NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

7. Jedan primer neuspešno izgrađene teorije „pravoslavnog evolucionizma“

Zaustavimo se malo više na jednoj potpuno svesno razrađenoj evolucionističkoj koncepciji koja pretenduje na tobože potpuno pomirenje naučno-kritičkog razuma i hrišćanske vere, koncepciji izloženoj u knjizi episkopa Vasilija (Rodzjanka) „Teorija raspada vasione i vera otaca“ (9). Nažalost, knjiga preosvećenog autora ne predstavlja crkvenu apologetiku, već upravo suprotno – izražava na upadljiv način stav antipravoslavni, jeretički i evolucionistički. Autorova kosmogonija nema utemeljenja ni u Svetom Pismu, ni u učenju Svetih Otaca.
Vladika Vasilije smatra da se u stihu Evo sve činim novim (Otk. 21,5), radi o evoluciji: „U procesu razvoja palog sveta vrši se njegova obnova, potpuno preobraženje, priprema se sveopšte vaskrsenje i konačna pobeda na kraju vekova u Hristu Premudrosti Božije“. Autorova misao, prvo, nikako ne proističe iz navedenog biblijskog stiha, a drugo, neposredno protivreči celokupnom crkvenom shvatanju novog stvaranja kao dela ruku Božijih. „U vasioni uopšte i na našoj planeti posebno odvija se takođe rušenju i haosu suprotni proces – evolucija“ (9,s. 28).
Ne raspolažući nijednim argumentom u korist evolucije među crkvenim autoritetima, episkop Vasilije navodi mišljenje savremenog kosmologa Karla Sagana: „Evolucija nije teorija, to je naučna činjenica. Dovoljno je baciti pogled na razvoj domaćih životinja i na razvoj kosmosa. Razvoj i evolucija su svuda“ (9,s. 28). Da bi dokazao naučnu činjenicu Saganu je „dovoljno da baci pogled“. Ali je čudno da episkop Vasilije zbog nečega veruje na reč čoveku o kojem je tri strane pre toga pisao da Karl Sagan „otvoreno govori da je njegova religiozna filosofija, povezana s njegovim proučavanjem kosmosa – panteizam u duhu istočnjačkih religija: budizma, taoizma i drugih“ (9,s. 24).
Zbog čega izdavati subjektivno mišljenje paganskog panteiste za „naučnu činjenicu“ i stavljati tu „činjenicu“ u temelj hrišćanskog pogleda na svet? Bolje bi bilo oslušnuti mišljenje pravoslavnog bogoslova jeromonaha Serafima Rouza da „evolucija uopšte nije ‘naučna činjenica’, već lažna filosofija“, to je ideologija duboko tuđa pravoslavnom hrišćanskom učenju (34, s. 459).
Kao osnovu evolucije episkop Vasilije Rodzjanko prihvata popularnu fizičku hipotezu velikog praska – Big Beng, a u svojstvu glavnog pristalice te hipoteze bira naučnika Stivena Hokinga koji je uveo u raspravu tzv. antropni princip o kojem vladika piše veoma nadahnuto: „Taj zadatak, ta svrsishodnost kosmosa i naziva se antropnim principom, zato što taj princip razvoja vasione nakon praska vodi neposredno do čoveka“ (9,s. 36). „Na našem jeziku antropni princip se naziva Promisao Božiji o čoveku. Ovaj Božanski Promisao je poznat samo Njemu, izveo je čoveka iz raja posle grehopada (zbog kojeg je i došlo do praska) i, suprotstavljajući se „Knezu ovoga sveta“ poveo je izgnanog Adama Svojim viševekovnim putevima („trenutkom“ za Božansku večnost!) na ovu Zemlju, koju je On već uredio za njega, da bi ga spasao Svojim Božanskim Ovaploćenjem i ponovo vratio u raj i s njim zajedno sve njegove potomke“ (9,s. 38).
Na taj način, kosmologija u izlaganju episkopa Vasilija izgleda na sledeći način. Naš svet evoluira od „velikog praska“ (tj. grehopada) ka onom stanju prvobitnog raja koji smo izgubili Adamovim grehopadom. Nakon praska vremenom su se obrazovale zvezde i planete, a „tri milijarde godina koje su ostale posle toga otišle su na biološki razvoj koji je od najprostijih živih bića stvorio postepeno ona koja su uspela da se misaono ‘vrate’ svojim planovima u ‘veliki prasak“1 (9,s. 36). Pri tome episkop Vasilije čak i ne primećuje da je ova koncepcija nespojiva s Mojsijevim opisom stvaranja u knjizi Postanja, pošto se Big Beng – početak evolucije – poistovećuje sa Adamovim grehopadom, a prema Bibliji, Adam je bio vrhunac stvaranja, njegova kruna. Prema Božijem Otkrivenju i njegovom tumačenju od strane Svetih Otaca, pre pojave Adama u raju razvoj zemlje i neba je bio završen. Tako se dovrši nebo i zemlja i sav ukras njihov. I završi Bog u dan šesti dela svoja koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih koja učini (Post. 2,12).
Glavni sadržaj knjige episkopa Vasilija sastoji se u učenju koje se uopšte ne sadrži ni u Bibliji, ni u učenju Svetih Otaca – u učenju da prvosazdani Adam navodno predstavlja ukupnost ličnosti svih ostalih predstavnika vrste Homo sapiens. Autor tako i piše: „Adam… – ime, kako prvog čoveka, tako i celokupnog čovečanstva je sve-Adam (9,s. 59).
Ovde je istina samo u tome što se takvo učenje o Adamu Kadmonu, sveukupnom vaseljenskom čoveku, zaista sadrži u talmudskom judaizmu, i predstavlja karakterističnu crtu učenja jevrejske Kabale. U vezi s tim Lav Tihomirov ističe: „Kasniji tumač Kabale, Isak Lurija, smatra da je zajedno sa Adamom bilo stvoreno mnoštvo duša koje su sačinjavale jednu kolektivnu dušu, tako da je Adamov pad bio zajednički greh svih duša. U tom obliku Kabala je slična Hermesu Trismegistu, u čijem učenju, uostalom, nema kolektivne duše, već postoji samo kolektivni pad“ (37, s. 229).
Ali ni u Pismu Starog i Novog Zaveta, ni u delima otaca Crkve ovakvog gledanja nema i nikada ga nije bilo. Kada bi se ovakvo učenje u pravoslavnoj tradiciji sretalo, episkop Vasilije ne bi propustio da ga potvrdi barem jednim citatom. Ali nijedan od svetootačkih citata koje navodi ne potvrđuje njegovu misao. Svi „dokazi“ se zasnivaju na komentarima u vidu sledećeg autorskog umetka koji se zbog nečega ubacuje u tekst sv. Grigorija Bogoslova: „Termin ‘ceo Adam’ i ‘čovek’ kod svih Kapadokijaca su jednoznačni i istovetni u tumačenju Biblije kao ‘svečovečanstvo'“ (9,s. 94).
Ne nalazeći mogućnost da potkrepi svoja razmišljanja iskazima Svetih Otaca, episkop Vasilije pribegava veoma sumnjivim argumentima: „U predanju postoji slika koja predstavlja grehopad i koja se pripisuje sv. Vasiliju Velikom. Stručnjaci tvrde da u delima sv. Vasilija koja su došla do nas ovakvog teksta nema; ali drugi njegov originalni tekst koji izražava istu misao, posredno ukazuje na njegovo moguće autorstvo“ (9,s. 59). Kakav se „drugi njegov originalni tekst“ ima u vidu, to ostaje tajna. Zato se navodi slika pseudo-Vasilija Velikog: „Zamislite skupocenu posudu koja pada i razbija se na sitne komadiće. Krhotine padaju jedne bliže, druge dalje, i u skladu s tim, brže i dalje, u zavisnosti od rastojanja. Posuda je Adam“ (9,s. 59). Smisao ove slike se svodi na to da se svi ljudi prihvate kao ‘Adamove krhotine“.
Ali svetitelj Vasilije Veliki nigde ne govori o razbijanju Adamove duše na duše svojih potomaka – krhotine. Naprotiv, on jasno govori o Adamovoj smrti koja ga je zadesila lično zbog greha neposlušnosti. „Kao što je sagrešio zbog zloupotrebe svoje slobodne volje, tako je i umro zbog greha. Jer plata za greh je smrt. U meri u kojoj se udaljio od života, u toj meri se približio smrti, zato što je Bog život, a lišenost života je smrt. Zato je Adam sam sebi pripremio smrt kroz udaljavanje od Boga, po pisanom: Jer onaj koji se udaljava od Tebe poginuće“ (8,s. 60). Episkop Vasilije Rodzjanko pokušava da pripiše svoju misao sv. Vasiliju Velikom, ali to čini veoma nevešto.
Posle očigledno neuspelog pokušaja da se pozove na autoritet sv. Vasilija Velikog čini se da je još manje opravdan pokušaj da se pozove na autoritet ap. Pavla. Iz toga što sv. ap. Pavle naziva Hrista novim Adamom, episkop Vasilije izvlači obeshrabrujući zaključak: „Teško je zamisliti da bi apostol Pavle, koji je dobro poznavao Sveto Pismo i sveto predanje drevnih Jevreja, upotrebio ovu analogiju bez misli o Adamu kao ‘SveČoveku’, pošto je upravo u tome njena suština“ (9,s. 60). Ali ako se čak pretpostavi da su kabalističko učenje o Adamu kao SveČoveku već formulisali i osmislili jevrejski pismoznanci u apostolsko doba, čemu tu onda Hristos?
Sledeći zaključak episkopa Vasilija je isto tako neuspeo: „Na taj način, predanje o svečovečnosti Adama, tj. o tome da je u Adamu bilo stvoreno celo čovečanstvo, treba smatrati da potiče od apostola Pavla od kojeg je prešlo svetom Vasiliju“ (9,s. 60). Može li se tako mirno pripisivati kabalističko učenje autorstvu apostola Pavla i „apostolima sličnim“ svetim ocima? Zašto ih onda ne hvale u Talmudu? Apostol Pavle nijednom u svojim poslanicama ne naziva starog Adama SveČovekom. Ovakvu reč Pravoslavna Crkva uopšte ne poznaje.
Čitajući knjigu episkopa Vasilija, čovek se neprestano čudi koliko njegove vlastite misli idu u raskorak sa onim svetootačkim citatima koje on navodi. Zaključci vladike Vasilija nipošto ne proističu iz tvrđenja otaca Crkve. Navešćemo primer jednog takvog neočekivanog zaključka. Episkop Vasilije navodi odlomak iz tumačenja sv. Grigorija Nisijskog na Solomonovu „Pesmu nad pesmama“:“… Gle, lepa si draga moja. Zato pre toga nisi bila lepa da si se, postavši tuđa Prvobitnoj lepoti, od rđavog zbližavanja s porokom promenila do gnusobe. Smisao rečenog je ovakav: čovekova priroda je postala spremna da prihvata sve što naumi; i čemu dovede naklonost njene volje, u to se i menja…“ (9. s. 118). Odmah posle kraja citata, bez novog reda i bez bilo kakvih razdvajanja, episkop Vasilije izvlači svoj zaključak: „Tako sv. Grigorije vidi i pad (u Adamu) i spasenje čovečanstva (u Hristu), u licima, a ne jednostavno u ‘prirodi’ bezlično: ‘nevesta’, ‘deva’, ‘duša1… u borbi protiv zla na putu prema dobru“ (9,s. 118). Ali sv. Grigorije sam svedoči protiv ovakvih gledišta, kada piše da smo u Adamu mi pali ne kao ličnosti, već je „priroda ljudska postala spremna da prihvata sve što naumi“. Od grehopada se promenila Adamova (i kao posledica – naša) ljudska priroda, ali mi nismo uopšte pali kao ličnosti. Praroditeljski greh nije naš, već Adamov greh, i praotac Adam kao ličnost se kajao za svoj greh – jedini poznati nam njegov greh. „Sede Adam naspram raja, i svoju golotinju oplakujući, ridaše: Avaj meni koji sam bio lukavom prelašću nagovoren i pokraden i od slave udaljen! Avaj meni, negda nagom u prostosrdačnosti, a sada pak zbunjenome! Ali, o raju, više se tvoje sladosti neću nasladiti, više neću videti Gospoda i moga Boga i Stvoritelja jer ću u zemlju otići od koje i bih uzet, milostivi i milosrdni vapijem Ti: Pomiluj me, paloga“[1]. Svi mi pak, za razliku od prvosazdanog Adama, u raju prvobitno nismo bili, delo pokajanja do kraja nismo završili i rajsko dostojanstvo nismo stekli.
Greška episkopa Vasilija možda delimično ima svoj uzrok u lingvističkoj zbrci. Stvar je u tome što reč „čovečanstvo“ ima dva različita značenja. Jedno je savremeno: reč „čovečanstvo“ znači sveukupnost svih ljudi, ljudskih ličnosti. Obično se upotrebljava u izrazima „progresivno čovečanstvo“, „interesi čovečanstva“ i slično.
Druga upotreba ove reči je arhaičnija i znači ljudsku prirodu tj. ona obeležja po kojima se svako od Adamove dece razlikuje od drugih živih i neživih stvorenja. Ovako shvaćeno „čovečanstvo“ može se uporediti sa izrazima „zverinje“, „kamenje“ i slično. Ovakvo shvaćeno „čovečanstvo“ često se poredi s rečju „božanstvo“, kada se, na primer, govori o dvema prirodama u Isusu Hristu. Jedna dela Gospod je vršio po Svom „čovečanstvu“, tj. po Svojoj ljudskoj prirodi, a druga dela po Svom „božanstvu“, tj. po Svojoj božanskoj prirodi.
Na taj način, reč „čovečanstvo“ je dvoznačna: u jednim slučajevima ona uključuje pojam ličnosti (ipostasi), a u drugima samo prirodu (usiju). U podnaslovu knjige episkopa Vasilija stoji: „Kapadokijsko bogoslovlje je ključ za apologetiku našeg doba“. U vezi s tim autor sasvim tačno piše: „Središnja tačka oko koje se vrteo terminološki rad Kapadokijaca, bilo je pitanje o razgraničenju pojmova usija (suština) i ipostas“ (9,s. 98).
Vladika Vasilije piše pravilno, ali odmah se sam spotiče i „pod svoju anatemu pade“. „Jedinstvenost kapadokijskog bogoslovlja… moguća je samo ako postoji vera u ‘prvobitnu dobrotu’ u Adamu celog čovečanstva koje je stvoreno u njemu“ (9,s. 120). „U Adamu je bilo stvoreno sve čovečanstvo“ (9,s. 50). Ako se to shvati po prirodi, onda je to tačno, amin. Ali episkop Vasilije shvata „čovečanstvo“ ne po prirodi, već upravo po ipostasi, tj. ličnosno: „Ako je Adam – ‘krhotina’, šta smo onda mi svi ostali? ‘Krhotine’! Svi ljudi koji su ikada živeli na zemlji, koji se sada nalaze na njoj i budući ljudi – svi oni su Adamove krhotine'“ (9,s. 59). Ne! Ni Biblija, ni Sveti Oci nisu ništa pisali o „cepanju“ Adamove ličnosti. Adam se nije „rascepio“, već je umro: Tako požive Adam svega devet stotina i tridesvt godina, i umre (Post. 5,5). Isti takav izraz požive… i umre upotrebljava Biblija i za Adamove potomke. Sveto Pismo i oci govore o Adamovom padu. Promena prirode kao rezultat grehopada je bila. Gubitak rajskog dostojanstva je bio. Kožne rize su bile dobijene. Ali da se Adamova ličnost „rascepila“ – gde je to napisano? Adam kao ličnost ostaje samosvojan i nakon rođenja Kaina i Avelja. Misliti drugačije je čudnovato. Adamova priroda se prenosi na potomke ne putem „cepanja“, već putem rađanja. Svi smo mi nasledili upravo Adamovu prirodu, a ne njegovu ličnost, nasledili smo njegovu palu prirodu unakaženu grehom. Po rečima sv. Maksima Ispovednika mi imamo „sklonost prema grehu“. Na sličan način deca uvek nasleđuju (dobijaju u nasledstvo) ne ličnost, već prirodu svojih roditelja. Uzalud nas episkop Vasilije pokušava da ubedi da je sveti apostol Pavle navodno mislio drugačije.
Navešćemo karakteristično razmišljanje apostola naroda, kada poredi niže sveštenstvo levitsko sa višim sveštenstvom „po činu Melhisedekovu“. I moglo bi se reći da Levije koji uzima desvtak, dade desvtak kroz Avraama, pošto on još bejaše u bedrima oca kada ga srete Melhisedek (Jevr. 7,910). Blaženi Teofilakt Bugarski ovako objašnjava Pavlovu misao: „Pokazuje na koji način je Levije dao desvtak, govoreći da pošto je praotac dao desvtak onda je i on dao zbog toga što je budući već u bedrima Avraamovim, imao je da se rodi od njegovog semena, iako se još nije rodio“ (39,s. 613). Analogija sa Adamom se potpuno očigledno nameće. Adam je pao pred đavolskim iskušenjem i palu prirodu su nasledili svi Adamovi potomci. Avraam je primio blagoslov od Melhisedeka i predao mu desvti deo od svog imetka (Post. 14,1820) i svi oni koji su postali od semena Avraamovog po svom dostojanstvu nisu postali viši od Melhisedeka. Deca prvosazdanog Adama lično nisu učinila Adamov greh, ali su nasledila prokletu zemlju koja je kao kazna data njihovom praroditelju. Levije se lično nije klanjao Melhisedeku, nije dobio od njega blagoslov i nije mu davao desvtak. Ali je to učinio njegov pradeda Avraam i zato je Levijevo sveštenstvo niže od Melhisedekovog sveštenstva. To je misao apostola Pavla. Očigledno je da se čudno učenje episkopa Vasilija Rodzjanka nikako ne podudara sa jasnim apostolovim učenjem.
Videli smo da episkop Vasilije neuspelo pokušava da utemelji svoju nepravoslavnu teoriju ‘Adamovih krhotina“ na autoritetu apostolskom i svetootačkom. A onda sasvim uzaludno svom spisku dodaje još jedno ime: „Pravoslavni bogoslov i veliki naučnik novomučenik o. Pavle Florenski u poznatom radu ‘Stub i tvrđava istine’ istražuje pitanje stvaranja celog čovečanstva u raju i sveopšteg grehopada u Adamu“ (9,s. 61). Vladika Vasilije mora znati da upravo po tom pitanju o. Pavle florenski najviše iskrivljava pravoslavno učenje, budući da je bio glavni predstavnik sofijanske jeresi. Ova poslednja okolnost čini koncepciju vladike Vasilija Rodzjanka, izloženu u njegovoj knjizi, takvom da još manje zaslužuje da je Pravoslavna Crkva prihvati.


NAPOMENE:

  1. Posni triod, siropusna nedelja, „Slava“ i stihira na Gospodi vozvah.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *