NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 1
Da li je moguć brak iz ljubavi?
 
Svi oni koji ovde sede verovatno imaju nameru da stupe u brak. Pravoslavni hrišćanin ima dve osnovne mogućnosti: ili da stupi u brak ili da ne stupajući u brak živi u čistoti i celomudrenosti u svetu ili u manastiru. Siguran sam da se niko od vas ne sprema za manastir, zato je za većinu izbor jasan – stupanje u brak.
Mislim da se svi vi nadate da ćete stupiti u brak iz ljubavi. Zaista, užasno je stupiti u brak s čovekom kojeg ne volimo. Ako neko i može tako nešto da pretpostavi, verovatno je to krajnje nepoželjno. Na primer, devojka dugo ne može da se uda i na kraju se udaje za prvog koji je zaprosi. Jasno je da je ovo iznuđena odluka, a u normalnim uslovima, kad je godine ne bi pritiskale ona se ne bi odlučila na sličan korak. Dakle, siguran sam da se svako nada da će stupiti u brak iz ljubavi.
Međutim, cilj moje današnje besede je da vam kažem jednu veoma važnu istinu. Usudiću se da kažem da je neznanje ove istine uzrok gotovo svih razvoda. A koja je to istina? Pošto je ona za nas važna napisaću je na tabli velikim slovima. Dakle:
 
Stupiti u brak iz ljubavi – nije moguće!
 
Više od toga, rekao bih da još nijedan čovek na zemlji nije stupio u brak iz ljubavi. Zvuči pomalo neprijatno i strašno. Ispostavlja se da je ono čemu se nada skoro svaka mlada osoba nemoguće.
Da bih vam pokazao zbog čega je ovo nemoguće i da li je to strašno treba da usaglasimo termine. Vrlo često ljudi koriste iste reči u potpuno različitom značenju. Zato ću pre svega pokušati da objasnim šta imam u vidu pod rečju „ljubav“. Ovo je naročito potrebno danas kad je ova reč srozana do najnižeg nivoa, kad se koristi sintagma kao što je „voditi ljubav“. Jasno je da se pritom ne radi o istinskoj uzvišenoj ljubavi, već o nečem drugom.
Dakle, šta je ljubav? Postoje dva osnovna pojma koja karakterišu dva potpuno različita tipa odnosa između muškarca i žene. To su „ljubav“ i „zaljubljenost“. Analizirajmo oba ova pojma detaljnije. Crtamo na tabli dve kolone:
 

Zaljubljenost

Ljubav

 
1. 1.
2. 2.
3. 3.

 
Jednostavnije mi je da počnem od zaljubljenosti, zato što verovatno svako od vas već na osnovu iskustva zna šta je to zaljubljenost. Kad sam ja išao u školu obično su se deca prvi put zaljubljivala u drugom-trećem razredu. Danas se ovo, koliko mi je poznato, dešava već u starijim grupama u vrtiću. Do treće godine srednje škole škole čovek može mirno da stigne da se zaljubi tri-četiri puta, pa i više.
Navešću nekoliko karakterističnih pokazatelja zaljubljenosti.
Prvi. Zaljubljenost često predstavlja ispoljavanje egoizma, ili, na ruskom, sebičnosti. Zapisujem – egoizam.
Na primer, svaki vozač želi da ima dobra kola, recimo „mercedes 600“. I stvarno, kad u Moskvi centralnom ulicom prolaze dobra strana kola većina vozača koji sede za volanom skromnijih automobila i nehotice okreće glavu i s većom ili manjom zavišću gleda srećnog vlasnika ovakvog automobila. Ako se pred čoveka postavi čitav niz automobila i kaže mu se: „Biraj!“ – on će, naravno, izabrati najmoćniji, najlepši i najudobniji. Otprilike ista ovakva logika deluje u zaljubljenosti. Mladić ulazi u učionicu, baca pogled na sve svoje drugarice iz odeljenja, bira najlepšu i kaže sebi: „Želim da bude moja!“ Ako već treba da ima neku, neka bude najbolja. Zašto da ne dobijem najlepšu, zašto da ne dobijem najzgodniju?
Postavimo sebi pitanje: da li ovakvo osećanje može da posluži kao osnova za pravu, stabilnu porodicu? Najverovatnije da ne. Ma kako lep bio automobil, postoji mnoštvo drugih s podjednako sjajnim mogućnostima. Na primer, srećni vlasnik „mercedesa 600“ ide na vikendicu u goste kod svog druga. I posle skretanja na seoski drum već prilikom prve izbočine počinje da zavidi srećnom vlasniku džipa, koji je upravo projurio pored njega. Na kraju čovek dolazi do zaključka da mu je potrebno mnogo kola i to raznih. Ako mu sredstva dozvoljavaju on nabavlja jedna kola za grad, jedna za selo i kamiončić za prevoz stvari. Tako je i u zaljubljenosti. Čovek lako dospeva u stanje kad ima dve ili tri „žene“. Jedna rađa decu, sprema ručak i pere, pošto je odlična domaćica. S drugom može da izađe u restoran, zato što ona odlično izgleda i šarmantna je, tako da će svi gosti za susednim stolom okretati glave. I, na kraju, s trećom „ženom“ može bez bojazni da ide na izložbu, operu ili balet pošto ona lako razlikuje van Goga od Gogena i Debisija od Šopena.
Drugi. U spoljašnjosti ili karakteru osobe u koju se čovek zaljubljuje postoji neka specifična osobina, koja zapravo i osvaja srce zaljubljenog. Najčešće je to lepo lice ili figura. U uzvišenoj varijanti to su pamet, veselost karaktera i t.sl. Ali, u svakom slučaju, zaljubljeni se zaljubljuje u nešto.
Pitanje: da li ovakvo osećanje može biti osnova istinskog braka? Teško. Većina momaka se zaljubljuje u lepu, privlačnu spoljašnjost devojke. Samo po sebi to još uvek nije toliko loše. Ali kako se obično razvijaju događaji posle stupanja u brak? Spoljašnjost ima sposobnost da se menja. Na primer, rođenje prvog deteta može jako da promeni ženu. Poznato je da mnoge žene ugojivši se za vreme trudnoće i dojenja ne mogu više da povrate svoju prvobitnu tananu figuru. I po pravilu to nije krivica žena koje su se „zapustile“. Za ženski organizam je potpuno prirodno da ima izvesnu punoću. Tako je Gospod uredio radi lakšeg nošenja deteta. Kukovi i stomak svojom mekoćom štite dete. Gospod uopšte nije želeo da dete raste u koščatoj, tvrdoj i ćoškastoj ćeliji od majčinih kostiju. Figure manekenki koje predstavljaju predmet mašte mnogih devojaka su u stvari potpuno neprirodne za žene i za očuvanje ovakve figure je potrebno previše napora. U stara vremena ovakva figura se nazivala „kiselom“ pošto u njoj teku loši sokovi. Setimo se slika s ženskim oblinama iz vremena Preporoda. Tamo se ne vide nikakvi loši sokovi.
Ne menja se samo figura. Lice i kosa su podjednako podložni sposobnosti da se menjaju. Naročito su velike promene ako su devojke licu i kosi pokušavale da pridaju lepši izgled. Ako se devojka s 15 godina šminka da bi izgledala starije, kao da ima dvadesetak godina, kad bude imala 20 godina njena koža će izgledati kao da ima već 25, a s 25 kao da ima čitavih 35. Usne koje se nikad nisu šminkale uvek će izgledati mlado. A posle godinu dana aktivnog korišćenja karmina usne gube sjaj i karmin postaje neophodan. Isto se odnosi i na kosu. Svaka hemijska obrada kose (lakovi, farba itd.) ostavlja svoj trag.
Dakle, mladića je osvojila spoljašnjost dame od koje gubi dah, on se zaljubljuje, ubrzo joj nudi brak i stupa u njega. Tri-četiri godine kasnije, kad dete bude imalo već godinu-dve ovaj mladić će početi da pogleduje druge devojke, pošto je žena već izgubila sjaj, a unaokolo ima još mnogo devojaka blistave lepote.
Čak i ako se čovek ne zaljubljuje u spoljašnjost, već na primer, u briljantan um, odlične manire itd. svejedno će u ovom osećanju postojati izvesna nestabilnost. Razum takođe može da se izgubi. Čovek doživi saobraćajnu nesreću, dobije potres mozga. Zar je moguće razvesti se s njim posle toga čiste savesti? Savest došaptava da ovde nešto nije u redu. Jasno je da samo poštovanje pameti izabranika još nije dovoljna osnova za čvrstu ljubav.
Treće svojstvo zaljubljenosti jeste vatrenost osećanja. Kod odraslog porodičnog čoveka sam izgled zaljubljenog para izaziva lak osmeh. S jedne strane, kako se On dirljivo i pažljivo udvara, kako elegantno Ona prihvata udvaranje, a s druge strane, kako je jasno koliko je ovo još daleko do pravog osećanja.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj, koji je bio pravoslavac, odlično je poznavao jedan zakon duhovnog života: dubina osećanja i unutrašnja snaga osećanja nimalo ne zavise od siline njihovog spoljašnjeg ispoljavanja. Ovome je posvećena čitava pripovetka velikog pisca – „Starovremski veleposednici“.
Glavni junaci pripovetke su stari veleposednici Atanasije Ivanovič i Pulherija Ivanovna. Njihov monotoni život podseća na „predivnu kišu koja raskošno šumi, udarajući po lišću na drveću, slivajući se u žuborećim potocima i izazivajući dremež u vašim udovima“. Svi dani su proticali isto, Pulherija Ivanovna je unapred znala sve muževljeve želje i one su se momentalno ispunjavale. Međutim, nastupa smrt Pulherije Ivanovne. Sve misli Pulherije Ivanovne pred smrt su bile samo o suprugu. Ona izdaje poslednje naredbe ključarki o tome kako da se brine o Atanasiju Ivanoviču. Za vreme sahrane Atanasije Ivanovič je ćutao, kao da ne shvata šta se dešava. Tek kad se vratio kući počeo je da rida snažno i neutešno. Autor, odnosno Gogolj na pet godina napušta salaš u kojem su živeli veleposednici koje opisuje, i na kraju, ponovo posećuje ovo mestašce i usput svraća u goste kod Atanasije Ivanoviča i razmišlja:
„Šest godina je prošlo od tada. Koju nesreću ne odnosi vreme? Kakva strast opstaje u neravnopravnoj borbi s njim?“ Dalje Gogolj navodi primer koji pokazuje da i najjaču strast vreme leči. „Znao sam jednog čoveka u cvetu mladosti, punog istinske plemenitosti i vrlina; poznavao sam ga kao nežno, strasno, divlje, drsko i skromno zaljubljenog, i u mom prisustvu, skoro na moje oči, predmet njegove strasti – devojku nežnu, predivnu kao anđeo pokosila je nezasita smrt. Nikad nisam video tako strašne porive duševne patnje, takve divlje, vrele tuge, takvog proždirućeg očajanja kakvi su potresali nesrećnog ljubavnika (tj. zaljubljenog – aut.). Nikad nisam mislio da bi čovek mogao da napravi sebi takav pakao u kojem ne postoji ni senka, ni trag ničega što bi makar malo ličilo na nadu… Ukućani su se trudili da ga drže na oku; od njega su sakrili svako oruđe kojim bi mogao da se ubije. Dve nedelje kasnije odjednom je pobedio sebe: počeo je da se smeje, da se šali; dali su mu slobodu i prvo na šta ju je upotrebio bilo je da kupi pištolj. Jednog dana je pucanj koji se prolomio strašno uplašio njegove najrođenije; utrčali su u sobu i videli ga kako leži na zemlji probijene lobanje. Lekar koji se tada našao u blizini, o čijem umeću je grmela sveopšta slava, video je u njemu znake života, našao je da rana nije baš smrtonosna i on je na sveopšte zaprepašćenje bio izlečen. Još više su pojačali nadzor nad njim. Čak ni za stolom nisu pored njega stavljali nož i trudili su se da udalje sve čime bi mogao da se povredi; međutim, on je ubrzo našao novu priliku i bacio se pod točkove kočija koje su prolazile. Bile su mu smrskane ruka i noga; ali opet je bio izlečen.“ Kao što vidimo, opisana patnja je zaista strašna. Međutim, odjednom se Gogoljev ton naglo menja. „Godinu dana kasnije video sam ga u jednoj sali punoj ljudi: sedeo je za stolom, veselo je govorio „ptit-uvert“ (kartaroški termin), zakrilivši jednu kartu, i iza njega je stajala, nalaktivši se na naslon stolice, njegova mlada žena prebirajući marke“. Dakle, vrela tuga, divlje patnje, dva pokušaja da se život okonča samoubistvom, a svega godinu dana kasnije – sve je u redu, on ima mladu ženu, srećan je, veseli se, sve je zaboravljeno! Obuzet takvim mislima autor ide u goste kod Atanasija Ivanoviča! Pet godina… On je najverovatnije već odavno zaboravio svoju suprugu! Atanasije Ivanovič poslužuje svog gosta. Na kraju na sto iznose mniške (jelo poput kolača od sira). I ovde se dešava nešto neočekivano za gosta. „Ovo je jelo, koje je po… po… pokoj… pokojni…“ – Atanasije Ivanovič ne može do kraja da izgovori ovu reč, iz njegovih očiju su potekle suze i on rida isto onako neutešno kao što je ridao posle sahrane. Vreme nimalo nije moglo da ublaži bol gubitka bliskog čoveka!
Još jednom ću se ponoviti. Gogolj je bio pravoslavac i odlično je znao prostu istinu, koju je i pokušavao da ilustruje u ovoj pripoveci: uzburkanost osećanja i vatrenost nimalo ne govore o njihovoj dubini. Istinsko osećanje po pravilu izgleda tiho, skromno i neprimetno. Spoljašnja vatrenost, najpre svedoči o nedostatku unutrašnjeg osećanja, gde sva snaga odlazi na spoljašnje. Život duše u datom slučaju može da se uporedi s morem. Za vreme bure vetar podiže velike talase, a treba se spustiti na dubinu kad vidimo tišinu i mir: kolebaju se i tresu samo površinski slojevi vode. Međutim, postoje i duboke vodene struje kao što je na primer golfstrim. One prenose ogromnu količinu vode, koja menja klimu na mestima na kojima zapljuskuje obalu; međutim, spolja je ovo skoro neprimetno, pošto na površini nema ogromnih talasa.
Posle kraćeg razgovora o zaljubljenosti treba pristupiti i ljubavi. Pokušaću da navedem barem nekoliko važnih svojstava istinske ljubavi.
 

Zaljubljenost

Ljubav

 
1. egoizam 1.
2. zaljubljenost u nešto 2.
3. vatrenost osećanja 3.

 
Kao prvu vrlo važnu crtu ljubavi naveo bih večnost. Sve što ne može biti večno nema prava da se naziva ljubavlju. Istinski brak mora biti večan. Verovatno su mnogi čuli da u Crkvi nema razvoda. U idealnom slučaju vernost svom bračnom drugu se čuva celog života, čak i posle smrti jednog od supružnika. Naravno, ne može svako kad ostane mlad udovac ili udovica da ne stupa više u brak, zato se u Crkvi i dozvoljava drugo venčanje. Međutim, drugi brak se već smatra snishođenjem čovekovoj nemoći. „Bolje bi ti bilo da više ne stupaš u brak, ali ako ne možeš da poneseš ovaj podvig, stupi,“ kaže Crkva.
Međutim, svešteniku koji treba da bude uzor za svoju pastvu ovakvo snishođenje se već ne dozovljava. Kad sveštenik ostane udovac on više ne može da stupi u novi brak. Ako želi to da učini mora da napusti svoju svešteničku službu. On mora biti veran svojoj supruzi do kraja svog života.
Nesumnjivo je da će jedinstvo duša koje se rađa u supružnicima za vreme života postojati i posle smrti, pošto se večnost ljubavi ne odnosi samo na zemaljski život, već prelazi granicu smrti.
Drugo važno svojstvo ljubavi je paralelno drugom svojstvu zaljubljenosti. Dok se zaljubljenost zaljubljuje zbog nečega, ljubav voli bez razloga.
Pitanje za vas: zbog čega volimo mamu? Zbog lepote? Ne, mama može da bude i ružna. Zbog dobrote? Ne, mama može da bude surova i nepravedna, a mi je svejedno volimo. Zbog čega volimo svoje dete? Zbog toga što je milo? Ne, ono može da iždžiklja skoro dva metra i da bude drsko prema nama, a mi ga volimo.
Može se reći da mamu volimo zato što nas je rodila ili da volimo svoje dete zbog toga što smo ga rodili. Međutim, ni to nije tačno. Ima usvojene dece koju ljudi vole isto kao svoju. Ili, na primer, zbog čega volimo sestru? Nisam je rodio, ona nije rodila mene, ali je moja sestra i ja je volim.
Može se dugo nabrajati, ali se ipak neće naći crta ili svojstvo karaktera zbog kojih volimo svoje bližnje. I stvarno, nje, ove crte ili ovakvog svojstva karaktera nema. Svoje dete se voli zbog toga što je svoje. Eto ono je moje – i gotovo! Nije dobro, ali je moje!
A muž!!! Dakle, u pravoj ljubavi sopstvenog muža ili sopstvenu ženu treba voleti samo zato što je on tvoj ili je ona tvoja. Već čujem suprotstavljanje. Dete je moje zato što sam ga rodila, a muž prosto tako, zato što sam ga izabrala. Danas sam izabrala ovog, a sutra ću drugog, a dete i majka se ne biraju.
A sad čujmo šta povodom ovog kažu Biblija i crkveno Predanje. Dakle, otvaramo prve glave knjige Postanja: „Zato će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo“ (1 Mojs. 2, 24). Još jednom čujte: „Biće dvoje jedno tijelo.“ Zapamtimo ove reči i razmislimo o tome šta one znače. Šta znači postati jedno telo? Pogledajte me. Imam dve ruke. Niko se neće usuditi da kaže da imam jednu dugačku ruku s dva kraja. Imam dve noge. Ali dve ruke i dve noge čine jedno telo. Zamislimo da leva noga kaže desnoj: „Sad ću ja da idem na desno, a ti idi levo, dosadilo mi je da se mlatim s tobom svuda, hoću makar malo da idem sama.“ Jasno je da ove reči više podsećaju na buncanje ludaka. Ili, pretpostavimo da je leva noga nagazila ekser i ozbiljno se povredila, a desna joj kaže: „Šta nabola si se? Bolje bi ti bilo da gledaš kud ideš, sad idi kako znaš!“ To nije moguće. Jasno je da će ako se jedna noga slomila, druga prosto nositi težinu celog tela, trpeće dvostruko opterećenje. Ako se jedna ruka razbolela, druga će prosto raditi dva puta više. Svaki bol jednog organa prenosi se na ceo organizam.
Isto treba da bude i u porodici. Kad muž dođe s posla umoran i nervozan, žena treba da proguta uvredljive reči, koje su izletele na njen račun. Ako je žena došla s posla umorna muž treba mirno da ode u kuhinju, da opere sudove ili veš. Muž i žena su jedno telo.
Još jedno važno pitanje za sve. U crkvi postoji jasan sistem za računanje stepena srodstva. Na primer, između majke i deteta je prvi stepen srodstva, između unuka i bake je drugi stepen, između brata i sestre takođe drugi. Stepen se određuje brojem uzlaznih i silaznih linija do zajedničkog pretka. Odgovorite mi da bih video da li vam je jasno: koji je stepen srodstva između ujaka i bratanca?.. Treći? Dobro, znači sve vam je jasno. A sad sledi samo pitanje: šta mislite, koji je stepen srodstva između muža i žene? Dakle, slušam vaše odgovore.
„Drugi… Nema nikakvog… Treći… Prvi…“
Da, varijanti ima mnogo. Najbliži tačnom odgovoru su bili oni koji su rekli da stepen srodstva nije nikakav, ili da nema uopšte nikakvog stepena. Samo mi objasnite šta ste imali u vidu? Da supružnici kao da nisu rođaci uopšte, odnosno oni su beskonačno daleki u smislu srodstva ili obrnuto – oni su beskonačno bliski, odnosno imaju nulti, najviši stepen srodstva? Jasno je da mislite da je stepen srodstva između njih beskonačno dalek.
A Crkva kaže da je stepen srodstva između muža i žene nulti. Šta to znači? A kakav stepen srodstva je između mene i moje noge? Nikakav! Ona je moja, ona je deo mog tela, moja noga i ja nismo rođaci, mi smo jedno telo. Dakle, moja žena je deo mene, a ne moja rođaka. I prilikom računanja stepena srodstva veza između muža i žene se ne računa. Na primer, između moje žene i mog brata je takođe drugi stepen srodstva, kao i između njega i mene.
Pravoslavna Crkva je uvek znala da je muž rođeniji od sina, da je žena rođenija od kćerke. To nam samo danas nije jasno. A pre sto ili dvesta godina to je znao svaki seljak. Kad bi odjednom žena htela da napusti muža i da se vrati svojim roditeljima, oni je prosto ne bi primili. „Imaš muža, idi i vrati se! Ako si otišla od muža, ne želimo da znamo za tebe!“
Pre dvesta-trista godina razvod je bio apsolutno nezamisliv. Prosto ovo nikome nije moglo da padne na pamet. Zašto je to bilo nezamislivo? Pokušaću da objasnim. Zamislimo neku mamu koja gaji dete. Godinu dana je sve lepo, dete je milo. Dve godine – prva iskušenja, tri godine – problem je već veći, ali je još uvek podnošljiv, sa sedam već postoje ozbiljni problemi, a s devet mama izjavljuje: „Nešto je moj sinčić prestao da mi se sviđa. Nekako je izmakao kontroli, počeo je da biva drzak, loše uči. Koliko se može trpeti? Dosta! Dosadilo mi je! Sutra idem u opštinu da se razvedem. Takav sin mi ne treba!“ Shvatamo da je tako nešto nezamislivo. Nije moguće razvesti se od sina! A zašto je moguće razvesti se od muža? Danas je naš moral pao toliko da supružnici lako ostavljaju jedno dugo. Ali to još nije granica pada. Ako se stvari nadalje tako budu odvijale ljudi će se uskoro rastajati od svoje dece. Na primer, danas postoji pojava koja se naziva razusinovljenje kad supružnici koji su usvojili dete posle izvesnog vremena ovo dete dovode nazad i kažu: „Dosta! Dosadilo nam je! Više ne možemo da se mučimo s njim.“ Postoji čak slučaj kad je dete koje je usvojeno s 3 godine vraćeno kad je imalo 15 godina. Za 12 godina roditelji nisu uspeli da zavole dete. A koliko danas ima napuštene dece pored živih roditelja, koje je baš briga za rođenu decu? Situacija pomalo podseća na godine posle revolucije, kad je postojao ogroman broj napuštene dece, koja su se pojavila ne toliko usled građanskog rata koliko usled slučajnih veza posle ukidanja crkvenih normi za stupanje u brak.
Ranije je u ljudskim glavama sve bilo na svom mestu i ljudi su znali da je razvoditi se od muža ili žene još gore nego se razvoditi od sina ili kćerke. Jer, ako se jedna noga razboli i ne može da ide, mi ne trčimo kod hirurga: „Doktore, odsecite mi nogu što pre, stao sam na ekser.“ Pokušaćemo da je lečimo svim silama, i samo u slučaju da je nogu zahvatila strašna bolest (na primer, gangrena) odlučujemo se na operaciju da se bolest ne bi proširila na ceo organizam. Isto tako je i s razvodom – svim silama smo dužni da pokušamo da sačuvamo porodicu i tek kad ova nada nestane i nastane opasnost da će na primer, pijan muž povrediti sina ili ga uvući u svoje strašne grehove – samo onda se možemo odlučiti na razvod.
Dakle, bračni drugovi postaju jedno telo. I pravi muž voli svoju ženu već zbog toga što je ona njegova žena, zato što su jedno telo. Naravno, ako žena ima još neke izvanredne crte karaktera to je prosto divno. Međutim, čak i ako ih nema dobar muž će svejedno voleti ženu.
Skrećem vam pažnju na to da kad govorim da su supružnici jedna plot to nije prosto neka lepa slika, već se sve to dešava zaista, i sve što se događa s jednim od supružnika odražava se na drugom. Ako supružnici pokušavaju da uz pomoć Božiju savladaju sva iskušenja koja nastaju u porodičnom životu kroz izvesno vreme će potpuno realno osetiti da su postali jedna plot.
Svi smo mi, verovatno mnogo puta slušali priče kao što je sledeća. Majka prati svog sina u vojsku. On, na primer, služi u mornarici, na hiljadu kilometara od svog rodnog doma. Ali, eto, sinu se događa neka nesreća i majka, bez obzira na ogroman prostor koji je deli od sina svojim srcem oseća njegovu nesreću. Dakle: Gospod može da daruje bračnim drugovima takvu blagodat da osećaju jedno drugo još jače nego majka svoje dete. Ako žena šalje u vojsku voljenog muža i dragog sina, muža će osećati jače. Ponekad od starijih supružnika, koji su život proživeli u vernosti može da se čuje sledeće: „Eto, kažem supruzi to i to, a ona mi odgovara da je upravo o tome razmišljala.“ Kod vernih bračnih drugova se ne pojavljuju samo jedinstvena osećanja, već i misli i želje.
Jednom mi se desila sledeća stvar. Stajao sam na peronu na kojem skoro da nije bilo ljudi i pored mene je prošlo nekoliko muškaraca meni nepoznate nacionalnosti. Glasno su razgovarali na svom jeziku, koji mi se učinio vrlo milozvučnim. I tu se u meni rodila želja da saznam: a da li je tako milozvučan naš ruski jezik? Međutim, nikako nisam mogao da ocenim zvučanje maternjeg jezika i neočekivano sam shvatio zbog čega. Nikako ne mogu da čujem melodičnost maternjeg jezika zato što više ne čujem samo zvuke, već odmah čujem smisao reči. Može se oceniti samo melodičnost tuđeg jezika, čiji smisao ne shvataš. Melodičnost je jedino što može da se shvati na nepoznatom jeziku. Isto se dešava i s ljudima. Dok je čovek za tebe tuđ jedino što možeš da uočiš u njemu je njegova spoljašnjost. Setimo se: „Čovek se dočekuje po odeći, a ispraća po pameti.“ Bliske, rođene ljude nikad ne ocenjujemo po njihovoj lepoti. Mi odmah vidimo kretanje njihovih duša. Prvi znak toga da smo zavoleli čoveka jeste to da prestajemo da primećujemo njegovu spoljašnjost.
Prvi put sam se s tim da u ljubavi spoljašnjost ne igra nikakvu ulogu sreo još u školi. Jednom me je u goste na rođendan pozvao drug iz razreda, kojeg sam znao samo iz škole, a u njegovu kuću sam došao prvi put. Bio sam zapanjen kad sam video njegove roditelje. Otac je bio pravi lepotan, a mama je po mojim tadašnjim merilima bila vrlo ružna, gotovo nakazna – debela, mala, punih usana. Gledao sam ih i nisam mogao da shvatim kako je tako lep muškarac mogao da se oženi takvom ženom. Dobro, kad se oženio, bila je lepša, ali kako sad može da živi s takvom ženom?! Tek mnogo kasnije sam shvatio da kad čovek voli nekoga on skoro da ne primećuje spoljašnjost i ne pridaje joj onakav značaj kao ranije. Kao što obično prosto ne primećuje da li je lepa njegova majka, kao što ne primećuje da li je lepo njegovo dete ili da li je lepa njegova sestra. A ako i primećuje, to nimalo ne utiče na odnose s čovekom.
Čovekova spoljašnjost je mutno staklo. Iz daljine vidiš samo staklo, a ne možeš da raspoznaš šta se nalazi iza njega. Ali kad se zagledaš kroz ovo staklo, vidiš samo ono što se nalazi iza stakla, a samo staklo više ne vidiš.
Treći. Hteo bih da istaknem još jedno svojstvo istinske ljubavi. To je spremnost na samopožrtvovanje ili kraće požrtvovanost.
Prava ljubav je nezamisliva bez požrtvovanosti. Ali, šta je to? Za početak mi prvo odgovorite na pitanje: da li je samoubistvo samopožrtvovanje? Na primer, čovek je nekome izjavio ljubav i bio je odbijen. Život je izgubio smisao. Čovek daje svoj život za ljubav. Da li je to samopožrtvovanje? Ko smatra da je odgovor „da“ neka podigne ruku. Sad oni koji smatraju da je odgovor „ne“. Vidim, većina se ne slaže s tim da je samoubistvo samopožrtvovanje. Zaista, samopožrtvovanost je kad se čovek odriče nečeg svog, ponekad čak i života, ali obavezno ovo čini radi drugog čoveka. A u samoubistvu, na primer, zbog neuzvraćene zaljubljenosti, prisutno je nešto drugo: „Svima ću pokazati kako mnogo patim.“ U samoubistvu nema brige za drugog, od samoubistva drugima nikad ne biva bolje, svim bližnjima ono donosi samo patnju. Samoubistvo čovek čini radi sebe.
Sad ću navesti nekoliko ilustracija za temu samopožtvovanosti da bih pokazao kakva ona biva.
Ponekad samopožrtvovanost predstavlja veliki, odlučujući korak. Na primer, moja supruga je završila školu za dirigente (ona je dirigent – rukovodilac crkvenog hora). Nekoliko godina se spremala da postane dirigent, dugo se školovala, bila je puna planova o tome kako će osnovati hor, kako će se baviti decom parohijana vaspitavajući buduće pojce za hor odraslih itd. Kad smo počeli svoje služenje u Taldomu svi ovi planovi su postepeno počeli da se ostvaruju. Međutim, život ide dalje. Rodilo nam se prvo dete, onda drugo, zatim treće. I tu se već oštro postavlja pitanje: šta da se radi? Najvažnije službe, kad horom treba da upravlja najiskusniji čovek su u subotu i nedelju. Čak i kad bismo hteli da damo dete u vrtić, svejedno ništa ne bismo rešili, jer u ove dane vrtići svejedno ne rade. Nismo imali bake koje bi stalno živele s nama. Popadija je morala da izabere: ili na nekoliko godina ostavlja hor ili treba tražiti druga rešenja koja bi najverovatnije bila na štetu dece. Naravno, ona ostavlja hor, ali iza ovog „naravno“ stoji jako mnogo toga. Reći sebi: „Od današnjeg dana ti nisi dirigent, ti si sad – majka,“ i potisnuti u drugi plan ono što je dugo godina bilo u prvom nije nimalo lako. Čoveku nije lako da vidi drugog kako zauzima njegovo mesto, da vidi njegove greške, a nema mogućnosti da ih ispravi. Naravno, još je teže ne negodovati pritom u sebi.
Međutim, to je primer očiglednog samopožrtvovanja – odricanje od svog prizvanja. Život se po pravilu sastoji od sitnijih ispoljavanja našeg požrtvovanja. Ceo dan otac porodice je stajao pored struga i razmišljao samo o tome kako će doći kući i odmoriti se ispred televizijskog ekrana gledajući finale u fudbalu u kojem igra njegov omiljeni klub. Otvara vrata dolazeći kući i… „Dragi, idi, molim te, po hleb dok ja ispečem pile, zatim izbaci đubre, kanta je već prepuna i dovedi Ljošku iz vrtića.“ Sve ove stvari stiže da završi pet minuta pred kraj utakmice, a stegnuvši srce propustiti skoro celu utakmicu i učiniti sve što je potrebno za porodicu je takođe samopožrtvovanost. Od ovakvih svakodnevnih „sitnica“ se sastoji porodični život.
Sad, kad smo se malo razabrali s terminologijom i kad sam pokušao da objasnim šta podrazumevam pod rečju „ljubav“ potrudiću se da dam definiciju ljubavi između muškarca i žene. Naravno, ona će biti jednostrana, nepotpuna, ali je treba dati. Dakle, ljubav supružnika je jedinstvo dvoje ljudi, koje se rađa u braku i gaji u toku 10-15 godina zajedničkog života. Pišem ovu definiciju na tabli.
 
Nije moguće stupiti u brak iz ljubavi!
 

Zaljubljenost

Ljubav

 
1. egoizam 1. večna
2. zaljubljenost u nešto 2.voli ni zbog čega
3. vatrenost osećanja 3. požrtvovanost

 
Ljubav je jedinstvo dvoje ljudi, koje se rađa u braku i gaji u toku 10-15 godina zajedničkog života.
 
Uz ovakvu definiciju ljubavi mislim da niko neće imati ništa protiv onoga što je rečeno na početku našeg razgovora. Stupiti u brak iz ljubavi je u principu nemoguće, jer se ljubav rađa samo u braku, tek posle stupanja u brak, i tek nakon dugih godina se ispoljava sa svom silinom. Mi u zemlju bacamo seme jabuke i ne dolazimo da beremo plodove kroz mesec dana, već nekoliko godina gajimo drvo i tek onda očekujemo plodove. Plodovi ljubavi se takođe neće pojaviti odmah, jer je ljudska duša mnogo komplikovanija od biljke. Ne doživi svako drvo da počne da rađa plodove, mnoga uginu. Danas se 60% porodica raspada, ne donevši nikakve plodove osim napuštene dece i ranjenih duša.
S čim porodica može da se uporedi? Zamislimo dva kamena – oštra i čvrsta. Dok ne dođu u dodir sve je naizgled dobro, niko nikoga ne dira, ali stavimo ih u džak i tresimo jako i dugo. Moguće su dve varijante razvoja događaja: ili će se kamenje izbrusiti i više neće ranjavati jedno drugo, ili se neće izbaviti svojih oštrih ivica i tada će se džak pocepati i kamenje će izleteti iz njega. Džak je porodica. Ili se supružnici uz pomoć „sitnih“ samopožrtvovanja bruse ili će se razleteti u zlobi jedno protiv drugog.
Ogroman broj razvoda se dešava 2-3 godine nakon stupanja u brak. Čovek je razvodeći se ubeđen: „Kakva naopaka žena (muž) me je dopala! A govorila je da me voli! Kako mi je samo palo na pamet da se oženim njom!“ I čovek ne shvata da još nije bilo ljubavi, postojala je samo zaljubljenost. Za ljubav je trebalo još da se bori. Prosto niko od supružnika nije hteo da se izbavi svojih oštrih ćoškova. Čovek stupa u novi brak, a tamo se nastavlja isto što je bilo u prvom. On svojim oštrim ivicama ranjava novu suprugu, a ona, se ranjena, ljuti i ranjava zauzvrat muža svojim oštrim ivicama. I muškarac naivno smatra da je opet dobio lošu ženu, a sam ne vidi svoje nedostatke.
Međutim, nešto najčudnije se dešava posle 10-15 godina. Prvobitno brušenje u toku prve 2-3 godine nije maksimum jedinstva koje može da se rodi iako mnoge porodice ostaju upravo na ovom nivou. Želeo bih da ne zaboravite glavnu tajnu braka i ljubavi: dvoje postaju jedno telo. Ako supružnici iz sve snage budu savladavali sva iskušenja i dostojno nosili svako breme bračnog života posle 10-15 godina ova dva kamena se slivaju u jedinstven kamen koji se ne može razdvojiti nikakvom silom.
I poslednje. Upravo sam dao definiciju ljubavi u kojoj se kaže da ljubav treba gajiti 10-15 godina. Svako od vas može da pita: „A da li vi sami zaista volite?“ Ovde moram da priznam: „Supruga i ja u braku živimo tek 6 godina. Po svojoj definiciji ne mogu da se pohvalim time da sam već dostigao savršenu ljubav u svojoj porodici.“ Još jedna ilustracija kojom ću zapravo i završiti današnji razgovor.
Kuhinja. Sedimo moja popadija i ja za stolom jedno preko puta drugog. Kašike i viljuške nam stoje na susednom stolu. Da bih uzeo kašiku treba da ustanem, načinim pet koraka i vratim se na mesto. Da bi moja supruga uzela kašiku treba da ustane, da učini jedan korak i da se vrati. Meni je potrebna kafena kašičica. Naravno, neću sam da je uzmem. Nipošto! Ja treba da načinim deset koraka, a supruga samo dva. Molim je da mi da kašičicu. Ona ustaje i ide po kašičicu. I tek tada shvatam da je popadija već u poslednjem mesecu trudnoće, da se umorila u toku celog dana s dvoje druge dece, da je ova trudnoća uopšte bila teška i da joj je bilo teško čak i da ustane od stola, a ja, zdrav i bezbrižan, čekam da mi donese kašičicu. Naravno, razumom sam shvatio da sam postupio rđavo i više to neću raditi, ali da sam dostigao savršenstvo u ljubavi, ja bih prosto stalno osećao njenu bol, ne bih prosto znao svojom glavom nego bih je osećao svojim telom i ne bi mi čak ni palo na pamet da je zamolim za nešto.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *