen na Petom vaseljenskom saboru – prim. ur.
  2. Otrovno drvo – prim. prev.
  3. Nadamo se da naše poređenje jeresi arijanstva i evolucionizma niko neće pogrešno shvatiti. Radi se, razume se, ne o istovetnosti i sličnosti Sina Božijeg tvorevini, već o tome da Pravoslavlje tvrdi protiv arijanaca – jednako božanstvo Sina i Oca, a protiv evolucionista – neposredno i bez ikakve evolucije – kreacionističko stvaranje sveta po Božanskoj Reči: Jer On reče i postade, On naredi i otkri se.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *