NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

6. Primeri zamene pravoslavnog veroučenja jeretičkim evolucionističkim predstavama

Sreće se niz autora koji se izdaju za pravoslavne mislioce, ali faktički nude učenje koje je po duhu tuđe svetootačkoj tradiciji. U našem kratkom pregledu zadovoljićemo se samo pominjanjem savremenih i najpoznatijih pisaca u crkvenoj sredini, odnosno, Crkvi bliskoj sredini.
Tako na primer, široko poznat među intelektualcima protojerej Aleksandar Menj iznosi, i to s pozivanjem na velikog svetitelja, misao da „po rečima sv. Grigorija Nisijskog, Adam nije toliko jedna ličnost, koliko Svečovek (podv. prot. A. M. – K. B.), celokupna duša celog čovečanstva“ (30,s. 34). Autor se poziva na šesnaesto poglavlje rasprave „O ustrojstvu čoveka“ i spolja to izgleda potpuno ubedljivo. Ali tu postoji samo mali deo istine koji prikriva veliku neistinu.
Sveti Grigorije Nisijski u 2627. stihu prve glave knjige Postanja zaista vidi upravo stvaranje ljudske prirode. To potvrđuje, pre svega, sam sveti čovek koji tačno piše: „Stvorimo – veli Bog – čoveka po obrazu i podobiju našem… I stvori Bog čoveka… po obrazu Božijem stvori ga (Post. 1,2627). Obraz Božiji koji se posmatra u celoj ljudskoj prirodi, dobio je dovršetak“ (12,s. 6970). Druga potvrda toga da se u Bibliji govori o prirodi, a ne o ličnosti, jesu prevodi sedamdesvtorice prevodilaca na grčki i svetih ravnoapostolnih Kirila i Metodija na slovenski jezik, kod kojih se u datim stihovima odgovarajuća jevrejska reč prevodi kao „čovek“, a ne kao „Adam“.
Međutim, iz rečenog nipošto ne proističe to u šta hoće čitaoce da ubedi o. Aleksandar Menj – kako navodno stvoreni prvi čovek nije bio „jedna ličnost“ već nekakav „Svečovek“ (ova reč nije preuzeta iz svetootačkog izvornika, već očigledno, iz Kabale), tim pre nije „celokupna duša celog čovečanstva“. Ovakve „misli“ nema ni kod sv. Grigorija Nisijskog, ni kod bilo kojeg od Svetih Otaca. Iz onoga što se u navedenim biblijskim stihovima govori o Božijem stvaranju ljudske prirode (ili čoveka), nipošto ne sledi da Adam nije bio ličnost. On je zaista bio ličnost, i Biblija u tom pogledu ne dozvoljava nikakvu sumnju.
Pobijajući nepravoslavno mišljenje o. Aleksandra Menja, jasno ćemo izložiti tim povodom mišljenje Crkve, između ostalih, i samog svetitelja Grigorija Nisijskog, na kojeg se tako zlosrećno poziva protojerej-modernista. „Reč, govoreći: stvori Bog čoveka, neodređenošću značenja ukazuje na celu ljudsku prirodu. Jer stvoreno se tu ne naziva ‘Adamom’, kao u sledećoj priči, a ime stvorenog čovek nije konkretno, već opšte“ (12,s. 65). Očigledno se govori o „stvorenom čoveku“, a ne o „Svečoveku“ i ne o „celokupnoj duši celog čovečanstva“. U raspravi „Protojerej Aleksandar Menj kao komentator Svetog Pisma“ autoru se daje ovakva ocena: „Prisutno je iskrivljavanje misli, bitno s tačke gledišta pravoslavnog učenja: brkaju se pojmovi ‘prirode’ i ‘ipostasi’. Brkanje ovih pojmova u antici je vodilo jeresima i upravo na takvoj ‘ideologiji’ nastale su hristološke jeresi: nestorijanstvo, monofizitstvo i ikonoborstvo“ (2,s. 193).
Ateisti su pokušavali da dokažu da „nije bilo“, kao ličnosti, Isusa Hrista, a modernistički bogoslovi na sličan način pokušavaju da dokažu da „nije bilo“ Adama. Ali i jedne i druge razobličava sv. apostol Pavle: Prvi čovek je od zemlje, zemljan; drugi je čovek Gospod s neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski (1 Kor. 15,4748).
Lišivši prvosazdanog Adama prava da bude ličnost, protojerej Aleksandar Menj uči da je smrt carevala na zemlji i pre Adama (po njegovoj terminologiji pre „čovečanstva“), i na taj način evolucija predstavlja iskonski i neizbežan zakon. On tvrdi: „smrt u prirodi je univerzalna“ i odmah postavlja retoričko pitanje: „Može li se posle toga govoriti da je smrt u prirodu uneo čovek?“ (30,s. 571).
Može li hrišćanin da govori i misli drugačije? Ne mogu se u zanosnoj evolucionističkoj ekstazi zaboravljati jasne reči Apostola naroda: Kroz jednog čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt (Rim.5,12). Ustima blaženog Teofilakta Crkva objašnjava: Treh i smrt ušli su u svet kroz jednog čoveka, Adama, i opet preko jednog čoveka, Hrista, uklonjeni su „(39,s. 34).
Dakle, mišljenje o. Aleksandra Menja o ovom pitanju je nepravoslavno. Ono je nepravoslavno i kod mnogih njegovih učenika-sledbenika zaraženih istim modernističko-evolucionističkim duhom.
Evo šta piše jedan od njih, sveštenik Aleksandar Borisov, u svojoj knjižici „Pobelele njive“ o predrevolucionarnom ruskom sveštenstvu. „U crkvenim krugovima koje je zastupala praktično jednoobrazna Crkva, kako onda, tako i sada, sama pomisao o mogućnosti da je čovek posedovao majmunolike pretke izgledala je bezbožnom i jeretičkom. Zdrav odnos prema podacima nauke, kako onda, tako i sada, sreće se u pravoslavnoj sredini samo kao izuzetak“ (5,s. 140).
Ali šta da se radi, ako takva misao zaista predstavlja bezbožnost i jeres? Šta da se radi ako je takva misao u raskoraku s rečju Božijom Starog i Novog Zaveta, i sa svim blagočastivim mislima, poznatim nam iz dela Svetih Otaca? Smatrajući sebe u sredini ruskog sveštenstva retkim i „zdravim“ izuzetkom, autor samo priznaje svoj nepravoslavni pogled na svet i svoju veru tuđu Crkvi.
Korisno je prisvtiti se da je naučno-kritički napad na Bibliju najpre nalazio nepodudarnost podataka Svetog Pisma s podacima iskopavanja na Bliskom Istoku; međutim, uskoro su nova istraživanja arheologa, lingvista i biblista počela ne da opovrgavaju, nego da potvrđuju svedočanstva reči Božije. Ne dešava li se isto to danas u prirodnim naukama, kada umesto raskrinkavajuće-kritičkog evolucionizma dolazi naučni kreacionizam koji potvrđuje bogootkrivenu istinu?
U knjizi o. Aleksandra Borisova može se naći i drugi biser. „Kraj 19. i početak 20. veka za mnoge vernike je bilo vreme krize, izazvane očiglednim nepodudaranjem biblijske priče o stvaranju sveta za šest dana i čoveka od ‘praha zemaljskog’ s podacima geologije, paleontologije i antropologije. Umesto šest dana – 2 milijarde godina fizičke, hemijske i biološke evolucije, a umesto ‘praha zemaljskog’ – očigledna srodnost čoveka sa svim životinjama uopšte i čovekolikim majmunima posebno“ (5,s. 137).
Gospodi, pomiluj! Pravoslavni sveštenik specijalno piše knjigu u kojoj poriče šest dana stvaranja i stvaranje čoveka Bogom od praha zemaljskog! Reč „prah“ i ne piše drugačije do pod znacima navoda. Svi sveti, molite Boga za nas! On čak i ne pokušava da interpretira te dane barem prividno pobožno, on ih uopšte ne promišlja, on im se jednostavno podsmeva i odbacuje kao „mitološki“ način opisivanja. Tendenciozni podaci evolucionističke pseudonauke 19. veka, zastareli i odbačeni, između ostalog, uskoro posle njihovog iznošenja, stavljaju se kao autoritetni izvor podataka, a bogonadahnuto Sveto Pismo se smatra ni za šta. Pastir Crkve ne uči o stvaranju čoveka po obrazu i podobiju Božijem, već primećuje „očiglednu srodnost čoveka sa svim životinjama“, a sa majmunima „posebno“.
Kod Vladimira Solovjova postoji jedan sjajan aforizam: „Čovek je potekao od majmuna i zato su svi ljudi braća“. Ali poštovaoci poznatog filosofa (a takvih je većina među neoobnovljencima) ne treba da sa svom ozbiljnošću ispisuju te reči kao devizu na svom štitu vere u „hrišćanski evolucionizam“. Očevi i braćo, pa to je šala!
Ali ova šala ponekad kod obnovljenaša okreće svoju veoma mračnu i gnusnu stranu. U svom „Katehizisu za katehizatore“ sveštenik Georgije Kočetkov navodi biblijski tekst: I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro i mesto popuni mesom (Post. 2,21). Nama se čini da je ovaj biblijski stih jedan od najcelomudrijih i najbesprekornijih s tačke gledišta mogućnosti da se u njemu traže skarednosti ili dvosmislena tumačenja. Ovaj stih, čini se, uopšte ne sadrži nikakvih nepristojnih aluzija ili povoda da se u njemu nalazi sramni smisao. Rečeno je zapravo da je Bog naveo na Adama san, uzevši jedno njegovo rebro i to mesto popunio mesom (ploću). No, evo kako se svtio da ovaj tekst prokomentariše o. Georgije Kočetkov.
„U slici ‘čvrstog sna’, uzimanja (tj. podizanja) ‘jednog rebra’ Adamovog i konačnog ‘popunjavanja tog mesta mesom’ može se videti ljubavni snošaj Adama sa ženskom jedinkom, koja mu je u nečemu slična (‘čovekolika’), pozvanom da pri tome postane čovek – ‘žena’. U svakom slučaju ne može se ne priznati da je to simbol telesne bliskosti onih koji postaju ‘jedno telo“‘ (23, s. 9798).
Ništa slično niko od Svetih Otaca nije pisao. Kočetkov hoće da vidi u ovom biblijskom stihu ni manje ni više nego „ljubavni snošaj Adama sa ženskom jedinkom“ – čovekolikim majmunom! Teško se može zamisliti veća prljavština. Onaj koji je stvoren po obrazu i podobiju Božijem, koji još uvek nije učinio nikakav praroditeljski greh, tj. nalazi se u stanju savršenog bogopoznanja i neometanog bogoopštenja, prema o. Georgiju Kočetkovu umešan je u najgnusniji greh koji se naziva skotološtvom. I u tome o. Georgije ne vidi oskrvnjenje lika Božijeg u Adamu. U tome on vidi početak ljudskog roda. Zbog ovoga dela Bog, po o. Georgiju Kočetkovu nije istrebio Svoje stvorenje, nije naveo potop, nije popalio ognjem, već je naprotiv blagoslovio rekavši: Rađajte i množite se!
Ovako izvrtati reč Božiju, ovako izobličiti tekst Biblije može samo čovek koga je đavo na to nagovorio. Jer đavo i nema drugi cilj nego da potamni i izopači lik Božiji, da Ga zameni nečim lažnim i izmišljenim. Uprkos jasnom tekstu Biblije i jednodušnom shvatanju tog teksta od strane svih Svetih Otaca, sveštenik Georgije Kočetkov poreklo ljudskog roda ne vodi od jedne krvi (D. ap. 17,26) Adama, već od (Gospodi, pomiluj!) čovekolikog majmuna kojeg je nazvao „ženom“.
Razmišljanja o. Georgija Kočetkova o našoj pramajci Evi su, blago govoreći, bez ikakvog poštovanja. Ali misao ovog modernističkog bogoslova na tome se ne zaustavlja, već se razvija još jednim „gorućim“ pitanjem: „Ali nije li ona postala samo polučovek-poluživotinja nesposobna za život?“ (23,s. 9798). Postavljati ovakva patološka pitanja prosto je sramno, te nema nikakve potrebe odgovarati na njih. Kada Kočetkov piše o Evi kao o ličnosti „koju je Bog stvorio u ljubavi“, u njegovoj misli je prisutan nepristojni kontekst koji može postati tema za istraživanja psihopatologa: Gospod Bog je ‘doveo’ (podv. o. G. K. – K. B.) ženu Adamu da bi je izjednačio s njim, i Adam joj je, kao pre životinjama, dao ime“ (23, s. 9798).
Pripovedanje Biblije je celomudreno i strogo. A tumačenje o. Georgija Kočetkova je razvratno i besramno. Tu se sadrži očigledno huljenje na Boga, na praoca Adama i pramater Evu. Jednim zamahom ljudsko bogopodobije se zamenjuje skotopodobijem, božanski ikonički lik dece Adamove – polumajmunskom njuškom. Đavo mora biti zadovoljan. Ali Pravoslavna Crkva ovakav, ako se tako uopšte može nazvati, „Katehizis“ mora odbaciti i anatemisati.
Sva rasuđivanja o „hermafroditima“ i „androginima“ koje je o. Georgije Kočetkov preuzeo iz knjiga Nikolaja Berđajeva, kao i pominjanja „Adama Kadmona“, preuzeta iz učenja kabalista kojima su prepune stranice Kočetkovljevog „Katehizisa“, čine se posle toga prosto naivnim. Praktično potpuno odsustvo pozivanja na Svete Oce i neprestani citati iz protojereja Aleksandra Menja upotpunjuju sliku ove anticrkvene knjige. U „Katehizisu“ o. Georgija Kočetkova modernističke ideje Aleksandra Menja dobile su dostojan razvoj i završetak.
Biblijsku hronologiju Kočetkovljev „Katehizis“ potpuno prećutkuje. Ali zato tvrdi da je „Životinjski svet na zemlji stvoren pre najmanje 1,52 milijardi godina“. Tamo se takođe pominje „čovek, stvoren pre oko 40 hiljada godina“ (23, s. 104).
Jeretičke misli „pravoslavnih evolucionista“ truju svest i odraslih i dece. Evo odlomka iz članka „Stvaranje sveta“, objavljenog u tzv. „Dečijem pravoslavnom časopisu“ „S nama Bog“ (urednik sveštenik Aleksandar Borisov). Stil izlaganja koji je dostupan mladim čitaocima podvlači vapijući nesklad između citata iz Biblije, s jedne strane, i autorovih objašnjenja uz njih, s druge strane.
„Evo šta nam govori Biblija o početku stvaranja: I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost. I vide Bog da je ona dobra.
Već nekoliko stotina godina naučnici razmišljaju kako je nastala vasiona. Ne tako davno oni su došli do zaključka da je to ličilo na eksploziju, usled koje se pojavila svetlost. Novonastali svet je bio vreo, njegova temperatura ogromna i on se brzo povećavao. Čovek ne bi stigao ni da trepne, a svetlost je već prešla rastojanje kao od Zemlje do Meseca. Eto kakva je njena brzina! Zamislite veoma sjajnu i veoma vrelu sijalicu koja se naduvava kao balon. To će ličiti na početak vasione.
I odvoji Bog svetlost od tame – čitamo dalje.
Prošlo je milion godina. Vasiona se ohladila i postala ogromna. Sada je bila ispunjena gasom na kojem je Gospod tokom mnogih milijardi godina stvarao gigantske zvezdane gomile – galaksije. Naučnici mnogo misle o tome kako je On to učinio, ali za sada još uvek ne mogu da shvate.
Evo kako je Bog odvojio svetlost od tame: zvezde, sazvežđa, galaksije poleteli su u mračnoj pustoši kroz vasionu koja se širi. Lete i sada, kao da zvezde sa pustoši igraju šuge.
Prošle su još milijarde godina, i u zvezdama su se obrazovale one materije od kojih su nastale planete. Jedna od njih je i naša Zemlja“ (1).
Od reči Božije, od svetootačkog predanja u citiranom tekstu nije ostalo ništa. Ostalo je samo potpuno odricanje i Duha i slova Biblije. To je pre karikatura knjige Postanja, izrugivanje Otkrivenju. Čini se da su saradnici časopisa „S nama Bog“ pobrkali Svemogućeg Gospoda sa likom iz antičke mitologije, uzaludnim radnikom Sizifom, kada ozbiljno primoravaju pravoslavnu decu da veruju kako je Gospod tokom mnogih milijardi godina stvarao gigantske zvezdane gomile“. Izložena koncepcija je naučno nepismena i duhovno štetna. Bogu nisu potrebne milijarde godina za evolucione procese. Sve je bilo drugačije. I reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama; i neka svetle na svodu nebeskom, da obasjavaju Zemlju. I bi tako (Post. 1,1415). Zemlja se nije pojavila kroz „milijarde godina“. Prema računanju sv. Vasilija Velikog, „Svemu su prethodili nebo i Zemlja; posle njih je stvorena svetlost, razdvojeni su noć i dan; zatim opet nebeski svod i pojava kopna; zatim je voda skupljena u stalno i određeno mesto; zemlja se ispunila sopstvenim plodovima, ispustivši bezbrojne vrste trava i obogativši se biljkama svake vrste. Ali Sunca i Meseca još uvek nije bilo, da oni koji ne znaju Boga ne bi nazivali Sunce uzrokom i ocem svetlosti, i da ga ne bi poštovali kao stvaraoca zemaljskih plodova“ (8,s. 87).
Autori časopisa „S nama Bog“ ovako komentarišu biblijski stih: Neka pusti zemlja iz sebe travu (Post. 1,11): „Prve biljke na zemlji su bile mahovine i paprati. Prošle su desvtine miliona godina i pojavili su se rastavići i plavuni… Zatim su se nakon stotina miliona godina pojavile i druge biljke, među kojima i cvetnice bez kojih zemlja ne bi bila tako lepa kao što je sada“ (1). Iako autor teksta nije zaboravio na lepotu, smisao biblijskih stihova je potpuno iskrivljen. Uporedimo šta piše o trećem danu stvaranja sv. Vasilije Veliki: „Neka pusti zemlja. Zamisli kako se u malo reči i po tako kratkoj zapovesti hladna i besplodna zemlja odjednom približava vremenu rađanja, pokrenuta na rađanje plodova, i, kao zbacivši sa sebe žalosnu i tužnu odeću, odeva se u svetlu rizu, veseli se svojim ukrasom, i donosi na svet hiljade vrsta biljaka“ (8,s. 70). Svakom je jasno da navedeni citati pripadaju ljudima različitog pogleda na svet, različite vere.

* * * * *

Evo drugog „pravoslavnog evolucioniste“ – Galine Muravnjik (uzgred, takođe sledbenica i učenica o. Aleksandra Menja) koja je u časopisu „Pravoslavna beseda“ objavila seriju istih takvih nepravoslavnih članaka na istu temu. Njen patos je sasvim naučan: „Kreacionisti tvrde, na primer, da starost Zemlje iznosi svega 7,5 hiljada godina, ali to se potpuno razilazi s podacima nauke“ (32,s. 37). Ili: „…Promislitelj i Tvorac je zgusnuo zvezde od prvobitnog vodonično-helijumskog gasa pomoću sile teže, i u tim džinovskim oblacima tokom stotina milijardi godina održavale su se toliko visoke temperature i pritisci, da je u njima postala moguća nuklearna sinteza…“ (32,s. 30). Kritika ovakvog anti-biblijskog pseudonaučnog bogoslovlja navedena je u časopisu „Blagodatni oganj“ br. 2, gde se posebno primećuje sledeće: „To da starost Zemlje iznosi 7,5 hiljada godina, ne tvrdi kreacionizam, već crkveno predanje. Kreacionizam samo nalazi mnogobrojne eksperimentalne dokaze za tu tvrdnju… Kako najobičniju naučnu (i pseudonaučnu) teoriju učiniti ‘hrišćanskom’? Treba jednostavno posle svake tvrdnje dodati reči: ‘po Promislu Božijem’… Ako postoji ‘prirodno odabiranje’ i ‘sila teže1, čemu tu onda Tvorac i Promislitelj? A ako postoji ipak Svemogući Tvorac, zašto će Mu za stvaranje svi ti ‘mehanizmi’, rastegnuti na stotine miliona godina?“ (6,s. 6970).
Istu takvu nesavesnost ispoljavaju bogoslovi-modernisti, kada pišu rasprave, orijentisane na odraslog i ozbiljnog čitaoca. Jedan od najpoznatijih „pravoslavnih“ apologeta evolucije je protojerej Stefan Ljaševski, čije su knjige preplavile crkvene knjižare. On pokušava da legalno uvede ideje evolucionizma u Mojsijevo pripovedanje o prvim danima stvaranja. Radi toga o. Stefan i neki drugi nepromišljeni pisci slobodno i na svoj način tumače jevrejsku reč „jom“ – „dan“. Navodno, „semitski jezik s početka drugog hiljaduleća pre Hristovog Rođenja bio je tako siromašan rečima, da je često jedna reč izražavala nekoliko pojmova, na primer, reč jot je značila i dan, i period vremena“ (28, s. 5). Međutim, uprkos svoj spoljašnjoj ubedljivosti ovakve argumentacije, ona je skroz lažna i neodrživa.
Ma koliko se nekima činilo da je starojevrejski jezik „siromašan rečima“, elementarna naučna savesnost morala bi primorati autora ovakvih izjava da zaviri u rečnik i proveri značenje reči jot. Obavivši ovaj lak posao, svako se može uveriti da u „Jevrejsko-ruskom rečniku“ F. L. Šapiroa reč jot koja se upotrebljava u jednini znači „dan“, ali nikada „vremenski period“. Drugo značenje pak se sreće u starojevrejskom jeziku (kao i u ruskom i u mnogim drugim jezicima) samo u množini, kada „dani“ – znači „vreme“. Dovoljno je to uporediti sa crkvenoslovenskim izrazom „u dane one“ istovetnim po smislu sa izrazom „u vreme ono“. Takvih primera nije malo ni u svetovnoj literaturi: Turgenjevljevo „u dane sumnja, u dane mučnih razmišljanja“ znači „u vreme“, Puškinovo „u dane tužne Velikog posta“ takođe. U svakom slučaju, kontekst fraze: I bi veče i bi jutro, dan jedan (Post. 1,5) – nikako ne omogućava da se reč jot tumači kao „vremenski period“, već znači samo „dan“.
Ovakvo anti-biblijsko gledanje na smisao teksta Šestodneva prodrlo je u pravoslavne školske ustanove, uključujući i bogoslovske institute, bogoslovije i akademije. Nastalo neprirodno stanje dovodi do toga da necrkveno mišljenje truje veru i pastira i pastve.
Ovo jeretičko mišljenje se podgreva izjavom protojereja Stefana Ljaševskog kako navodno „niko od Svetih Otaca Crkve koji su ikada pisali tumačenje knjige Postanja o danima stvaranja, nije shvatao reč ‘dan’ u bukvalnom smislu“ (28,s. 5).
S tačke gledišta dogmatskog bogoslovlja ova izjava je jednostavno nepismena. Ona neposredno protivreči jasnom crkvenom učenju. U „Tačnom izloženju pravoslavne vere“ prep. Jovana Damaskina kaže se: „Od početka dana do početka drugog dana je jedan ceo dan, jer Pismo govori: I bi veče, i bi jutro, dan jedan“ (16,s. 128). U knjizi „Pravoslavno-dogmatsko bogoslovlje“ arhiepiskopa Makarija rečeno je ništa manje određeno: „Pod imenom šest dana stvaranja Mojsije podrazumeva obične dane. Jer svaki od njih je određen večeri i jutrom: I bi veče, i bi jutro, dan jedan;… i bi veče, i bi jutro, dan drugi… i tako dalje. A osim toga,… u skladu sa tih šest dana u koje je Bog stvorio sva Svoja dela i nakon završetka kojih je otpočinuo i osvetio dan sedmi, Mojsije je zapovedio Izrailjcima da i oni šest dana u nedelji rade, a da sedmi dan, subotu, posvećuju Gospodu Bogu svojemu“ (29,s. 420). Već smo naveli niz mišljenja Svetih Otaca koji su međusobno saglasni, ali nisu saglasni s mišljenjem moderniste protojereja Stefana Ljaševskog. Ovaj spisak se može produžiti.
Otac Stefan Ljaševski čini pravu pravcatu krivotvorinu. On i njegovi istomišljenici nisu u stanju da potvrde svoje neosnovano mišljenje nijednim svetootačkim citatom. Sreće se jedino pozivanje na „Šestodnev“ sv. Vasilija Velikog koji uvek navode evolucionisti u svojstvu odbrane svog mišljenja – „Nazoveš li ga danom ili vekom, izrazićeš jedan isti pojam“. Ovaj citat, kako tačno primećuje đakon Danilo Sisojev, „jednostavno ima iskrivljen smisao“, pošto se u njemu ne radi o danima stvaranja, već o osmom nezalaznom danu budućeg veka (35, s. 61-62).
Evo kako shvata dane stvaranja protojerej S. Ljaševski. U trećem danu stvaranja on izdvaja dva „stvaralačka čina“ – odvajanje kopna od mora i pojavu biljnog sveta, pri čemu se na „prvi stvaralački čin odnosi Arhajska era zemlje, a na drugi – rani Paleozoik, tj. Kambrij, Silur i Devon“ (28,s. 19). Dosledno razvijajući svoju misao, autor piše nakon nekoliko stranica: „Petom danu stvaranja odgovara od početka do kraja sva Mezozojska era koja se sastoji od tri perioda: Trijasa, Jure i Krede“ (29,s. 27). Na taj način, „dani“ stvaranja po mišljenju „pravoslavnog evolucioniste“ traju stotine miliona godina. Poznata teškoća nastaje u svim sličnim spekulativnim shemama sa četvrtim danom u kojem, prema Bibliji, i stvori Bog dva svetila velika: svetilo veće da upravlja danom, i svetilo manje da upravlja noću, i zvezde (Post. 1,16). Na ovaj „dan“ stvaranja ispostavlja se, otpadaju desetine miliona godina Karbonskog i Permskog perioda, a smisao stvaranja, po Ljaševskom, svodi se na razvejavanje oblaka u atmosferi i pojavu svetila na nebeskom svodu. Nikakvim lukavim načinom evolucionisti ne mogu da se izvuku. Opisana shema je naučno nedarovita, a bogoslovski smešna.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *