NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
DOPUNA BESEDE 1
 
Navika ili ljubav.
Prva ljubav.
Ljubav na prvi pogled.
Izjavljivanje ljubavi.
 


 
Navika ili ljubav.
 
Jednom sam u nekom razredu čuo pitanje: „Eto, kažete da se ljubav gaji 10-15 godina. A možda se za ovih 10-15 godina u ljudima prosto rađa navika da žive zajedno, i to uopšte nije neka posebna ljubav?“ Pitanje je vrlo dobro. Čak i Gogolj u svojim „Starovremskim veleposednicima“ osećanje između Pulherije Ivanovne i Atanasija Ivanoviča ne naziva ljubavlju, već prosto navikom. Međutim, čini mi se da Gogolj to čini namerno, kao da nas pita da li se slažemo s ovom definicijom – „navika“. Međutim, pažljiv čitalac će kod Gogolja videti aluziju na to da sam autor ovo nije smatrao navikom. Gogolj kaže da je posle smrti supruge Atanasije Ivanovič odavao utisak čoveka koji je izgubio nogu, odnosno koji je izgubio deo svog tela, svoje ploti. A ja bih kratko odgovorio na sledeći način. A zar je kad majka na hiljadu kilometara oseća nesreću svog sina to uslovljeno navikom? Ne, ovde je u pitanju nešto veće od navike.
Naravno, većina bračnih parova zaista živi „po navici“ i njihova vezanost je uslovljena samo time što su se toliko izbrusili za mnogo godina da im je već prazno i dosadno da žive jedno bez drugog. Ali, ne treba nikad da zaboravite da postoji prava ljubav koja je iznad navike. Kad dva drveta rastu jedno pored drugog i isprepletu se – to je jedno. Da, ako se poseče jedno drvo drugo može čak i da padne bez uobičajenog oslonca. Ali kad su se dva drveta srasla i kroz njih teče već jedinstveni sok – to je potpuno drugo. Ona se bezbolno ne mogu razdvojiti.
Već sam govorio da ruski jezik krije u sebi mnogo mudrosti. Šta označava reč „sreća“? Polazeći od etimologije ove reči sreća čoveka se sastoji u tome što on ne živi sam. „Sreća“[1] je „saučestvovanje“ u drugom životu. „Ja sam deo tebe, a ti si deo mene. Mi smo deo jedno drugog.“ Čovek koji nikoga ne voli je beskonačno usamljen i nesrećan. Setite se pesme „Silencium“ Tjutčeva:
 
Ćuti, krij se i taji
I osećanja i mašte svoje –
Neka u duševnoj dubini
Oni izlaze i zalaze
Nemo, kao zvezde u noći –
Divi im se i ćuti.
 
Kako srce da izrazi sebe?
Kako drugi da te shvati?
Hoće li shvatiti zbog čega živiš?
Izrečena misao je laž.
Eksplodirajući uzmutićeš vrela,
Hrani se njima i ćuti.
 
Umej da živiš sam u sebi –
Postoji čitav svet u tvojoj duši
Tajanstveno-čudesnih razmišljanja;
Njih će zaglušiti spoljašnja buka,
Dnevni će ih rasterati zraci, –
Slušaj njihovo pojanje – i ćuti!
 
Tjutčev je vrlo precizno opisao stanje usamljenosti. Ova pesma je vapaj nesrećnog čoveka. Nesrećnog u smislu da je postao svetsan svoje apsolutne usamljenosti: „Izrečena misao je laž!“ Zaista, opštenje na nivou reči je lažno, duboko izvrnuto opštenje. Rečima se nikad ne mogu izraziti sva dubina osećanja, sve nijanse doživljenog osećanja. Potpuno unikalno stanje čoveka se prenosi nekom rečju zajedničkom za sve, odnosno prenosi se upravo ovaj zajednički pojam, a ne samo stanje ili osećanje čoveka. Zašto postoji tako mnogo vrsta umetnosti? Čovek želi da izrazi sebe rečima. Međutim, rečima se mnogo toga ne može preneti. Čovek počinje da se izražava muzikom, ali ni zvucima ne može sve da se izrazi. On počinje da crta, ali su i ovde mogućnosti ograničene. I tako dalje. Sve su to pokušaji da se probije kroz osuđenost na usamljenost.
Međutim, ipak ova pesma u suštini nije u pravu – čovek ima mogućnost da prevlada ovu usamljenost. „Dvoje jedno telo…“ – ovim rečima se ukida naša osuđenost na samoću. Ljudi koji se međusobno vole (ne koji su zaljubljeni, već upravo koji se vole) poseduju sreću, jer se njihove duše nalaze u posebnom jedinstvu kad su oni deo jedno drugog. Oni mogu da ne opšte rečima, jer mogu da gledaju na svet očima drugog, da osećaju ista osećanja koja obuzimaju drugog.
 
Prva ljubav
 
Svi smo mi verovatno mnogo puta čuli da prva ljubav zaborava nema i da ostavlja trag za ceo život. Šta je to prva ljubav? Šta je u njoj tako čudno i nezaboravno?
Često se iza jedne iste reči kriju različite pojave. U ovom slučaju treba reći da postoje različite prve ljubavi, od veoma dubokog i čistog osećanja do glupe i trenutne opčaranosti. I u jednom i u drugom slučaju prva ljubav se zaista ne zaboravlja i ostavlja dubok trag. Setivši se definicije ljubavi i zaljubljenosti, treba, naravno, precizirati da prva ljubav još nije ljubav, već samo prva ozbiljna zaljubljenost, prvo osećanje ljubavi koja se rađa. Upravo osećanje ljubavi, a ne sama ljubav, jer sama ljubav nije osećanje, već stanje dve duše. Zaljubljenost je upravo osećanje.
A šta je posebno u prvoj ljubavi? Odgovor je vrlo jednostavan: pre svega to što je to osećanje prvo. Sve što se događa prvi put uvek ostavlja dubok trag.
Nikad niste primetili da put kojim idete prvi put uvek izgleda duži nego kad njime idete drugi, treći ili dvadeseti put? Vrlo dobro se sećam kako sam jednom zakasnio na električni voz i da ne bih čekao sledeći stojeći na jednom mestu rešio sam da se prošetam u pravcu puta koji nisam poznavao. Išao sam lagano, razgledajući sve što sam video na svom putu. Pomalo sam se zaboravio razgledajući put i onda sam se setio da treba da se vratim. Ali, o užas! Otišao sam vrlo daleko, kako mi se činilo, najmanje dva kilometra, a do električnog voza mi je ostalo svega deset minuta. Brzo sam pošao nazad i na svoje čuđenje otkrio sam da je do stanice bilo svega sedamsto-osamsto metara. Kad čovek nekuda ide prvi put kao da sam prostor i vreme razmaknu svoje okvire. Zbog količine utisaka koje sam stekao na ovih osamsto metara put mi je izgledao dugačak par kilometara, zato što novi put donosi mnogo novih utisaka. Ponekad čovek zapanjen boravkom na nekom mestu može iskreno da kaže: „Bio sam tamo čitavu večnost.“ Obični radni dani proleću brzo i neprimetno, a neki važni događaji ostaju u sećanju do najsitnijih detalja.
Kad se čovek prvi put ozbiljno zaljubi on prolazi kroz čitav niz otkrića i potresa koje menjaju njegovu predstavu o životu. U životu neće biti mnogo ovakvih promena. Ono što je bilo u prvoj ljubavi nikad više neće moći da se ponovi.
Kad sam prvi put seo za volan automobila samostalno bez instruktora, prvi put sam osetio da me kola slušaju, da u njima postoji zapanjujuća moć i sva ova sila je u mojim rukama. Kojom brzinom sam vozio prvi put? 40-50 km na sat. Malo kasnije, kad sam se ohrabrio – 70 km na sat. Ali sam zapamtio ovu prvu vožnju iako sam kasnije na stotine puta vozio i brzina od 70 km na sat mi izgleda kao brzina kornjače. Osećaj moći je postao trezveniji i čovek već zna sve prilično ograničene mogućnosti automobila. Nikad više neću moći da ponovim ista osećanja, jedino ako ne probam da letim avionom.
Ovde se otkriva još jedna vrlo važna istina. Prva ljubav se po pravilu brzo gasi. Osećanja koja su još juče potresala čoveka brzo postaju uobičajena i čini nam se da ljubav odlazi. Navika je ono što često ubija prvu ljubav. Želeli bismo da intenzitet utisaka ostane isti, ali tako ne biva. Osećanja blede, a mi se onda razočaramo. Zaljubljenost se u većini slučajeva završava upravo ovako: razočarenjem i rastankom. Nije slučajno da sama sintagma „prva ljubav“ već nekako žalosno ukazuje na to da posle prve obično sledi druga, zatim treća itd.
Podsetiću da je prva ljubav osećanje ljubavi koja se rađa. S čim ovo osećanje može da se uporedi? Pretpostavimo da ste imali saobraćajnu nesreću, povređeni ste i cele godine ste ležali u bolnici, jer niste mogli da hodate. I sad osećate da se oporavljate. Radosni ste zbog osećanja da ćete ubrzo moći da hodate. Osećanja vas preplavljuju. Ali, evo, ustali ste i već čitav mesec dana hodate. Da li ćete osećati istu takvu plimu osećanja i da li ćete se radovati svakom koraku? Teško da je tako. Sad je za vas obična stvar da hodate. Na primer, kakvo romantično oduševljenje može da izazove to što ćete otići do toaleta? Isto tako je i u ljubavi. Dok si samo zaljubljen osećanja te preplavljuju. A kad već voliš čulnost nestaje, počinje svkodnevni život, ali ljubav ostaje. Hodaš? Znači, ne ličiš na bolesnika koji leži, ti si drugi čovek. Zavoleo si, znači, više ne ličiš na zaljubljenog, sve je drugačije, ti si drugi čovek.
Iako sam tako bez patosa govorio o prvoj ljubavi (eto, prva je pa se pamti) želeo bih da upitam: „Možda u prvoj ljubavi postoji još neka duboka tajna?“ Da, postoji i ona se sastoji u tome što prvo osećanje biva vrlo čisto i svetlo. Ovu čistotu treba ceniti, ona se takođe vrlo teško može ponoviti. Kad čovek pije vodu iz izvora ona je prvi put čista i nezamućena. Ali, kad jednom dodirnemo izvor mi ćemo ga sigurno zamutiti i da bismo se napili čiste vode drugi put nam treba jako mnogo strpljenja.
Navikli smo se na misao da će „nas ljubav iznenada pogoditi kao grom iz vedra neba kad ga čovek uopšte ne očekuje“. U stvari, čovek treba da ume da čuva svoja osećanja, odnosno da ih čuva od slučajnog uzbuđenja koje može da zamuti čist izvor naše duše. Većina ljudi se zaljubljuje lako i bez razmišljanja, olako gubeći dar koji nam je dat – čisto i svetlo osećanje prve ljubavi. Upravljanje sopstvenim osećanjima je teško, ali je moguće. I vrlo je opasno lako se prepustiti prvom slučajnom zanosu. Za one koji su uspeli da sačuvaju svoja osećanja prva ljubav je vrlo duboko i ozbiljno osećanje koje može da preraste u istinsku ljubav u braku. Brak u kojem je prva ljubav za ceo život ostala jedina biće najsrećniji. Šta može biti bolje za brak nego kad prošlost supružnika nije oskrnavljena nikakvim slučajnim vezama, zanosima ili zaljubljenostima?
Setimo se zašto se Tatjana zaljubila u Onjegina. Puškin vrlo tačno opisuje ovu zaljubljenost:
 
Vreme je došlo, ona se zaljubila.
Kao zrno koje je u zemlju palo
Koje je oživeo prolećni oganj,
Odavno je njena mašta,
Izgarajući od nežnosti i čežnje,
Žudela za hranom sudobnosnom;
Odavno je čežnja srca
Pritiskala njene mlade grudi;
Duša je čekala… bilo koga…
 
Dakle, Tatjana je u svojoj uobrazilji odavno stvorila neki lik i zato se zaljubljuje praktično u prvog mladića na kojeg je naišla. Pritom Puškin vrlo jasno objašnjava razlog ovakvog Tatjaninog stanja:
 
Rano su počeli da joj se sviđaju romani;
Oni su joj bili sve,
Zaljubljivala se u prevare
I Ričardsona, i Rusoa…
 
A sad, kad je srela Onjegina, sva njena mašta i uobrazilja su bile usmerene na njega:
S kakvom pažnjom ona sada
Čita slatki roman,
S kakvom živom opčaranošću
Pije sablažnjivu obmanu!
Srećnom silom maštanja
Oživela sazdanja,
Ljubavnik Julije Voljmar,
Maled-Adel i de Linar,
I Verter, mučenik nemirni,
I neuporedivi Grandison,
Od kojeg se nama spava –
Sve se za sanjarku nežnu
U jedinstvenu sliku obuklo,
U samog Onjegina slilo.
 
Dakle, dragi mladići i devojke, čuvajte svoja osećanja, čuvajte svoju dušu od slučajnih zanosa, ne tražite ljubavne avanture, ne čitajte ljubavne romane, ne gledajte prazne serije, ne zanosite se zapadnim ljubavnim melodramama. Strpljivo čekajte svoje pravo duboko osećanje i tada postoje veliki izgledi da će vaša prva ljubav postati prvi odbljesak osvita prave ljubavi koja dolazi.
 
Ljubav na prvi pogled
 
Postoji pojam „ljubav na prvi pogled.“ Međutim, ja bih rekao da je to strašno – zaljubiti se odmah posle prvog susreta. Zaljubiti se posle prvog susreta znači pokrenuti u svojoj duši ogroman mehanizam različitih osećanja: dozvoliti sebi maštalački zanos, prepustiti se uobrazilji i fantazijama, pritom će se ispostaviti da je vaša duša u vlasti sve jačeg osećanja. Zaljubljenost je poput droge: što je više uživaš, tim više je želiš.
Gde je garancija da onaj ko je pokrenuo ovaj složeni psihološki mehanizam posle prvog ovlašnog pogleda neće pokrenuti ponovo isti ovaj mehanizam posle istog ovakvog prvog pogleda, samo drugog čoveka?
Ljubav na prvi pogled je primer kako čovek ne ume i ne želi da čuva svoju dušu, primer očigledne raspuštenosti. Šta može biti nerazumnije nego trošiti svoje duševne snage na ko zna koga? Krajnje je opasno ovako se zaljubljivati. Posle nekoliko takvih zaljubljenosti (a njih će sigurno biti nekoliko) duša će biti opustošena. Da ne bi bilo greške posle prvog pogleda treba da bude i drugi, i treći, da bi čovek mogao da proveri svoj prvi utisak.
 
Izjavljivanje ljubavi
 
U izvanrednom filmu o životu porodice s mnogo dece „Jednom posle dvadeset godina“ postoji scena u kojoj suprug posle dugo godina zajedničkog života, nakon što se u njihovoj porodici rodilo desetoro dece prvi put izjavljuje svojoj ženi ljubav. A pre toga su oni živeli, voleli su se bez ikakvih ljubavnih izjava. Čini mi se da su autori filma to vrlo dobro uočili: istinskoj ljubavi nisu potrebne izjave. Ja bih čak dozvolio sebi da kažem: izjavljivanje ljubavi je znak zaljubljenosti, a ne ljubavi. U principu to je i jasno, jer se ljubav izjavljuje pre braka, a po ranije datoj definiciji ona se rađa tek u braku. Zaista, ljudi izjavljuju ono čega još uvek nema. A i sama rečenica „Ja te volim,“ već odaje svoju neistinu. Tamo gde postoje pojmovi „ja“ i „ti“ još nema ljubavi. Ljubav počinje od pojave pojma „mi“.
Ovo izgleda paradoksalno, ali je činjenica da se upravo ljudi koji se zaista vole ne udvaraju jedno drugom kao što to čine zaljubljeni. Odnosno, oni unutrašnje postaju bliži, a ima sve manje spoljašnjih ispoljavanja ljubavi. Naravno, većina muževa ne poklanja ženama cveće zato što osećaju da su s njima jedno telo, već prosto zbog nedostatka pažnje i brige. Ali supružnicima koji se vole nije potrebno ispoljavanje brige u određene dane, pošto je oni iskazuju svakodnevno, po 24 sata dnevno. Ako muž poklanja ženi cveće za 8. mart i vredno pere sudove tog dana to naizgled nije loše. Ali ako 9. marta bude ležao na kauču, jasno je da je njegova briga prividna. A ako suprug koji svakodnevno pomaže supruzi u kućnim poslovima ne pokloni ogroman buket za 8. mart, već samo skroman i jeftin, ona se verovatno neće uvrediti. Izjavljivanje ljubavi pritom takođe neće biti potrebno. Ono se zahteva tamo gde nema osećaja istinske bliskosti i da druga strana ne bi počela da sumnja, verovatno joj treba posvedočiti svoju ljubav.
Mada, nisam baš sasvim u pravu. Izjave ljubavi takođe stalno zvuče među supružnicima koji se vole, samo što čovek ne može odmah da ih čuje. Ispričaću događaj, a vi mi odgovorite: u kojem trenutku se ovde čula izjava ljubavi? Mladi par je došao u goste. Kad su domaćini izašli na trenutak supruga odjednom slučajno zakači omiljenu vazu domaćina i ona se s treskom razbija. Zabrinuti domaćin žuri da vidi da se nije slučajno razbila njegova vaza. „Šta se desilo?“ pita supruga. „Oprostite, razbili smo vašu omiljenu vazu,“ odgovara muž. Da li ste ovde čuli izjavu ljubavi? A ona je bila. Ko se dosetio? Tačno! Suprug je rekao: „Mi smo razbili,“ a ne „Ona je razbila“. U ovom „mi“ se i sastoji izjava ljubavi. Ma šta da se desi, to se dešava nama, i suprug koji voli nikad se neće odreći svoje žene: „To smo mi razbili.“
Međutim, izjava ljubavi je uvek bilo i biće, i ne samo to, one su krajnje potrebne – jer čudno je stupiti u brak bez izjavljivanja ljubavi. Međutim, izjave se razlikuju. U prošlim vekovima izjave uopšte nisu bile kao danas. A i to često nisu bile izjave ljubavi koliko ponuda za stupanje u brak: „Volim vas, udajte se za mene.“ Jer uvek su se nudili ruka i srce. Nudeći srce ljudi su samim tim govorili da vole, a nudeći ruku, samim tim su govorili o venčanju. Zato što se upravo za vreme venčanja ruke supružnika nekoliko puta sjedinjuju u znak njihovog bračnog saveza. Dakle, pravilno izjavljivanje ljubavi istovremeno pretpostavlja ponudu za stupanje u brak, u kojem će ova ljubav rasti. Izjavljivanje ljubavi jeste izjavljivanje spremnosti čoveka da voli, spremnosti da učini ozbiljan korak, da stupi u brak, da snosi odgovornost za sudbinu drugog čoveka.
Međutim, danas se često sve odvija drugačije. Pred očima mi je sledeća slika. Momak i devojka stoje u haustoru zagrlivši se (danas se grle mnogo pre međusobnih priznanja i uopšte izjavljiva o svojim osećanjima), i tada sledi izjava, koja se izgovara šapatom, u uzbuđenju zbog reči koje se čuju: „Volim te.“ Odgovor: „I ja tebe volim.“ Posle ovoga kao u klasičnim zapadnim filmovima sledi, dug, otegnut poljubac. I to je sve! Time su sve izjave završene, oboje zaljubljenih su srećni.
Komentar za ovo je najprostiji: ništa zajedničko s pravim izjavljivanjem ljubavi ovo dejstvo nema. Iako srce drhti i reči se od uzbuđenja izgovaraju s naporom, ovo nije izjava ljubavi. Zapamtimo, ako nakon izjave ljubavi ne sledi ponuda za brak, rečenica „Volim te“ se može prevesti na sledeći način: „Zaljubljen sam u tebe do ušiju, dozvoli mi da se ljubim s tobom.“ Radi se o tome što je ljubiti se zanimljivije nego se prosto grliti. Ali ljubiti se bez izjavljivanja ljubavi nekako nije baš pristojno. Zato se i izgovaraju reči ljubavi. Međutim, podsećam vas, ne varajte se ovim izjavama, one ne vrede prebijenog cvonjka ako čovek ne nudi svoju ruku na koju biste mogli da se oslonite. Ako nema ponude za stupanje u brak to znači da je pred vama čovek u potrazi za ljubavnim avanturama koji prosto želi da iskusi nova osećanja, koji želi da se vaši odnosi dalje razvijaju, ali ne želi da odu predaleko i da se stvar završi brakom.
 


 
NAPOMENE:

  1. U pitanju je igra reči. Sreća se na ruskom kaže s-čast’-je, čast’ znači deo. Izvesna analogija bi mogla da postoji sa srpskim jezikom ako se ima u vidu da je koren reči sreća sret-, odnosno susret dve ličnosti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *