NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

5. Evolucionizam kao paganski pogled na svet

Uverivši se u to da evolucionizam predstavlja veroučenje, i to veroučenje nepravoslavno, potrudićemo se da odredimo koji su to duhovni koreni tog učenja.
Prema Lavu Tihomirovu, sva raznolikost religiozno-filosofskih sistema se može svesti na jednostavnu shemu: na paganstvo i na prihvatanje Otkrivenja nadtvarnog Stvoritelja. Božansko Otkrivenje je izloženo u knjigama Starog i Novog Zaveta, kao i u sveštenom crkvenom predanju.
Pošto se ni u Bibliji, ni u crkvenom predanju, ne sadrže ideje evolucionizma, korene ovog učenja treba tražiti u paganstvu.
Ideja evolucije vidljive i nevidljive prirode zapravo i čini glavnu suštinu paganstva. Prema klasifikaciji Tihomirova, paganstvo može biti podeljeno na sledećih pet podvrsta: mnogobožje (politeizam), svebožje (panteizam), bezbožje (ateizam), čovekobožje (humanizam), satanobožje (37,s. 124). Nije teško uveriti se u to da svi ti pogledi na svet imaju u svom temelju evolucioni princip.
Politeizam, koji se izražava, po pravilu, u obliku mitoloških priča, predstavlja više ili manje razvijeni lanac rodoslova bogova. Izlaže se redosled priča ko je koga i kako rodio i šta je iz toga nastalo. Uvek se mogu pomenuti božanstva relativno starija i relativno novija. Na primer, Zevs je sin Hronosa i otac Apolona. Pošto paganski bogovi personifikuju stihije i pojave sveta, mitologija je živo pripovedanje postanka sveta od haosa do raznovrsnih i savršenih oblika. Na taj način, evolucija sveta se opisuje u politeizmu redosledom odnosa između bogova i njihovih rodbinskih veza.
Panteistički i ateistički pogled na svet imaju zajedničko to što pretpostavljaju izvestan prirodni i spontani razvoj oblika materije, tj. sadrže ideju evolucije materije u čistom obliku. U naš zadatak ne spada kritička analiza tih religiozno-filosofskih koncepcija. Dovoljno je ukratko ih pomenuti. Prema gledištima panteista evolucija se događa usled toga što se pretpostavlja da je vasiona navodno sva oduhovljena, a razvoj je, kako oni smatraju, bitno svojstvo duha. Ateisti pak, odričući oduhovljenost prirode, smatraju da je navodno sposobnost za evoluciju bitno svojstvo same materije, pri čemu pojave života i razuma predstavljaju samo kvalitativne stupnjeve evolucije.
Podvrste paganstva koje je izdvojio Tihomirov – humanizam i satanizam, predstavljaju proizvode triju prethodnih, i zato je ideja progresa i evolucije u njima izražena, po pravilu, s ne manjom snagom, nego u prethodno pomenutim. Umanjiti značaj evolucije u svetopoglednoj predstavi može samo Jedini Gospod koji u Svojoj svemoći za njom nema nikakve potrebe. Evolucionizam izgleda kao nepokolebivi i fundamentalni princip samo dotle, dok ne počne da se govori o živom Bogu Tvorcu. Ali čovekobožije i satanobožije do krajnjih granica umanjuju značaj Boga, čime čine neizbežnim princip evolucionizma u svom pogledu na svet. To je osnova humanizma: „Preuveličani pojam o značaju čoveka nastaje prilikom svakog smanjivanja pojma o božanstvu, i dostiže maksimum kada značaj Boga dostiže nulu“ (37,s. 117).
Osnova satanizma je slična: „Ljudipagani zamišljaju da je uvek bio haos, prvobitna ‘voda’ i slično, iz koje su se na nekakav način samostalnim procesom samorađanja razvili koncentrati, koji su kao rezultat dali evoluciju sveta s njegovim velikim i malim ‘bogovima’ i sa samim čovekom. To prvobitno ‘biće’ ljudi zamišljaju u materijalnim oblicima. Satanska psihologija može istu tu koncepciju vode da prenese na duhovno biće, s konkretnim duhovnim silama, tj. da pretpostavlja večno postojanje takvog ‘duhovnog haosa’, duhovne ‘prvobitne vode1, u kojoj su samostalno ponikli anđeli kao lična koncentracija te bezlične duhovne prvobitnosti. U takvom slučaju se može zamisliti da pali anđeo, iako zna za postojanje Boga, ne veruje u Njegovo predpostojanje ‘duhovnom’ biću. Pali anđeo je mogao videti da je Gospod Bog neobično moćan, ali Ga posmatra ipak samo kao prvog među jednakima“ (37,s. 122).
Iz ove kratke analize paganstva proističe sledeći dvostruki zaključak. S jedne strane, u svim svojim podvrstama paganstvo je nezamislivo bez principa evolucionizma. S druge strane, ideja evolucije uvek se krije u paganskom pogledu na svet i predstavlja njegovo neotuđivo obeležje.
Spojiti potpuno pagansku veru u evoluciju i hrišćansku veru u Božansko Otkrivenje nemoguće je. Doći će do nekakve sinkretičke nakaradnosti, neizbežno će nastati gnosticizam. Tvorac se izjednačava sa tvorevinom, te će biti ili napušten kao nepotreban, ili će biti potčinjen zakonima tvarnog sveta. A Bog je naš na nebu i na zemlji, i sve što ushte, stvori (Ps. 113,11). I Njemu, Svemogućem Tvorcu, nudi se lakejska uloga čuvara „zakona evolucije“! Njemu se ukazuje sumnjiva čast da bude u najboljem slučaju prauzrok bića, ili jednostavno dispečer evolucije. Ali takav bezvoljni i nemoćni bog nema ničeg zajedničkog sa Svemogućim Gospodom Kojeg ispoveda Crkva Hristova. A pagani prilikom opisa evolucije nekako su uvek spokojno obilazili istinitog Boga. Politeistima, panteistima i ateistima On je ispao sasvim nepotreban, suvišan, a humanistima i satanistima Bog hrišćana služi samo kao objekat napada, nadmetanja i hule.
Iz rečenog postaje jasno da svi pokušaji da se stvore tzv. „pravoslavne“ teorije evolucije predstavljaju svesna ili nesvesna nasrtanja na crkveno veroučenje. Evolucionizam može biti dosledan i čak prefinjen u paganskim teorijama, gde je on u harmoniji sa ostalim delovima pogleda na svet. Ali sa biblijskim i svetootačkim shvatanjem sveta evolucionizam je nespojiv. Svaki „pravoslavni evolucionizam“ predstavlja redukciju koja izopačava Otkrivenje, ili sinkretičku smesu paganstva i znanja koje potiče iz Božanskog izvora.
„Pravoslavni evolucionizam“ jeretičan je po samoj svojoj suštini, u svim svojim mnogobrojnim projavama. Evolucionizam koji svoje pagansko poreklo prikriva hrišćanskom frazeologijom i biblijskim citatima nedvosmisleno predstavlja vrstu gnosticizma. U suštini gnosticizam prvih vekova naše ere predstavljao je pokušaj sinteze Božanskog Otkrivenja i paganskog praznoumlja. Upravo istim tim se bave i savremeni „pravoslavni evolucionisti“ (u čemu oni, između ostalog, bivaju srodni ezoterijskim sektama). Naš stav neka potvrdi mišljenje poznatog bogoslova 19. veka V. V. Bolotova. U svojim „Predavanjima iz istorije drevne Crkve“ on je primetio da su gnostici u krug svog aparata uveli hrišćanska gledišta. „Ali su pri tome pozitivni sadržaj hrišćanske religije zamišljali vrlo usko. On im je davao odgovore na religioznomoralna pitanja, ali ostavljao je po strani pitanja čisto kosmološka, ili ih je barem rešavao ne u onoj formuli u kojoj je navikla da ih rešava nauka te epohe“ (5,s. 176). Nauka naše epohe koja je uzdigla zastavu vere u evoluciju takođe oseća da Crkva tradicionalno ne rešava kosmološka pitanja „u toj formuli“.
„Na iskonsko i suštinsko pitanje filosofije, na koji način je iz beskonačnog nastalo konačno, materijalni svet iz duhovnog, hrišćanstvo je nudilo ideju stvaranja svega ni iz čega i to u obliku toliko jednostavnom, da se tu religija i po svom sadržaju i po svom izlaganju razilazila s filosofskom postavkom ovog pitanja, jer se filosofija teško mirila s idejom stvaranja koja se njoj činila logički protivrečnom, zato što ni iz čega ne nastaje ništa“ (4,s. 176).
Dalje izlaganje Bolotovljeve misli, čini se, više odgovara oceni modernističkih bogoslova 20. veka, nego njegovih savremenika u prošlom veku. „Položaj filosofstvujućih umova 1. i 2. veka u sličnim pitanjima, bez obzira na oštru razliku po obliku, u suštini je bio isti kao i nama savremeni stav tzv. posredničkog bogoslovlja koje hoće da uspostavi potpuni sklad između čisto bogoslovskog gledanja i prirodnonaučnog gledanja ili svakojakih drugih naučnih hipoteza. Kao i gnostici, tako i savremeni posrednički bogoslovi ne žele da žrtvuju ni religioznu veru, ni filosofsko-naučna ubeđenja“ (4,s. 176). Oni koji žele da zadrže reputaciju i naprednih naučnika i istovremeno pravoslavnih hrišćanskih vernika, u svim vekovima, kao i danas, pokušavali su da nađu nepostojeću saglasnost protivrečnih ubeđenja.
„To se moglo postići na dva načina: ili u samom pozitivnom veroučenju, u knjigama Svetog Pisma, naći onaj filosofsko-naučni smisao koji je gnosticima ili posredničkim bogoslovima postao drag, ili u krajnjem slučaju potražiti onakav princip koji bi oslobađao čoveka od autoriteta slova Svetog Pisma. Poznato je kako u datom slučaju postupaju savremeni posrednički bogoslovi. Ako im se šestodnevno stvaranje čini nenaučnim s geološke tačke gledišta, Sveto Pismo će pokušati da tumače ne u bukvalnom smislu, i tada ćemo imati posla sa čitavim geološkim periodima koji se mogu rastegnuti na čitave milione godina. Na poznatim mestima se mogu upotrebiti umilne fraze koje očigledno odgovaraju Darvinovoj teoriji porekla vrsta (Post. 1,20,24), a, na kraju krajeva, uvek preostaje mogućnost da se prizna kako Sveto Pismo u datom slučaju govori samo ljudskim jezikom, da Mojsije nije pisao za astronome i geologe, već za njemu savremene Jevreje. Tada prva glava Postanja neće imati takvo značenje iz kojeg bi postajala neizbežnom borba protiv savremene prirode nauke. Metod bogoslova posredničkog pravca, koliko je to moguće, strogo je naučan. U svim svojim metodima, u filologiji, kritici i egzegezi, oni hoće da budu na nivou savremene nauke“ (4,s. 177).
Ubedljivo i tačno rečeno. Najkarakterističnije je to što praktično ništa novo modernisti-evolucionisti za poslednjih sto godina ni u metodici, ni u sredstvima argumentacije nisu dodali. Danas vladaju ista nedarovita ponavljanja i tipološke greške. Zato je u pravu Bolotov kada poredi takve nazovi-bogoslove s njihovim antičkim prethodnicima. „Ali potpuno isto su u svoje doba postupali i gnostici. Oni su se u Svetom Pismu, preuzetom od hrišćana, barem u pojedinim njegovim delovima, trudili da pronađu svoje omiljeno učenje“ (4,s. 177). Pri tome ljudi mogu to činiti iz najboljih pobuda i ne primećivati da vrše otvoreno nasilje nad smislom i duhom Svetog Pisma i čitave bogoslovske-liturgijske tradicije Crkve. U slepilu oni pokušavaju da potvrde svoju laž evanđeoskom istinom, da nađu argumente za svoje zablude o Božanskom Otkrivenju, koristeći Bibliju kao „čiviluk za kačenje sopstvenih misli“ (izraz K. S. Luisa).
Ocenu savremenih gnostikae-volucionista završićemo takođe Bolotovljevim rečima: Gnostici su hteli da budu ne samo ljudi nauke, nego ljudi koji su duboko shvatili religioznu istinu. U ovom formalnom principu nije bilo ničeg protivcrkvenog što razlikuje gnosis lažni od gnosisa istinitog. Samo ih je sadržaj one nauke s kojom su oni imali posla odvratio od opšteprihvaćenog pravila vere, usmerivši ih na put spekulacije ne zbog toga da bi pronašli hrišćansku istinu onako kako je ona izložena u Crkvi, već da bi se udaljili od nje. U istorijskim okolnostima onog doba, u činjenici da se ta nauka nije razvijala na hrišćanskom tlu, nalazi se uzrok toga što je gnosticizam postao zapravo reakcija raznorodnih oblika paganstva, i klasičnog i istočnjačkog, reakcija u kojoj su iščezli čisto hrišćanski elementi“ (4,s. 179).
U poslednjoj okolnosti se sastoji koren svih protivrečnosti između savremene nauke i pravoslavnog veroučenja. Evolucionistička nauka se nije razvijala u hrišćanskoj sredini, već u sredini rascrkvenjenih obezboženih humanista koji su izgubili svaku pobožnost. U datom slučaju imamo u vidu, razume se, ne nauku uopšte, već upravo teoriju evolucije koja doista mora biti nazvana pseudonaukom. Istorija naučne misli poznaje imena i bogoslova, i monaha, i ljudi veoma pobožnih. To je opštepoznata stvar. Ali zbog toga što evolucionizam ne predstavlja nauku, već podvrstu paganske vere, „hrišćanski evolucionizam“ ne može biti pravoslavan – on neizbežno postaje jeretičko učenje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *