NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 3
Deca
 
U prošloj besedi smo već govorili da pojava dece menja porodicu, ona kao da se po drugi put rađa. Vrlo je teško da se bez dece pojavi prava ljubav, pošto su supružnici bez dece okrenuti sami prema sebi i vole samo jedno drugo. Prava ljubav, se po rečima Sent-Egziperija rađa onda kad supružnici počinju da gledaju u istu stranu, odnosno kad uče da zajedno vole druge ljude. Ako supružnici ne žele da imaju decu u tome postoji nešto sumnjivo. Pre nekoliko godina sam slučajno gledao televizijsku emisiju posvećenu problemu nataliteta. Jedan mlad par iz sale je izjavio kakav je njihov stav u vezi s ovim pitanjem: „Supruga i ja smatramo da se svi problemi u porodici: prepirke, svađe i skandali, dešavaju zbog dece. Zato smo odlučili da se sterilišemo.“ Podsećam na to da je sterilizacija operacija posle koje čovek nikad neće moći da ima decu. Ovakav stav mi se čini toliko nenormalnim da do dana današnjeg ne mogu da poverujem da je ono što je ovaj mladi par rekao bilo istina. Najverovatnije je da je to bio jedan u niz trikova u zabavnim emisijama – radi održavanja interesovanja za ovu temu ovaj par je za određeni novčani iznos zamoljen da kaže ono što su želeli autori emisije.
Dakle, deca (ili barem jedno dete) u porodici treba da se pojave. Danas ću govoriti o tome ko je dete, kakva je njegova veza s roditeljima, kakva je njihova telesna i duhovna veza.
Počeću od duhovne veze između roditelja i dece. Među neverujućim ljudima, a danas kad nema dovoljno prosvećenosti među parohijanima i među verujućim ljudima krajnje je raširena jedna zabluda o duhovnom životu deteta. Obično se smatra sledeće. Eto, mama je donela dete iz porodilišta. Uzmeš ga u ruke – čisti anđelko, samo što mu krila nedostaju. Njegova duša je čist list papira, još nema na njoj nijedne prljave flekice. Čovek samo što se ne istopi, i strah ga je čak i da ga dotakne da ne bi isprljao njegovu čistu dušicu. U stvari, uopšte nije tako! Ispostavlja se da kad mama donese detence iz porodilišta ono uopšte nema pet-sedam dana, već ima devet meseci! Crkva Hristova je uvek znala da čovekov život počinje od momenta začeća. Od roditelja je telo, a od Boga duša i ona se daje u trenutku začeća. To je već mali čovek. Njegovo telo se sastoji od dve, četiri, osam itd. ćelija i on ima dušu, zato je već punovredni čovek – s dušom i telom. I abortusi su po crkvenim kanonima izjednačavani s pravim ubistvom.
Dakle, dete ima već devet meseci i za ovo vreme njegova duša, po pravilu, već biva isflekana mnoštvom grehova. Kakvih? Pa ono nije načinilo ni korak, nije izgovorilo ni reč, nije učinilo nijedan samostalan postupak!
Duhovna veza između deteta i roditelja je toliko jaka da svaki greh roditelja kao taman pečat pada na detetovu dušu. Mama i tata uveče sedaju pred televizor da bi gledali nepristojan film. Njihova kćerka se nalazi još u utrobi majke, ništa ne vidi i skoro ništa ne čuje. Ali roditeljski greh se urezuje u njenu dušu. Kasnije će posle petnaest-šesnaest godina ljudi da šire ruke i da se čude: „Otkud to u njoj? Mi smo je vaspitavali strogo, ništa nepristojno u svom životu nikad nije videla, sve njene drugarice su pristojne. Zašto je postala takva uličarka?!“ Da, ništa joj nisu pokazivali, ali su se sami bludno ponašali: u društvu prijatelja mama je mogla da dozvoli sebi da flertuje, tata se na ulici i na poslu često zagledao u kratke suknje, uveče su stavivši decu na spavanje, mama i tata dozvoljavali sebi čitanje bulevarske štampe, sa zanimanjem su diskustovali o člancima o intimnim detaljima iz života poznatih ljudi. Dete ništa od ovoga nije videlo, ali je u duši ostalo urezan greh. Na primer, tata je dozvolio sebi da ukrade iz fabrike dobar alat i on shvata da za sina nije korisno da to zna. „Inače će postati lopov kad poraste!“ misli otac u sebi. Međutim, kasnije ovaj jadni otac nikad neće ni shvatiti zašto iz njegovog džepa nestaje novac, jer on sina nije tome učio. Takva je osobenost duhovne veze – majka ne vidi sina, ali oseća njegovu bol; sin ne vidi roditeljski greh, ali stiče sklonost prema njemu.
Međutim, nije sve tako strašno. Ne prenose se samo grehovi zahvaljujući duhovnoj vezi. Svetost i pravednost se takođe urezuju u decu. U Pravoslavnoj Crkvi mnogi sveci su imali pravedne roditelje, na primer, roditelji prepodobnog Sergija Radonješkog su bili sveti, roditelji svetitelja Vasilija Velikog su vaspitali nekoliko dece, koja su proslavljena u zboru svetih.
Može se reći sledeće: sav duhovni život dece se odvija kroz roditelje. Dete od momenta svog nastanka (odnosno od začeća) želi da se moli, to traži njegova duša. Detence se budi ujutru u krevecu, proteže se, njegova duša želi da se pomoli Bogu, ali ono samo ne može, to treba umesto njega da učine roditelji. A mama ustaje iz kreveta i ide u kuhinju da spremi doručak. Ona shvata da dete ne ume samo da sprema jelo, iako je vrlo gladno, zato ona treba sve da spremi umesto njega i da mu stavi u usta. Ali ona ne shvata da ono takođe želi da se moli i takođe ne ume, zato treba da ustane ujutru i da se pomoli, onda da prekrsti dete i tek posle toga da ide u kuhinju da sprema jelo.
To da deca mogu da se mole već u majčinoj utrobi očigledno se vidi iz žitija prepodobnog Sergija. Jednom se majka prepodobnog, kad je on već bio u njenoj utrobi molila za vreme Liturgije. I u tri najvažnija trenutka na Liturgiji svi u hramu su jasno čuli kako se oglasilo dete iz utrobe. Majka se toliko predano molila da se začulo dete iz utrobe! Naravno, to je čudo Božije zato što deca u utrobi ne viču, tačnije, ona mogu da viču, kod njih je za to sve spremno, ali nemaju vazduha, oko njih je samo plodova voda. Međutim, Gospod pokazuje čudo da mi ne bismo sumnjali u to da deca mogu da se mole iako se još nisu rodila. Ona se ne mole rečima, ona ih ne znaju, ali njihova duša može da oseti ustremljenost majke ka Bogu za vreme molitve, ona mogu svojom dušom da teže u istom pravcu i da osete istu radost molitve koja obuzima majku.
Još jedna priča, sad već savremena, koju je jedna parohijanka ispričala o svojoj poznanici. Ova parohijanka je ranije radila s omladinom i jednom je kod nje svratila devojka da bi prosto tako posedela, bez ikakvog povoda. Izgledala je vrlo snuždeno, a onda je odjednom počela zlobno da se udara po stomaku. „Šta radiš?“ – „Ne želim ga!“ Postalo je jasno da je zatrudnela i da je htela da se izbavi od deteta. Otprilike u takvom raspoloženju je protekla sva njena trudnoća. Ova devojka se trudila da se prehladi, namerno je vukla teške stvari, ali nije otišla na abortus i ipak je rodila dete. Posle njegovog rođenja u njoj su se probudila normalna materinska osećanja.
Mnogo je volela svoje dete, ono je za nju postalo najdraže biće. Nije imala sreće u bračnom životu i sin je postao jedini blizak, rođeni čovek, jedina majčina uteha. Međutim, najstrašnije je to što je sin kad je porastao počeo strašno da mrzi svoju majku. Ona je od njega trpela poniženja i batine, a on je nije smatrao ni za šta. Zašto se to dogodilo? Ispostavlja se da akumulaciju mržnje koju je dobio od majke još u utrobi ona nikako nije mogla da ugasi u njemu posle njegovog rođenja. Može se reći da ga je ona pre razmazila, nepravilno vaspitavala, ali ovim se ipak ne može do kraja objasniti mržnja koju je on osećao upravo prema majci.
Sve što se detetu dešava u utrobi odražavaće se na njemu u toku celog života; utisci iz ovog doba su najdublji. Jednom je neka mama upitala jednog dečjeg lekara: „Doktore, kad da počnem da vaspitavam svoje dete?“ – „Koliko je staro?“ – „Pola godine.“ – „Zakasnili ste pola godine,“ odgovorio je lekar. Kao sveštenik ja bih rekao da je mama zakasnila mnogo više.
Ovde bih hteo da istaknem sledeće, jer u nama može da se rodi potpuno logčno pitanje nedoumice: „Kako to? Zašto jedni greše, a greh prelazi na druge? Kako greh može da se prenese na drugog čoveka?“
Vrlo često je među ljudima raširena potpuno nepravoslavna predstava o grehu. Smatra se da je greh krivica pred Bogom koju On može čoveku da oprosti ili da ne oprosti. Međutim, greh nije krivica. Krivica jednog čoveka zaista ne može da pređe na drugog čoveka. Ako je čovek ukrao 100 rubalja svom komšiji komšijine žalbe na sina lopova će biti potpuno neosnovane. Onaj ko je ukrao treba i da vrati ukradeno. Greh po pravoslavnom učenju nije krivica, već bolest duše, a bolesti se vrlo lako prenose drugima. Ako je čovek izvršio krađu, krivica za ovu krađu neće preći na sina, ali će bolest duše, sklonost ka lopovluku, čak vrlo lako preći na sina.
Druga ilustracija. Porodica se vozi kolima. Za volanom sedi otac, pored njega je majka, pozadi su deca. Otac krši pravilo učestvovanja u saobraćaju, pretiče na nedozvoljenom mestu, u susret iznenada izleteo automobil. Da bi izbegao direktan sudar otac okreće volan i cela porodica pada u kanal. Ko je kriv za nesreću? Jasno je da je kriv samo jedan čovek – otac. A ko će biti odvežen u bolnicu? Zar samo otac? Ne, biće odveženi svi, zato što je cela porodica povređena krivicom jednog člana. Oni nisu krivi, ali treba da se leče. Isto je i sa grehom. Greši jedan – mama ili tata, ali i deca moraju da se leče od greha, od sklonosti prema ovom grehu. Ona će kasnije morati da se bore sa strašću koju su u njih posejali roditelji. Ona, deca, će ići na ispovest i svojim pokajničkim suzama omivati ovaj greh.
Nerazumno je govoriti da je ovo nepravedno, jer mi ne govorimo o nepravednosti kad jedan član porodice dobije grip, a od njega se zaraze svi ostali članovi porodice.
Dakle, u zaključku o rečenom o duhovnoj vezi između roditelja i dece može se reći da su deca u duhovnom smislu nastavak svojih roditelja, oni su delovi njihovog tela. Vrlo je teško napraviti granicu između njih.
U istom telesnom smislu veza između roditelja i dece je malo drugačija. Život deteta počinje od momenta začeća, i većina ljudi pogrešno smatra da je dete u majčinoj utrobi deo njenog tela (u čisto fiziološkom smislu). Ovim, se uzgred, budi rečeno, često pravdaju abortusi: „Telo je moje, šta hoću, to i radim.“ Međutim, u ovim rečima se sadrži ogromna laž.
Kao prvo, dete od momenta začeća ne pripada roditeljima, makar već zbog toga što u njegovom nastanku nisu učestvovali samo oni. U svakom začeću nevidljivo prisustvuje Bog. Verujući ljudi su uvek ovo znali. Dve ćelije – od muža i od žene – obrazuju jedinstvenu ćeliju, ali ovo još nije čovek, a eto, Gospod daje ovoj ćeliji dušu i sad je to već punovredan čovek. Roditelji ne upravljaju procesom rađanja deteta. Bog daje decu. Nekome daje mnogo, a nekom malo. Nedavno sam imao prilike da pročitam razmišljanja jednog ginekologa koji je govorio o tome da tajna začeća ostaje tajna, zato što niko ne može da objasni zašto u dve zrave porodice, koje žele da imaju decu, u jednoj ima osmoro dece, a u drugoj samo jedno.
Kao drugo, svaki đak koji je učio biologiju u prvoj godini srednje škole, mora već da zna: dete u utrobi nipošto nije deo majke, ono nije njeno telo, ono nije jedan od njenih organa. Šta je dete u utrobi svoje majke? Ko je ono za nju s tačke gledišta fiziologije?
Počeću iz daleka. Neki najniži organizmi mogu da se razmnožavaju uz pomoć pelcera ili prostom deobom. Čovek je otkinuo grančicu s drveta, posadio je u zemlju, vidi izraslo je novo drvo. Međutim, ovo biva samo kod biljaka. Kod životinja je već sve složenije. Hajde da pogledamo razvijenije organizme, na primer, ribe. Oplođena ćelija se nalazi van majčinog organizma, čak se i začeće, odnosno oplodnja odvija van majke-ribe. U ribljem jajetu postoji sve što je neophodno da bi se iz njega razvila riblja mlađ, koja će se kasnije „izleći“ iz ribljeg jajeta. Kavijar je vrlo kalorična namirnica zato što se u njemu nalaze sve materije za rast buduće ribice. Nikome neće pasti na pamet da kaže da je embrion u ribljem jajetu deo majčinog organizma. Idemo još više, pogledajmo ptice. Već kod njih se začeće već odvija u majčinom organizmu. Kokoška je snela jaje, i u ovom jajetu postoji sve što je potrebno da bi se u njemu razvilo pile. Međutim, samo materije koje se nalaze u jajetu nisu dovoljne za rast pileta, potrebna mu je još toplota, zato kokoška sedi na jajima. Ponovo vidimo da u celoj etapi razvoja zametka u jajetu ono ne može da se smatra delom majčinog organizma, očigledno je odvojeno od njega čvrstom ljuskom. Idemo još više, bacimo pogled na sisare. To su još razvijenije životinje, i za razvoj zametaka se zahteva još više uslova. Teško je zamisliti kakvo bi bilo jaje u kojem bi mogao da se razvija slonić. Složenost organizma zahteva mnogo više vremena za razvoj zametka nego kod ptica i riba, dakle, i materije u ovo jaje treba utkati nekoliko puta više. Zato bi čak i za tako malu životinju kao što je miš bilo potrebno jaje koje mama mišica nikad ne bi mogla da snese, ono bi moralo biti najmanje isto onoliko veliko kao što je sama majka. Zbog toga je Gospod uredio drugačije: On je smestio ovo jaje, ovo riblje jaje utrobu same majke. I dete se isto kao neko žrebence ili mače nalazi u utrobi majke kao u mekom jajetu, koje je pripojeno majčinom organizmu, ali se ne sliva s njim.
Nijedna kap majčine krvi ne dospeva u krvni sistem deteta! Ja sam dugo vremena bio u zabludi naivno misleći da kroz pupčanu vrpcu majčina krv dospeva do deteta. Uopšte nije tako. Otkud bi inače mogla da se pojavljuju deca s grupom krvi koja je različita od majčine? U udžbeniku iz biologije za treću godinu po kojem uči većina dece u svim školama u Rusiji postoji vrlo lepa slika. Dete se nalazi u vodenjaku. Pupčana vrpca deteta je vezana za placentu, a placenta je vezana za matericu majke. Međutim, postoji vrlo jasna granica između placente i materice – to nisu dva dela jednog organa, već dva različita organa, koja pripadaju različtim ljudima, jedan detetu, drugi – majci. S jedne strane ove granice od majke kroz mnoštvo kapilarnih sudova prolaze sve potrebne materije, a s druge strane ove granice drugo mnoštvo kapilarnih sudova placente upija sve ove materije. Međutim, još jednom ponavljam: nijedna kap majčine krvi ne može da pređe ovu granicu, prelaze je samo hranljive materije.
Može se smelo reći da je dete u majčinoj utrobi potpuno odvojen organizam, koji je majci dat na privremeno obitavanje u njenoj utrobi radi ishrane. Reći: „Moje dete u meni je deo mog tela i ja imam sva prava na njega,“ nipošto nije tačno. To je isto što i reći da se čovek razmnožava uz pomoć pelcera, što nije svojstveno čak ni crvima. Vodenjak je upravo ono jaje ili ono riblje jaje, u kojem se dete razvija kao organizam odvojen od majke. Još jednom ponavljam: dete je majci dato da bi ga ona hranila, ali ono nije deo njenog organizma. Ko ga je dao? Bog i otac deteta! Majka bez očeve volje nema prava (ni pravnog ni moralnog) da bilo šta učini s detetom. Majka će odgovarati i pred Bogom za sve što učini s njim. Da li želiš da amputiraš nogu? Ako hoćeš amputiraj, ona je tvoja. Da li želiš da ubiješ dete u utrobi? Nemaš prava, ono nije tvoje! Zamislimo sledeću sliku. Tata i mama hitno putuju zbog neodložnog posla, ostavljaju dete komšinici da ga hrani i čuva dok oni ne dođu. Roditelji se vraćaju, a komšnicia kaže: „Nema deteta, ono je bilo moje, šta sam htela to sam i uradila s njim, šta vas briga?“
Dok je duhovna veza između roditelja i dece takva da je dete deo roditelja, njihov neodvojivi deo, telesna veza je obrnuto, već od momenta začeća majka i dete su potpuno odvojeni organizmi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *