NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

2. Evolucionizam kao veroučenje ili vera u evoluciju

Najpre ćemo pokušati da odredimo kojem tipu pogleda na svet odgovara poznata teorija evolucije.
Pod „evolucionizmom“ shvatamo ne postojanje u svetu nekog razvoja i promene uopšte, već ono učenje koje ee obično tako naziva u naučnim i bogoslovskim krugovima kao suprotnost „kreacionizmu“, tj. učenju o stvorenosti vasione u strogom skladu s biblijskim opisom dana stvaranja. Prema koncepciji evolucionizma svet postoji milione i milijarde godina i postepeno sledi razvoj od najprostijihoblika organizacije materije prema složenijim i višim. Evolutivni proces prožima celokupnu stvarnost od elementarnih čestica preko svih prelaznih oblika nežive i žive prirode do Razumnog Čoveka (i možda još više?). „Evoluciju“ pokušavaju da u svojim objektima ispitivanja pronađu astronomi (u zvezdama i galaksijama), geolozi (u dinamici obrazovanja slojeva stena), paleontolozi i biolozi (u pojavi i razvoju novih vrsta), antropolozi i arheolozi (u tzv. „progresu“ od majmuna prema čoveku). U svojim modifikacijama teorija evolucije dozvoljava skokovite prelaze količinskih promena prema kvalitativnim. Pri tome se svim mogućim promenama i bifurkacijama pripisuje objektivna priroda, Razvoj vasione i njenih delova izjednačava se sa programiranim razvojem pupoljka biljke od oplođenog cveta do ploda. Jedni oblici života u takvom viđenju sveta služe samo kao stepenica za pojavu drugih, savršenijih.
Važno je shvatiti ono o čemu je pisao jeromonah Serafim Rouz: „Oni naučnici koji govore da je evolucija ‘činjenica’, u suštini tumače naučne podatke u skladu s nekakvom filosofskom teorijom. Samo čistom naukom ne mogu se konačno ni dokazati, ni opovrgnuti ‘činjenice’ evolucije“ (34, s. 461).
Istraživač koji hoće da prihvati „teoriju evolucije“ kao radnu hipotezu mora da bude svestan toga da, prihvatajući je, vrši čin vere, a ne sprovodi logično naučno zaključivanje. Pri tome vera je tu, kao što nameravamo da dokažemo, potpuno paganska, nipošto hrišćanska (barem ne pravoslavna).
Stvar je u tome što evoluciju kao takvu u svetu ne vidimo i nikada je nismo videli. Sećanje čovečanstva ne beleži nijedan slučaj da je neka vrsta nastala iz neke druge vrste. Isto kao što niko nije video da je živo nastalo od neživog, ili razumno od nerazumnog. Sve opisne nauke imaju posla samo sa skupom različitih činjenica. Astronomija – s različitim tipovima zvezdanih sistema. Geologija – sa složenom strukturom slojeva stena. Biologija i paleontologija – s raznolikošću i postojanošću izumrlih vrsta flore i faune. Antropologija i arheologija – s materijalnim ostacima drevnih i savremenih ljudskih kultura. Pri tome nijedna od naučnih disciplina koje na svom raspolaganju imaju razrađene specijalne klasifikacije, ne može bez logičkog skoka da tvrdi da u njihovoj oblasti istraživanja postoji pojava evolucije. Taj logički skok i jeste čin vere. Vere u evoluciju. Bez ikakvog nasilja nad činjenicama (ako su one prikupljene savesno) uvek se može tvrditi o odsustvu evolucije. To će takođe biti izraz istraživačeve vere.
Sasvim je korektno govoriti o postojanju u čoveku vere (ili neverovanja) u evoluciju. Kada bi evolucija bila iskustvena činjenica i zapažala se u prirodi, bilo bi nepravilno govoriti o evolucionom učenju kao o religioznom. Ali upravo zbog toga što evolucija predstavlja nevidljivu i nedokazivu pojavu, ona se potpuno uklapa u klasično apostolsko određenje vere – potvrda stvari nevidljivih (Jevr. 11,1).
Tačnu ocenu evolucionističkog učenja kao teorije o poreklu sveta dao je bl. Serafim Rouz: „Ova vrsta teorije evolucije zauzima isto onakvo mesto za savremene istraživače knjige Postanja, kao drevne spekulacije o poreklu sveta za rane oce Crkve. Postoje oni, naravno, koji žele da istrajavaju na tome da je čak i ta vrsta evolucionizma potpuno naučna; i zaista, neki od njih ga u potpunosti ‘dogmatizuju’. Ali bilo koji argumentovani objektivni pogled moraće da prizna da je evolucionistička kosmogonija, ukoliko ona ne pretenduje na Božansko poreklo evolucije, samo ieta takva spekulativna teorija porekla sveta kao i bilo koja druga takva teorija, i o njoj se može raspravljati na istom nivou s njima. Uprkos tome što može imati svoje razloge u naučnim činjenicama, ona spada u oblast filosofije i čak dodiruje bogoslovlje u onoj meri u kojoj ne može izbeći pitanje o Bogu kao Tvorcu sveta, bez obzira da li Ga ona prihvata ili odriče“ (33,s. 23).
Podvucimo da vera u evoluciju nije ništa naučnija i osnovanija od vere u biblijsku priču o šest dana stvaranja. Razlika se sastoji samo u odnosu mnogih ljudi prema tim dvama različitim veroučenjima. O evolucionizmu se uobičajeno misli da je to stav savremenih naučnika (iako postoji i uvek je bilo mnogo naučnika kreacionista). O crkvenom učenju mnogi su slušali od detinjstva da je ono „nenaučno“ (pobijanju ovakvog ispraznog mišljenja može poslužiti i činjenica da eu mnogi istaknuti naučnici bili revnosni hrišćani). U svakom slučaju, tokom poslednjih 150 godina otkako se pojavila „teorija evolucije“, nisu svi učeni ljudi pohitali da se pridruže evolucionistima. To treba imati u vidu.
Pošto evolucionizam zapravo nije nauka, već vera, on u celosti odgovara, i ne može da ne odgovara, principima teorije svih ostalih religioznih veroučenja. To je činjenica nezavisno od toga priznaju li ili ne priznaju pojedini evolucionisti religiozni karakter svog učenja. Kao pogled na svet koji ne skriva svoje religiozne korene, hrišćanstvo može ponešto razotkriti evolucionistima. U tumačenju prvih stihova knjige Postanja sv. Jovan Zlatoust je pisao: „Molim vas, slušaćemo ove reči onako kao kada bismo slušali ne Mojsija već samoga Gospoda vaseljene Koji govori ustima Mojsija, i oprostićemo se za dugo sa sopstvenim rasuđivanjima“ (17, s. 9). Verovati u autoritet izabranog učenja i oprostiti se sa sopstvenim rasuđivanjem – sudbina je svakog vernika, kako hrišćanina, tako i evolucioniste. Tako da ako se kome sa strane čini da je pravoslavni čovek ograničen okvirima dogmata crkvenog predanja, neka ima u vidu da svaki naučnik koji je izabrao evolucionizam za svoju veru, u potpunosti postaje rob te bezbožne filosofije.
Zanimljivo je da se u literaturi pojavio čak i „simvol vere“ evolucionista. Po obliku on je sačinjen grubo, a po svojoj suštini veoma jasno odražava duhovni sadržaj učenja:
„Verujem u to da nema Boga Tvorca i Promislitelja, već da postoji večna i slepa evolucija; da se vasiona sama od sebe pojavila iz ničega i sama sebe počela da razvija, uprkos haosu koji se stalno povećava. Verujem da je kao rezultat slučajno iz haosa nastao kosmos, iz smrti život, iz bezumlja razum. Čvrsto sam ubeđen da ako neke činjenice ili zakoni prirode protivreče evoluciji, onda moraju biti odbačeni… Takođe pouzdano znam da je najveća sila evolucije Gospođa Smrt koja stvara svetove i kojoj ja (evolucionista) pripadam bez ostatka i radi nje sam spreman da uništim sve njene protivnike. Ne verujem u postojanje morala i hoću da živim onako kako mi se prohte, jer ću umreti i postaću opet mrtva materija iz koje su me smrt i evolucija i pozvale“ (35, s. 43). Evolucionisti na to treba da kažu: „Amin!“ Hrišćanin ne može a da se ne užasne.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *