NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 5
Grehovi protiv porodice
 
Grehovi protiv porodice
Pre upoznavanja
Momak i devojka
Muž i žena
Građanski brak
Prevara
Spremnost na razvod
 


 
Danas se porodica nalazi u stanju kraha. Raspada se ogroman broj porodica. Za nas je važno da znamo da se raspad porodice odvija postepeno. Prvo nastaje mnoštvo pukotina u savezu između muškarca i žene, a zatim odjednom dolazi vrlo malo iskušenje i porodica se raspada, ali ovaj proces počinje dugo pre svog završetka u obliku razvoda. Ove pukotine su grehovi protiv porodice, njih ima mnogo i često ih ljudi uopšte ne smatraju grehovima. Međutim, potrebno je da svako od vas zna gde i kad činimo grehovne postupke koji pomalo uništavaju naše porodice. Čovek treba ovo da zna da bi pokušao da izbegne takve grehove ili da makar pokuša da ih ispravi što je moguće pre.
Kao što smo izdvojili tri etape u razvoju odnosa između muškarca i žene (momak i devojka, muž i žena, otac i majka) analiziraćemo grehove protiv porodice na svakoj etapi. Međutim, radi hronološke preciznosti moraću da uvedem još jednu etapu – pre upoznavanja. Ispostavlja se da grehovi koji uništavaju buduću porodicu mogu biti učinjeni i pre upoznavanja s budućim mužem. Podela grehova po određenim etapama, je naravno, pomalo uslovna, ona je potrebna samo radi izvesne sistematizacije grehova i grehovi, koji su uslovno uvršteni u jednu fazu čak vrlo osetno mogu da prisustvuju na bilo kom stadijumu porodičnih odnosa.
 
Pre upoznavanja
 
Ovde ću izdvojiti jedan važan momenat, koji je vezan za traženje prilike. Sad ću više govoriti o devojkama, ali ne zbog toga što su one više sklone greškama koje će biti analizirane, već prosto zato što se na njihovom primeru mogu jasnije pokazati ove greške.
Bacimo pogled na savremenu devojku koja više-manje pazi na svoj izgled i trudi se da ne zaostane za modom. Gledajući savremenu modu ja se obično užasavam. Kakav je pravoslavni odnos prema odeći? Pogledajmo moju odeću. Odeća sveštenika maksimalno sakriva njegovo telo. Uopšte, normalan cilj normalne odeće je da krije čovekovo telo. Ja nikome ne želim da pokazujem svoje telo, svoj veš, moja odeća sve skriva. Žene su u sva vremena (ako nisu bile prostitutke) nosile odeću koja je maksimalno skrivala njihovo telo, a kod mnogih naroda i lice. I zaista, a zašto ga, odnosno telo, pokazivati? Jedini koji može da vidi telo žene je njen suprug, zato što supružnici čine jedinstvenu plot, jedinstveno telo.
O čemu govori savremena ženska moda? Kratka suknja svim muškarcima-prolaznicima govori otprilike sledeće: „Svoje noge sam ti pokazala do pola, ostalo ćeš dobiti kasnije, ako poželiš.“ Tužno je to što devojka oblačeći mini suknju misli da će svima pokazati samo to da ume moderno da se oblači i ne pada joj na pamet da njena odeća nosi potpuno drugačiju poslanicu svim muškarcima iz okoline. Uopšte, odeća je uvek neko nemo obraćanje svim ljudima s kojima se susrećemo. Prilikom susreta obraćanje šifrovano u odeću se obavezno čita: „Čovek se dočekuje po odeći…“[1]
Pojavljuje se devojka u zategnutim pantalonama. Čitam: „Ja sam navodno sakrila svoje telo, ali već možeš da pretpostaviš kakve su moje zanosne obline…“ Nastavak poslanice već znamo: „Svoje čari sam ti pokazala do pola, ostalo ćeš dobiti kasnije, ako poželiš.“ Ništa novo! Ali, postoje i pokvarenije poslanice. To su suknje dugačke do peta, ali sa isto toliko dugačkim šlicem celom dužinom suknje. Čitam ovu poslanicu: „Sakrila sam svoje telo, ali sam ostavila rupicu, možeš malo da proviriš, ako se potrudiš i ako svojim pogledom budeš lovio sve moje pokrete prilikom koračanja, ali ostalo ćeš moći da pogledaš kasnije, ako poželiš.“
Zbog čega tako dugo analiziram ove suknje i pantalone? Da vi, mile devojke, ne biste pisale takve gluposti svojom odećom, zato što napisavši nešto tako nikad nećete sresti dobrog muža! Koji dobar, dostojan momak će se upecati na ovakve suknje? „Ako sad pokazuje svoje noge svakom probisvetu, da li će ih posle braka takođe svima pokazivati? Ne, nije mi potrebna ovakva žena!“ A posle od nesrećnih žena čuješ priznanje: „Svi muškarci su gadovi! Potrebno im je samo jedno! A onda, kad dobiju svoje – beže!“ I sirota žena ne shvata da nisu muškarci gadovi, već prosto ona sama svojim izgledom privlači samo takve, kojima je potrebno samo to, a ostali, dobri muškarci je zaobilaze.
Da biste mogli da pogledate drugim očima mini-suknje i zategnute pantalone zamislimo sledeću sliku. Na glavnu ulicu izlazi devojka u pristojnoj dugačkoj suknji. Odjednom počinje polako da podiže svoju suknju. Evo, došla je do kolena, podigla je još malo iznad njih… Šta ćete pomisliti o njoj? Kad se pojave gola kolena već će svaki normalan čovek pomisliti da je ova devojka toliko razvratna da dozvoljava sebi da diže suknju na sred ulice. Istaći ću da se savremene suknje podižu mnogo iznad kolena. A pored neka stane druga devojka u lepim širokim pantalonama, koje po kroju podsećaju na suknju. Odjednom počinje da zateže svoje pantalone od pozadi tako da one napred čvrsto zatežu telo i da se sve obline tela lako mogu uočiti. Šta ćete pomisliti o devojci kad se sila zatezanja poveća toliko da se već ocrtava donji veš? U principu, situacija se ni po čemu ne razlikuje od podignute suknje. Sad sledi pitanje: a zašto je kad suknju podižu na vaše oči to razvratno, a kad je suknja uredno odsečena na istu dužinu to moderno?
Nema apsolutno nikakve potrebe da čovek obnažuje svoje telo. Lepo lice i lepu figuru neće sakriti nikakva odeća! Široka lanena suknja i komotna bluza neće sakriti figuru, već će samo spoljašnjoj lepoti dodati još skormnost i celomudrenost.
Dobar i pametan momak se neće upecati ni na one ratničke boje koje naše devojke često nanose na lice i kosu. Desio mi se sledeći slučaj. Na kraju Liturgije svi parohijani prilaze svešteniku da bi celivali krst u njegovim rukama. Pored sveštenika prolaze usne svih ljudi koji su se molili u hramu. Naravno, usne pravoslavnih parohijanki nisu nakarminisane. Prilazi jedna parohijanka koja u hram dolazi već dugi niz godina. „E, od vas nisam očekivao da ću videti nakarminisane usne,“ stavljam joj primedbu. „Pa nisu nakarminisane,“ odgovara ona i kasnije, već posle službe objašnjava da joj je mama još od detinjstva zabranjivala da se karminiše, ali uopšte ne iz religioznih ubeđenja, već zbog toga što je bila apsolutno ubeđena da karmin kvari usne. „Nikad se nisam karminisala,“ nastavi ova parohijanka, „i zaista, kasnije sam primećivala da čim bi neka drugarica počela da se karminiše, već posle pola godine ili godinu dana usne ove devojke su postepeno postajale blede i ona je onda obavezno morala da se šminka.“ Svojim očima sam se uverio da sam mislio da je jarki karmin samo običan sjaj grožđane masti i jarka prirodna boja usana. U Rusiji se prilikom opisivanja lepotica govorilo da su im usne jarko crvene. A ja sam se čitajući pitao bajke zar se ove bledo-roze usne koje sam video kod žena mogu nazvati jarko crvenima. Međutim, sad sam shvatio da su ranije kod mnogih bile zaista jarko crvene.
Na mestu momaka nikad ne bih izabrao sebi za ženu jarko našminkanu devojku. Obično devojke počinju da se šminkaju vrlo mlade, sa 13-14 godina (a danas verovatno i ranije), da bi izgledale kao da imaju čitavih 18. Međutim, ne treba zaboraviti da ako devojka s 15 godina želi da izgleda kao da ima 20, sa 20 će izgledati kao da ima 25-28, a s 25 godina – kao da ima 30-35. Usne, koža lica, kosa ne mogu da ne nose trag upotrebe kozmetike. Ne bih želeo da imam ženu koja bi sa 30 godina izgledala kao da ima 40.
U to koliko pogubno kozmetika utiče na spoljašnji izgled uverio sam se za vreme školovanja na bogosloviji. Nastava se odvijala u Trojice-Sergijevoj Lavri. Retko smo izlazili van ovog drevnog manastira od ženskih lica videli smo skoro isključivo lica devojaka koje su se školovale u Dirigentskoj i Ikonopisnoj školi. To su bila draga, simpatična lica kojih se nikad nisu doticali karmin, puder i t.sl. Uzgred rečeno, navikavši na ovu prirodnu žensku lepotu s užasom i odvratnošću sam gledao molovana lica žena van manastira. Imao sam osećaj kao da je neko prelepu sliku Leonarda da Vinčija ili Rafaela grubo ofarbao karminom, puderom i farbom za kosu. Međutim, hteo bih nešto više da kažem o nečem drugom. Upravo u to vreme sam postao potpuno nesposoban da pogodim koliko žena ima godina, čak i orijentaciono. Kad sam video crkvene devojke grešio sam u jednom pravcu. Na primer, davao sam devojci 16-17 godina, a ona je imala već 22. S necrkvenim ženama je bilo obrnuto: na primer, davao sam im po 22-23 godine, a to su bile devojke s treće godine. Poredeći crkvene i necrkvene žene mogu tačno da kažem da crkvene žene uvek (ako su verujuće od detinjstva) izgeldaju po 5-10 godina mlađe. Muški organizam (dakle, i spoljašnjost) brže stari od pušenja i alkoholizma, a ženska spoljašnjost od kozmetike.
Jedan mladi parohijanin, koji je po profesiji biolog pričao je da na primer ptice svoje rođake među drugim mnoštvom ptica prepoznaju vrlo jednostavno – po boji, pokretima i glasu – i počinju da se udvaraju i osnivaju bračne parove samo s njima. Pritom kod životinja mužjaci i ženke mogu mnogo da se razlikuju i čovek ne može odmah da se prepozna da je mužjak iste vrste kao ženka. Isto tako i muškarac u mnoštvu žena traži onu koja mu svojom odećom, manirima pokreta i razgovora daje signal o tome da mu je srodna po duhu. Kad je ovaj parohijanin studirao na fakultetu bio je svedok sledećeg priznanja jedne devojke. Ona se trudila da njena odeća bude poslednji modni krik, oblačeći se u najmoderniju u najekstravagantniju odeću. Htela je da bude moderna i da ima uspeha kod muškaraca. Muškarci su joj često prilazili. Međutim, kad joj je ponovo prišao muškrac da bi se s njom upoznao, nije izdržala. U prisustvu drugova iz grupe joj se otrglo: „Ali ja nisam takva! Zašto svi oni na mene gledaju kao na prostitutku?“ Ne znam da li je shvatila zbog čega se to dešava. Ali vi zapamtite da oblačeći supermodernu odeću i praveći nezamislivo modernu frizuru prelazite iz jedne vrste ljudi (u biološkom smislu ove reči) u drugu vrstu. Sad će vas videti samo oni muškarci koji vas priznaju za svoju.
Dakle, i pre upoznavanja mladi ljudi svojim ponašanjem i spoljašnjošću ocrtavaju krug svojih poznanstava. Devojke, ne treba da se čudite ako na svom putu nailazite na momke koji kasnije ne mogu da postanu verni muževi, već bolje razmislite kako da privučete pažnju poštenih i vernih mladića. Ja bih posvetovao da ih privučete skromnošću u ponašanju, u odeći i spoljašnjosti. Možda će mladići na vas ređe obraćati pažnju i prilaziti da se upoznaju s vama zbog toga. Ali zašto je ženi potreban uspeh? Zar da bi imala mnogo muškaraca? Ne! Uspeh žene je u tome što će naći jednog-jedinog koji će biti veran i pouzdan. Potreban vam je samo jedan muž, a ne mnogo njih.
 
Momak i devojka
 
U ovoj etapi odnosa između muškarca i žene najveći greh, koji jako unakažava dušu čineći je gotovo nesposobnom za stvaranje jake porodice predstavlja gubitak celomudrenosti. Sam ovaj pojam „celomudrenost“ je veoma važan u pravoslavnom učenju i malo ću objasniti njegovo značenje. Pojam „celomudrenosti“ označava posebno stanje duše kad je čovek sposoban na celovitu mudrost. Na primer, kad čovek želi da ostavi pušenje, ali ne može to da učini to predstavlja primer gubitka celomudrenosti: želje su jedne, a dejstva druga, kakva ovde celovitost može da postoji? Često je gubitak celomudrenosti tesno povezan s telesnim grehom, ali obično se celomudrensot gubi mnogo ranije. Nije slučajno to što Crkva ne govori o „celotelesnosti“, već upravo o „celomudrenosti“. Znači ovde se nešto dešava s našim umom, s našom dušom.
Postaviću vam pitanje. Skromna, lepo vaspitana devojka se vraća uveče mračnom ulicom, biva napadnuta i silovana (iako u većini slučajeva nasilje provociraju same stradalnice svojim slobodnim ponašanjem). Da li je ova devojka izgubila svoju celomudrenost ili nije? Svi intuitivno shvataju da to nije gubitak celomudrenosti. I obrnuto, ima mnogo devojaka koje su sačuvavši celovitost tela u svojim mislima i snovima krajnje daleke od celomudrenosti i samo ih slučajnost zadržava od pada.
Ali, pretpostavimo da se momak i devojka ozbiljno spremaju da kroz mesec dana stupe u brak. Šta ih sprečava da imaju bliskost? Spremate se da kupite kola, idete u salon automobila i insistirate da vam daju kola zato što ćete za mesec dana sigurno platiti. Hoće li vam ih dati? Nikad. Prvo plati, dobij račun, registruj kola i onda se vozi, jer, ako se u toku ovih mesec dana kola pokvare tvojom krivicom, ako su tvoja, sve je jasno, počinješ da ih popravljaš. Tvoja su! I ti ćeš preduzimati sve napore da ih popraviš. A ako nisi platio za njih? Iz sve snage ćeš pokušavati da dokažeš da kola još uvek nisu tvoja! Dakle, idi u opštinu, „Plati“ svojim obećanjem vernosti, dobij svedočanstvo o braku („račun“) i onda imaj bliskost.
A šta se događa s čovekom koji je izgubio celomudrenost? Opisaću prvi slučaj gubitka celomudrenosti u istoriji čovečanstva. Gospod je stvorivši Adama i Evu dao prvu zapovest o tome da ne smeju da diraju plodove s drveta poznanja dobra i zla. Ovo drvo Bog je zasadio da bi ispitao (saznao) da li će čovek biti dobar ili zao. Pošto je čovek stvoren kao slobodan u principu još nije bilo poznato za šta će čovek upotrebiti svoju slobodu. Šta se dešava u raju? Zmija prilazi Evi i nudi joj da pojede plodove sa zabranjenog drveta sablažnjavajući je time da će kad okusi znati sve kao Bog. Birajući kome da poveruje – Bogu ili đavolu Eva veruje đavolu. Ona prva jede plod. Adam, koji je čuo reči zmije od Eve ponavlja njen izbor. Sad pažljivije pogledajmo biblijsko kazivanje: šta se dešava dalje s prvim ljudima? Bog se javlja Adamu i pita: „Adame, šta si učinio?“ Adam, odjednom, kao bezumni klinac beži i krije se od Boga u žbunju. Potpuno bezuman postupak! Samo minut ranije Adam je odlično znao da nije moguće sakriti se od Boga, još nedavno je svim životinjama davao imena, što ukazuje na njegovu sposobnost da proniče duboko u suštinu svih živih bića. Međutim, sad se u Adamu sve pomutilo, njegov razum je pomračen. Još nedavno mu je bilo prijatno opštenje s Bogom, a sad sa stidom beži od Njega. Sva osećanja u Adamu se preokreću, postaje mu neprijatno ono što mu je ranije davalo najveću nasladu. Bog ponovo pita Adama: „Šta si uradio?“ Umesto reči pokajanja i molbe za oproštaj, čujemo: „Žena koju si mi Ti dao dala mi je plod.“ Odnosno, Adam za sve krivi ženu, on samo što ne okrivi Samog Boga: to je učinila žena koju si mi Ti Sam dao. U Adamu se okreću sve želje – on ne želi da se vrati Bogu, želi samo da se zaštiti. Otprilike isto čini i Eva: ona ne moli za oproštaj, već za sve krivi zmiju. Dakle, u Adamu je sve preokrenuto: i um, i osećanja i volja – on gubi celomudrenost.
Još jedna ilustracija, koja opisuje posledice gubitka celomudrenosti. Ispričaću vam jednu priču. Veče, gradski trg. Na uglu trga stoji žena i s vremena na vremu pogleda na sat koji se nalazi na zvoniku. Pored žene prolaze tri muškarca. Prvi muškarac je bio lopov. Prolazeći pored žene mislio je: „Eto kakva lopovka stoji! Verovatno čeka svog pajtaša da bi otišla da očisti susedni kvartal u kojem ima mnogo bogataša.“ Drugi muškarac je bio bludnik, veoma razvratan čovek. Pomislio je: „Eto kakva bludnica stoji. Verovatno čeka svog ljubavnika da on pobegne od svoje žene zbog navodno neodložnog posla, i onda će otići da se bave svojim prljavim poslom.“ Treći muškarac je bio hrišćanin. On je mislio: „Vidi kakva dobra žena! Verovatno čeka da počne čas večernje službe da bi se pomolila u hramu.“
Ova priča vrlo precizno oslikava životnu istinu. Čovek koji je podvrgnut nekoj strasti, nekom grehu, vidi ovaj greh svuda, čak i tamo gde ga nema. U čoveku se sve menja, on na svet gleda drugim očima. On želi da u svima vidi greh koji mu je svojstven. Čoveku je lakše da vidi svoj greh u svima nego da se sam popravi. „Ja sam bludnik, moj komšija je bludnik, svi ljudi su bludnici kao što sam ja.“ Drugačije razmišljanje bi predstavljalo početak pokajanja. A nepokajani grešnik će obavezno svugde videti svoj greh, i više od toga, trudiće se da u njega uvuče još više ljudi.
Danas je na primer, među omladinom jako raširen greh bluda i strašno je što omladinu u njega uvlače sopstveni drugovi, drugarice, prijatelji. I ovo se događa zbog toga što čoveka podsvesno sve to nagriza. Čoveku je bolno da prizna da je samo on pao, a drugi nisu. A kad svi oko njega iskuse pad i on će se smiriti.
Mladić i devojka padaju u blud. Gotovo je! Oni sad skoro da nisu u stanju da stvore stabilnu porodicu. Kao prvo šansa da će se uskoro rastati je sad vrlo velika. Proći će pola godine, oni će bludničiti neko vreme i razići se. Većina ljudi danas pada u blud uopšte ne razmišljajući o bilo kakvoj porodici, Kao drugo, čak i ako uskoro stupe u brak njihova porodica će biti unakažena. Čovekova građa je složena. On se sastoji od duha, duše i tela. Stabilan brak se rađa samo onda kad su supružnici povezani na svim nivoima: i duhom, i dušom, i telom. Međutim, zakon duhovnog života je sledeći: prvo muškarac i žena daju obavezu vernosti i to potvrđuju brakom, zatim sledi telesna bliskost. Odnosno, prvo nastaje duhovna veza, a zatim telesna. Ako se desi obrnuto, porodica će biti unakažena. Posadite mladicu naopako – korenje na gore, a lišće u zemlju. Ona će možda i da poraste, ali će rasti nakazno i biće potrebno mnogo truda da poraste, a da ne propadne. Zar nije bolje posaditi izdanak normalno, a porodicu stvoriti pravilno?
Međutim, sve ovo se govorilo o paru koji se ipak ne raziđe nakon što zgreši, već se sjedinjuje u bračni savez. A šta reći o onima iza čijih leđa je iskustvo nekoliko bliskosti s raznim ljudima? Divne reči ovim povodom izgovara apostol Pavle: „Ili ne znate, da ko se sa bludnicom sveže jedno je tijelo s njom? Jer je rečeno: Biće dvoje jedno tijelo“ (1 Kor. 6, 16) Reči su potresne zbog toga što jedno telo ili plot postaju muž i žena među kojima nastaje i duhovna i duševna veza. Ispostavlja se da svaki bludni odnos ostavlja trag na čoveku. On je hteo da se sjedini telom, a dušom i duhom uopšte nije hteo, ali sve dobija odjednom. Lako je raskinuti telesnu vezu. Prespavao si i pobegao, zatim idi, traži novu gde hoćeš. Ali duhovna veza ostaje. I zatim će ženi biti nejasno: svom dušom želi da zavoli svog muža, a ne može. Ispostavlja se da je njena duša već vezana za druge ljude i ove veze je vuku, ne daju joj slobodu. Njen slučajni ljubavnik se opija negde daleko, a njegova tuga i čamotinja padaju i na njenu dušu.
Moguće je raskinuti ove stare veze. Ali za to je već potrebno pozvati Boga u pomoć. Treba se pokajati za ove grehove, omrznuti ih i Gospod će ih raskinuti. A ima i ljudi koji se čitavog života sećaju svojih avantura s nasladom kao divnog vremena.
Sad sam više govorio o duhovnoj strani gubitka celomudrenosti. A sad hajde da pogledamo ovaj problem s tačke gledišta običnog zdravog razuma, kako devojka treba da postupi ako stoji na ivici greha.
Nekoliko puta sam na ispovesti slušao banalne priče napuštenih devojaka koje su popustile svojim mladićima i pale s njima u blud. Priča se razvijala po istom scenariju. „Počinjali smo da se svađamo. On je govorio da ga ne volim i zato mu ne popuštam. Htela sam da ga zadržim… Ali ubrzo nakon što se sve dogodilo on me je ostavio.“ Devojke, zapamtite ove priče! Najbrži način da se rastanete od svog momka jeste da padnete s njim u greh bluda. Na taj način još niko nikoga nikad nije zadržao.
Hajde da nacrtamo tablicu i razmotrimo sledeće varijante: on je dobar i on je nitkov; popuštate mu i čuvate svoju devstvenost.
 

  Vi popuštate Vi ne popuštate
On je dobar    
On je nitkov    

 
Analizirajmo prvu varijantu. On je nitkov, a vi popuštate. Odmah u kvadratiće stavljam dva minusa. Kao prvo, izgubili ste svoju nevinost davši je nekom probisvetu, kao drugo, on će vas uskoro ostaviti. Kod ovakvih mladića se od osvajanja vašeg tela rađa samo veći apetit. „Ovu sam obradio! A da li ću moći onu?“ On za vas gubi svako interesovanje, vaša tvrđava je pala, treba ići, osvajati drugu na juriš.
Druga varijanta. On je nitkov, a vi ne popuštate. Crtam dva plusa. Kao prvo, sačuvali ste svoju nevinost ne davši je nekom probisvetu. Kao drugo, on vas uskoro ostavlja, a vi iz toga vidite da ste se zabavljali s čovekom koji vas nije dostojan. Možda ste tužni zbog ovog rastanka, ali treba da se radujete, pošto ste raskrinkali nitkova. Jer ako vas ostavlja samo zbog toga što mu niste dali ono što je on toliko želeo, ko je on? Njemu niste bili potrebni vi s vašim složenim unutrašnjim svetom. Njemu je bilo potrebno samo vaše telo. On ga nije dobio i otišao je da traži mesto gde će dobiti ono što traži. Prolaze obično dva-tri meseca, vrlo retko da to traje pola godine i nedostojni udvarač će vas ostaviti.
A ako ne popuštate, a vaš momak vas ne ostavlja ni pola godine, ni godinu, znači da smo dospeli u treću varijantu: on je dobar. Setite se našeg razgovora o tome kako treba stupiti u brak, tada smo takođe govorili o tome da u odnosima treba sačekati najmanje godinu dana. Dakle, u trećoj varijanti pišemo plus. Vi se uveravate u to da se vaš izabranik prema vama odnosi s poštovanjem, on ceni vašu želju da sačuvate čistotu pre braka i prestaje da navaljuje. Ako se mladić i pre braka odnosi prema vama s poštovanjem, možete da likujete: verovatnost da će vam muž biti veran celog života je vrlo velika. Njemu ste potrebni upravo vi, a ne vaš samo telesni deo. Pišem čak dva plusa: prvi je da već znate da je dobar, drugi je čuvate svoju čistotu, svoju celomudrenost. Uopšte, to je najbolja od svih situacija. Samo razmislite: saznajete o svom izabraniku ono što se obično otkriva tek nakon nekoliko godina zajedničkog života.
Četvrta varijanta. On je dobar, a vi popuštate. Ovde stavljam veliki znak pitanja. Niko ne zna kako će se dalje razvijati vaši odnosi. Šanse da će sve biti dobro nisu tako velike, jer su već narušeni zakoni duhovnog života. Ovde nema jedinstvenog scenarija. Ali je vrlo verovatno da će se posle toga vaši odnosi pokvariti, možda se neće potpuno uništiti, ali će biti drugačiji. Jer ljudska psihologija je ovakva: što jeftinije nešto dobijamo tim manje to cenimo. Vi ste se lako rastali od vaše čistote, čuvajte se, vaš voljeni je neće ceniti.
Jedna parohijanka nam je prenela priču neke poznanice o rođenom sinu. Sin ove žene je odrastao kao lep, samopouzdan mladić. Dok je studirao, leto je naravno provodio kod kuće. Ali majci je to toliko teško padalo, jer je videla koliko je ogrezao u razvratni život. Vrlo često je s drugovima izlacio po čitavu noć, i spavao kod njih u vikendicama. Oni su tamo po pravilu tražili nove ljubavne avanture. Međutim, jednom je došao rano, ne pred zoru kao obično. Pritom je bio vrlo ljut i nije hteo ni o čemu da razgovara. Od te noći se naglo promenio, počeo je malo da priča, često je razmišljao o nečem svom, očigledno ga je nešto mučilo. Odgonetka je nastupila kroz tri meseca, kad je došla jesen. Ispostavlja se da se te večeri upoznao s jednom devojkom. Sve je išlo kao obično, već se naslađivao prijatnim provodom. Bio je siguran da je devojka u njegovim rukama i da je na sve spremna, ali je odjednom naišao na odlučan otpor. To je u njegovoj praksi bilo prvi put. Prvi put se zamislio nad tim da devojka može da ceni svoju čistotu. Kad je shvatio da je ova devojka čista i da nije imala muškaraca jako se zaljubio u nju. Bez obzira na svoje razvratno ponašanje u dubini svog srca on je svejedno shvatao da njegova buduća supruga treba da bude nevina. Ma s kim da je izlazio, to je bilo samo radi provoda, a ne radi porodice. Majka je celu tajnu ponašanja svog sina shvatila kad je rekao da se uskoro ženi. Očigledno je da je shvatio da skoro nema šanse da sretne drugu čistu devojku.
 

  Vi popuštate Vi ne popuštate
On je dobar ? ++
On je nitkov ++

 
Gledamo tablicu i donosimo zaključak. Jedini pouzdan izlaz u vašim komplikovanim odnosima s mladićem je da čuvate svoju devstvenost. U tom slučaju nikad nećete biti na gubitku.
Govoreći o posledicama slučajnih bludnih veza treba pomenuti pojavu kao što je telegonija. Otprilike pre 150 godina odgajivači konja koji su stvarali nove vrste konja radi poboljšanja njihove izdržljivosti odlučili su da spare konja i zebru. Eksperimenti nisu bili uspešni: nije došlo ni do jednog začeća: ni kobila od mužjaka zebre, ni zebri od rasnih ždrebaca. Eksperimenti su prekinuti i naučnici su se trudili da zaborave na njih misleći da je stvar završena. Međutim, nekoliko godina kasnije posle spajanja rasnih žrebaca i čistokrvnih majki (koje su za vreme eksperimenata bile s mužjacima zebri) počela su da se rađaju ždrebad na štrafte. Kako je to moglo da se dogodi da ne ostavši u drugom stanju od mužjaka zebre, rodivši nekoliko puta ždrebad od rasnih konja, kobila odjednom rađa tuđinca? Zapanjeni naučni svet je ovu pojavu nazvao telegonija.
Eskperimenti savremenika Č.Darvina profesora Flinta i Feliska Ledanteka kao i drugih naučnika s drugim životinjama potvrdili su ovaj fenomen. F.Ledantek je napisao knjigu u kojoj je u glavi pod nazivom „Telegonija ili Uticaj prvog mužjaka“ opisao eksperimente koji su vršeni. Samo se odgajivači pasa praktičari nisu čudili, jer su odavno znali: ako se rasna kučka makar jednom spoji s „džukcem“ i čak ako usled toga ne bude imala mladunčad, kasnije nema smisla čekati od nje rasne mužkaje.
Danas ovo zna svaki odgajivač pasa. Golubari to takođe dobro znaju. Ako je golub koji nije rasan „nagazio“ rasnu golubicu ona se odmah ubija zato što će kasnije, čak i uz „najelitinijeg“ mužjaka njeno potomstvo biti deca bez pedigrea: ili perje na repu ne valja, ili ne valja boja kljuna, ili nešto drugo.
U naše vreme je nastala paradoksalna situacija: za ovu pojavu, koja ima direktne veze s rođenjem punovrednog potomstva znaju samo odgajivači životinja. Inače u Rusiji ne bi bilo najboljih rasa životinja: ni rasnih trkačkih konja, ni mlečnih krava, ni prefinjenih samura, koji daju najbolje krzno na svetu.
Uzgred rečeno, domaće krzno je osvojilo trećinu svetskog tržišta krzna. Tada, pre 150 godina, savremenici su odmah počeli da postavljaju fiziolozima pitanje: „Da se ovaj efekat telegonije ne odnosi na ljude?“ Međutim, naučnike već nije trebalo terati na istraživanja. Počela su intenzivna fiziološka, antropološka, sociološka i statistička istraživanja, pa čak i eksperimenti, razume se, ako je postojala takva mogućnost. I posle dugogodišnjih mnogobrojnih raznovrsnih eksperimenata nepristrasna nauka je kategorički izjavila: „Da, efekat telegonije se odnosi i na ljude i to u mnogo jasnije izraženoj formi nego u životinjskom svetu!“
Dakle, telegonija (od „tele“ – daleko i „gonija“ – rođenje, poreklo) – nauka koja tvrdi da na potomstvo ženke u ovoj ili onoj meri utiču svi njeni raniji polni partneri nezavisno od toga da li su imali decu ili ne. Poznato je da su čak i nekoliko godina posle vanbračnih veza s članovima glumačke trupe na međunarodnim festivalima, velikim sportskim takmičenjima, na gradilištima i van njih naše Ruskinje počele da rađaju decu od belih genetskih zdravih i savremenih svojih muževa „ni na majku, ni na oca, već na deliju prolaznika“.
Danas se već pojavljuju naučna objašnjenja za to kako geni partnera mogu da se utkaju u genetski sistem žene. Istraživanja su pokazala da će žena, koja čak nije ni zatrudnela nositi u sebi jajne ćelije u koje će biti ugrađeni nizovi DNK svih njenih prethodnih polnih partnera i ona će svom budućem potomstvu moći da prenese njihove gene zajedno s genima detetovog oca.
Evo, upravo se tu podigla zavesa s tajne! Danas zvanična nauka ne priznaje pojavu telegonije, jer bi to čvrsto zatvorilo vrata za raznorazne seksualne revolucije od kojih se zarađuje ogroman novac.
 
Muž i žena
 
Mladi par odlučuje da stupi u brak. Ovde ću istaći sledeće grehove protiv porodice.
 
Građanski brak
 
Prvi greh nosi potpuno pogrešan naziv „građanski brak“. Iako mi uopšte nije jasno zašto se uopšte naziva brakom. To nije brak nego prosto bludna zajednica. Za mene je normalna druga predstava o braku. Postoji crkveni brak – to je venčanje, postoji zakoniti građanski brak – to je registracija u opštini i postoji nezakoniti bludni savez. Razmotrimo poslednju varijantu veze između muškarca i žene. U daljem tekstu ću ga protiv svoje volje nazivati „građanskim brakom“.
Mladi ljudi razmišljaju na sledeći način: „Poživećemo zajedno godinu-dve dana. Videćemo. Ako sve bude dobro – registrovaćemo se, a ako ne – razići ćemo se.“ Bezumnici! Nikada se nećete registrovati, sigurno ćete se razići! Još pre dve godine kad sam počinjao ove razgovore iskreno sam govorio da ne znam ni za jedan slučaj kad su se posle građanskog braka ljudi registrovali. Vreme ide. Sreo sam dva takva slučaja, ali su oni izuzetak iz pravila. To su bili parovi koji su došli na razgovor pre krštenja svog deteta. Skrećem pažnju na to da po pravilu u građanskom braku nema dece. Kakva deca ako odrasli ne mogu sami da se razaberu? Ako par odlučuje da ima decu to znači da su njihovi odnosi već ozbiljni i oni se uče da se vole. I prvo pitanje, koje se onda postavlja pred muškarca i ženu jeste registracija u opštini da bi sopstveni brak bio zakonit.
Nekada smo govorili da je brak kao džak u koji se ubacuju dva oštra kamena, a zatim se tresu. Usled toga dva kamena se ili izbruse (čvrst brak) ili dva kamena, sačuvavši svoju oštrinu izleću iz džaka (razvod). Prava ljubav se neće pojaviti dok dva kamena ne počnu da se bruse. A kakvo brušenje je moguće u građanskom braku? „Poživećemo malo zajedno, ali ne zaboravi, čim mi se nešto ne svidi, razići ćemo se. Pazi! Koferi su uvek na vratima, čim nešto ne bude u redu – odlazim.“ „Supružnici“ se drže na priličnom rastojanju, niko ne želi da se brusi. Zapamtimo da se prava ljubav u građanskom braku u principu ne rađa.
Jedna od definicija ljubavi je sledeća (odmah ću je napisati na tabli). Ljubav je odgovornost. Kakva odgovornost? Dete razbija prozor u školi. A koga zovu u školu da bi ga opomenuli? Majku! Dete je napravilo štetu, a odgovara majka. Eto, to i jeste ljubav prema sinu – odgovaram za svaki njegov korak. Ista odgovornost se rađa između muža i žene ako se oni vole. Kakva je odgovornost u građanskom braku? Nikakva! „Registrovati se znači prijaviti muža u stan, a kad se razvedeš – nećeš moći da ga izbaciš.“ Ljudi ne žele da preuzmu čak ni najmanju odgovornost. Spavaćemo zajedno, a ostalo je sve odvojeno, u ostalom ne odgovaramo jedno drugom.
Čuo sam jednu, kako mi se čini, vrlo karakterističnu priču. Mlad par živi dve godine u građanskom braku. Iznajmljuju stan u Dmitrovu, zasad nemaju zajedničko domaćinstvo (nameštaj, sudove). O deci zasad ne razmišljaju. Običan savremeni par. Žive tako da u svakom trenutku mogu lako da se razbeže. Ona (ne znam kao da je nazovem: ženom ne može da se nazove, a ljubavnica je grubo) se razboljeva od neke infektivne bolesti koja može da ima ozbiljne komplikacije. Leži u bolnici na infektivnom odeljenju tri meseca. U toku cela tri meseca je cepala i bacala sve od reda: on nijednom nije došao kod nje zato što se plašio da će se zaraziti.
 
Prevara
 
U to da je prevara očigledan greh niko ne sumnja. Zato ću samo malo prokomentarisati ovaj greh. Na ispovesti prilično često imam prilike da čujem za prevare, ali je najžalosnije to kako čovek govori o svojoj prevari. U rečima zvuči detinjasta naivnost. Ponekad se čudim da tako nešto može da kaže odrastao čovek. „Žena me ne shvata. Odavno živimo zajedno kao tuđinci, prosto pod istim krovom. A evo ona (ljubavnica) me shvata, ona je vrlo osećajna, i s njom mi je tako lako.“ Ili se često čuje od usamljene žene koja se zabavlja s oženjenim muškarcem: „On je tako pažljiv i brižan, ali su između njega i žene zategnuti odnosi, ona ga ne shvata, a on je jako dobar. Naravno, ne može da ostavi porodicu, a i ja ne želim da je razrušim.“
U stvari, sve je vrlo jednostavno. To da ga kod kuće ne shvataju je laž. To da ga neko tuđi shvata bolje nego kod kuće takođe nije istina. Ne može čovek biti brižan ako vara ženu! Ne može ljubavnica muškarca da shvata bolje nego rođena žena! Prosto je udvarati se tuđincu, sretati se s njim po dva-tri sata, i to ne svaki dan – sve to je na desetinu puta jednostavnije nego se udvarati svojoj ženi. Lako je biti ljubazan za kratko vreme s ljubavnicom. Biti brižan muž i otac odnosno biti spreman da ispoljiš brigu 24 sata dnevno je već podvig. Čovek neće da ponese ovaj podvig, a da ga vole i hvale – hoće. Tako se pojavljuju ljubavnice. Ali one se pojavljuju samo zbog nesposobnosti preljubnika da zaista voli. Žena može da ne bude uopšte kriva za prevaru muža, nije da ga ona ne shvata, već je on sam kriv što ne može da je voli. Ona (žena) ovu neljubav muža shvata, a on (muž), to naziva nerazumevanjem. On bi hteo da leži na kauču, a da ga žena sluša i hvali i da ga još pritom razume.
A sirote usamljene žene slušaju izjave o nerazumevanju preljubnika u njihovim rođenim porodicama, naivno im veruju i pokušavaju da makar malo ugase njihovu žeđ za razumevanjem i pažnjom. Iako im ženska intuicija govori da treba da se rastanu one nemaju snage. Ali pod hitno i obavezno se treba. Zato što ovaj muškarac nikad neće moći da im da ljubav, a da im iscedi dušu, da im svašta obeća i da ih razočara – koliko god hoćeš.
 
Spremnost na razvod
 
Razvodi su postojali i ranije kao retki izuzeci. Crkva u nekim slučajevima dopušta razvode kao manje zlo u poređenju s većim. Na primer, muž je postao težak pijanica, ponaša se obesno, i da bi se izbeglo veće zlo (da ne povredi dete u pijanom bunilu itd.) bolje je razvesti se.
Ipak, razvod je greh. Lakoća s kojom se danas ljudi odnose prema razvodima ponekad srozava brak do prostog konkubinata. „Pa, ako ti se ne sviđa da živiš sa mnom, hajde da se razvedemo.“ Što se lakše u društvu obavljaju razvodi, tim slabiji su brakovi. Ako su bračni parovi unutrašnje spremni na razvod, može se govoriti o tome da je njihov brak već pola razrušen.
Praktično sve što se govorilo o građanskom braku može da se primeni na supružnike koji su registraovali svoj brak u opštini, ali pritom smatraju razvod najuobičajenijom stvarju. Oni isto kao u građanskom braku ne žele da se bruse i da snose odgovornost jedno za drugo, jer uvek mogu da se razvedu i da se razbeže.
Na razvode može da se odnosi sve što se govorilo o prevarama. Čovek ne našavši „razumevanje“ kod svojih bližnjih misli da će ga drugi razumeti. Međutim, nerazumevanje od strane bližnjih je povratna reakcija na njegovu nesposobnost da voli. Čovek se razvodi, pokušava da stvori novu porodicu, ali se u njoj sve ponavlja, jer on ne može da se oslobodi svog egoizma.
Do znatnog dela razvoda dolazi 2-3 godine posle stupanja u brak, isto toliki deo oko 40-45. godine. U oba slučaja razvodi su povezani s prestrojavanjem u odnosima između muškarca i žene koji se neminovno dešavaju, jer je porodica živ organizam, on rasta i menja se. Mladi bračni parovi imaju svoja iskušenja. Oni posle braka postaju bliski ljudi i upoznaju se kao muž i žena, kao otac i majka. Već smo to razmatrali. Sa 40-45 godina se dešava još jedno prestrojavanje u svim odnosima između muža i žene. Deca rastu, ona odleću iz rodnog gnezda, a i ako ostaju, svejedno su već samostalna i ne zahtevaju brigu koja je nekada bila potrebna. Muž i žena se ponovo vraćaju jedno drugom. Ovde počinje još jedna u niz prelaznih faza u čovekovom životu. Telesna bliskost u ovom periodu igra manju ulogu u odnosima i na prvi plan izlazi duševna i duhovna strana. I ovde supružnici shvataju da su s ovih strana slabo povezani. I u ovom periodu se delimično ponavlja ono što je bilo među supružnicima kad su bili mladi, kad su se od momka i devojke pretvarali u muža i ženu. Ponovo trud, ponovo brušenje, ponovo upoznavanje. Otuda i novi talas razvoda. Ako se ne razvedete, ako opstanete, znači sve će biti dobro do same smrti.
Razvodi u četrdesetim godinama su svedočanstvo da su supružnici zajedno živeli samo iz navike. Izbrusili su se, navikli su se jedno na drugo za prve 2-3 godine zajedničkog života, pa ipak! Njihova ljubav je bila u začetku, tako je i ostalo. Podsećam da se ljubav gaji zahvaljujući podvigu samopožrtvovanja, koji čovek stalno nosi u porodici. Ako postoji podvig – ljubav će rasti. Ako nema podviga – ostaje samo navika. Nažalost, danas većina manje-više srećnih porodica živi upravo ovako – iz navike.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ima se u vidu poslovica „Čovek se dočekuje po odeći, a ispraća po pameti.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *